SFRJ – ILUZIJA ILI STVARNOST BOLJEG ŽIVOTA

Objavljeno 16.5.2016

Stariji ili čak i u ovom trenutku ljudi srednjih godina često ističu kako je ekonomska situacija u tadašnjoj Srbiji (u sastavu zajedničke države Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) bila neuporedivo bolja nego danas. Verovatno da u tome ima istine, medjitim da li ova tvrdnja generalno ima svoju verifikaciju može se videti iz narednih analiza.

Da bi analitički efekat bio validan, mora se učiniti nekoliko napomena:

Srbija i SFRJ su u svim prethodnim periodima bile izložene povišenoj ili visokoj inflaciji. Poznatno je da u inflaciji zbog obezvredjivanja novca i svih drugih makrekonomskih agregata nije mloguće izvršiti adekvatna uporedjenja. Uvek se radi korekcija odnosno izlučivanje inflacionih efekata, ali je i to veoma diskutabilno jer u raspodeli društvenog bogatstva inflacija ne utiče podjednako na sve učesnike ekonomskog života. Poznata je činjenica da inflacija godi dužnicima jer obezvredjuje njihove dugove ukoliko nisu adkevatno valorizovani. Medjutim, opšti nivo cena je prosek rasta cena svih proizvoda i usluga pa rast cena na malo ne održava pravo stanje stvari jer mnogi proizvodi i usluge imaju brži rast cena od drugih i sl.

Indeksiranje kretanja zarada kao osnov za merenje standarda u čvrstoj valuti, odnosno deviznom znaku (konkrento DEM) ima svoju dobru i lošu stranu. Loša stanja je činjenica da je u tom periodu kurs bio zvaničan i često nije  izjednačavo domaću i stranu inflaciju (nije adekvatno održavan paritet kupovne moći u dinarima i markama)

Kao rešenje nameće se sledeća činjenica: merenje kupovne moći plata iz tog perioda sa cenama izabranih prozvoda i usluga koji reprezentuju potrošačku korpu, odnosno daju osnova za merenje kupovne snage domaće valute.

U tu svrhu uporedjeno je kretanje cena i zarada kroz  prizmu količine dobara koja se u analiziranim godinama mogla kupiti za prosečnu platu u Srbiji.

Prezentirane su cene u dinarima (prosečne za analizirane godine) od 1980-1991 godine. Računa se da su krajem sedamdesetih i početak osamdesetih (do 1983) bile ’’zlatne godine’’ životnog standarda u SFRJ. Autor nije imao relevatne podatke o cenama pre 1980 tako da nije bilo uputno prezentirati nešto što može uticati na kvalitet zaključivanja.

Indikativno je da su prosečne zarade u Srbiji bile od 350-500 DEM što je gotovo dva puta manje nego sada. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ni DEM nije bila iste kopovne moći pre 35 godina i sada. Adekvantim preračunovanjem (korekcija za nemačku inflaciju) zarada u markama u sadašnjoj vrednosti su bile oko 750-800 DEM ili blizu prosečne zarade u Srbiji u 2016 godini.

 

Tabela 1: Cene osnovnih namirnica u dinarima

 

 

Izvor: SGJ, različiti brojevi, Saopštenja SZS

Medjutim, analiza kupovne moći tih zarada po godinama merena količinom dobara i usluga daje daleko bolju reprezentativnost u zaključivanju.

Samo mali broj namirnica se u 1980-1991 mogao kupiti količinski više za prosečnu platu nego sada.  Ovo upućuje na zaključak da je zlatno doba standarda u to vreme bila mantra ili velika iluzija.

Ali, ozbiljan zaključak mora da sadrži i još nekoliko važnih konstatacija.

