Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Из историје познати догађај као „велика сеоба Срба“ из 1690. године, заправо то није био, већ један од највећих геноцида у историји човечанства када је преко четири петине Срба, на територији од садашње С. Македоније до Дунава, Саве и Дрине побијено, умрло од куге или глади. Турски дефтери из тог времена потврђују степен геноцида, јер су пореске главе готово у потпуности нестале, а и тадашњи султан је први пут увео термин „збег раја“ позивајући преостале Србе да се врате на своја огњишта, гарантујући им сигурност.
У време помора Срба кренула је најезда Албанаца са планина у низију Метохије, Полога, па Дренице, Косова, Лаба, до Топлице, Пусте реке и других српских крајева који су готово опустели и где су Албанци спроводили насиље над преосталим Србима. Албанци нису могли одмах, тренутно, да заузму толико велики простор, јер су ипак били малобројни.
Период насиља Албанаца над Србима трајао је од 1703. до 1912. године, што је више од 200 година, и понавља се од 1999. до данас.
Бројчани недостатак Албанци (Арбанаси, Арнаути, Шиптари…) су надокнађивали насилношћу, па су се и Србима који су насељавали Поморавље и Шумадију додавали надимци „Арнаут“ или „из Арнаутлука“, уколико су долазили насилни међу мирољубиве и вредне Србе, који су са Косова и других јужних крајева утекли у испражњене северније крајеве.
Албанци су могли насилнички да се понашају јер су из католичке вере прелазили у ислам и представљали су се као нови „јањичари“, природни турски савезници против Срба.
Након Српско-турских ратова 1876-1878. догодиле су се инверзне миграције, по први пут од XIV века, да се Срби враћају на југ, у Топлицу, Пчињу и Јабланицу, а не да и даље беже ка северу и западу.
У књизи „Топлица и Добрич“, у издању Службеног гласника, прикупљена је грађа о поновном насељавању Срба у топличком крају, а овде издвајам један допис из архива унутрашњих послова, који илуструје психологију, страх Срба пред дивљим Арнаутима.
Оваквих архивских докумената и записаних усмених сведочења о пресељењима има на стотине и хиљаде.
Арх. Срб. Мин. ун. дела
Ф. 11/23
Господину министру Унутр. Дела
Ми смо покорно подписани пребегли амо са нашим фамилијама у Србију још у Месецу јунију прошле 1876. год. Када је Србска војска Границу прешла и у Турску земљу ушла; и тада смо морали све оно, што смо имали, у душманске турске руке оставити.
Душманска турска војска, наше је куће са свима зградама изгорела и у пепео преобратила, а све наше ствари и храну однела, стоку заробила и нас до просјачине довела.
Од дана нашега преласка у Србију па до закључења мира, ми смо живели у Селу Дреновцу Срезу Параћинском Окр. Ћупријском, а пошто је мир између Србије и Турске закључен, ми смо се хтели на нашим огњиштима повратити, но знајући за варваство и тирјанство наше пређашње господаре – спахије – Алије Ђакованлје – љутог Арнаутина – ћехаје бега Афис Пашића, из Ниша, као свакоме познате и чувене највеће зликовце, бездушника и тирјана, који су и пре прошлогодишњега рата, с нама по своме ћефу нечовечно и бездушно поступали, свакојаким мукама мучили и глобили и наше фамилије обешчашћавали – ми се баш никако више на своја огњишта вратити горепоменутим господарима душманима и у руке предати не можемо; по томе: што су они прави господари и сајбије од наша села; што су они такови зликовци душмани, тирјани и бездушници, да се за своја зла дела баш од никога не стиде, нити се од какве власти боје; и што извесно знамо, да ћеду они до сада много више и више с нама тирјански и душмански поступати, неисказаним мукама мучити и наше жене и девојке – кћери и сестре – по своме ћефу на нашим очима насилно безчастити; ер је свакоме врло добро познато, да за њи двоицу нема те власти у Турској држави, која би у стању била њиовом беснилу и њиовој самовољи и тиранији на пут стати.
Из преднаведенога нашега наведеног стања, ми и срцем и душом желимо овде у Србији на свагда остати и у селу Катуну и Селу Вакупу срезу и округу Алексиначком живити, где смо се већ и настанили, земљу и винограде од Катунчана и Вакупчана узели да напола радимо.
Но због тога што нас обдашња Среска и Окружна Милицајна власт приморава, да се морамо у Турску повратити и што нам никако храну и семена за усев недају ми ево се усуђујемо нашега Господина Министра унутр. дела плачевно замолити да извли час пре наредити да нам се као страдалницима и превеликој сиротињи – храна и семе за усев издаје и да нам се обстанак у Србији дозволи из предпоменутих разлога ер ако нам се храна и семе за усве неиздаде, ми ћемо са нашим сиротним фамилијама од глади помрети. Есмо
Покорни
Милета Стевановић
из Долњег Крупца
15. Априла 1877. год.
у Алексинцу
Видосава Николић – Стојанчевић „Топлица – етнички процеси и традиционална култура“, Топлица и Добрич, едиција Корени, Службени гласник (2018), стране 327 и 328.