MISTERIJA NOVCA

Ako je u ovim relacijama takođe poznata i količina primarnog novca, na primer B = 1000, onda možemo da izračunamo vrednosti za D, G, i M, odnosno vrednosti za monetarnu masu i njenu osnovnu strukturu, a to je sledeće: D = 1.428,5; G = 571; i M = 2000.
Ako dođe do porasta koeficijenata r, g, t, to utiče na smanjenje vrednosti monetarnog multiplikatora. Ako se smanji vrednost koeficijenata (r, g, t) to dovodi do porasta monetarnog multiplikatora i u tom slučaju pri datoj masi primarnog novca dolazi do većeg prirasta novčane mase.

Za razliku od teorijskog modela koji sam opisao, realistični model kreiranja novca počiva na bankarskom sistemu kao osnovnom kanalu kreiranja novca. U ovom modelu banka nije neutralni akter koji depozite samo transformiše u kredite, već je institucija koja kreira novac (depozite) emitovanjem kredita. Novac-depoziti se kreiraju „iz vazduha“, jednostavnom knjigovodstvenom operacijom. Rad trojice ekonomista iz Bank of England opovrgava ovu teoriju i baca svetlo na sasvim novi pristup kretiranja kredita i depozita u praksi[1] U modernoj ekonomiji, najviše novca ima oblik bankarskih depozita. Ali kako ti depoziti su stvoreni se često pogrešno tumači: glavni put kroz komercijalne banke davanje zajmova. Kad god banka daje kredit, ona istovremeno stvara odgovarajući depozit na bankovnoom račun u dužnika, čime se stvara novi novac. Realnost kako danas novac nastaje razlikuje od opisa koji se nalazi u nekim udžbenicima ekonomiju: Umesto banke primaju depozite kada domaćinstva odluče da štede, a zatim kreditiraju, kreditna aktivnost banaka stvara depozite.  U normalnim vremenima, centralna banka ne podiže količinu novca u opticaju, niti se novac centralne banke ‘množi“u više kredita i depozita. Iako komercijalne banke stvaraju novac kroz kreditiranje, oni ne mogu tako slobodno i bez ograničenja. Banke su ograničene koliko mogu da pozajmljuju, ako žele da ostanu profitabilni u konkurentnom bankarskom sistemu. Oprezni propisi kojima se deluje kao ograničenje aktivnosti banaka u cilju održavanja stabilnosti  finansijskog sistema. I domaćinstva i kompanije koje primaju novac stvoren preko novih kredita može preduzeti radnje koje utiču na zalihe novca – oni brzo mogli da ‘unište’ novac koristeći ga da otplati svojih postojeći dug, na primer. Monetarna politika deluje kao krajnji limit na stvaranje novca. Jedan od mogućih odgovora je da preduzme niz kupovine imovine ili ‘kvantitativnog popuštanja’ (KE). KE ima za cilj da poveća količinu novca u privredi direktno kupovinom imovine, uglavnom u finansijskih kompanija iz nebankarskih. KE početku povećava količinu bankarskih depozita te kompanije drže (umesto sredstava oni prodaju). Te kompanije će onda želeti da izvrše rebalans svojih portfolija na kupovinu onih sredstva koji daju veće prinose, podizanje cena tih sredstava i stimulišući potrošnje u ekonomiji. Kao nus-proizvod KE, nove rezerve centralne banke su stvorene. Ali to nije važan deo mehanizma za prenos. Ovaj članak objašnjava kako, kao u normalnim vremenima, te rezerve ne mogu da se umnožava u više kredita i depozita i kako te rezerve ne predstavljaju „besplatan novac“ za banke. Ogromna većina novca koja je održana u prometu ima oblik bankarskih depozita. Ali odakle  stanje bankarskih depozita potiče je često pogrešno. Jedna od najčešćih zabluda je da banke deluju samo kao posrednici, kreditiranje na bazi  depozitea koji štediše polože u njima. U tom pogledu depozit se obično ‘stvorio’ odlukama o  štednji domaćinstava, i banaka potom ‘pozajmljuje’ te postojeće depozite u kredita, na primer, da kompanije traže za finansiranje investicija ili pojedincima koji žele da kupe kuće. U stvarnosti veća količina depozita na bazi štednje ne povećava potencijal banke za kreditiranje direktno jer u stvarnosti banke nisu posrednici izmedju štednje i kredita jer i same stvaraju depozite kreditiranjem. Banke su u suštini tvorci depozitnog novca. Još jedna uobičajena zabluda je da centralna banka određuje količinu kredita i depozita u ekonomiji kontrolisanjem količine novca centralne banke -. popularno pod nazivom pristup „novačnog multiplikatora“ .U tom smislu, centralne banke sprovodi monetarnu politiku izborom količine rezervi. Za teorija da drže, iznos rezervi mora biti obavezujuće ograničenje za kreditiranje, a centralna banka mora direktno odrediti iznos rezervi. Iako je teorija novcčanog multiplikator može biti koristan način da se uvedu novca i bankarstvo u ekonomskim udžbenicima, to nije tačan opis kako se novac stvara u stvarnosti. Umesto da kontroliše količinu rezervi centralne banke danas obično sprovodi monetarnu politiku utvrđivanja cene rezervi -, kamatne stope. U stvarnosti, niti su rezerve prepeka na kreditiranje, niti centralna banka povećava iznos rezervi koje su na raspolaganju. Kao i kod odnosa između depozita i kredita, odnos između rezervi i kredita obično radi u obrnutom smeru koji je opisan u nekim udžbenicima ekonomije. Banke prvo odluče koliko da pozajmljuju u zavisnosti od mogućnosti profitabilnih kreditiranja koji su im dostupni – što će, presudno, zavise od kamatne stope koju odredi Centralna banka. To su kreditne odluke koje određuju koliko se depozita stvoriti bankarski sistem. Iznos bankarskih depozita zauzvrat utiče koliko novca banke kod centralna banka žele da održe u rezervi (da izvrše isplate od strane klijenata, vrše plaćanja prema drugim bankama, ili ispunjavaju regulatorne zahteve likvidnosti), koji je tada, u normalnim vremenima, dobijen kao uslov od centralne banke koliko depozita, banke drže za  druge obaveze u svojim bilansima. Banke upravljaju svojim obavezama kako bi se osigurale da imaju bar malo kapitala i dugoročnih izvora i rezervi za ublažavanje određenih rizike i ispunjavanju zakonskih propisa.