Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
„Предратна Србија, у старим њеним границама од 1910., бројала је 2.911.701 становника, док је овим пописом констатовано 2.595.430, дакле, за 316.271 мање него пре десет година. Међутим, до 1910. Србија је редовно сваког пописа показивала извесан вишак.
Тако је било становника у години:
1890. 2.161.961
1895. 2.312.484
1900. 2.492.882
1905. 2.688.025
1910. 2.911.701
Према томе, прираштај у становништву за период од 1890-1910 износио је 749.740 одн. 34,68% или годишње 1,7%; од 1905-1910 износио је 223.676 односно 8,32% или годишње 1,7%.
Извесно је да би у редовним приликама прираштај становништва предратне Србије и за период 1910-1920 такође достигао висину од приближно 17% или годишње 1,7%; односно пола милиона (494.899) становника у апсолутним бројевима, а то значи, да би се укупан губитак само за Северну Србију попео на цифру од преко 811.000 чисто ратних жртава.
За Јужну Србију и Црну Гору немогуће је на овај начин утврдити величину губитака, јер за те покрајине немамо података о становништву из ранијих година од 1914, а о кретању становништва никаквих.
Ипак, ако узмемо као тачне податке о предратном броју становништва у тим покрајинама, бројеве, који нису добивени путем једног системског пописа, већ само пописом административних власти, могли би изнаћи, колико су те покрајине имале стварних или ефективних губитака.
1914 године имала је Јужна Србија, без крајева добивених Нејским Уговором о миру 1.664.807 становника, а 1921 г 1.442.208. Према томе, стварни губитак у становништву, не урачунавши ту губитак услед изосталог природног прираштаја, износи 222.599. Црна Гора је имала пред Светски Рат 238.423 становника, а 1921 год 199.857; губитак износи 38.566 становника.
Али ипак, ако би хтели коефициент прираштаја за Северну Србију применити и за Јужну Србију и Црну Гору, добили би ове резултате. Јужна Србија би имала губитак од 392.409 становника, а Црна Гора од 62.855. Србија пак и Црна Гора заједно имале би, према томе, губитак од преко 1.200.000 становника“. Претходни резултати пописа становништва у Краљевини СХС 31. Јануара 1921, уводни текст
Једва чекам да 12.11. у 20х15мин на првом програму ХРТ-а погледам нову документарну епизоду о Хрватској у Првом светском рату. Случајно сам, листајући програме 5.11 наишао на овај серијал, где се из садашњег угла Хрватске сагледава њена прошлост. У претходној је била излетничка припрема хрватских војника пред казнену експедицију у Србију, па ме интересује како ће у следећој бити протумачен њен дочек на Церу и Колубари.
На РТС-у гледамо архивске документарне материјале рађене у комунистичко доба, и мало након њега, када су, као и данас, комунисти владали, јер се ваљда новац штеди, и нама овакви погледи на прошлост нису потребни уколико смо загледани у светлу будућност која се налази у нашем чланству у ЕУ. Усрећићемо се ко Хрвати, али, отом потом.
Мени, коме су изгинули прадедови са готово свом браћом (осим оних који су били мали за војску), стварање Краљевине СХС и Дан примирја у Првом светском рату означавају почетак стогодишње несреће народа коме припадам, а која се још увек није завршила.
Политички порази започели су стварањем Југославије, настављени су комунистичком окупацијом, а завршавају се безалтернативном политиком.
Да пођем од Југославије/Краљевине СХС. Српска војска је била победница у рату. Претпоставимо да се послератна Краљевина Србија се проширила на територију Војводине и БиХ (без Западне Херцеговине), а да је фокус свог деловања посветила Косову и Метохији. Србима у Хрватској би Србија била гарант елементарних људских права, а и могла би да их огранизовано колонизује у Косово и Метохију, Војводину, Босну и Херцеговину.
И ово играње са подацима ме доведе до непријатне истине: и као побеђена у рату Хрватска би и тада постала држава, решила би национално питање, док би Србија и као мања Југославија била двоструко рањива, од спољних претензија Хрватске, Албаније, Мађарске и Бугарске, и унутрашњих због великих мањина и њиховог збирног удела у укупном становништву.
До Балканских ратова Србија је била етнички веома хомогена, јер су Срби чинили 93% од њеног укупног броја становника, а водеће мањине били су Румуни и Цигани (политички коректно, Роми, Власи…).
Пред Први светски рат Србија је готово удвостручила своју територију, са 49.950 на 95.667 квадратних километара, док је становништво, према резултатима пописа из 1921 године, увећано са 2.655 на 4.129 хиљада. Међутим, у овом проширивању, од 1.475 хиљада становника Старе Србије (Македоније, Косова и Метохије и Рашке) само 305 хиљада су били Срби (урачунао област Куманова, док сам остале области у Македонији у Македонце), што је тек 20,7% од укупног броја, док су 439 хиљада били Македонци, 419 хиљада Албанци и 287 хиљада Муслимани (Турци и Срби исламске вероисповести). Удео Срба у укупном броју становника смањен је са 93% на 67,2%.
