LIČNI BANKROT

Jedna od odrednica aranžmana sa MMF je obaveza  Srbije da donose zakon o ličnom bankrotstvu. Obzirom da je ovaj institut vec davno poznat ali u najrazvijenijim zemljama sveta, nije mi poznato koliko zemalja srednje ili nedovoljne razvijenosti primenjuje ovaj instutut. Od bivših reublika samo je u Sloveniji taj institut u funkciji nekoliko godina, Hrvatska se sprema da ga uvede, ostale zemlje, uključujući i ostale balkanske zemlje ga nemaju. Zašto je MMF od Srbije to tražio nema zvaničnog obaveđtenja. Takodje samo pojedini dnevni listovi (pre svega Politika) su tu vest preneli stim što je Politika u širem tekstu pojasnila ukratko šta to znači.

Za zemlju Srbiju uvodjenje ove instutucije je poslednji čin totalnog poniženja jednog velikog dela svog naroda. Istog naroda koji decenijama plaća sve promašaje svojih vodja, sav kriminal i korupciju, propast četiri državne banke i upumpavanja gotovo milijarde evra u njihovu sanaciju. Narod  od svoje zemlje dobija samo kazne, opomene, izvršitelje, namete i sl. a zauzvrat rešava, ne svojom voljom, sve njene probleme (Vujiće, Perčeviće, Žuniće, Bogićeviće i druge velike srpske ’’biznismene’’). Država ne pruža  zaštitu od uzurpatora svih mogućih vrsta. Tehnike kradje i obmanjivanja su postali sve sofisticiraniji. Trebalo je deset godina da se donese zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga čime se koliko toliko korisnik i banka stavljaju u ravnopravan položaj što se tiče slobode izbora. Koliko su banke naplatile raznih dodatnih nameta se verovanto neće nikada saznati a sigurno se radi o stotinama miliona evra. Država Srbija je godinama imala (i još uvek ima) najveću referentnu kamatu CB čime je omogućeno da se privreda i stanovništvo zadužuje po dvocifrenim kamatnim stopama (15-25%) plus obračun valutne klauzule , tako da je za 7 godina iz privrede izvučeno kroz finansijske rashode preko 31 milijarda evra. Iz zemlje Srbije je godišnje prema informaciji relevante finansijske instutucije iz SAD prosečno nelegalno iznošeno preko 5,2 milijarde dolara. Srbija ima preko 2 milijarde dolara prosečno više prikazan uvoz roba i usluga nego što ga zemlje koje izvoze u Srbiju u svojim bilansima prikazuju. Preko pola milijarde evra je uvoz auto delova za potrebe FIAT-a. Zbog toga verovatno ova fabrika ima učeće materijala u proizvodu od 78%, više od bilo koje uporedive kompanije. Srbija refundira sve poreze i doprinose na radnike u ovoj kompaniji do 2022 godine. Zamislite scenario da se to proglašava najvećom državnom tajnom.  Naravno da FIAT nije usamljen slučaj ekonomske doktirne ’’čuvenih’’ magistara ekonomije. Koliko je država Srbija investirala u promašene projekte navodnog rasta zaposlenosti i privredne aktivnosti. Srbija je valjda jedina zemlja koja kažnjava svoje investitore koji ne dobijaju nikakve podsticaje ili neuporedivo manje od inostranih kompanija za čije podsticaje novac izdvajaju ista domaća preduzeća i sanvništvo kroz poreze i druge fiskalne namete. Sa tenderima je tek posebna priča. Ako neko nije uslovio ovu zemlju sa neokolonijalnim zahtevima verovatno da ima mnogo materijala za istražne organe. Gradnja mostova, infrastrukturnih objekata, tzv ’’pametnih brojila’’ je eklatantan primer bezočne diskriminacije domaćih kompanija. Kredit odobrava Evropska banka i naravno da se podrazumeva da posao dobiju kompanije iz EU. Naravno da se zbog toga postavljaju krajnje nerazumni uslovi prilikom učešća na tenderu o čemu domaća štampa naširoko priča.

Najmanji problem ove zemlje su ljudi kojima preti lični bankrot. Nije teško zamislivo da će krug ličnog bankrotstva širiti spiralno. Privreda više nije u recesiji kako se neadekvanto naziva trentuno stanje (jer ne odgovara istini), privreda je u dobokoj krizi jer:

Nema sopstvenog obrtnog kapitala, bankarski krediti su značajno redukovani zbog neodgovorajuće kreditne spoosbnosti i gubitaka;

Nedovoljnog izvoza odnosno veliki deo privrede svoju ponudu zasniva na domaćem tržištu;

Preko 97% privrede su mala i mikro preduzeća koja su najviše pogodjena krizom;

Pad zarada nominalni i realni u javnom sektoru, penzija i sl. Će doprineti daljem padu tražnje (pad tražnje je već izrazit u prethodnih par godina zbog realnog pada zarada) dalje smanjuje privrednu aktinvost, dovodo do pada zarada i u privatnog sektoru i otpuštanja radnika. Otpušteni radnici će pomoć potražiti preko zavoda za zapošljvanja tri meseca kroz isplatu prinadležnosti će dodatno pojačati pritisak na socijalne fondove.

