Al mi pasulj ne da mira, sve me pravocira

Некада давно, током осамдесетих година прошлог века, уживао сам да летње распусте проведем у Трешњевици код Параћина. Тада су је напустили Цигани, Власи, Роми и Румуни, сви су отишли у Беч и кренули да зидају импозантне куће у трешњевачком пољу вредне у збиру више милиона евра. Са баком Љубинком ишао сам на највећу њиву, Стриковицу, величине 50 ари и окопавали смо пасуљ и кукуруз. Док сам ја био оптерећен продуктивношћу (колико редова да би је за дан или два окопали) јадна бака је морала да иза мене спашава шта се спасти могло, јер сам мотиком чистио и коров и пасуљ и кукуруз. А шта је могла? Мањи принос, али је њен унук ту крај ње и мисли да је користан.

У то време производња пасуља је већ била значајно смањена, на око 60 хиљада тона, а у односу на послератни период када је достизала и по 90 хиљада. Нису само моји Цигани, Роми, Власи и Румуни из Трешњевице отишли у Беч, отишла је милионска маса сеоског становништва у градове и у иностранство. Пасуљ је радно-интензиван и старачке руке не могу га произвести уколико нема младих и деце да им помогну. Слом у производњи пасуља у Србији десио се у 1997. када је производња смањена са 52 на 28 хиљада тона. Од тада је она срозана на најнижих 9,1 хиљада тона у 2018.

У бази УНКТАД-а постоје подаци о трговини од 2006, када нас је Црна Гора одвајањем осамосталила (полудим приликом преноса  кошаркашке репрезентације када новинари РТС-а 5 до 10 пута по утакмици понове „од како се Србија осамосталила“. Да ли су плаћени по броју поновљеног исказа?)

На основу ових података можемо проценити да је потрошња пасуља у Србији стабилна и да се креће у распону између 23 и 28 хиљада тона годишње, што је око 3 до 4 килограма по становнику.

У посматраном периоду производња пасуља је укупно износила 168,3 хиљада тона, извоз је износио 3,5 хиљада тона а увезено је 159 хиљада тона. Удео увозног пасуља у расположивој количини повећан је са 30,2% у 2006. на 61,8% у 2018. Не треба сумњати да ће се удео увезеног додатно увећати.

Пасуљ се из Србије извози у БиХ, Шведску, Словенију, С. Македонију, Црну Гору, али овако мала количина не заслужује коментар. Поготово уколико се ради о његовом реекспорту.

Пасуљ се у Србију увозио из 24 земље, али смо за тебелу одабрали првих 10, како би у једној табели приказали податке о вредности, количини и јединичној вредности.

Осим пасуља Киргистанца (који се код нас, претпостављам, преименује у Градиштанац) претходних година дошло је и до раста увоза из Пољске и Бугарске, а у Србији се једе и пасуљ Американац, и то по цени 7 пута већој од просечне за укупан увоз.

Имамо у понуди и пасуља из Египта, Аргентине, Казакхстана, али је дуг ово списак земаља за набрајање. Укупно је од српског осамостаљивања купљено пасуља у иностранству у вредности од 98,3 милиона евра. При увозу 159 хиљада тона то даје просечну цену од 617 евра по тони или 62 евроцента по килограму. Ова цена од око 80 динара по килограму, при најнижој продајној од 250 до 300 динара у продавницама јасно илуструје колико је профитабилан увоз, али и колико је ниска производна цена у Киргистану и у другим земљама.

Из Киргистана је укупно увезено 76,9 хиљада тона, па следе Аргентина са 17,3, Египат 12,8 и Пољска са 10,3 хиљада тона, у посматраном периоду.

Најнижа цена приликом куповине добија се у Египту и Канади (464 евра по тони), па у Киргистану (492 евра) па следи Аргентина. Кина више није ценовно конкурентна јер је премашила евро по килограму, док се из САД увози по цени од 5 евра, а из Холандије за 4,3 евра.

И тако, 35 година касније, након мог детињства, син иде код баке Љиљане у кућу у Јагодини и нема њиве на којој би окопавао пасуљ са кукурузом. Претпостављам да ће његова деца за 30-так година долазити из далеког света код своје баке у Београд, а како ће у овом хипер дигитализованом свету изгледати и шта ће радити далеко је од мојих способности имагинације.