„Reforme“ i Reforme

Ukoliko bi smo želeli da u Srbiji dođe do ekonomskog oporavka, u skladu sa komparativnim prednostima, ekonomske politike bi trebalo da budu koncipirane upravo suprotno od načina na koji se one donose i sprovode. Navešću dva primera kako se one predlažu, i alternativa kako bi one mogle da budu učinjene, a zatim ću nabrojati nekoliko reformi za koje smatram da bi donele pozitivne rezultate za većinu građana, a ne samo za velike kompanije, u skladu sa čijim interesima se Srbija i „reformiše“.

Pođimo od „liberalizacije tržišta rada“. Šta će ona u konačnom značiti? Zamislimo oglas za posao u, recimo, 2015. godini:

„Potreban je jedan izvršilac za fizičku operativu.

Potrebni uslovi:

–         Aktivno znanje engleskog jezika;

–         Rad na računaru (navesti programe)

–         Vozačka dozvola B kategorije;

–         Sposobnost za timski rad;

Opis posla:

–         Prenos džakova (naći engleski izraz radi zvučnosti) u rastojanju od 5 metara u količini od 100 jedinica težine 50kg, u vremenu od 42 minuta.

Zarada 450 dinara bruto (ovo ne stoji u oglasu)“

Šta je alternativa ovoj liberalizaciji?

Prvi komšija iz Jagodine mi radi u Australiji 20 godina, od toga 17 u kompanijama, a poslednje tri kao registrovani preduzetnik. Kaje se što je tolike godine bio običan broj, bez obzira što je dolazio na poziv kad god je usfalilo radnika, bez obzira na prekovremeni rad, nikakve vajde od toga nije imao. Kada je krenuo kao preduzetnik shvatio je značaj porodičnog vremena i da svaki posao koji se kosi sa privatnim vremenom posvećenom porodici košta 4 ili ko zna koliko puta više. Kao preduzetnik plaća porez od 15% na svoje prihode, a ima poreska oslobađanja gotovo na sve troškove (kupovina automobila…), dok je kao radnik dobijao platu i plaćao porez od 30%, najmanje, i još je bio oporezovan pri svakom vidu lične potrošnje. Zaključak? Poreski rasteretiti preduzetnike na nivo od 15% prihoda i očekivati da će desetine hiljada majstora, trgovaca, zanatlija i drugih poželeti da se registruju u takav sistem. A i puno bi radnika bilo stimulisano da „solira“. Mali biznis je kičma ekonomskog razvoja u SAD, Japanu,
Australiji, Kanadi i u drugim razvijenim zemljama.

Predstavnik MMF-a u Srbiji Bogdan Lisovolik je u nekoj izjavi rekao da treba „otkočiti izvore rasta u energetici i telekomunikacija“, parafraziram. Šta ovo može da znači? Prodaju EPS-a i Telekoma. Šta ćemo tim prodajama dobiti? Više cene telekomunikacionih usluga i električne energije, uz manji broj zaposlenih. Više cene i manji troškovi značiće ogroman profit podobnim kompanijama da u ovom  procesu dođu do plena.

(Već zamišljam, poput oglasa za posao, kako ću za par godina imati slobodu da biram operatera kome ću plaćati korišćenje vode, Hansa, Majkla ili Lukmana, ali po 10 puta većoj ceni od današnje).

Šta je alternativa?

Davanje licenci za proizvodnju „zelene“ energije iz mini hidro elektrana, solarnih elektrana, energije iz vetra, proizvodnje energije iz elektrana na gas (uz bezbednosne mere opreza)… Ovaj vid razvoja bi povećao i proizvodnju I zaposlenost, i investicije. Znači, ne prodaju se monopoli, već se otvaraju proizvodne mogućnosti.

Sada bih taksativno o merama, ili reformama, koje mislim da bi dovele do značajnog konomskog rasta uz povećavanje broja zaposlenih.

1. Obnova funkcija robnih rezervi.

Garantovani otkup stotinak osnovnih poljoprivrednih proizvoda po minimalnim i maksimalnim cenama. Po minimalnim se otkupljuje, a po maksimalnim se prodaje tako da robne rezerve posluju sa profitom, a pošto nisu profitna institucija ostvarenu zaradu koriste za izgradnju skladišnih kapaciteta, kreditiranje izgradnje sistema za navodnjavanje, bez kamate, i za druge korisne funkcije.

