VELIKI RESET (V)

U zaključnom tekstu na osvrt knjige eminentnog stručnjaka i ekonomiste Klausa Švaba, posebno će biti naglašen fokus na dve ključne teze: ubrzane digitalizacije i uticaja na stanje i navike u potrošnji, mentalnom resetovanju i sl.

Ne može se ubrzanje procesa digitalizacije kao neminovna potreba posle pandemije objasnti potpuno bez sagledavanja i kratke napomene osnovnih postulata ranije Švabove knjige ’’Četvrta tehnološka revolucija’’. Na pamet pada i jedna možda isuviše radikalna misao da li će glavna opredelenja četvrte tehnološke revoluciji biti samo posledica dejstva pandemije ili je pak ova tendencija posredni i  neposredni uzrok pojave pandemije.

Zašto ovo treba napomenuti?

Pre svega zbog činjenice da je pandemija više izazvala posledica od straha nego od stvarne bolesti. Možda ovo deluje suviše radikalno ali neke činjenice su u najmanju ruku diskutabilne kao:

U najmnogoljudijoj zemlji na svetu, izvorištu pandemija (gde po pravilu treba računati na najveću stpu obolevanja i smrtnosti) kako zbog stanja zdravstvenog sistema, raspodele dohotka, odnosno stepena siromaštva, samim tim i raspoloživosti konzumiranja savremenih zdravstvenih usluga, Kini, situacija sa 20.majom je sledeća: ukupno obolelo je 90.920, umrlo 4.636 ili 3 stanovnika na milion. Sa druge strane u Luksemburgu je stopa smrtnosti 1273 stanovnika na milion, u SAD (koja doduše ima veoma slabo razvijenu zdravstvnu zaštitu za veliki broj stanovnika slabije ekonomske moći) je stopa smrtnosti 1809 stanovnika na milion. Svetski prosek je 440 stanovnika na milion (pogledati: worldmeters.com/corona)

Brojne studije pokazuju (na to se poziva i autor knjige Veliki reset) da je Covid 19 pandemija sa najmanjom stopom smrtnosti do sada.Obzrom da je svetski prosek smrtnih slučajeva od sezonskog gripa u svetu oko 7000.000 ljudi godišnje prema podacima Sveske zdravstvene organizacije (u 2020 godini se praktično sve respiratovne infekcije i smrtni slučajevi od njih podvodili kao posledica Covid19, takođe i sve prateće bolesti koje su bile uzrok smrti uz Covid prava stopa smrnosti od posledica pandemije je nepoznanica).

Prema raspoloživim podacima sa sajta ’’visualcapitalist.com’’ od osam analiziranih pandemija, COVID 19 ne samo da se ne bi po kategorizaciji mogao nazvati pandemijom već je bez premca sa najmanjom stopom smrtnosti u odnosu na populaciji i sa najmanjim brojem žrtava. Ovim se nikako ne umanjuje sama bolest i njene posledice na obolele, ali ovakav scenario od strane nacinalnih država pod patronatom Svetske zdravstvne organizacije se teško može pravdati racionalnim zdravstvenim razlozima. Kada se ima u vidu  smrtnost od sezonskog gripa u svetu svake i da to praktično prolazi potpuno  nezapaženo i beznačajno sa stanovišta paničnih reakcija nadležnih (kao kod COVID-19) postavlja se pitanje koje ulazi u domen teorija zavere, šta stoji iza toga. Profesor Švab daje svoje viđenje dalje organizacije i funkcionisanja ljudi i njihovih sklonosti potrošnji

Da li će Covid 19 ubrzati četvrtu tehnološku revoluciju ili je četvrta tehnološka revolucija izazvala Covid19 je aktuelno pitanje po sistemu šta je starije ’’kokoška ili jaje?’’. U svakom slučaju treba navesti nekoliko osnovnih odrednica četvrte tehnološke revolucije.

’’Od mnogih raznolikih i fascinantnih izazova sa kojima se danas suočavamo, najintenzivnije i najvažnije je kako razumeti i oblikovati novu tehnološku revoluciju, koja podrazumeva ništa manje od transformacije čovečanstva. Na početku smo revolucije koja suštinski menja način na koji živimo, radimo i odnosimo se jedni prema drugima. Po svom obimu, obimu i složenosti, ono što smatram četvrtom industrijskom revolucijom je za razliku od bilo čega što je čovečanstvo ranije iskusilo.

