NA PRAGU EKONOMSKE KATASTROFE

Početak 2016. ostaće verovatno upamćen kao period najvećeg pada berzanskih indeksa vodećih svetskih berzi od vremena velike ekonomske krize 1929 godine. Svi ključni berzanski  indeksi vodećih svetskih berzi kao da se utrkuju koliko će izgubiti na vrednosti. Nije novina ako se kaže da pad berzanskih indkesa odnosno vrednosti imovine onih portfolia sa kojima se trguje na berzi su upozoravajući signal da se nešto u svetskoj ekonomiji dešava. Pre svega govori se o akcijama i izvedenim derivatima sa kojima se trguje na berzama, što znači da su negativni signali pre svega u pogledu daljeg razvoja dogadjaja preovladjujući. Još pre par godina ugledni sveski ekonomista Nurijel Rubini je predvideo da dolazi kriza za koju će prethodna iz 2008 biti mala beba. Da li dolazimo do trentuka da se predvidjanja ovog ekonomiste ostvare (na zapadu su ga nazvali ’’doktor katastrofa’’). Njemu se na žalost pridružuju i ostali vodeći umovi ekonomske nauke kao što su Pol Krugman i Kenet Rogof (koji je rekao da najbolju ocenu globalne ekonomije u 2016. godini koju može dati je  „najbolja stvar koja se može reći za globalnu ekonomiju u 2016. godini je da bi mogla da bude mnogo gora”). Da li su ovakve preteće ocene strvar akademske rasprave i hipotetičkih predvidjanja, ili pak je situacija u pogledu makrekonskih pokazatelja takva da postoje egzaktni indikatori dolaska takve krize koja će imati karakter ekonomske katastrofe. Sklon sam zaključku da su vodeći svetski ekonomski umovi pomno analizirali sve parametre i na bazi takvih pokazatelja u javnost izašli sa navednim ocenama. U ovom radu na bazi raspoloživih informacija pokušaći da praktično potvrdim navedene stavove.

Kao prvo, kriza iz 2008 je bila rezultat kriza finansijskog sistema i tzv.’’ prenaduvanog balona’’ finanansijske aktive, koja se iz SAD prenela na ceo svet ali, treba posebno naglasiti da se nije mnogo ostetila u zdravim ekonomijama koje su svoj rast zasnovali na realnoj privredi (nasuprot malim ekonomijama čiji je rast zasnovan na tercijalnom sektoru). Postojeće stanje u predvečerje nove velike krize je inverzna priča u smislu da se velika kriza dešava u realnom sektoru. Indikativno je da svet, odnosno makroekonomska politika (bar ova dominantna naslonjena na monetaristički koncept da je samo novac važan i koja kao doktrinu slepo prati neoliberalni koncept) nema odgovor na pitanje kako zaustaviti krizu realnog sektora i kako privredu vratiti na put stabilnog rasta.

Nekoliko koncepata državi stoji na raspolaganju:

• Monetarna politika-politika jefinijeg novca i ofanzivno kreditiranja treba da upumpa dovoljno obrtnog kapitala u privredu na bazi čega se pokreće privreda, raste proizvodnja, raste tražnja i sledestveno tome dohodak;
• Fiskalna politika-politika fiskalnih podsticaja privredi, smanjenje poreskog opterećenja, rast fiskalna potrošnje koje preko fiskalnog multiplikatora podstiče privredni rast;
• Politika dohodaka- kroz rast privrede, rastu zarade, raste tražnja i po prinipu akcelaratora vraća se u privredu kroz veću tražnju i rast aktivnosti.

Na žalost ni jedna od postojećih brzih mera u ovom trenutku ne može dati rezultate. Razloga je više.

U monetarnoj sferi, posle 2008 godine, ključne razvijene zemlje su primarnom emisijom (čitaj štampanje novca) upumpali enormnu količinu novca u sistem  ali kriza realnog sektora i dalje traje. Izuzev SAD na bazi koncepta dolara kao rezervne svetske valute gde je došlo do kraktoročnog virutuelnog ali dugoročno neodrživog nivoa rasta u prethodnih par godina i gde je novčana masa M2 uvećana za 100% za samo pet godina), u zemljama EU, koja je tek pre godinu dana krenula sa ubacivanjem 1.100 milijardi evra u privredu, realne stope rasta nisu značajno povećane. Japan koji je preko 20 godina u recesiji i deflaciji i pored velikog povećanja novčane mase i dalje privredno stagnira (u 2014 novčana masa je uvećana za 700 milijardi dolara). Kina takodje, kao najveća izvozna ekonomija sveta sa stagnacijom izvoza i izostanka visokih stopa rasta od 2014 generiše generalnu nestabilnost svetske ekonomija, naročito velikih ekonomskih sila kojima je Kina bila značajno izvozno tržište.

