VELIKI RESET (III)

U nastavku tekstova o Velikom resetu, odnosno uticaju COVID-19 na život i zdravlje ljudi na planeti, biće reči o socijalnom resetu, nejednakosti kao i mikro resetu (odnosno resetu u oblasti poslovanja kompanija, individualnom resetu i sl). Sasvim je sigurno da svet više neće nikada biti kao do pojave pandemije, mnogi ’’zanati’’ ili profesije će praktično nestati ustupajući mesto sasvim drugačijem vidu i načinu poslovanja čiji scenario u ovom trenutku je nemoguće potpuno sagledati.

Istorijski gledano, pandemije su testirale društva u svojoj srži; kriza COVID-19 2020. neće biti izuzetak. Uporedivo sa ekonomijom, kao što smo upravo videli, i geopolitikom, društveni preokret koji je pokrenuo COVID-19 trajaće godinama, a možda i generacijama. Neposredni i vidljivi uticaj je da će mnoge vlade biti predmet kritika, sa puno besa usmerenog na one kreatore politike i političke ličnosti koji su izgledali neadekvatno ili loše pripremljeni u smislu njihovog odgovora na suočavanje sa COVID-19. Kao što je primetio Henri Kissinger: „Nacije se povezuju i cvetaju uverenjem da njihove institucije mogu predvideti nesreću, zaustaviti njen uticaj i vratiti stabilnost. Kada se pandemija COVID 19 završi, institucije mnogih zemalja smatraće se neuspešnim “. Ovo će se posebno odnositi na neke bogate zemlje obdarene sofisticiranim zdravstvenim sistemima i jakim i bogatim potencijalom u istraživanju, nauci i inovacijama, gde će se građani pitati zašto su njihove vlasti prošle tako loše u poređenju sa drugima. U njima se može pojaviti sama suština njihovog društvenog tkiva i socijalno-ekonomskog sistema i biti osuđen kao „stvarni“ krivac, kriv za to što većini građana nije zagarantovao ekonomsku i socijalnu dobrobit. U siromašnijim zemljama pandemija će imati dramatičan danak u pogledu socijalnih troškova. Pogoršaće društvena pitanja koja su ih već spopala – posebno siromaštvo, nejednakost i korupciju. To bi, u nekim slučajevima, moglo dovesti do ekstremno teških ishoda poput socijalne i društvene dezintegracije („socijalna“ se odnosi na interakciju između pojedinaca ili grupa pojedinaca, dok je „društvena“ pridev koji se odnosi na društvo u celini).

Da li se mogu naučiti neke sistemske lekcije u vezi sa onim što jeste, a šta nije funkcionisalo u smislu suočavanja sa pandemijom? U kojoj meri odgovor različitih nacija otkriva neke unutrašnje snage i slabosti u vezi sa određenim društvima ili sistemima upravljanja? Činilo se da neki, poput Singapura, Južne Koreje i Danske (između ostalih), prolaze prilično dobro i sigurno bolje od većine. Drugi, poput Italije, Španije, SAD-a ili Velike Britanije, činili su se lošim po različitim pokazateljima, bilo u pogledu pripreme, upravljanja krizama, javne komunikacije, broja potvrđenih slučajeva i smrtnih slučajeva i raznih drugih pokazatelja. Susedne zemlje koje imaju mnoge strukturne sličnosti, poput Francuske i Nemačke, imale su približno ekvivalentan broj potvrđenih slučajeva, ali zapanjujuće različit broj smrtnih slučajeva od COVID-19. Osim razlika u zdravstvenoj infrastrukturi, šta objašnjava ove neprikladne anomalije? Trenutno (jun 2020.) još uvek se suočavamo sa višestrukim „nepoznanicama“ u vezi sa razlozima zbog kojih je COVID-19 udario i širio se sa posebnom virulencijom u nekim zemljama i regionima, a ne u drugim. Međutim, i u celini, zemlje koje su prošle sa manjim posledicama prvog udara pandemije su imale sledeće karakteritike:

Bili su „pripremljeni“ za ono što dolazi (logistički i organizaciono). Donosili su brze i odlučne odluke.

