SRBIJA U ZAMCI LIKVIDNOSTI

Zamku likvidnosti je prvi opisao Kejns u svom kapitalnom delu Opšta teorija, kamate i novca’’ iz 1936 godine. Naime dejstvo zamke likvidnosti podrazumeva da pri stabilnojponudi novca postoji prag smanjenja kamatne stope pri kojoj monetarna politika više ne može uticati pozitivno na privredni razvoj. Keynesova zamka likvidnosti[1] predstavljala je teoretsko objašnjenje zašto, u uvjetima vodoravne LM krive tipične za razdoblje Velike depresije, povećanje ponude novca ne dovodi do ekonomske ekspanzije. Naime, kamatne stope su već toliko niske (po Keynesu cca 2-4%) da se ne mogu više sniziti pa nema učinka koji bi potaknuo porast investicija i multiplikativno povećanje agregatne potražnje. Istodobno, ekonomski subjekti špekulišu  zadržavanjem gotovine umesto da investiraju, odnosno preferiraju držanje gotovine, a ne obveznica, jer očekuju da će cene obveznica uskoro pasti. Keynes je zbog toga zaključio da se izlazak iz krize mora tražiti ekspanzivnom fiskalnom politikom, a ne monetarnom politikom. Jačanjem mehanizmima diskrecionih  mera i ugrađenih stabilizatora fiskalna politika je time dobila novi epitet – stabilizaciona politika. Odstupanje stvarnog BDP od dohotka pri nivou pune zaposlenosti od tada se ne posmatra kao povremeno odstupanje nego kao središnja sklonost ekonomije. Kako zaposlenost zavisi od agregatne potražnje na koju fiskalna politika neposredno utiče, politika budžeta postala je veoma važnom odrednicom nivoa zaposlenosti. Keynesijanska revolucija rezultirala je još jednim učinkom: zaštićena Keynesovom tvrdnjom: “Dugoročno svi smo mi mrtvi” (In the long run we are all dead.), pretvorila se u trajno i gotovo normalno uplitanje države u mehanizam tržišta, čak i u okolnostima privredne ekspanzije i nepotrebne korektivne uloge države. Suprotno ovom teorijskom pravcu u ekonomiji dvadesetog veka pratkično sve do početka sedamdesetih godina i pojave naftne krize 1973 godine Kejnsijanska koncepcija ekonomske politike pokazala se uspešnom sve dok u uslovima simultanog delovanja šoka tražnje i šoka agregatne ponude tokom 1970 – tih kejnzijanska politika stimulisanja agregatne tražnje nije više bila dovoljna da podstakne zaposlenost u uslovima visoke inflacije. Novi koncept ekonomske politike nazvan monetarističkim naglasak stavlja na novac odnosno ponudu i tražnju novca i nivo cena. Od predstavnika klasične ekonomske teorije da novac nije važan, preko Kejnosve teorije “novac je važan“ došle se do monetarističke teorije “samo novac je važan“

Najvažniji monetaristički stavovi su[2]:

1. Promene u ponudi novca su najvažniji, mada ne i jedini faktor koji objašnjava promene u novčanim dohocima;
2. Ekonomija je inherentno stabilna i, sem ako nije uznemirena nestabilnim monetarnim rastom, u slučaju poremećaja brzo će se vratiti u stanje dugoročane ravnoteže na nivou prirodne stope nezaposlenosti;
3. Nema trade – off-a između nezaposlenosti i inflacije na dugi rok, dugoročna Filipsova kriva je vertikalna na nivou prirodne stope nezaposlenosti;
   1. Inflacija i platni bilans su u suštini monetarni fenomeni;
4. U vođenju ekonomske politike kreatori ekonomske politike bi trebali da slede pravila u određivanju monetarnih agregata kako bi se osigurala dugoročna stabilnost cena, sa fiskalnom politikom kojoj treba da prirada tradicionalna uloga u smislu uticaja na distribuciju dohotka i alokaciju resursa.

Međutim pojava velike svetske krize 2008-2009 potisnula je u velikoj meri ove monetarističke stavove o ulozi države u ekonomiji kada su upravo intervencijom države koliko toliko ublažene posledice naročito u SAD. Za raziku od Velike depresije kada je ponuda novca bila stabilna SAD su krenule u akciju velike dodatne emisije novca uz pad referente kamate stope u cilju oporavka finansijskog sistema i podsticanja privrednog rasta prema klasičnoj šemi modela otvorene privrede definisane modelom otvorene privrede.