Moramo tek u potpunosti shvatiti brzinu i širinu ove nove revolucije. Razmotrite neograničene mogućnosti povezivanja milijardi ljudi putem mobilnih uređaja, što dovodi do neviđene procesorske snage, mogućnosti skladištenja i pristupa znanju. Ili razmislite o zapanjujućem slivu novih tehnoloških otkrića, koja pokrivaju široka polja poput veštačke inteligencije (AI), robotike, interneta stvari (IoT), autonomnih vozila, 3D štampe, nanotehnologije, biotehnologije, nauke o materijalima, skladištenja energije i kvantno računanje, da pomenemo samo neke. Mnoge od ovih inovacija su u povojima, ali već dostižu tačku preokreta u svom razvoju dok se nadograđuju i pojačavaju u fuziji tehnologija u fizičkom, digitalnom i biološkom svetu.

Svedoci smo dubokih promena u svim industrijama, obeleženih pojavom novih poslovnih modela, prekidom1 postojećih i preoblikovanjem sistema proizvodnje, potrošnje, transporta i isporuke. Na društvenom frontu u toku je promena paradigme u načinu na koji radimo i komuniciramo, kao i u tome kako se izražavamo, informišemo i zabavljamo. Jednako se tako preoblikuju vlade i institucije, kao i mnogi drugi sistemi obrazovanja, zdravstva i prevoza. Novi načini korišćenja tehnologije za promenu ponašanja i naši sistemi proizvodnje i potrošnje takođe nude potencijal za podršku regeneraciji i očuvanje prirodnog okruženja, umesto stvaranja skrivenih troškova u vidu eksternalija.

Promene su istorijske u pogledu njihove veličine, brzine i obima.

Iako duboka nesigurnost oko razvoja i usvajanja tehnologija u nastajanju znači da još uvek ne znamo kako će se odvijati transformacije vođene ovom industrijskom revolucijom, njihova složenost i međusobna povezanost među sektorima podrazumevaju da svi akteri globalnog društva – vlade, preduzeća, akademska zajednica i civilno društvo – imaju odgovornost da zajedno rade na boljem razumevanju novih trendova.

Zajedničko razumevanje je posebno kritično ako želimo da oblikujemo kolektivnu budućnost koja odražava zajedničke ciljeve i vrednosti. Moramo imati sveobuhvatan i globalno zajednički pogled na to kako tehnologija menja naš život i život budućih generacija i kako preoblikuje ekonomski, socijalni, kulturni i ljudski kontekst u kojem živimo’’.(Klaus Švab:Četvrta industrijska revolucija, 2016)

Razmere i širina tehnološke revolucije otvoriće ekonomske, socijalne i kulturne promene tako fenomenalnih razmera koje je gotovo nemoguće predvideti. Ipak, ovo poglavlje opisuje i analizira potencijalni uticaj četvrte industrijske revolucije na ekonomiju, poslovanje, vlade i države, društvo i pojedince.

U svim ovim oblastima jedan od najvećih uticaja verovatno će proizaći iz jedne sile: osnaživanje – odnos vlada prema svojim građanima; kako se preduzeća odnose prema svojim zaposlenima, akcionarima i kupcima; ili kako se velesile odnose prema manjim zemljama. Prekid koji će četvrta industrijska revolucija imati na postojećim političkim, ekonomskim i socijalnim modelima zahtevaće da osnaženi akteri prepoznaju da su deo distribuiranog sistema moći koji za uspeh zahteva više kolaborativnih oblika interakcije.

Četvrta industrijska revolucija imat će monumentalni uticaj na globalnu ekonomiju, toliko veliku i višestruku da otežava razdvajanje jednog određenog efekta od druge. Zapravo, to će uticati na sve velike makro promenljive kojih se neko može setiti – BDP, investicije, potrošnja, zaposlenost, trgovina, inflacija i tako dalje. Odlučio sam da se fokusiram samo na dve najkritičnije dimenzije: rast (velikim delom kroz prizmu njegove dugoročne odrednice, produktivnost) i zaposlenost.

Uticaj koji će četvrta industrijska revolucija imati na ekonomski rast pitanje je koje deli ekonomiste. S jedne strane, tehnopeimisti tvrde da su kritični doprinosi digitalne revolucije već dati i da je njihov uticaj na produktivnost gotovo završen. U suprotnom taboru, tehno-optimisti tvrde da su tehnologija i inovacije na prekretnici i da će uskoro pokrenuti porast produktivnosti i veći ekonomski rast.