Imaju isplativ i inkluzivan zdravstveni sistem.

Oni su društva s visokim poverenjem u kojima građani imaju poverenja i u vođstvo i u informacije koje pružaju.

Čini se da pod prisilom pokazuju stvarni osećaj solidarnosti, favorizujući opšte dobro nad pojedinačnim težnjama i potrebama.

Uz delimični izuzetak prvog i drugog atributa koji su više tehnički (iako tehničkost ima ugrađene kulturne elemente), svi ostali se mogu kategorisati kao „povoljne“ društvene karakteristike, što dokazuje da su osnovne vrednosti inkluzivnosti, solidarnosti i poverenja  su  jake odrednice u definisanju  elemenata i važnih doprinosa uspehu u suzbijanju epidemije.

Previše je rano da se sa bilo kojim stepenom tačnosti prikaže oblik koji će društveno resetovanje poprimiti u različitim zemljama, ali neke od njegovih širokih globalnih kontura već se mogu ocrtati. Prvo i najvažnije, postpandemijska era započet će period masovne preraspodele bogatstva, od bogatih do siromašnih i od kapitala do rada. Drugo, COVID-19 će verovatno zvučati kao smrtni udarac neoliberalizma, korpus ideja i politika koje se slobodno mogu definisati kao favorizovanje konkurencije nad solidarnošću, kreativnog uništavanja nad vladinom intervencijom i ekonomskog rasta nad socijalnom zaštitom. Već nekoliko godina neoliberalna doktrina je u padu, sa mnogim komentatorima, poslovnim liderima i kreatori politike sve češće osuđuju njegov „tržišni fetišizam“, ali COVID-19 je doneo puč. Nije slučajno da su dve zemlje koje su tokom poslednjih nekoliko godina sa puno žara prihvatile politiku neoliberalizma – SAD i Velika Britanija – među onima koje su pretrpele najviše žrtava tokom pandemije. Ove dve prateće snage – masovna preraspodjela s jedne strane i napuštanje neoliberalne politike s druge – izvršiće presudan uticaj na organizaciju našeg društva, u rasponu od toga kako bi nejednakosti mogle potaknuti socijalne nemire do sve veće uloge vlada i redefinicije društvenih ugovora.

Jedan ozbiljno obmanjujući kliše o koronavirusu nalazi se u metafori COVID-19 kao ’’velikog nivelatora u raspodeli dohotka. Stvarnost je sasvim suprotna. COVID-19 je pogoršao postojeće stanje nejednakosti gde god i kad god se dogodi. Kao takav, on nije „nivelator“, ni medicinski ni ekonomski, ni socijalno ni psihološki. Pandemija je u stvari „veliki izjednačivač“ koji je usložio razlike u prihodima, bogatstvu i mogućnostima. Gotovo je za sve da vide ne samo ogroman broj ljudi na svetu koji su ekonomski i socijalno ugroženi, već i dubinu i stepen njihove krhkosti – fenomen koji je još rasprostranjeniji u zemljama sa niskom ili nepostojećom mrežom socijalne sigurnosti  ili slabih porodičnih i socijalnih veza. Ova situacija, naravno, prethodi pandemiji, ali, kao što smo primetili i za druga globalna pitanja, virus je delovao kao pojačavač, prisiljavajući nas da prepoznamo i priznamo ozbiljnost problema koji se odnose na nejednakost, a koje su ranije predugo odbacivali po strani .

