„Kosovski problem“ ili kratko putovanje kroz istoriju Pomoravlja

Након медијског излуђивања народа „датумом“, од јесени 2012. до потписивања Бриселског споразума средином 2013, претходних месеци жртве смо понављања клепанице „косовски проблем“.  Ваљда ћемо сви полетети од среће у свемир када се прекине са свакодневним понављањем „проблема“?

Но, уместо светлог погледа у будућност када „проблем“ буде решен, ја бих се вратио мало у историју. За викенд, 25.8.2018. отишао сам са првим комшијом, који 34 године живи у Аустралији, а сада је одлучио да се врати у Србију, у Стрмостен, да му покажем једно од најлепших скривених места у Србији (након одласка у манастир Каленић, претходног викенда).

Стара Србија је настала у долинама Лима (http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/3239609/tvrdjave-u-dolini-lima-zaboravljeni-svedoci-proslosti.html), Таре, Дрине и врхунац моћи је достигла на Косову и Метохији у 14 веку.

У 15. веку је кренуло повлачење Срба ка северу и западу, и у кратком временском периоду Поморавље је постало центар српског народа. Велики Бечки рат је имплозивно деловао на српски народ који је нестао са огромних простора на којима је живео као верни савезник Турака. У кратком временском периоду, између 1690 и 1737, и Турци и Немци су желели да населе Албанце католике у Поморављу. Турцима су се Шиптари разбежали, претходно узевши паре за насељавање, а Немци нису имали времена да спроведу свој план. И тако је до Карађорђевог устанка Поморавље било мочварна прашума неприступачнија за живот од Шумадије.

На путу за Велики Бук прошли смо кроз Деспотовац где је пут ка манастиру Манасија био затворен за саобраћај (https://www.despotovac.rs/content/blogsection/1/9/). Деспотовина је по 26. пут оживела у време „Дана српског духовног Преображења“.  На жалост, нисмо присуствовали међународном витешком фестивалу него смо продужили ка циљу. Велики Бук је постао веома познато излетничко место јер је био закрчен аутомобилима из свих крајева Србије, али и ретким из Бугарске, Румуније, БЈР Македоније…  Оно што ми је пре неколико година био аутентичан сусрет са дивљом природом сада је постало звучно туристичко место. И нека тако остане, зарад села Стрмостена и још неколико села у близини.

У повратку за Јагодину скренули смо до Спомен парка „Бој на Иванковцу“, што је мени изазвало много јачи утисак. На 16 километра од места мог рођења, на 21 минут вожње (према гуглу) налази се место где је пре 213 година, 18. августа 1805, српска војска (ајдуци и мобилисани шумски људи) први пут победила званичну турску војску (након много победа над турским одметницима). Шта ли су могли да мисле ови побуњеници? Осим да спасавају своје жене и децу, „Свето Косово“ је тражило освету и није било јачег мотива за борбу. Ишло је, током устанка, по пар стотина Срба на хиљаде Турака и нису имали страха, само их је Свето Косово усмеравало у победе и у будућност.

Увече сам са децом прошетао до Сквера омладине. Ћерка ми је имала трауму од споменика српским жртвама ослободилачких ратова 1912-1918 од своје 2-3 године, и избегавала је да прођемо поред споменика до овог тренутка. Сели смо насупрот Српкиње Мајке која на једној брадавици има бебу коју доји, а на другој нож. Са друге стране споменика је заробљени ратник, а изнад обоје Победник са подигнутом пушком. Место је идеално да се застане и да се замисли над „Косовским проблемом“. Зашто ми је један прадеда погинуо на Церу, други на Солунском фронту, осталима не знам ни места смрти ни имена, а да би 1944. били окупирани од комуниста који су побили двоструко више Срба него Немци у одмаздама? И док су Немци неселективно убијали мушкарце узраста од 14 до 70 година, комунисти су побили највиђеније и најугледније домаћине да обезглаве народ горе него Турци у сечи кнезова. Срби-костури су умирали и приликом повлачења у Албанију 1915-1916 и од усташког маља у Јасеновцу 1941-1945 задојени Светим Косовом да би послератне генерације кришом крстиле децу, славиле славу, а о Светом Косову нису смели ни да помисле.

И тако, од „братства и јединства“ до данас, остало је само још да се реши „Косовски проблем“, па ће млеко потећи улицама, меда и ораха биће на свакој крошњи дрвета, довољно ниско да беремо по потреби…