Нова књига др Драгована Милићевића

Monografija pod naslovom ‘’Privredna razvoj i spoljnoekonomska neravnoteža’’ je pokušaj autora da na bazi višegodišnjih istraživanja problematike unutrašnje i spoljne ekonomske ne(ravnoteže) da sublimira ovu problematiku u smislu uzročno-posledičnih odnosa dva neodvojiva segmenta ekonomkse politke nacionalne ekonomije.

U eri globalizacije i neograničenog kretanja kapitala necelishodno je ove pojave posmatrati odvojeno i izolovano. Privredni razvoj podrazumeva resurse odnosno izvore. Oni mogu biti domaća štednja i inostrani kapital, odnosno transfer sredstava iz inostranstva kroz različite forme ulaganja, bilo direktnih kao direktne investicije, bilo u dužničke insturmente kao portfolio investicije, odnosno kupovine akcija i udela na nacionalnim i svetskim berzama, ili pak kao državno zaduživanje u obliku dugoročnih kredita za različite namene. Najoptimalniji vid dugoročnog zaduženja su krediti za ravojne projekte koji odbacuju dodatu vrednost iz koje nacionalna ekonomija crpi koristi i koji obezbeđuju povraćaj kreditnih anuiteta. Drugi vid kreditiranja su krediti  za likvidnost koji u principu dugoročno vode (osim u nekim slučajevima) finansiranju platnobilansnih i budžetskih neusklađenosti. Ovi krediti posle izvesnog vremna vode u ‘’circulus viciosus’’ zamene ročne strukuture ino obaveza u smislu da se novim zaduženjem finansira vraćanje ranijih obaveza. Ova situacija i velika plantobilansna kriza je pogodila Srbiju i SFR Jugoslaviju počekom osamdesetih i to je posebno naglašeno u daljim analizama. Dalje, voluntaristički pristupi i političke odluke kad-tad ispustavljaju račune sadašnjim i budućim generacijama. Mala otvorena ekonomija mora balansirati između potreba privrenog rasta i makroekonomske neravnoteže. Ova mografija je u cillju adekvatne valorizacije postavljenih analitičkih zadataka podeljena u tri dela: prvi, gde se teoretski analiziraju, korišćenjem relevante svetske i domaće literature svi neophodni elementi analize: devizni kurs, platni bilans, spoljna trgovina, monetarna i fiskalna politika kao njihove kauzane povezanosti. Dobar deo ovih analiza je rađen i u doktorskoj disertaciji autora ‘’Neravnoteža platnog bilansa i promene deviznog kursa’’ odbanjenje 2006 godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu. Obzrirom na protok vremena, ovaj deo rada je dopunjen, izmenjen i akutelizovan sa novim teoretskim postavkama i analizama. Nije bez osnova istaći da se svet u 2020 i 2021 godini suočio sa do sada netipičnom situacijom u vezi COVID 19 virusa kada je svetska ekonomija, naravno u manjoj ili većoj meri i nacionalne ekonomije suočile sa velikim socijalnim i ekonomskim problmima, kidanjem lanaca snabevanja, izrazitim rastom finansiranja potrošnje emisijom novca (pre svega se misli na dve ključne svetske valute Eur i USD kada je FED i Evropska centralna banka emitovale hiljade milijardi eura i dolara) što je posebno obrađeno i analizirano u monografiji.

      Centralni deo analize je kauzalna povezanost spoljne i unutrašnje ekonomske ravnoteže u privredi Srbije. Kako je Srbija gotovo pola veka bila članica federacija kao najveća republika a da je od 1992 do 2006  funkcionisala u federaciji sa Crnom Gorom i učešćem od gotovo 95% u ekonomskom i privrednom ambijentu, jedan deo analize je posvećem makroekonomskim kretanjima i to počev od 1970 godine na dalje. Kako pouzdanost i tačnost svake analize prevasodno zavisi od primenjenih modela i dužine perioda, autor je smatrao da u monografiju treba uključiti ovaj period kako bi genealni zaključci bili pouzdaniji. Sa druge strane, i akutelna ekonomska pozicija Srbije se značjano oslanja na ranije nasleđe (vredno je napomenuti da Srbija još uvek plaća deo nasleđenih dugova bivše države prema ugovorima u sukcesiji).

Srbija poslednjih godina ima velike izazove u ekonomskoj politici i makroekonomskoj stabilanosti pre svega kroz povećanje inostrane zaduženosti, budžetskog deficita, značajnog odliva sredstava za vraćanje kredita i plaćanje kamata. Privid  makroekonomske stabilnosti i stabilnosti deviznog kursa se pre svega održava povećanim zaduživanjem, prilivom stranih direktnih investicija i doznaka iz inostranstva. Endemski robni deficit pre svega upućuje na nedovoljnu konkurentost privrede, precenjen kurs u odnosu na kretanje domaće inflacije i sl. Ovi trendovi odlažu process prilagođavanja koji je vrlo nepopularna ekonomska i politička mera.

