Бахати и тиха већина

У кратком временском периоду, две до три недеље, по други пут ми се догодило да, као пешаку, неко аутомобилом иде ка мени убрзавајући, ваљда очекујући да ћу да потрчим да се склоним, или да станем да би прошао.

Први пут је то било у Јагодини, поред градског парка, и џип је стао на 20-30 сантиметра од мене. Управљала је девојка стара око 20 година а на месту сувозача, на пола метра од мене седео је младић. Нису ме ни погледали, сачекали су да прођем.

Други пут је било данас на пешачком прелазу у блоку 70, када се залетео у мом правцу аутомобил, мислим да је био А4, крушевачких таблица. Нисам потрчао, а ни ауто није стао, само је нагло успорио и наставио према блоковским сплавовима.

Нисам храбар, али имам самоубилачки нагон јер сам пре 29 година изашао из команде војно-поморске области у Сплиту да гледам у колону навијача Хајдука која је славила победу у купу купова последње Југославије. Тренутак шока, када им се губи осмех слављеника, био је награда лудаку који је ту стао и гледао.

Када сам код лудака, већина људи осећа према њима сажаљење, а ја бих додао да осетим и завист: од тешког бремена живота у Србији они су се ослободили.

Код Николе Варагића сам први пут прочитао израз „тиха већина“. Када са супругом анализирам насиље, бахатост, сличност са 90-тим годинама прошлог века, ипак утешно споменем да постоји тиха већина добрих људи која носи своје бреме обавеза и трпи насиље које ипак спроводи релативно мали број људи.

У згради имам новодосељену породицу која је председника кућног савета навела на оставку, јер су насилни и сматрају да он одговара и за проблеме у њиховом стану. Добили смо професионалног управника а изгубили хармонију какву смо до сада имали. И ако је та породица бесна и простачка, ипак у око 65 станова живе пристојни и мирни људи.

Да владају просташтво, безакоње, насилништво и безбожништво, то је тихој већини познато и уколико не напушта Србију плаћа цену таквог окружења.

Опет, концентрација бесних и бахатих је у Београду много већа, што због закона великих бројева, то и због привилегије анонимности која у мањим местима није могућа. У мањим срединама још увек се може уживати у разговорима са добрим душама које ће вам у пар минута испричати све најважније догађаје у њиховим животима. Свашта се пријатно може доживети.

Да у Београду постајемо скотови, под изговором да нам је неопходна самозаштита, навешћу из личног примера. Стајао сам на пешачком прелазу. На себи сам имао мајицу манастира Каленић, која је бела са манастиром у црвеној боји. На супротној страни стајао је старац који је одушевљено погледао у мајицу и кренуо према мени ризикујући да буде згажен, јер је било црвено светло, и када ми је пришао рекао је „лепа ти је мајица“. По изгледу, великој бради, штапу и шеширу, било је сигурно да припада групи од свакодневног бремена ослобођених. То не оправдава моје игнорисање и полазак преко пешачког као да до мене није ни дотрчао. Могао сам макар да га погледам, да му кажем „хвала“.

Када ми се догоди сцена попут описане на почетку текста помислим да су нам потребне озбиљне психолошке анализе попут:

Утицај медијског развлачења покојне Јелене Марјановић и мистерије њеног убиства на идиотизацију пожељних гласача на изборима.

Утицај менструалне крви учесница ријалитија на образовање и васпитање девојака у Србији.

Свашта ружно и мучно ми пролази кроз главу и опет ме теши постојање ове тихе већине, да кроз овај пакао на земљи не пролазим сам.