И онда да набројим остале територије које су могле бити припојене Србији, и њихов утицај на укупни етнички резултат:
Босна и Херцеговина, без хрватског дела Херцеговине и Централне Босне (Мостар, Фојница, Љубишки, Столац, Дувно, Жепче, Ливно, Прозор и Травник) имала је 42.096 квадратних километара и 1.590.846 становника. У томе 782.175 Срба (49,2% од укупног броја), 524.094 Муслимана (без 566 Албанаца) и 255.231 Римокатолика (уз Хрвате и Немци, Мађари…).
Срем у величини од 4.058 км2 са 243 хиљада становника, у томе 145 хиљада Срба (59,9%), 43 хиљаде Немаца, 10 хиљада Мађара и око 30 хиљада Хрвата.
Банат, Бачка и Барања у величини од 19.702 км2 са 1.380.413 становника, у томе 401.386 Срба, 382.070 Мађара, 328.173 Немаца, око 100 хиљада Хрвата и 74 хиљада Румуна, па још Словака…
Овако проширена Србија простирала би се на 161.523 километара имала би 7.344.015 становника. Срби би чинили тесну већину са 4.104.181 становника, што је 55,9% од укупног броја. Остао би проблем много етничких мањина велике бројности: Муслимана (рачунајући и Турке) је било 824 хиљаде (11,2%), Македонаца 439 хиљада (6%), Албанаца 424 хиљаде (5,8%), Хрвата око 400 хиљада (5,5%), Мађара 397 хиљада, Немаца 393 хиљаде (5,3%), Румуна 227 хиљада (3,1%), у збиру од ових 7 народа 42% од укупног броја становика, где до 100% још остају Цигани и Словаци.
Хрватска би имала 61.599 км2 уз 3.417 хиљада становника у чему би Хрвати учествовали са скоро 75% у укупном становништву, а Срби са 663 хиљаде са 19,4%.
Словенија би као етнички хомогена најбоље прошла, док би Црна Гора имала релативно мале мањине Албанаца и Муслимана.
Претпоставимо да се тако нека подела догодила са Хрватима. Политичко вођство Србије не би имало проблема са хрватским вођством, какве је имало, а могло би се посвети уређивање државе које је у величини повећана 3,2 пута, у становништву 2,8 пута, у чему је број Срба увећан за 66% (са 2.470 хиљада на 4.104 хиљада), а осталих чак за 17,5 пута, са 185 хиљада на 3.240 хиљада.
До Другог светског рата вођство Србије би имало прилику да ради на изградњи „Мале Југославије“, на хегемонизацији становништва и на помирењу вишевековних размирица. Срби би са Македонцима чинили 61,9% од укупног становништва, а то би значило да (уз Румуне, Влахе…) би две трећине становништва припадале истој вероисповести, мало више од шестине (Бошњаци и Албанци) били би исламске, а мало мање од шестине (Немци, Мађари и Хрвати) припадало би западном хришћанству. Срби, Македоници и Бошњаци/Муслимани учествовали би са готово три четвртине у укупном броју становника. Између Срба и Хрвата би постојала симетрија у мањинском делу народа у оној другој држави и то би могао да буде основ за савезништво, а не за антагонизме. Немце би „чували за приплод“, јер се њихова доминација у Европи увек враћа, а и „мењали би нам свест по мало“, не би морали да имамо радикалне и драстичне реформе данас, уколико би на нас деценијама уназад утицали да будемо радни, вредни и штедљиви… У одсуству конфликта са овим народима, било би довољно пажње да се решавају односи са Албанцима, на разне начине, а који као крајњу последицу не би имали етничко чишћење Срба на Косову и Метохији кроз „племениту“ интервенцију НАТО авијације.
Исто тако, Црна Гора би била природан савезник Србији, а не би данас развијала Црногорство на антисрпству, што се чини не само у овој малој братској државици.
Замислимо сад ситуацију пред потписивање Тројног пакта: Хрватска је приступила пакту, а Србија се опет налази пред избором хоће ли бити прегажена као у Првом светском рату, или ће пружити отпор, разрађеним и искушаним планом повлачења преко Албаније. Територијалне претензије према Србији имале би и Хрватска и Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија, а и бројно становништво представљале би националне мањине ових држава. Претпоставимо да би потписала пакт и да би одспавала све до његовог краја као неутрална земља.
На овај начин би било спречено геноцидно уништавање Срба у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији у Другом светском рату, а што би значило много већи народ него што је то данас случај, и након завршетка овог (другог) великог рата. Не би било подела на четнике и партизане, љотићевце и недићевце…
Уколико би био избегнут велики губитак становника у Другом светском рату, још веће избегавање политичких грешака било би да је спречен долазак комуниста на власт. У том случају би, након формирања нове држава између два велика рата, у послератном периоду било лако да се развијају демократија и мањинска права, да се дају аутономије Муслиманима, Македонцима, Албанцима, Мађарима и Немцима. А и неговале би се ове мањине као право богатство.
Овако, имали смо шта смо имали: етничко чишћење Срба у Другом светском рату, које је спроведено до краја у ратовима током 90-тих година прошлог века. И имали смо и наше комунисте који су били суровији према свом народу од кољача из других народа.
И сада свашта имамо, само немамо државу и народ какве смо имали пре више од 100 година.
Имамо и гутање жаба на „нашем“ светлом путу ка ЕУ, укључујући и данашње дронизовање Србије, Колико ће још бити жаба за гутање у име ових вишедеценијских политичких промашаја? Албански премијер на Југу Србије на дан Примирја у Првом светском рату???