Šta je u  osnovi sadašnjih negativnih privrednih trendova koji prete da svet uvedu u novu krizu.

Pad cena nafte i metala kao osnovnih parametara tražnje privrede. Ključni metali su od 2014 do kraja ove godine doživeli značajan pad tražnje.

Kretanje cena aluminijuma od 1985-2015 (dolara po toni)

Izvor: indexmundi.com

Kretanje cena bakra od 1985-2015 (dolara po toni)

Izvor: isto,

Kretanje cena srebra 1985-2015 (dolara po toni)

Izvor: Isto,

Kretanje cena ruda gvoždja 1985-2015 (dolara po toni)

Izvor:Isto,

Nikl od 1985-2015 u hiljadama dolar po toni

 

Praktično svi ključni metali imaju indetični trend pada cena. Vrh je dostignut u periodu 2011-2012 da bi poslednje tri godine počeo trend pada sa kulminacijom krajem 2015 godine.

Kretanje cena nafte od 1985-2015 godine u dolarima po barelu

Izvor:isto,

Pad cena nafte je determinisan sa nekoliko faktora: globalni pad tražnje (naročito Kine) značajno veća proizvodnja nafte u Severnoj Americi (SAD, Kanada, Meksiko) sa 9,8 na 15 miliona barela dnevno, pad tražnje i potrošnje usled konstantne recesije, i nije bez značaja i pad učešća potrošnje energije u BDP razvijenih zemalja sveta. Takodje, prevelike zalihe ne nude nikakvu opipljivu nadu da se ovaj trend uskoro može okrenuti. Ovaj pad cena i tražnje će u značajnoj meri uzdrmati ekonomije zemalja izvoznica nafte koja predstavlja dominantnu poziciju u izvozu i nije bez značaja u fiskalnim prihodima. Slučaj Rusije, Venecuele i S.Arabije to najplastičnije pokazuju. Enormno smanjenje prihoda će uticati i na  velike budžetske deficite (u Arabiji je prema procenama on dostigao već 15% BDP) izostanak tzv ’’petro dolara’’ i pad investicija na tržište kapitala.

Osnovni ekonomski aksiom je da bez rasta tražnje nema rasta privredne aktivnosti i zaposlenosti. Situaciju u pogledu kretanja agregatne potrošačke tražnje odabranih zemalja sveta je više nego sumorna. Sledeći grafikoni pokazuju kretanje potrošačke tražnje u petogodišnjem periodu.

 

Kineska tražnja realno pada u 2015 u odnosu na 2013 i 2014 godinu sa blagim tendencijama oporavka na kraju 2015 godine. Taj nivo tražnje će u najbolju ruku dostići prosečan novu tražnje u 2014 godini. Iako novi kineski model rasta  isti bazira na rastu domaće tražnje (nasuprot forisiranju izvoza) nije u ovom trenutku izvesno kako će se on odraziti na globalnu tražnju i pored toga što je kineska ekonomija prva ekonomija sveta.

 

Ruska tražnja enormno pada u 2015 bez mogućnosti skorog oporavka. Razlozi su poznati. Depresijacija rublje, ekonomske sankcije EU i SAD prema Rusiji, pad cena nafte i metala i sl.

Veliki pad tražnje je u 2015 godini uočljiv i u SAD. Prosečne stope rasta tražnje u 2015 su pale sa 4 na 2% sa trendom stagnacije i daljeg pada što ne daje osnovu za optimističku prognozu intezivnijeg privrednog rasta

 

Kada se pogleda Nemačka  tražnja njeno ciklično kretanje po mesecima i godinama zaslužuje posebnu ananalizu u daleko detljnijem obliku. Prosečno kretanje robne tražnje je oko 2%.

 

 

Japanska robna tražnja više liči na ehokardiogram težeg srčanog bolesnika nego na stanje jedne visoko tehnološki i ekonomski razvijene zemlje. Odraz je kosntantne resecije već 25 godina i pored nastojanja nosilaca ekonomske politike da privredni rast podstaknu politikom jeftninog novca i ponude kredita.

Za razliku od prethodne krize, gde zemlje BRIKS-a nisu doživele veliki pad privredne i ekonomske aktivnosti upravo zbog činjenice da nisu bili izloženi kontaminiranim virtuelnim finansijskim aktivama, ova kriza je sušta suprotnost. Naime, sve zemlje ove gurpacije beleže negativne rezultate u realnoj sferi.

Kretnje izvoza  zemalja članica BRIKS-a

Gotovo je sigurno da će izvoz ove četiri zemlje u 2015 biti značajno niži jer na bazi podataka za 10 meseci ne postoji nikakva šansa da se dostignu rezultati iz 2014 godine. Ukupan izvoz ovih zemalje je oko 3,3 hiljade milijardi dolara i čini 18% ukupnog svetskog izvoza.