Tabela 2:  Količine namirnica koje se mogu kupiti za prosečnu platu po godinama

Izvor: isto,

Tabela 3: Zarade od 1970-1979 u dinarima i DEM

Prvo, inflacija i ’’meko’’ finansiranje. Kupovna moć je tada bila značajno veća od statistički prezentirane upravo zbog inflacije odnosno obezvredjenja realne vrednosti duga. Kupovina na poček uz visoku inflaciju doprinosi da se relano manje plati nego bez inflacije;

Inflacije je uticala na obezvredjenje uzetih kredita, tako da realan iznos u slučajevima kada je inflacija daleko veća od kamatne stope je uslovila velika prelivanja od poverioca ka dužnicima.

Tehnički standard. U to vremem je potrošnja ostalih usluga bila daleko manja nego danas jer:

• Nije bilo mobilnih telefona, raznih komunikacionih paketa, i sl.
• Manja potrošnja goriva po stanovniku jer je bilo neuporedivo manje automobila itd.
• Stanovi su se dobijali tako da nije bilo nikakvih hipotekarnih kredita niti otplata rata po istim;
• Komunalne usluge su bile daleko više socijalna kategorija nego danas i ti troškovi su takodje bili neuporedivo niži.
• Realne plate su merene kupovnom moći bile niže nego danas ali su drugi troškovi koji obzbedjuju kvalitet života bili niski.
• Veliki priliv doznaka radnika iz inostranstva je takodje značajno podizao kupovnu moć

Tabela 4:Kretanje zaposlenosti u Srbiji:

 

Još jedna fama o punoj zaposlenosti u Srbiji razbijena je ovim podacima. Ta stopa je tek nešto manja nego danas.

U Jugoslaviji su svi bili zaposleni?

Jesu, ako su kupili kartu za Nemačku u jednom smeru. Takvih je bilo preko pola miliona samo u prvih pet godina nakon što je Tito otvorio granice, u periodu 1968 – 1973., a kasnije im se pridružilo još oko milion ljudi. Pad nezaposlenosti u tim godinama upravo odgovara broju ljudi koji su – odselili. Službeni podaci o nezaposlenosti u SFRJ kažu: ona se osamdesetih uglavnom kretala oko 15-16%, dakle bila je nešto niža nego u Srbiji pre krize, i nešto malo viša nego što je to danas. Problem je međutim što je ona eksponencijalno rasla iz godine u godinu, naročito među visokoobrazovanima.

No nezaposlenost je jako varirala među republikama. Tako je u Sloveniji bila na nivou tzv. prirodne nezaposlenosti, oko 4-5%, u Hrvatskoj se uglavnom kretala između 8 i 9%, dok je na Kosovu dostizala neverovatnih 57%,  u Srbiji oko 15-16%.Nekoliko konkretnih brojki: u Hrvatskoj je službena nezaposlenost 1988 iznosila razmerno niskih 8,5%, a dve godine kasnije, u poslednjoj godini pre rata, 8,6%. U Sloveniji je te godine iznosila, opet po podacima SFRJ, 4,8%, a u Srbiji oko 16,8%, dok je u BiH dosezala 20,6%.

Reklo bi se malo bolje nego danas. Međutim, postoje nezgodne činjenice koje malo menjaju te brojke. Posledica je to fenomena na koje je Mencinger ukazao u knjizi „Otvorena nezaposlenost i zaposleni bez posla“. Kao prvo, oni su došli do podatka da je, pored 268.000 službeno nezaposlenih 1968. godine, kad je nezaposlenost službeno iznosila samo 7,2%, postojalo još bar 135.000 osoba koje su aktivno tražile posao ali nisu bile zavedene na birou. Do sredine osamdesetih, broj službeno nezaposlenih se popeo na preko milion, a uz to je postojalo još oko 400.000 osoba koje nisu bile zavedene na zavodu. Da stvar bude još gora, latentna nezaposlenost u poljoprivredi je iznosila neverovatnih 1.400.000 ljudi, jer je Jugoslavija članove porodica seoskih domaćinstava vodila pod zaposlene.