Monetarna ekspanzija i rast BDP u SAD od svetske ekonomske krize pokazuju sledeći grafikoni

Prvi grafikon se odnosi na kretanje monetarne baze u milionima dolara, drugi kretanje BDP u milijardama i treći kretanje kamatne stope

Osnovni pokazatelji u Evro  zoni su još drastičniji. Evropska centralna banka je praktično poslednjih nekoliko godina duplirala monetarnu bazu ali je izostanaka na rast bruto društvenog proizvoda bio gotovo potpun. I u Srbiji situacija nije mnogo drugačija, rast monetarne baze (doduše zahvaljujući pre svega rastu rezervi na bazi kojih se kreirao novac i stvarao dug) je dva puta viši nego 2010 godine dok je rast BDP kumulativno manji od 15% do kraja 2019 godine. Kamatne stope u Srbiju su smanjene gotovo 4 puta u odnosu na 2010 godinu, što bi po teoriji moralo da podstakne privredni rast. U sva tri analizirana slučaja monetarni multiplikator je jako nizak što znači da je izostala kreditna aktivnost banaka privredi.  Paralelno sa ponudom novca rasla je i tražnja novca čime se brzina opticaja novca usporavala što se u slučaju Srbije, SAD u EU može videti u narednoj tabeli. Sva tri analizirna slučaja pokazuju zamke likvidnosti i veliki porast tražnje novca paralelno sa ponudom novca.

Izvor:tradingeconomics.com

Kretanje osnovnih pokazatelja Eurozone (monetarna baza, BDP i kamatne stope)

Izvor:isto,

Kretanje osnovnih pokazatelja Srbije-monetarna baza data u milionima dinara

Ponuda i tražnja novca

Ovaj deo teksta  ima za cilj da definiše neka nova saznanja o uticaju ponude i tražnje novca na inflaciju i da malo relativizuje pojam koji se u ekonomskoj teoriji i praksi često glorifikuje, a to je da ako cene nastave da rastu i pored restriktivne monetarne politike onda na inflaciju  presudan uticaj imaju troškovi. To je de facto tačno,  ali uz jednu važnu napomenu, a to je da se tražnja novca i brzina njegovog opticaja ne menjaju, odnosno takodje ne rastu. U protivnom, ova teza delimično pada u vodu jer i pored rasta troškova značajan uticaj i imaju faktori na strani monetarne ponude i tražnje. Bez pretenzija za korišćenjem složene ekonometrijske aparature koju korisi NBS, ovom prilikom će se analiza zasnovati na osnovnim monetarnim relacijama. U tu svrhu neophodno je poći od osnovnog monetarnog indetiteta da je  novčana masa puta brzina opticaja novca jednaka sumi cena i društvenog proizvoda  pa  je

M * V = P * Y ……………………………………….(1)

Pri čenu je M – Novčana masa M1; V – Brzina opticaja novca;   P – Nivo cena;   Y – realni obim proizvodnje i usluga

Nivo cena u zemlji jednak je    P   …………………………………………………(2)

pošto se sve promene događaju u u vremenu

nivo cena je količnik ponude i tražnje novca.  Za razliku od ponude novca koja je data kroz novčanu masu M1 (jedan do monetarnih agregata) tražnja novca je  funkcija brzine opticaja novca i nivoa realne proizvodnje.  Brzina opticaja novca je veoma složen mehanizam i na njega utiču brojni faktori. U inflatornim vremenima imaoci novca teže da ga se što pre oslobodne, jer su oportunitetni troškovi držanja jako veliki i samim tim raste brzine njegovog opticaja.

Japanska ekononomija koja ovde analizirane je decenijama u zamci likvidnosti. U japanskoj ekonomiji monetarna baza je značajno veća od novčane mase M1 što ukazuje na negativnu multiplikaciju i povlačenja novca od strane bankarskog sistema. Svetksa privreda je gledajući ove pokazatelje u dubokoj krizi na koju neoliberalni koncept kao preovlađujući model ekonomske politike nema odgovor. Dublja istraživanja ovog fenomena prevazilazi okvire teksta ali sigurno doprinela daljem razjašnjenju ovih zabrinjavajućih tendencija.