O REALNOSTI BUDŽETA ZA 2013 GODINU

Uz pohvalu nadležnom ministarstvu za pravovremnu  izradu i dostavu predloga bužeta za 2013 godinu na javnu raspravu i usvajanja ovom prilikom treba učiniti izvesne napomene u vezi prvo, realnosti ostvarenje budžetskih prihoda i drugo očigledno velike rizike i neizvesnosti u pogledu finansijske poziciije zemlje.

Pre nego što se krene na detaljniju analizu osnovnih stavki budžeta isti će biti detaljno predstavljen kako za 2013 tako i za 2012 godinu ( rebalansirani ), kako bi se videla dinamika kretanja  osnovnih pozicija.

 

 

Prvo i osnovno zapažanje, tiče se poreskih prihoda. Njihovo povećanje u 2013 godini u odnosu na 2012 od preko 15% u sadašnjim uslovima veoma složene finansijske pozicije privrede nije realno. Međutim svakako da je ovo povećanje u nominalnom izrazu rezultat dejstva projektovane inflacije koja će učiniti da ovi nominalno planirani prihodi budu realniji. Međutim mora se voditi računa i o tome da je ovaj budžet rezultat i tzv skrivenog oporezivanja kroz tzv. “inflatorni porez“. Njegova ukupna veličina u 2013 će zavisiti od nekoliko ključni faktora koji će biti eksplicirani na kraju rada. Svi korisnici bužeta će biti zahvaćeni ovim vidom “poreza“ (relanog smanjenja  korišćenih sredstava) izuzev kreditora  koji će biti zaštićeni bilo valutnom klauzulom ili pak visinom kamatne stope (na dinarske obveznice kamatna stopa je bila preko 14%, što automatski znači da svaka inflacija ispod ove cifre donosni realnu dobit zajmodavcima).

Ono što pada u oči je sledeće: država Srbija ima  nepovratno zavisna od kreditnog zaduživanja i finansiranja budžeta od strane  finansijskog tržišta. Ukupna potrebna budžetksa sredstva se ostvaruju sa preko 1/3 putem duga, što upućuje na nepovratnu putanju veoma velikih rizika po budućnost zemlje. Zašto je ova konstatacija ovako katastrofična. Račun finansiranja pokazuje da će se Srbija u 2013 zadužiti za preko 5 milijardi eura da bi finansirala vraćanje dospelog  duga od 4 milijarde i budžetskog deficita za 2013 od 1,1  milijarde eura. Šta to običnim rečima znači, najbolje je ovo stanje uporediti za piramidalnim institucijama početkom devesetih (Dafiment, Jugoskandik) kada su se isplata dospelih uloga i obaveza finansirale novim ulozima i lanac je prekinut kada nije bilo dovoljno novih ulagača. (Sudbinu svi znamo). U slučaju trentune budžetske pozicije Srbije ovo stanje se može definisati kao mogućnost da Srbija servisira svoje dospele obaveze samo dok  se može zadužiti više nego što su joj trenutne obaveze. Ukoliko iz bilo kojih razloga investitori ne budu više kupovali državne hartije u dovoljnoj meri koliko Srbiji treba, budžet neće moći da odgovori na obaveze bilo po pitanju finansiranja obaveza po kreditima i kamatama bilo uskraćivanjem prinadležnosti korisnika budžetskih sredstava (penzije, koje čine gotovo trećinu budžetskih rashoda a imaju namenski fond iz koga se finansiraju i koji je nažalost totalno nedovoljan za tekuće isplate penzija i to za više od ½ potrebnih sredstava), bilo pak smanjivanja plata u javnom sektoru, obrazovanju, školstvu,  i sl.