No, to je manji problem. Sve studije, domaće i strane, su upućivale da u Jugoslaviji postoji ogromna skrivena nezaposlenost, kao posledica „političkog zapošljavanja“. Naime, postojao je, prema svim istraživanjima, višak zaposlenih koji je iznosio 20-30% radne snage, zavisno od autora studije i godine kad je istraživanje vršeno. Radilo se o ljudima koji su samo na papiru imali radno mesto, ali su zapravo bili čisti „tehnološki višak“, balast. To je bilo naročito izraženo u velikim državnim sistemima koji su služili i kao socijalni amortizer. Mnogi su bili zaposleni samo statistički, a u stvarnosti nisu dolazili na posao, ili su jednostavno sedeli na radnom mestu, ne radeći ništa. Osamdesetih su sve češći postali „prinudni godišnji“ neplaćeni odmori, koji su znali potrajati po godinu i više dana

Danas ljudi rado pamte sedamdesete kad je standard je rastao zahvaljujući zaduživanju i usmeravanju sredstava u javnu potrošnju. Upravo zato se jugonostalgičari prisećaju „zlatnih sedamdesetih“. Međutim, taj veštački  rast je doveo do najveće krize u istoriji Jugoslavije, koja je i dopinela raspadu. Industrija u koju se ulagalo nije donela očekivanu dobit, naprotiv, pokazala se kao kamen oko vrata.

Konačno, mnogi će reći da je Tito ipak razvio i industrijalizivao zemlju. Međutim to baš nije tako. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika 1973. godine u Jugoslaviji je iznosio je 57 posto evropskog proseka, dok je npr. 1938. godine iznosio 50 posto. Taj neodrživi razvoj na kreditima se vratio kao bumerang. Ubrzana posleratna industrijalizacija (kao mera razvoja) po cenu devastacije sela, „izvoz“ na Zapad stanovništva u najboljoj stvaralačkoj snazi, povećavanje regionalnih razlika i neracionalno zaduživanje zemlje doveli su do toga da je već osamdesetih godina prošlog veka jugoslovenski nacionalni dohodak po glavi stanovnika pao ispod 50 posto evropskog proseka.

Tabela 5: Kretanje inflacije u Srbiji od 1960-1991 (Lančani indeks)

 

Izvor: Isto,

Potkraj 1979, uoči izbijanja krize, savezna vlada je odlučila devalvirati dinar za oko 30% kako bi stimulisala izvoz, a poskupila uvoz kao odgovor na katastrofalni trgovinski deficit i goleme otplate dugova. Smrtno bolesni Tito nije odobrio devalvaciju jer je smatrao da to škodi ugledu zemlje, rekao delegaciji savezne vlade: „Lako je vama devalvirati. To se može i s pola mozga, a gde vam je bila pamet da ste dopustili da do toga uopšte dođe.“

Mesec dana nakon Titove smrti, u junu 1980., savezna vlada je devalvirala dinar za 30%, a zatim će se devalvacije redjati jedna za drugom sve do raspada Jugoslavije.

1983. Jugoslavija je službeno bankrotirala, iako to nikad svojim građanima nije objavila (no objavili su drugi), te prestala plaćati sve obaveze prema inostanstvu, što je rezultiralo velikim nestašicama.

Jugoslavija je, dakle, 1991. godinu dočekala s oko 20 milijardi dolara duga. Njen dug se prodavao za 30 centi za dolar, dakle smatrao se nenaplativim. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio dug za 1.8 milijardi jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Usto je SAD, u očajničkom pokušaju da spreči rat i raspad države, Markoviću dala besporvratno oko 3,5 milijardi dolara kako bi stabilizovao dinar, no taj novac se istopio u šest meseci. Ovom je prethodilo nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljneg duga! Upravo suprotno danas popularnim mitovima, ekonomija Jugoslavije nije bila zasnovana na dobiti industrije – nje nije bilo, naprotiv, celokupna industrija Jugoslavije je radila s gubitkom, već isključivo na zaduživanju, deviznim doznakama radnika u inostranstvu i turizmu.