1. Subvencije poljoprivredi za sve poljoprivrednike, a ne samo za pravna lica.

Davanjem subvencija pravnim licima podstiče se ukrupnjavanje zemljišta i rast proizvodnje. Ali se ipak najveći deo subvencija dodeli velikim kompanijama. Šta je sa hiljadama domaćinstava koja su preživela decenije tranzicije i borbe protiv klasnog neprijatelja živeći i radeći na malo zemlje? Živi su i opstaju uprkos Danejcima.

1. Afirmacija regionalnih brendova.

Ako je trgovina već u većini prepuštena strancima (a i tu bi, poput robnih rezervi, država mogla da se umeša sa prodajom domaćih proizvoda po bitno nižim cenama od postojećih u trgovinskim lancima, osnivajući kompaniju „Trpež, krpež“ – TC Public Company lepše zvuči) formiranje regionalnih brendova bi moglo da deluje pozitivno na rast lokalne proizvodnje. Koliko je velikih gradova u Srbiji u kojima je uništena industrijska proizvodnja?

Uzmimo da Kragujevac, Subotica, Niš, Valjevo, Kraljevo, Jagodin, Kruševac, Užice, Bor, Zaječar, Vranje, Leskovac, Šabac, Vršac, Pančevo, Sombor, i drugi gradovi, postanu imena za mlečne proizvode, mesne prerađevine, voće i povrće i njihove prerađevine (kompote, sokove, ajvar…). Robne rezerve-hladnjače-domaći trgovinski lanac bi do krajnjeg potrošača, i izvoz, garantovali proizvodnju i prodaju.

 

1. Obnova zemljoradničkih zadruga

Izgradnja kolektivne svesti kod poljoprivrednih proizvođača je neophodna kako bi se shvatila snaga koja iz rada  proističe. Svi smo prevareni, ali svi zajedno imamo snage da se borimo za lični interes, a on je da naš rad više vredi.

 

1. Informaciona podrška za potencijalnu proizvodnju poljoprivrednih i industrijskih proizvoda.

To već kao internet portal radimo izlistavanjima udela Srbije na nivou proizvoda u  svetskoj proizvodnji ili izvozu. Ali, to je po par sati izdvojenog vremena bez novčane naknade, a uz rizik da time zanemarujemo porodice i poslovno vreme. Zašto to ne bi bio od države plaćen i od medija podržana aktivnost?

1. Izgradnja hladnjača i skladišta za čuvanje poljoprivrednih proizvoda.

Ova funkcija je komplementarna sa robnim rezervama, zemljoradničkim zadrugama,regionalnim brendovima, zemljoradničkim zadrugarstvom, državnom trgovinom…

 

1. Dugoročan obavezujući plan o smanjivanju broja zaposlenih u državnoj upravi, javnim preduzećima, zdravstvu, obrazovanju i drugim javnim funkcijama.

 

Pri smanjivanju broja stanovnika od 0,4% do 0,5% svake godine, apsurdno je da u bilo kojoj od javnih funkcija broj zaposlenih raste. Svi ovde zaposleni ne moraju ni da budu meta napada kako su za bilo šta krivci, te da bi smo ekonomski poleteli, samo da im se smanji broj.

 

1. Vezivanje fonda isplaćenih penzija za fond isplaćenih zarada.

Svakog meseca na osnovu evidentiranog fonda isplaćenih zarada odrediti fond penzija  (50% ili 55%), i na osnovu toga izračunati prosečnu penziju. Ukoliko ekonomija raste, rastu i penzije, i obratno. Cilj je veći broj zaposlenih, a posledica veće penzije.

 

1. Bez nominalnih aprecijacija dinara koje poništavaju konkurentske prednosti (podržane tačkama od 1 do 8), proizodnju i zaposlenost, a stvaraju profit kompanijama kojima je cilj veći plasman, uvoz, u Srbiju.
2. Podrška malim i srednjim preduzećima za nastup na udaljenim tržištima.
3. Razvoj komunikacije sa Srbima koji žive u inostranstvu oko primene korisnih iskustava za ekonomski razvoj u Srbiji.
4. Javna debata o državnoj potrošnji.

Šta je i koliko opravdano i na šta potrošiti. Na primer ulaganja u protivgradnu zaštitu kao vid uštede za privatna ulaganja po istom osnovu. Nije sam državno utrošeni novac štetan. Naprotiv.