PLATNOBILANSNA KRIZA

Prvi ozbiljni argument iznese pre par dana guverner Šoškić da je zemlja u velikom problemu i da treba štedeti. Reče da nije uputno da zemlja izlazi iz krize na način kako najvaljuju na zapadu čak i najeminetniji ekonomisti da se iz krize izlazi potrošnjom, a ne štedjom. Poptuno je u pravu guverner da bi  favorizovanje potrošnje dovelo do daljeg produbljavanja deficita platnog bilansa. Reče učen čovek šta je osnovni problem srpske ekonomije – platnobilansna kriza, koja će u narendom periodu (ako se ne preduzmu odlučene mere) odvesti državu u “grčki scanario“. Pre par meseci sam na ovom sajtu napisao da je grčka kriza pre svega kriza platnog bilansa, a da se onda aktivirao mehanizam “deficita blizananca“. U Srbiji je platnobilansa kriza došla do nivoa kada se mora ozbiljno sa njom obračunati. Biće veoma bolno i za novu vladu veoma potresno. Stariji čitaoci (čak i oni sredovečni) će se  setiti prve i najozbiljnije platnobilansne krize koju je Srbija (tada u okviru SFRJ) imala davne 1982 i 1983. godine kada su u cilju uravnoteženja platnog bilansa tadašnje vlasti i savezna vlada na čelu sa Milkom Planinc preduzela za to  doba nevernovatne mere štednje. Veliki deo proizvodnje je usmeren na izvoz a na domaćem tržištu uvedeni bonovi za šećer, ulje, kafu, uveden je sistem par-nepar (automobili su voženi svaki drugi dan po sisitemu parne ili neparne  poslednje cifre na registarskoj tablici) kao način smanjenja potrošnje nafte i derivata i sl. Medjutim, da se podsetimo te 1982 i 1983 godine, kada je industrijska proizvodnja u Srbiji bila veća nego sada (neverovanto ali istinito-tako kažu podaci), i kada je situacija u platnom bilansu bila značajno povoljnija nego sada.

Industrijska proizvodnja u Srbiji od 1980-2011 godine (1998 =100)

“Period  1981-1991. karatkeriše kumuliranje problema platnobilansne neravnoteže,  cenovnih dispariteta, pogoršanje odnosa razmene, ubrzan rast domaćih cena, izrazitija depresijacija valute, problemi u vodjenju monetarne, fiskalne i politike deviznog kursa i sl. U ovom periodu je došlo do eskalacije svih slabosti i propusta u vodjenju platnobilansne politike, politike deviznog kursa, politike privrednog rasta, kao i svih drugih strukturnih i normativnih neuskladjenosti i  decentralizacije u vodjenja ukupne ekonomske politke pogotovo u odnosima sa inostranstvom i u monetarno-kreditnoj politici. Karakteristika ovog perioda je da sa padom spoljnotrgovinske aktivnosti u periodu 1981-1983 kao rezultat krize spoljne likvidnosti zemlje, dolazi i do pada svih makroekonomskih pokazatelja pre svega domaće tražnje, investicija i realnog društvenog proizvoda.  Na prvi pogled je uočljiva visoka uvozna zavisnost privrede, kako od sirovina i repromaterijala, tako i proizvoda finalne faze prerade. Rigidnim merama je praktično zaustavljen rast agregatne tražnje i preusmeravnja svih resursa u izvoz. Medjutim, visoka izvozna zavisnost od uvoza sirovina i repromaterijala nije dozvoljavala veći porast izvoza, naprotiv, u trogodišnjem periodu 1982-1983 došlo je negativnih izvoznih trendova, odnosno pada izvozne aktivnosti. Nešto bolja situacija je bila u bilansu nerobnih transakcija koji je beležio konstatna suficit u posmatranom periodu. Medjutim, veliko opterećenje po osnovu kamata na dospele kredite je u značajnoj meri uticao na već pomenute negativne tendencije naročito u domenu unutrašnje i spoljne neravnoteže. Samo po osnovu kamata je inostranstvu transferisano oko 20 miljardi dolara u periodu od 1980-1990, što je izuzetno opteretilo domaću privredu, iscedjena je akumulacija, što je sa svoje strane negativno uticalo na prestuktuiranje domaće privrede, odnosno strukturne promene,  zbog nedovoljnih domaćih investicija“[1].