Autor se posebno bavio utvrđivanjem realnog deviznog kursa  primenom fundamentlne teorije pariteta kupovnih snaga koja na dugi rok definiše realan ravnotežni kurs. Korišćena je relevantna metodlogija definisana od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda kao i autora u ovoj oblasti. Takođe je posebna pažnja posvećena definisanju nivoa održivosti nekamatosnog računa platnog bilansa.

Nekoliko krupnih izazova stoje Srbiji u narednom periodu. Svakako da je povećanje konkurentnosti prioritet i učešće u izvozu proizvoda intezivni znanjem koji donosi veću dodatu vrednost. Nažalost danas najveći izovoznici, strane kompanije kreiraju  nisku bruto dodatu vrednost obzorm na paritet izvoznih i uvoznih cena

Srbija se, na nalazi u klopci srednje razvijenosti.

Zamka srednjeg dohotka je situacija u kojoj se rast zemlje usporava nakon dostizanja srednjeg nivoa dohotka. Tada prelazak na nivoe visokih dohodaka postaje naizgled nedostižan. Prema procenama Svetske banke, samo 13 od 101 ekonomije srednjeg dohotka iz 1960. godine postalo je ekonomija visokih prihoda do 2008.

Empirijski radovi ukazuju da se stopa rasta BDP-a po glavi stanovnika obično značajno usporava na prihodima između 10.000 i 15.000 američkih dolara.

     Autor ističe da je prva faza rasta od niskog do srednjeg dohotka zasnovana na obilnoj ponudi radne snage i visokim stopama investicija.

Zemlje srednjeg dohotka su pritisnute između konkurentnih siromašnih zemalja sa niskim platama  i razvijenim industrijama i inovatorima bogatih zemalja koji dominiraju u industrijama koje prolaze kroz brze tehnološke promene.

     U monografiji je istaknuto da je Srbija, pre svega, zbog nasleđene privredne strukture koja nikada nije imala zadovoljavajući nivo zaposlenosti, i sprovedene privatizacije nakon 2000. godine kada je preko pola miliona radnika ostalo bez posla, uz kontigent radne snage od blizu milion radno sposobnih stanovnika, stvorila je ogroman potenicijal jeftine i nadasve nedovoljno kvalifikovane radne snage sa zastarelim obrazovanjem i neadekvatnim veštinama usaglešnih sa potrebama savremenih trendova.  Uz to država se odlučila za privlačenje stranih direktnih investicija subvencijama. Trka sa drugim zemljama u igri subvencionisanja stranih kompanija nema nikakvog ekonomskog smisla. „Naprotiv, to je loš pokušaj da se nadomesti trošak investitoru zbog poslovanja u visoko korumpiranim zemljama“, navodi se u knjizi I pored svega , SDI ostaju glavni izvor visokih kapitalnih priliva za Srbiju.

     Istovremeno, sam kapital je najmanje važna stvar koja treba da interesuje zemlje kada privlače investitore. Strane direktne investicije mogu doneti znanje, tehnologije, pristup novim tržištima i, što je najvažnije, ulaganja u ljudski kapital. Nažalost, ta vrsta benefita najčešće je dostupna samo razvijenim zemljama“,  i da je tranzicioni region okupiran aktivnostima niskog tehnološkog intenziteta multinacionalnih kompanija, koje su zainteresovane isključivo za smanjenje troškova radne snage.

     Takva preduzeća čini više od 80 odsto investicija, ona otvaraju pogone i zapošljavaju lokalnu radnu snagu za obavljanje manuelnih operacija.. Tako je Srbija postala sklapačka ekonomija. Ekonomska politika koja promoviše jeftinu radnu snagu kao prednost zemlje osuđena je na propast. Izlazak iz zamke sklapačke ekonomije nemoguć je bez ozbiljnih ulaganja u ljudski kapital i visoke tehnologije prateći savremne svetske trendove“, zaključuje autor

Ono što još može usloviti probleme u vezi stranih direktnih investicija je i reverzibilni prosec dekapitalizacije odnosno iznošenje kumuliranog profita iz zemlje domaćina. Tada se Srbija može suočiti za značajnim problemima u finansiranju tekućeg deficita. U prošloj godini gotovo da je priliv direktnih investicija u finansijskom delu platnog bilansa jednak odlivu po osnovu primarnog dohotka u tekućem delu platnog bilansa.

Ključni rizici srpske ekonomije u narednom periodu autor vidi kroz:

• Rizik zaduženosti;
• Rizik inflacije odnosno problema sa jedinim nominalni sidrom deviznim kursom;
• Rizik ‘’bekstva’’ kapitala;
• Dalja eskalacija siromaštva;
• Kumulirani politički rizici sa velikim uticajima na ekonomski život;
• Fiskalni rizici i kumuliranje javnog duga;
• Emigracioni problemi i visoki socijalni transferi po osnovu nepovoljnog odnosa izdržavanog i aktivnog stanovništva;
• Krhka i prividna ekonomska ravnoteža zasnovana na pozajmljivanju nedostajućih sredstava (konstanta emisija državnih dužničkih papira);
• Nepredvidiva situacija u postcovid eri koja je potpuno izmenila dosadašnja pravila igre.