Nominalni  ukupni pad zarada u februaru je očekivan scenario i treba se pomiriti sa tim da će ovakvo stanje potrajati. Otpuštanja nekoliko desetina hiljada ljudi iz javnog sektora od koga veliki deo neće brzo (ako uopšte u ekonomiji to bude moguće) naći zaposlenje će biti dodatni pritisak na budžet. Realna zarada u Srbiji prema svim makroekonomiskim jednačinama ne može biti viša od 300 eura ekvivalntno u dinarima obzirom na stanje privrede i mogućnosti stvaranja novododate  vrednosti.

Uvodjenje ličnog bankrota u Srbiji stanovništvu koje ni na koji način nije doprinelo  svom trenutnom stanju će oteti i ono zadnje u ljudskom habitusu – dostojanstvo. Nije teško zamisliti porodicu kojoj neki staratelj odredjuje kako da potroši neki porodični budžet od prosečno 400 eura (prema podacima RZS-anketa o potrošnji domaćinstava), gde mu se oduzima i najosnovnija ljudska potreba. Kakav je scenario dalje egzistencije srpske porodice iole razuman čovek može da pretpostavi.

Zašto je uvodjenje ličnog bankrota uslov aranžmana sa MMF je velika misterija i ovom narodu se bar toliko duguje da mu objasni.  Da li se u 21.veku vraćano na vreme Otomanske okupacije ili nismo nikada ni izašli a da je sve ovo dosada bila velika iluzija. Zašto na paket pomoći Ukrajini od 7,5 milijardi eura se ne traži da Ukrajina uvede lični bankrot, a mi uzimamo aranžman za ’’ne daj bože’’.  Kakva su iskustva zemalja koji ga primenjuju (osim SAD), osnovno je pitanje odgovrnih ljudi koji odlučuju o sudbini naroda.  Da li tih 300 hiljada nesrećnika koji boluju od srednjih ili težih oblika depresije stvarno krivo za svoju bolest jer eto kada bih nešto radili verovanto ne bi bili depresivni. Takva ili slične teze su plod nakradnog neoliberalnog koncepta o magičnoj moći tržišta i njegovom samoregulišućem mehanizmu. Jedna šaljiva opaska u vezi ovakvih teza je i priča o 100 pasa i 70 kostiju koja će biti ovde navedena. ’’Protagonisti tržišne ideologije kao uzrok nezaposlenosti najčešće navode nekonkurentnost, nedostatak znanja koja su potrebna tržištu te lenost nezaposlenih. Logička pogreška kompozicije nastaje kada se na temelju individualnog subjekta koji se za radno mesto izborio većim trudom, boljim obrazovanjem i posedovanjem određenih znanja želi preslikati na čitavu populaciju nezaposlenih. Ovu logičku pogrešku najlakše je ilustrovati primerom. Zamislimo da imamo 100 pasa i 70 kostiju zakopanih u dvorištu. Kada pse pošaljemo u potragu za kostima, znamo da će neki psi pronaći jednu kost, neki dve ili više.
Međutim, računovodstveno posmatrano sa sigurnošću možemo reći da će se minimalno 30 pasa vratiti bez kostiju. Razlog zbog kojeg 30 pasa nije uspelo pronaći kosti definisano je kao nesposobnost, nekonkurentnost i nedostatak znanja stoga je pse potrebno osposobiti i obrazovati za brže i bolje tehnike pronalaženja kostiju. Sposobniji, snalažljiviji i obrazovaniji psi uspevaju pronaći kosti, međutim određeni broj pasa se mora vratiti bez kosti. Ne postoje dokazi da je uzrok agregatne nezaposlenosti lenjost radnika ili neodgovrajuća osposobljenost’’.

Prema tome, proglašavanje ličnog bankrota može biti poslednja kap na definitivnom urušavanju potpunog dostojanstva ovog naroda. To nije slučaj sa statistički minornom grupom da par desetina hiljada nesrećnika već  verovatno sa nekoliko stotina hiljada u veoma biliskoj budućnosti. Da li je ovakav scenario jedini mogući. Odgovor je NE…Ovo je samo najlakši način da se reši težak problem. Nonsens sam po sebi, kao da asprinom lečite terminalnu fazu kancera, Srbijo majko…