Drugi ograničavajući faktor je fiskalna politika. Gomilanje fiskalnih deficita u uslovima pada ili stagnacije privredne aktivnosti  tera zemlje na dodatno zaduživanja, isitiskivanje privrede sa tržišta kapitala, nemogućnost intervencija u stimulisanje fiskalne a samim tim i ukupne agregante tražnje i sl.

Još jedno značajno ograničenje jeste i stagnacija ili realni pad zarada. U raspodeli novostvorene vrendosti odnos izmedju rada i profita već decenijama je na strani profita. U SAD od 1995 do danas, realni rast najamnina je oko 3% a profita oko 75%. Slična situacije je i u drugim zemljama. Globalizacija i na ovaj način uzima svoj danak. Rast potrošnje u dosadašnjem periodu je forsiran politikom ponude novca i kredita po mizerno niskom kamatnim stopama, čime se stvarao privid ekonomskog blagostanja i rasta potrošnje.

Reultat…enormni rast zaduženosti, i kreditnog stoka.

Unutrašnja i spoljna zaduženost države, privrede i stanvništva blokira svaki pokušaj oživljavanja privredne aktinvosti. Mnoge zemlje svu novododatu vrednost usmeravaju na servisiranje dugova.

 

Odnos BDP, novčane mase i ukupnih kredita najvećih ekonomskih sila sveta

Izvor:cia.gov/library

U EU odnos kredita i BDP je takav da je ukupan stock kredita 20% veći od godišnjeg društvenog proizvoda  evro zone. U Kini je gotovo izjednačen, u Japanu je to gotovo 2,3 puta više i sl, Indija, Rusija i Meksiko imaju najmanje učešće kredita ali su njihovi problemi na drugoj strani. Pad cena nafte će Rusiju naterati na nova zaduživanja ukoliko želi da srpreči dalje probleme u fiskalnoj i monetanoj politici.

 

Preveliko zaduženje privatnog sektora (privrede i stanovništva) su moguće i čini se vrlo relevanto objašnjenje ovih pojava. U sledećoj tabeli su dati podaci o stoku domaćih kredita privredi i stanovništvu u 29 zemalja Evrope, godišnjoj kamatnoj stopi, iznosu troškova finansiranja i njegovom učešću u GDP po kupovnoj snazi (što znači da je u mnogim zemljma gde postoji odstupanje vrednosti BDP po kupovnoj snazi i tekućem kursu ovo učešće kredita i veće. (siromašnije zemlje EU). Tabela daje podatke o godišnjim troškovima kredita i njihovog učešća u BDP. Podaci su uzeti namerno za 2012 godinu kada ove negativne tendencije još nisu bile toliko izražene

Izvor: data.wordbank.org, cia.gov/library/economy

Evropska privreda i stanovništvo je prezaduženo, odnosno  troškovi finansiranja u GDP po PPP vrednosti učestvuju gotovo više od profita (u nekim zemljama kao na primer Španiji, Danskoj, Norveškoj, Islandu, Kipru, Portugalu, Švedskoj, Italiji i sl. ) Nikje li slučajno da se baš ove zemlje pominju kao generatori krize i sporog oporavka. Cene kapitala (pogotovo iznos odobrenih kredita zemljama EU su ključni faktor stagnacije i recesije. Sa ovim troškovima finansiranja je nemoguće pokrenuti oporavak privrede jer su velike količine novca (stotine i desetine milijardi izvučene iz realnog sektora i vraćane u bankarski). Na svu muku Srbija i pored najveće kamatne stope u Evropi još nije dostigla 5% GDP za troškove finansiranja ali treba imati u vidu i činjenicu da Srbija pored kamata ima i prevelike ostale troškove finansiranja koji se odlivaju u bankarski sektor (izraženo negativne kursne razlike).

Godišnji trošak kredita u odabrnim zemljama u 2014 godini odabrane zemlje u milionima dolara

Izvor:cia.gov/library, proačun autora

Trošak kredita u zemljama EU je u 2014 godini bio 1,3 hiljade milijardi dolara ili 7,07% stvorenog  bruto društvenog proizvoda po PPP vrednosti (paritetu kupovne moći). Naravno da na sve ovo treba dodati i zaduženje države, ukupan unutrašnji i spoljni dug.

Umesto zaključka:

Svetksa kriza je kriza dugova. O njoj se slučajno ili namerno ne raspravlja posebno u ovom trenutku iz raznih razloga. Samo u EU svo štampanje novca i ubacivanje u sistem se vraća preko servisiranja duga. S druge strane i kreditna sposobnost tražilaca se polako urušava tako da stock kredita u zemljama EU je u 2014 značajno pao nego dve godine ranije (27,5 hiljada milijardi naspram 21,7 u 2014 godini). Bez rešenje ove krize sve mere su uzaludne. Ova kriza će definitivno biti uzrokovana enormnim dugovima i nespremnosti za rešenje tog problema.