Buena Jagodina

Када сам викендом у Јагодини, са супругом уживам у дугим шетњама главном улицом, са скретањем до пијаце, где, при повратку кући, седнемо да се одморимо у градском парку поред прелепе зграде Музеја наивне и маргиналне уметности (линк).

Док седимо, сећам се (јединог) одласка у овај музеј, када сам био у основној школи, и помишљам како преко 90% људи једини сусрет са уметношћу у животу доживи попут мене, приликом обавезних школских екскурзија и обилазака музеја.

Ове суботе (2.3.2024), осмелили смо се да додирнемо улазна врата, да уђемо унутра, и пустим супругу да утврди цену улазница (женама би увек требало давати предност: да ли у куповинама, минским пољима, где год), а да онда и ја јуначки наступим, када је одговор гласио: 200 динара. На преко 500 бих се још храбрије повукао.

Пажљиво смо погледали све изложене слике, напомене о ауторима, а мени је пажњу привукао Словенац Јоже Тисникар са пар (мрачних) слика на којима је доминирала тамно зелена боја. Да ли се у мртвачницама много боље сагледава суштина живота него у таблоидима и забавама за широке народне масе?

Ова слика „У болници“ Тисникара, подсетила ме је на одлазак у кућу-музеј Ернеста Сабата у Буенос Ајресу (Casa Museo Ernesto Sabato), и на његове слике које су прилично мрачне.

Почео је да слика у веома дубокој старости, и када је ослепео наставио да се бави сликарством. Његов први роман „Тунел“ почиње са сликаром који се заљубљује (постаје опседнут) у жену чији је муж слеп. Следио је други роман „О јунацима и гробовима“ где је посебну снагу имао део „Извештај о слепима“.

Ово сећање на Буенос Ајрес, при боравку у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, довело ме је до закључка да и у мојој, лепој и доброј, Јагодини има вредних места (осим оних за масовну забаву).

И док хероји, већином, гину у ратовима, (прави) уметници проводе живот у дубокој патњи. Први гину ради наше слободе, а други ради наших душа (уколико их имамо).

Вреди посетити овај музеј у Јагодини, због одличне колекције слика и љубазности запослених у њему.