Među najvećim rizicima finansijskog položaja zemlje je svakako kretanje deviznog kursa. Ukoliko kurs krene ka deprsijcaciji porašće obaveze Srbije po kreditima u eurima i kamatama na iste. Plan države je da se u 2013 godini više zadužuje u eurima je svakako tendencije kretanja tražnje obveznica u dinarima koja je u značajnom padu. Svaki procenat depresijacije dinara će dovesti do porasta nedo zaduženja za oko 2 milijarde dinara plus još oko 400  miliona po osnovu dodatih troškova kamata. O spokojstvu i radosti pojedinih nosilaca vlasti ne bih komentarisao prepuštam čitaocima. U ovom trenutku ne postoji signal da će Srbija u dogledno vreme smanjiti zaduživanje. Naprotiv, Grčka, Španija, Portugal… njima ima ko da pomogne ne zato što voli nego  zato što mora. Nama, bojim se ne.

 

 

Inflatorni porez:

Inflatorni porez, ili porez na realni novčani bilans je sredstvo koje indirektno propisuje država na osnovu svog monopola da štampa novac. Jedan od najvećih ekonomista dvadesetog veka Dž. M. Kejns je povodom toga rekao:”Vlade dugo mogu preživlavati štampajući novac, drugim rečima tako one mogu osigurati kontrolu nad realnim resursima, baš kao da su ih prikupile oporezivanjem. Sredstvo je prokleto ali efikasno i do određene granice se mora prihvatiti. Kada nema drugogo vlade tako preživljavaju; to je oporezivanje koje ljudi najteže izbegavaju”.

Postavlja se pitanje “šta je inflatorni porez i kako nastaje?” To je u suštini proizvod  monetarne baze (obeležimo je sa h) i stope inflacije (π). Prema tome

IP = h * π. Veličina h je monetarna baza (novčana masa M1 u ovom slučaju,ne klasična definicija monetarne baze ili primarnog novca) i može se izraziti ili kao procenat odnosno deo društvenog proizvoda koji se drži u novčanom obliku, odnosno M/PY ili pak kao egzaktna veličina (nominalna ili realna-deflacionirana indeksom rasta cena).

Osnova inflatornog poreza je pokriće budžetskog deficita. Budžestski deficit u 2013 bi prema projekciji trebao biti 3,8% BDP, javna potrošnja se finansira u celini iz realnih izvora i zaduženjem države. Budžetskog deficita de facto ima, i on pored deficita javnih fondova obuhvata i gubitke javnih poreduzeća čije bi obaveze saniranja trebalo da sama država preuzme (preko budžeta – meko budžetsko ograničenje).    Bez obzira što država ne pokriva deficite primarnom emisijom, inflatorni porez je relevantan uvek kada postoji inflacija. To se može potkrepiti sledećom argumentacijom: deficit pokriven inflatornim porezom može biti definisan ex ante kao procenat ukupnog deficita (i dela društvenog proizvoda) koji će se pokriti ovom vrstom poreza čemu se prilagođava realni novčani bilans i stopa inflacije, ili ex post ukoliko postoje podaci o inflaciji i realnoj novčanoj bazi. Veličina inflatornog poreza koja se ovde nastoji definisati izvest će se na osnovu druge argumentacije. Inflacija će u  ovoj godini već prema relavantnim procenama iznositi π= 13,6%. Uzimajući podatke o visini nominalnog društvenog proizvoda (PY) u sledećoj godini  godini (društveni proizvod na kraju 2012. uvećan za realni rast u 2013 i indeks rasta cena), ili pak procene koje se mogu videti na sajtu Ministarstva finansija,  i stavljajući u odnos sa nominalnim iznosom novčane mase od oko 290 milijardi dinara (na bazi podataka od 30.09.2012 tromesečja) dobija se deo društvenog proizvda koji se drži  monetarnom obliku. On isnosi 8.8% ili apsolutno posmatrano 0.088. Ako se sada ove veličine izraze kroz predhodnu jednačinu IP = h * π dobija se 0.0088 ili 0.88% društvenog proizvoda koji je prikupljen inflatornim porezom. U odnosu na učešće javne potrošnje u društvenom proizvodu od preko 40 % (lokalni i republički nivoi vlasti) može se konstatovati da se oko 3.3% javne potrošnje finansirati  inflatornim porezom. U apsolutniim iznosima to će biti  oko 32 milijardi dinara ili oko 310 miliona eura.