Апокалипса градског саобраћаја у Београду

Од трећег новембра 2024, када сам добио опиљак у потиљак (лепо се римује, али је било страховито болно и НАТО калибра 5*5*5,5 мм) па до 14. нисам користио градски превоз у Београду из оправданих разлога.

У том периоду је дошло до битних промена у градском превозу:

1. Прекинут је трамвајски саобраћај преко старог трамвајског моста, те су трамвајске линије измештене на Мост на Ади;
2. Сезонски очекивано се од септембра до децембра повећава густина саобраћаја, а до индивидуалних и колективних годишњих одмора од Нове до Српске нове године. Много је интензивнији средином новембра него крајем октобра, а тек ће се инзензивирати.

Ударац у потиљак добио сам на (запуштеном) паркингу поред Наплатне станице „Смедерево – исток“ и била је дирљива (и снимљена) сцена када поштеном раднику на рампи морам да платим улазак, како би ме хитна помоћ лакше покупила, са крвавом главом и стављајући новчаник на земљу како бих чистом руком извукао платну картицу. Пред ударац последња мисао била ми је „како је смрт сваког тренутка ту поред нас“ а као да је Онај одозго управо ударцем хтео да ми докаже да сам у праву. Сумња да је залутали метак је уклоњена извлачењем опиљка из моје лобање, те је преостала могућност да је неком камиону пукла гума што је изазвало хитац са ауто пута, удаљеног 20 до 40 метара, право у моју главу. Срећом окренутих леђа, јер да сам био лицем окренут, мозак би ми био разнет. У хитној служби у Смедереву добио сам скупоцене снимке главе за џабе, на којима је осим страног тела констатовано да ми је мозак чист и да је у редуктивној фази.

Све ово пишем јер сам се нашао у блаженом периоду боловања на коме сам одлучио да завршим своју другу књигу „Статистичка сликовница општина у СФРЈ у 1980.“, али све што је лепо кратко траје, па тако и заслужено боловање.

Повратак у свакодневицу, у стварност, био је много болнији од претрпљеног ударца у главу, јер је он био једнократан а безнађе је временски трајнија емоција.

Укидање трамвајских линија до Хајата, које су путници за центар града могли да користе као алтернативу 95-ици, није било праћено адекватном заменом аутобусима, осим нове линије 9А која не може да замени претходни интензитет саобраћаја. Становници савских блокова враћени су у 90-те године, јер је готово немогуће ући у препуне 95-ице, а уз револт да се могу посматрати готово празни трамваји који пролазе средином булевара Јурија Гагарина.

Покушао сам да се прилагодим овом хаосу тако што сам кренуо да идем на почетну станицу 67. у чијој близини се налази графит „Н ћ ш  к п т“, у прошли петак и имао сам задовољство да могу да седим у аутобусу.

Ово задовољство је престало у уторак 19.11. када сам се нашао у колапсу на раскрсници Булевара Михаила Пупина и Милентија Поповића. Тада сам се сетио давних мисли (линк) о бесмислености општег надзора коме смо хиљадама камера изложени, када ове камере не служи да се за делић милијарде побољша наш свакодневни живот. На пример, посматрач из саобраћајне полиције је могао да у 200 милиона до милијарду претходних секунди увиди да колапс на Бранковом мосту настаје јер у улици Милентија Поповића постоји условно зелено, којим се напуни улица према мосту, а да се у Булевару Михаила Пупина ствара застој, јер не могу да пођу на зелено светло. Неко је могао макар да проба да експериментише шта би се догодило да се искључи условно зелено, да ли би се мало убрзао саобраћај?

Док сам посматрао апокалипсу, одлучио сам да је јутрос боље да кренем раније, знатно пре осам, како бих избегао понављање исте сцене. Али, на станици у блоку 67-ице није било, па сам агонију одласка на посао продужио са 40 минута на преко сат времена.

Трагедија у Новом Саду са падом настрешнице је веома повезана са свим овим личним проблемима, од хица у главу до саобраћајног колапса. Заједнички именитељи су им глупост и бахатост који удружени имају погубне последице. Кружни ток код шопинг центра Ушће, измештање трамваја са старог моста, укидање заштите згради генералштаба, куповина рафала, довођење Рио Тинта заједно говоре да су наши животи безвредни, а да је самовлашће доведено до максимума.

Не знам колико још трагедија треба да се догоди да би смо кренули у супротном правцу: ка елементарном реду (поштовању права, а не закону батинаша) који би нам гарантовао безбедност живота?