Prvi efekat pandemije bio je da poveća makro izazov socijalnih nejednakosti stavljajući u centar pažnje šokantne razlike u stepenu rizika kojem su izložene različite društvene klase. U većem delu sveta približno, iako razotkrivajući narativ, pojavio se tokom zaključavanja. Opisala je dihotomiju: viši i srednji slojevi mogli su da rade na daljinu i samoškoluju svoju decu od svojih domova (osnovna ili, kad je to moguće, srednja, udaljenija prebivališta koja se smatraju sigurnijim), dok su pripadnici radničke klase (za one zaposlene) nisu bili kod kuće i nisu nadzirali obrazovanje svoje dece, već su radili na prvoj liniji fronta kako bi pomogli u spašavanju života (direktno ili ne) i privredi – čišćenje bolnica, rad na šalterima banaka, pošta, kasiri u trgovinskim lanicma, prevoz osnovnih stvari i obezbeđivanje naše sigurnosti. U slučaju visoko razvijene uslužne ekonomije poput SAD-a, otprilike trećina ukupnih poslova može se obavljati od kuće ili na daljinu, uz značajna odstupanja koja su u velikoj korelaciji sa zaradom po sektorima. Više od 75% američkih radnika u finansijama i osiguranjima može raditi svoj posao na daljinu, dok to može učiniti samo 3% znatno slabije plaćenih radnika u prehrambenoj industriji.  Usred pandemije (sredina aprila), većina novih slučajeva infekcije i broja smrtnih slučajeva učinila je jasnijim nego ikad ranije da COVID-19 nije daleko od toga da je bio „veliki nivelator“ ili „izjednačivač“ na koji je toliko ljudi mislilo na početku pandemije. Umesto toga, ono što se brzo pokazalo je da nije bilo ničeg poštenog ili nepristrasnog u tome kako je virus radio svoj smrtonosni rad.

U SAD-u je COVID-19 uzeo nesrazmerne posledice na Afroamerikance, ljude sa niskim  primanjima i osetljivu populaciju, poput beskućnika. U državi Michigan, gde je manje od 15% stanovništva crnaca,  crni stanovnici predstavljali su oko 40% smrtnih slučajeva od komplikacija COVID-19 Činjenica da je COVID-19 tako neproporcionalno uticao na zajednice crnaca samo je odraz postojećih nejednakosti. U Americi, kao i u mnogim drugim zemljama, Afroamerikanci su siromašniji, verovatnije će biti nezaposleni ili podzaposleni i žrtve nekvalitetnih uslova stanovanja i života. Kao rezultat toga, oni više pate od već postojećih zdravstvenih stanja poput gojaznosti, bolesti srca ili dijabetesa zbog kojih je COVID 19 posebno smrtonosan.

Drugi efekat pandemije i stanja zaključavanja koje je usledilo bilo je razotkrivanje duboke nepovezanosti između suštinske prirode i urođene vrednosti obavljenog posla i ekonomske naknade koju podrazumeva. Drugim rečima: najmanje ekonomski cenimo pojedince koji  su društvu najpotrebniji.  Otrežnjujuća istina je da su heroji neposredne krize COVID-19, u koji su (na lični rizik) zbrinjavali bolesnike i držali da ekonomija ne stane potpuno, među najlošije plaćenim profesionalcima – medicinske sestre, spremačice, dostavljači, radnici u fabrikama hrane, staračkim domovima i skladištima, između ostalog. Njihov doprinos ekonomskoj i društvenoj dobrobiti često je najmanje prepoznat. Fenomen je globalni ali posebno oštar u anglosaksonskim zemljama gde je siromaštvo povezano sa nesigurnošću. Građani ove grupe nisu samo najlošije plaćeni, već i oni koji rizikuju da ostanu bez posla. U Velikoj Britaniji, na primer, velika većina (skoro 60%) pružalaca usluga nege koji rade u zajednici rade po „ugovorima nultog sata“, što znači da nemaju zagarantovano redovno radno vreme i, kao rezultat toga, ne postoji sigurnost u redovan prihod . Isto tako, radnici u fabrikama hrane često imaju ugovore o privremenom radu sa manje prava od uobičajenih i bez osiguranja. Što se tiče dostavnih vozača, oni su uglavnom kategorizirani kao samozaposleni, plaćaju se po „kapljici“ i ne primaju bolovanje ili regres – stvarnost dirljivo prikazana u najnovijem djelu Kena Loacha „Žao nam je što ste nam nedostajali“, filmu to ilustruje dramatičnu meru u kojoj su ovi radnici uvek na samo jednoj nesreći od fizičke, emocionalne ili ekonomske propasti, sa kaskadnim efektima pogoršanim stresom i strepnjom.