Iako priznajem aspekte obje strane argumenta, i dalje sam pragmatični optimista. Dobro mi je poznat potencijalni deflatorni uticaj tehnologije (čak i kada je definisana kao „dobra deflacija“) i kako neki od njenih distributivnih efekata mogu favorizovati kapital u odnosu na rad, a takođe smanjiti zarade (a time i potrošnju). Takođe vidim kako četvrta industrijska revolucija omogućava mnogim ljudima da konzumiraju više po nižoj ceni i na način koji potrošnju često čini održivijom i samim tim odgovornom.

Važno je kontekstualizovati potencijalne uticaje četvrte industrijske revolucije na rast, pozivajući se na nedavna ekonomska kretanja i druge faktore koji doprinose rastu. U nekoliko godina pre ekonomske i finansijske krize koja je započela 2008. godine, globalna ekonomija je rasla za oko 5% godišnje. Da se ova stopa nastavila, omogućila bi da se globalni BDP udvostruči na svakih 14-15 godina, sa milijardama ljudi izvučenim iz siromaštva.

Neposredno nakon Velike recesije, očekivanje da će globalna ekonomija bi se vratila svom prethodnom modelu visokog rasta bila je široko rasprostranjena. Ali ovo se nije dogodilo. Čini se da je globalna ekonomija zaglavila po stopi rasta nižoj od posleratnog proseka – oko 3-3,5% godišnje.

Neki ekonomisti su pokrenuli mogućnost „stogodišnjeg pada“ i govore o „sekularnoj stagnaciji“, terminu koji je za vreme Velike depresije stvorio Alvin Hansen, a koji su nedavno u modu vratili ekonomisti Larri Summers i Paul Krugman. „Sekularna stagnacija“ opisuje situaciju trajnih nedostataka potražnje, koji se ne može prevazići čak ni sa gotovo nula kamata. Iako se među akademicima ova ideja spori, ona ima značajne implikacije. Ako je tačno, sugeriše da bi rast globalnog BDP mogao još više da opada. Možemo zamisliti ekstremni scenario u kojem godišnji rast globalnog BDP-a pada na 2%, što bi značilo da bi trebalo 36 godina da se globalni BDP udvostruči.

Danas postoje mnoga objašnjenja za sporiji globalni rast, od pogrešne alokacije kapitala preko prezaduženosti do promenljive demografske kategorije i tako dalje. Obratiću se dvojici od njih, starenju i produktivnosti, jer su obojica posebno protkani tehnološkim napretkom.

Tokom protekle decenije, produktivnost širom sveta (bilo da se meri produktivnošću rada ili produktivnošću ukupnih faktora (TFP)) ostala je spora, uprkos eksponencijalnom rastu tehnološkog napretka i ulaganja u inovacije.17 Ova najnovija inkarnacija paradoksa produktivnosti – opaženi neuspeh tehnoloških inovacija da rezultira višim nivoima produktivnosti – jedna je od današnjih velikih ekonomskih enigmi koja prethodi početku Velike recesije i za koju ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje.

Uzmimo u obzir SAD, gde je produktivnost rada u proseku porasla za 2,8 procenta između 1947. i 1983, i 2,6 procenta između 2000. i 2007. godine, u poređenju sa 1,3 procenta između 2007. i 2014.18 Veliki deo ovog pada rezultat je nižih nivoa TFP, mere koja je najčešće povezana sa doprinosom efikasnosti koji proističe iz tehnologije i inovacija. Američki Biro za statistiku rada ukazuje da je rast TFP između 2007. I 2014. je bila samo 0,5%, što je značajan pad u poređenju sa 1,4% godišnjeg rasta u periodu od 1995. do 2007. godine.19 Ovaj pad izmerene produktivnosti posebno je zabrinjavajući s obzirom na to da se dogodio pošto je 50 najvećih američkih kompanija prikupilo gotovinsku imovinu veću od 1 USD bilijuna, uprkos stvarnim kamatnim stopama koje se gotovo pet godina kreću oko nule.20

Produktivnost je najvažnija odrednica dugoročnog rasta i rasta životnog standarda, pa njeno odsustvo, ako se održi tokom četvrte industrijske revolucije, znači da ćemo ih imati manje. Ipak, kako možemo pomiriti podatke koji ukazuju na pad produktivnosti sa očekivanjima veće produktivnosti koja su povezana sa eksponencijalnim napretkom tehnologije i inovacija?

Jedan od osnovnih argumenata usredsređen je na izazov merenja ulaza i izlaza, a time i na prepoznavanje produktivnosti. Inovativna roba i usluge stvorene u četvrtoj industrijskoj revoluciji imaju znatno veću funkcionalnost i kvalitet, ali se isporučuju na tržištima koja se bitno razlikuju od onih koja smo tradicionalno navikli da merimo. Mnoga nova dobra i usluge su „nenadmašne“, imaju nula marginalnih troškova i / ili koriste visoko konkurentna tržišta putem digitalnih platformi, što sve rezultira nižim cenama. Pod ovim uslovima, naša tradicionalna statistika možda neće uspeti da zabeleži stvarno povećanje vrednosti, jer se višak potrošača još uvek ne ogleda u ukupnoj prodaji ili većoj dobiti.

Kako će Covid-19 uticati na potrošnju i induvudualni reset?

Kao i za makro i mikro efekte, pandemija će imati duboke i raznolike posledice za sve nas kao pojedince. Za mnoge je to već uništilo život. Do danas je COVID-19 prisilio većinu ljudi širom sveta da se samoizoliraju od porodica i prijatelja, ubacio je u potpuni nered lične i profesionalne planove i duboko potkopao njihov osećaj za ekonomsku, a ponekad i psihološku i fizičku sigurnost. Svi smo se podsetili naše urođene ljudske krhkosti, naših slabosti i naših mana. Ova spoznaja u kombinaciji sa stresom izazvanim zaključavanjima i istovremenim dubokim osećajem neizvesnosti u vezi sa onim što dolazi sledeće, mogla bi, mada tajno, promeniti nas i način na koji se odnosimo prema drugim ljudima i prema našem svetu. Za neke, ono što započinje promenom može završiti kao individualno resetovanje.

Pandemija COVID-19 nedvosmisleno nam je svima pokazala da živimo u svetu koji je međusobno povezan, a opet u velikoj meri lišen solidarnosti među narodima, a često čak i unutar država. Tokom perioda zatvaranja pojavili su se izvanredni primeri lične solidarnosti, zajedno sa kontra primerima sebičnog ponašanja. Na globalnom nivou vrlina međusobnog pomaganja bila je uočljiva njenim odsustvom

– ovo uprkos antropološkim dokazima da nas ono što nas razdvaja kao ljude jeste sposobnost međusobne saradnje i formiranja u procesu nečeg većeg i većeg od nas samih. Da li će COVID-19 dovesti do toga da se ljudi povuku u sebe ili će ih hraniti urođenim osećajem empatije i saradnje, podstičući ih ka većoj solidarnosti? Primeri prethodnih pandemija nisu baš ohrabrujući, ali ovog puta postoji suštinska razlika: svi smo kolektivno svesni da bez veće saradnje nećemo moći da se pozabavimo globalnim izazovima sa kojima se kolektivno suočavamo. Najjednostavnije rečeno: ako kao ljudi ne sarađujemo na suočavanju sa našim egzistencijalnim izazovima (između ostalog i okruženje i slobodni pad globalne uprave), osuđeni smo na propast. Stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da prizovemo bolje anđele naše prirode.

Mentalno zdravlje i blagostanje

Godinama je epidemija mentalnog zdravlja zahvatila veći deo sveta. Pandemija je to već pogoršala i tako će biti i dalje. Izgleda da se većina psihologa (i sigurno svi oni s kojima smo razgovarali) slaže sa presudom koju je u maju 2020. izrekao jedan od njihovih vršnjaka: „Pandemija je imala razarajući efekat na mentalno zdravlje.“ [149]

Za razliku od fizičke bolesti, ljudi sa mentalnim problemima često imaju rane koje su nevidljive golim okom neprofesionalca. Ipak, u protekloj deceniji, stručnjaci za mentalno zdravlje izvestili su o eksploziji problema mentalnog zdravlja od depresije i samoubistava do psihoza i poremećaja zavisnosti. Procenjeno je da je 2017. godine 350 miliona ljudi širom sveta patilo od depresije. U to vreme, SZO je predvidela da će depresija postati drugi glavni uzrok opterećenja bolestima na svetu do 2020. godine i da će preteći ishemijsku bolest srca kao vodeći uzrok opterećenja bolestima do 2030. U SAD je CDC procenio 2017. da depresija utiče više od 26% odraslih. Približno 1 od 20 prijavljuje umerene do teške simptome. U to vreme je takođe predviđalo da će 25% odraslih Amerikanaca tokom godine patiti od mentalnih bolesti, a gotovo 50% tokom života razviti barem jednu mentalnu bolest.  Slične brojke (ali možda i ne tako ozbiljne) i trendovi postoje u većini zemalja širom sveta. Na radnom mestu, pitanje mentalnog zdravlja postalo je jedan od velikih problema u korporativnoj organizaciji. Čini se da se epidemija stresa, depresije i anksioznosti na poslu neprestano pogoršava. Kao otkrivajući primer, u 2017-2018 u Velikoj Britaniji, stres, depresija i anksioznost činili su više od polovine (57%) ukupnih radnih dana izgubljenih zbog lošeg zdravlja. U vreme pisanja ovog teksta (jun 2020. godine), uticaj pandemije na mentalno zdravlje ne može se kvantifikovati ili proceniti na uopšten način, ali su poznate široke konture. Ukratko: 1) osobe sa već postojećim mentalnim zdravljem, poput depresije, sve više će patiti od anksioznih poremećaja;  2) mere socijalnog udaljavanja, čak i nakon što budu povučene, pogoršaće pitanja mentalnog zdravlja; 3) u mnogim porodicama gubitak dohotka usled nezaposlenosti uvući će ljude u fenomen „smrti iz očaja“; 4) porodično nasilje i zlostavljanje, posebno nad ženama i decom, povećavaće se sve dok traje pandemija; i 5) „ranjivi“ ljudi i deca – oni koji su u nezi, socijalno-ekonomski ugroženi i osobe sa invaliditetom kojima je potreban natprosečan nivo podrške – posebno će rizikovati povećanu mentalnu patnju

Na kraju profesor Švab zaključuje:

’’Duboka kriza koju je izazvala pandemija pružila nam je puno prilika da razmislimo o tome kako naše ekonomije i društva rade i na koji način ne rade. Presuda se čini jasnom: moramo se promeniti; trebalo bi da se promenimo. Ali možemo li? Hoćemo li učiti na greškama koje smo napravili u prošlosti? Hoće li pandemija otvoriti vrata boljoj budućnosti? Da li ćemo dovesti u red našu globalnu kuću? Jednostavno rečeno, hoćemo li pokrenuti Veliko resetovanje? Resetovanje je ambiciozan zadatak, možda preambiciozan, ali ne preostaje nam ništa drugo nego da se potrudimo da ga postignemo. Radi se o tome da svet učinimo manje podeljenim, manje zagađujućim, manje destruktivnim, sveobuhvatnijim, pravednijim i pravednijim nego što smo to ostavili u doba pre pandemije. Ne činiti ništa, ili premalo, znači hodanje u pravcu sve veće socijalne nejednakosti, ekonomskih neravnoteža, nepravde i degradacije životne sredine. Ako ne bismo postupili, izjednačilo bi se sa dopuštanjem da naš svet postane zliji, podeljeniji, opasniji, sebičniji i jednostavno nepodnošljiv za velike segmente svetske populacije. Ne raditi ništa nije održiva opcija.

S tim u vezi, Veliko resetovanje je daleko od gotovog posla. Neki će se možda oduprijeti potrebi da se u to uključe, bojeći se veličine zadatka i nadajući se da će osećaj hitnosti splasnuti i da će se situacija uskoro vratiti u „normalu“. Argument za pasivnost ide ovako: i ranije smo prolazili kroz slične šokove – pandemije, surove recesije, geopolitičke podele i socijalne tenzije i ponovo ćemo ih proći. Kao i uvek, društva će se obnoviti, pa tako i naše ekonomije. Život ide dalje! Obrazloženje ne resetovanja takođe se zasniva na uverenju da stanje sveta nije tako loše i da samo treba popraviti nekoliko stvari oko ivica kako bismo ga poboljšali. Tačno je da je današnje stanje sveta u proseku znatno bolje nego u prošlosti. Moramo priznati da kao ljudi nikada nismo imali tako dobro. Gotovo svi ključni pokazatelji koji mere našu kolektivnu dobrobit (poput broja ljudi koji žive u siromaštvu ili umiru u sukobima, BDP po glavi stanovnika, očekivani životni vek ili stope pismenosti, pa čak i broj smrtnih slučajeva uzrokovanih pandemijama) neprekidno se poboljšavaju tokom prošlih vekova, impresivno u poslednjih nekoliko decenija. Ali poboljšavali su se „u proseku“ – statistička realnost koja je besmislena za one koji se osećaju (a tako često i jesu) isključenima. Prema tome, uverenje da je današnji svet bolji nego što je ikada bio, iako je ispravan, ne može poslužiti kao izgovor za utehu u statusu kuo i neuspeh u popravljanju mnogih nevolja koje ga i dalje muče.’’