1.300 kaplara i 9. mart 1991.

НЕ ГЛЕДАТИ УВЕК У ЧАСОВНИК

„Ноћас је покушај комунистичке мањине довео до уништења почетка парламентарне демократије у овој земљи. Скупштине, која је ваша и наша заједничка кућа, боримо за минимум слободе, та слобода у овој земљи не постоји.

Морамо издржати, јер ћемо бити дужи и јачи од њих.

Ја вам морам рећи да то није увек лако, али на крају крајева се исплати. Све то што ви млади људи тражите то је оно што тражи сваки частан човек у овој земљи.

Ако они немају времена, ако им заправо толико треба времена за ваше захтеве, а при томе да их не испуне, како ће испунити захтеве ове нације. Али, наравно, основна ствар је не гледати на сат.

Победе се не добијају за секунд, ни за дан, ни за годину. Хвала вам у име моје младости и у име свих људи који су се некад борили за слободу.“

http://www.borislavpekic.com/2011/05/ne-gledati-uvek-u-casovnik.html

Говор одржан 10. марта 1991. на Теразијама у 5 часова ујутру на митингу студената и опозиције. (Прим. прир.)

Када је ово говорио Борислав Пекић преосталим окупљеним студентима, окруженим полицијским кордоном, налазио сам се у Трогиру ишчекујући наређење да учествујем у војном удару којим би војска ухапсила политичаре и покушала да сачува Југославију. Војни удар се није догодио али су тенкови изашли на улице Београда. Била је група младих људи која се није уплашила и која је до јутра 10.9. остала испод Теразијске чесме, на Теразијској тераси.

Колико је студената тамо било, ко су они, и шта се са њима од тада догодило? Један од њих је био и мој покојни брат Братислав и по његовој причи, након мог доласка из Сплита на студије у октобру 1991, било их је још пар стотина. Да ли их је било више од хиљаду или 1.300? Не знам, а ваљда наша полиција, РТС, Студио Б, Политика и други медији и органи власти имају у архивама фотографије тог јутра 10.3.1991.

У Златном руну Боре Пекића први пут сам наишао на размишљање о судбини 1.300 каплара. Волимо да величамо властиту несрећу, мада се овде ради о непотребном жртвовању и глупости,  да уздижемо у висине ову жртву пред Колубарску битку. Младост је бачена у прве борбене редове, да поврати борбени морал изнуреним српским сељацима, и добијена је једна битка. Победа у рату је била јако удаљена од ове битке. Са заробљеним аустроугарским војницима (добрим делом и будућом „браћом“) Србија је зарадила и тифус који је можда однео више живота од славних борби и војевања. Изнурена од тифуса српска војска са преживелим капларима повукла се преко Албаније у Грчку и чекала до септембра 1918. тренутак када ће кренути у коначну победу.

У том чекању је прављена и Југословенска дивизија коју су чинили највећим делом Срби исељеници и заробљени припадници аустроугарске војске на фронту са Русијом. Међутим, требало је на лажима о југословенском полету градити нову државу и требало је више поштовати ставове пар словеначких и хрватских политичара него стотине хиљада невино и беспотребно погинулих Срба у отпору Аустро-угарској, Немачкој и Бугарској оружаној сили.

Да ли је икоме пало на памет да помисли шта је било са 1.300 каплара, колико их је преживело и како су се они након 1918. осећали? По Пекићу, преживело их је седамдесетак. Један у двадесет!

Србија, тачније Војни архив, се одужила жртвама Великог рата тако што их је након 105 година пописала и имамо списак од 333 хиљада покојника (Од 322.877 пописаних жртава велика већина су војници, док је страдање цивила документовано у мери у којој је грађа то дозвољавала. Подаци о идентитету страдалих садрже личне податке, време, место а често и околности страдања, војну јединицу којој је жртва припадала као и сам извор што изнете податке чини проверљивим. http://www.politika.rs/scc/clanak/443564/Zrtve-Velikog-rata-upisane-u-vecnost) чију су беспотребно палу крв хтели да откупе хрватски политичари након рата, а како би српски престали да се на њихову жртву позивају.

Пре 105 година држава Србија донела је одлуку да жртвује интелигенцију и будућност ради преокрета у једној бици. Пре 28 година је неодређена држава донела одлуку да изведе војску на улице Београда како би сачувала на власти комунисте и Слободана Милошевића.

По младости, интелигенцији, моралној чистоти и полету учеснике протеста код Теразијске чесме можемо поредити са 1.300 каплара.

Овде постављам питања, ко су они били, шта се са њима догодило, и шта данас мисле о том детињем бунту против тоталитаризма и диктатуре?

Мој покојни брат спада, у складу са табелама морталитета у 3 до 5 процената оних који су умрли. Велика већина њих је у старости између 49 и 55 година. Претпостављам да је већина њих напустила Србију јер је током 90-тих година највећи број емиграната био високообразован и из Београда.

27 година након Колубарске битке Југославија се распала, била је подељена од окупатора и почели су усташки покољи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Срему. 28 година након 10. марта имамо Србију у стању у каквом се налази, веома удаљену од идеала Борислава Пекића и тадашње младости која је на Теразијама протествовала.

Можда овај наслов о претходних 28 година најбоље говори: http://www.politika.rs/sr/clanak/443892/RTS-Eventualne-nepravilnosti-na-javnom-servisu-ne-mogu-se-ispraviti-nasiljem