Da li će se u postpandemijskoj eri socijalne nejednakosti povećavati ili smanjivati? Mnogi anegdotski dokazi sugerišu, barem kratkoročno, da će se nejednakosti verovatno povećati. Kao što je ranije rečeno, ljudi koji nemaju ili imaju mala primanja pate nesrazmerno od pandemije: podložniji su hroničnim zdravstvenim stanjima i imunološkom nedostatku, pa je verovatnoća da će dobiti COVID-19 i patiti od teških infekcija. To će se nastaviti i narednih meseci nakon izbijanja. Kao i kod prethodnih epizoda pandemije poput kuge, neće svi imati jednaku korist od lečenja i vakcina. Naročito u SAD-u, kao što je Angus Deaton, nobelovac, koji je zajedno sa Anne Case  napisao „Smrti od  očaja i budućnost kapitalizma“, „proizvođači lekova i bolnice biće moćniji i bogatiji nego ikad“, na štetu najsiromašnijih segmenata stanovništva. Pored toga, ultra-prilagodljiva monetarna politika vođena širom sveta povećaće nejednakosti u bogatstvu podstičući cene imovine, naročito na finansijskim tržištima i nekretnina.

Međutim, pomeranje dalje od neposredne budućnosti, trend bi se mogao preokrenuti i izazvati suprotno – manje nejednakosti. Kako se to može dogoditi? Može biti da je dovoljan broj ljudi dovoljno ogorčen eklatantnom nepravdom preferencijalnog tretmana koji uživaju isključivo bogati, što izaziva široke društvene reakcije. U SAD-u većina ili vrlo glasna manjina mogu zahtevati nacionalnu ili zajedničku kontrolu nad zdravstvom, dok u Evropi nedovoljno finansiranje zdravstvenog sistema više neće biti politički prihvatljivo. Takođe može biti da će nas pandemija na kraju primorati da preispitamo zanimanja koja zaista cenimo i prisiliće nas da redizajniramo kako da ih kolektivno nagrađujemo. U budućnosti, hoće li društvo prihvatiti da menadžer  hedge fondova koji se specijalizovao za prodaju na kratko (čiji je doprinos ekonomskoj i socijalnoj zaštiti u najboljem slučaju sumnjiv) može primati milionske prihode godišnje, dok medicinska sestra (čiji doprinos socijalnoj zaštiti blagostanje je nesporno) zarađuje beskrajno mali deo te sume? U takvom optimističnom scenariju, kako sve više prepoznajemo da mnogi radnici na slabo plaćenim i nesigurnim poslovima igraju ključnu ulogu u našem kolektivnom blagostanju, politike bi se prilagodile kako bi poboljšale svoje radne uslove i platu. Usledile bi bolje zarade, čak i ako ih prati smanjeni profit preduzeća ili veće cene; biće snažnog socijalnog i političkog pritiska da se nesigurni ugovori i eksploatatorske rupe zamene stalnim radnim mestima i boljom obukom. Stoga bi nejednakosti mogle da opadaju, ali, ako je istorija bilo kakav vodič, ovaj optimistični scenario verovatno neće prevladati bez masovnih socijalnih previranja prvo.

U sledećoj dabeli su prezentirini podaci o veličini bogatstva 50 vodećih milijardera u svetu u 2020 godini sa Forbes-ove liste kao i promene u odnosu na prethodnu godinu. Ukupno bogatstvo 50 vodećih je 3.084,2 milijarde dolara. 36 milijardera je uvećalo svoje bogatstvo za 15,2 mlrd dolara u  2020 godini dok je njih 14 smanjilo bogatstvo za 13,4 milijarde dolara.

Nastavak: