HEGEMONIJA ILI PROPAST

Aktuelna svetska geopolitička kriza i najveći vojni sukob Rusije i Ukrajine kao i pretnja daljoj eskalaciji šireg geografskog sukoba sa potencijalnim nesagledivim posledicama i novo preoblikovanje sveta rezultat je pre svega nekoliko bitnih faktora:

Geopolitičkih forsiranih od strane zapadnih kapitalističkih zemalja u cilju slabljenja Rusije i ovladavanja indirektno ogromnih prostranstvima sa svim esencijalanim prirodnih resursima za život i funkcionisanje čovečanstva;

Početak kraja hegemonije dolara (delom i evra) i politike beskrajnog štampanja novca bez posledica (u prvoj fazi po nacionalnu ekonomiju-inflaciju) kao svetskih rezervnih valuta. Količina novca značajno i po nekoliko puta prevazilazi realne potrebe derfinisane obimom tekućih transkacija roba usluga i kapitala.

Korišćenje ovih virtuelnih finansijskih stokova radi pribavljanja realnih resursa (preko zaduživanja zemalja koje nemaju monopol da štampaju novac ili pak prek otržišnih manipulativnih i špekulativnih aktivnosti. Ova kriza je, može se slobodno reći inicirana od pomentuih centara dosadašnjih nosialca globalnih ekonomskih aktivnosti.

Pre svega, u cilju daljeg elaboriranja ove problematike mora se prema mišljenju autora poći u malo dalju prošlost odnosno od načina formiranja svetskog monetarnog sistema.

Postojeći finansijski sitem svoje korene vuče od 1870. kada je zlatni standard primenjen u razvijenim industrijskim zemljama[1].

Karakterisitke su da su fiksni devizni kursevi bili osnova međunarodnih finansija, nacionalne valuta u bile fiksirane u određenom paritetu odnosu na zlato. U periodu zlatnog standarda je došlo do snažnog rasta međunarodne trgovine i investicija, devizni kursevi i cene su bili stabilni, ostvaren je dinamičan privredni rast.

Velika Britanija ima vodeću ulogu kao najveća industrijska sila, značajan uvoznik hrane i sirovina, a najveći izvoznih industrijskih proizvoda i najveći izvor kapitala.

London je bio svetski finansijski centar, a funta je bila glavna međunarodna valuta. Velika Britanija primenjuje zlatni standard od 1819.

Automatski mehanizam deflatornog prilagođavanja neravnoteže u platnom bilansu kroz promenu deviznih rezervi u zlatu i novčane mase koje utiču na promenu cena i promenu nivoa izvoza i uvoza i uravnotežavaju platni bilans.

Većina zemalja nije strogo primenjivala mehanizme prilagođavanja sa efektima na novčanu masu, već je sprovođena delimična sterilizacija kako bi se ublažio proces prilagođavanja platnog bilansa i platnobilansne neravnoteže su finansirane kretanjem kapitala.

Zemlja koja je imala deficit platnog bilansa i odliv zlata i pad novčane mase, imala je više kamatne stope kojima je privlačila strani kratkoročni kapital kojim je pokrivala deficit PB.

U Velikoj Britaniji je promena eskontne stope bio glavni instrument za eliminisanje neravnoteže platnog bilansa. U slučaju deficita platnog bilansa, Centralna banka Engleske (CBE) je povećavala eskontnu stopu i privlačila strani kapital, a zaduživanje je bilo skuplje, što je uticalo na jačanje funte na deviznom tržištu i smanjenje odliva zlata.

U slučaju suficita platnog bilansa, CBE je smanjivala eskontnu stopu i podsticala odliv kapitala, smanjivajući potrebu za uvozom zlata.  Preko kretanja eskontne stope i stabilizirajućih kretanja kratkoročnog kapitala održavala se spoljna ravnoteža.

Posle I sv.rata dolazi do napuštanja zlatnog standarda i uvode se ograničenja na konvertibilnost nacionalnih valuta u zlato da bi se zaštitile ograničene zlatne rezerve, što dovodi do nepoverenja i velikih flutkuacija deviznih kurseva uz veliku depresijaciju većine valuta u odnosu na dolar.

Zbog štampanja novca radi obnove privrede i ratne odštete došlo je do hiperinflacije u Nemačkoj 1920.

Zbog visokih fluktuacija deviznog kursa, SAD su obnovile zlatni standard 1919, a Velika Britanija 1925 sa paritetima prema zlatu na predratnom nivou, što je u slučaju Velike Britanije dovelo do precenjivanja funte i hroničnog trgovinskog deficita, dok je Francuska potcenila franak sa očekivanjima da će popraviti izvoznu konkurentnost, što je poljuljalo poverenje u zlatni standard.

Mehanizmi prilagođavanja su imali oslabljeno delovanje zbog manje fleksibilnosti nadnica i cena, zbog korišćenja insrumenata fiskalne i monetarne politike radi ostvarivanja ciljeva domaće privrede na račun automatskog mehanizma prilagođavanja i čestih intervencija CB kako bi se neutralisale posledice na novčanu masu.

Zbog manjka zlata u evropskim CB i proširenja deviznih rezervi sa dolarom, funtom i francuskim francima, napušta se direktna veza između rezervi zlata i novčane mase u zemlji i formira se zlatno-devizni standard (1925-1930-tih godina).

Formalizovanje zlatno-deviznog standard izvršeno je na međunarodnoj monetarnoj konferenciji u Đenovi 1922.

Novčana masa nije u potpunosti pokrivena sa zlatnim rezervama, već se koriste i depoziti u jakim valutama kao osnova za ponudu novca, što povećava ulogu kamatne stope u mehanizmu automatskog prilagođavanja platnog bilansa i smanjenje kretanja zlata između zemalja.

Velika Britanija 1925 uspostavlja konvertibilnost funte za zlato po paritetu pre rata, što prate i ostale vodeće zemlje, ali je 1931 morala da suspenduje konvertibilnost zbog istrošenih rezervi zlata (zbog precenjenosti deviznog kursa i konstantnog deficita platnog bilansa, rasla je nezaposlenost, cene robe nisu bile fleksibilne na dole, a rast kamatne stope je obeshrabrivao investicije), što je dovelo do urušavanja zlatno-deviznog standarda i podele sveta na tri konkurentna bloka: blok funte, blok dolara i zlatni blok (Francuska), a druge zemlje kao Nemačka i Istočna Evropa uvode deviznu kontrolu.

Zlatno-devizni standard i devalvacija dolara u odnosu na zlato u SAD (početkom 1930-tih) radi smanjivanja nezaposlenosti i podsticanja izvoza i uspostavljanja spoljne ravnoteže, doprinela je produbljivanju i širenju Velike depresije u SAD (1929 slom Njujorške berze) i pojačane nestabilnosti praćenje rastom nezaposlenosti, rigidnošću cena i nadnica na dole i konkurentskim devalvacijama sa politikom „osiromašenja suseda“ što dovodi do razmaha protekcionizma (rast uvoznih carina) i smanjenja međunarodne trgovine i međunarodnog kretanja kapitala uz visoke oscilacije deviznog ursa i deviznih rezervi. 1944 Konferencija u Breton Vudsu gde su učestovali ministri finansija 44 zemlje i formiran je novi stabilan međunarodni monetarni sistem koji je imao za cilj da zemlje mogu istovremeno da ostvare unutrašnju i spoljnu ravnotežu (punu zaposlenost bez inflacije i ravnotežu PB bez ograničenja na međunarodne tokove robe).

Razmatrana su dva plana: Kejnzov i Vajtov, usvojena je sistem sličan Vajtovom planu, formiran je MMF 1945, a počeo je sa radom od 1947, sa zadatkom da obezbeđuje kratkoročne zajmove CB prema sistemu kvota, kada zemlje članice imaju problem sa održavanjem fiksnog deviznog kursa i oslabljenim deviznim rezervama i deficitom platnog bilansa.

Formirana je Međunarodna banka za obnovu i razvoj IBRD sa ciljem da odobrava zajmove za duguročne razvojne projekte i obnovu privreda posle rata.

Osnovan je GATT Opšti sporazum o carinama i trgovini 1947 koji je važio do 1994 kada je prerastao u WTO Svetsku trgovinsku organizaciju sa ciljem da se smanje carine i oživi međunarodna trgovina u posleratnom periodu.

Članice MMF-a su imale obavezu da unaprede međunarodnu monetarnu saradnju, da obezbede stabilnost deviznog kursa, da olakšaju međunarodnu trgovinu, da ustanove multilateralni sistem međunarodnih plaćanja i oforme međunarodne monetarne rezerve.

SAD su zadržale zlatni paritet 35 dolara za 1 uncu zlata, a ostale zemlje su uspostavile fiksne paritete nacionalnih valuta u odnosu na dolar, uz obavezu FED-a na punu konvertibilnost dolara u zlato.

Centralne banke svih ostalih zemalja su bile u obavezi da brane fiksni paritet u odnosu na dolar sa deviznim rezervama, a dozvoljene oscilacije kursa su bile +/-1% oko centralnog pariteta prema dolaru, dok SAD nisu imale obavezu da intervenišu na deviznom tržištu jer su druge zemlje održavale fiksnu cenu dolara.

Do početka 1960-tih i uvođenja konvertibilnosti valuta zapadnoevropskih zemalja, međunarodni monetarni sistem se oslanjao na dolar kao jedinu svetsku rezervnu valutu zbog akumuliranih velikih zlatnih rezervi u SAD tokom rata – zlatno-dolarski standard.

SAD su  posredstvom deficita platnog bilansa postali glavni izvor rasta međunarodne likvidnosti.

Primenjivan je režim fiksnog deviznog kursa radi obezbeđivanja stabilnosti deviznog kursa na kratak rok, ali bila su dozvoljena podešavanja i prilagođavanja deviznog kursa u slučaju fundamentalne neravnoteže platnog bilansa i uz odobrenje MMF-a.

U slučaju privremenih neravnoteža platnog bilansa vršilo se finansiranje kroz promenu nivoa deviznih rezervi i zaduživanjem kod MMF.

Zemlje koje su se suočavale sa ozbiljnim neravnotežama – deficitom PB su primenjivale restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku (uz visoke troškove prilagođavanja kroz smanjivanje zaposlenosti i dohotka), uz devalvaciju nacionalne valute uz saglasnost MMF.

Sistemu podešavanja i prilagođavanja nedostaju stabilnost i automatizam zlatnog standarda i fleksibilnost sistema fluktuirajućeg deviznog kursa što je dovelo do neuspeha ovog režima na dug rok.

Nakon II svetskog rata evropske zemlje su pretrpele velika ratna razaranja sa velikim odlivima zlata i deficitima u platnom bilansu.

SAD su akumulirale velike rezerve zlata i postojala je visoka tražnja za dolarima.

Obnavljanje konvertibilnosti evropskih valuta, rast međunarodnih tokova kapitala i uticaj kretanja kamatnih stopa na tokove kapitala i stanje deviznih rezervi, nameće potrebu emisije HOV (obveznica i zapisa) sa većim kamatnim stopama u odnosu na inostranstvo kako bi se obeshrabrio odliv kapitala i smanjio pritisak na devizni kurs – restriktivna monetarna politika.

Zemlja koja ima veliki deficit tekućeg računa u dužem vremenskom periodu, postaje osetljiva na špekulacije i pritisak za devalvacijom valute raste usled rasta nepoverenja u valutu.  Destabilizirajuće špekulacije i pritisak na devalvaciju i smanjenje deviznih rezervi kod zemalja sa dugoročnim deficitama PB ili pritisak na revalvaciju i povećanje deviznih rezervi sa rastom inflacije kod zemalja sa konstantim suficitima PB, dovele su do snažnih platnobilansnih kriza u razvijenim zemljama. Odlaganje prilagođavanja pariteta u slučajevima fundmentalne neravnoteže (devalvacije ili revalvacije) promenom deviznih rezervi u razvijenim zemljama je znatno umanjilo fleksibilnost Bretonvudskog sistema i uz česte platnobilansne krize i destabilizirajuće špekulacije je došlo do raspada sistema fisknih deviznih kurseva 1971.

Pošto je u režimu fiksnog deviznog kursa prisutna neefikasnost monetarne politike, nosioci ekonomske politike su u načelu imali na raspolaganju instrumente fiskalne politike za postizanje unutrašnje i spoljne ravnoteže

Pošto je međunarodna finansijska integracija i uvođenje konvertibilnosti nacionalnih valuta bila postepena (1958), u sistemu su bila zadržana ograničenja na kretanje kapitala i bile su prisutne razlike u kamatnim stopama – kao instrument monetarne poltike za postizanje unutrašnje i spoljašnje ravnoteže.

MMF je odobravao pozajmice prema sistemu kvota.

Kvota se uplaćivale prilikom stupanja u članstvo u MMF, prema ekonomskoj snazi i učešću u međunarodnoj trgovini. Kvota se sastoji od 25% zlata ili depozita u konvertibilnim valutama (posle SPV), a 75% u nacionalnoj valuti.  Zemlja kada povlači kredit od MMF-a dobija konvertibilnu valutu, a deponuje ekvivalentan iznos nacionalne valute.

Svaka zemlja je mogla da pozajmi 25% kvote godišnje, do maksimalnog iznosa od 125% kvote zemlje, a kada se vraća zajam zemlja otkupljuje nacionalnu valutu konvertibilnom valutom. Prva kreditna tranša od 25% kvote se zove zlatna tranša, a preostale 4 tranše su više kreditne tranše gde postoji uslovljavanje MMF-a sa sprovođenjem odgovarajućih mera ekonomske politike po principu stand-by aranžmana  u slučaju platnobilansnih problema. 

Međunarodne rezerve zemlje se sastoje od neto pozicije zemlje kod MMF-a (razlika između kvote i povučenog zajma), deviznih rezervi i SPV (veštačka valuta koju je kreirao MMF radi finansiranja deficita PB, gde su SPV raspodeljena zemljama članicama prema visini kvote).

Uloga SAD u kreiranju međunarodne likvidnosti i veliki rast deficita bilansa tekućih transakcija, doveli su do poljuljavanja poverenja u dolar i konvertibilnost dolara u zlato.

SAD su sprovele mere u pokušaju da stabilizuju bilans tekućih transakcija: visok nivo kratkoročnih kamatnih stopa u cilju sprečavanja odliva kratkoročnog kapitala (1960-tih), a nizak nivo dugoročnih kamatnih stopa  radi podsticanja investicija i privrednost rasta; mere direktne kontrole odliva kapitala (1963-68); intervencije na deviznom tržištu da bi se sprečio odliv kapitala, mere podsticanja izvoza.

Pomenute mere nisu dale značajne rezultate i deficit tekućeg računa SAD se neprekidno uvećavao. Dolarske devizne rezerve u inostranstvu su rasle, a povremene zamene dolara u zlato su smanjile rezerve zlata u SAD, pa su dolarske rezerve nadmašile rezerve zlata u SAD vrednovane po fiksnoj ceni od 35 dolara za 1 uncu zlata.

Trifin je upozoravao da rastući deficit PB u SAD preti da potkopa poverenje u dolar i pokrene lavinu zamene dolara za zlato.

Ukoliko SAD prekinu da generišu deficit paltnog bilansa kako bi izbegli špekulacije protiv dolara, prouzrokovali bi manjak međunarodne likvidnosti.

Prema Trifinu potrebno je da se povećaju međunarodne rezerve, a da to ne dovede do nestabilnosti u međunarodnom monetarnom sistemu.

Porast kvota kod MMF-a je doprineo neznatnom povećanju međunarodne likvidnosti, pa je doneta odluka o kreiranju SPV – Specijalnih prava vučenja kao veštačke aktive koja je predstavljala dodatak međunarodnim rezervama bez pokrića u zlatu, koje su mogle da se korsite radi finansiranja deficita PB – 1967.

Uprkos kreiranju dodatne likvidnosti, SAD su nastavile da povećavaju platnobilansni deficit i emisiju dolara za njegovo finansiranja (novčana masa SAD je bila iznad rezervi zlata), što je dalje produbilo asimetriju između SAD i ostalih zemalja koje su bile ograničene po pitanju monetarne politike zbog fiksnog režima DK.

Mogu se izdvojiti dva podperioda u okviru Breton-Vudsa:

1944 -1958 oporavak privreda, manjak međunarodne likvidnosti i nestašica dolara i

1959 – 1971 prezasićenost dolarima.

Uvođenje dvostruke cene zlata zbog velike tražnje špekulata za zlatom zbog očekivanja porasta dolarske cene zlata je prestavljao uvod u kolaps sistema.

1970 i 1971 je prisutan izražen rast međunarodne likvidnosti zbog enormno visokog deficita platnog bilansa i recesije u SAD i došlo je do sukoba između Nemačke, Francuske i Japana koji su imali suficit bilansa tekućih transakcija i nisu prihvatili da revalviraju svoje valute kako bi se neutralisao njihov suficit i SAD su prekinule zamenu dolara za zlato i uvele dodatnu taksu na uvoz.

Ukidanje konvertibilnosti dolara za zlato kao pritisak da sve ostale zemlje revalviraju svoje valute, doveo je do toga da 1971 SAD devalviraju dolar i dolazi do sloma Bretonvudskog sistema, gde glavne valute prelaze na plivajući režim deviznog kursa.

U decembru 1971 zemlje Grupe 10 postižu Smitsonijanski sporazum: SAD povećavaju zvaničnu cenu zlata sa 35 na 38 dolara po unci zlata, ali bez obnavljanja konvertibilnosti dolara u zlato; ostale zemlje su prihvatile da revalviraju svoje valute za 8% u odnosu na dolar, tj. dolar je devalvirao za 8%; dozvoljene su šire zone fluktuacija DK od +/-2,25%; u SAD su ukinute takse od 10% na uvoz.

Ovaj sporazum nije rešio fundamentalne nedostatke Bretonvudskog sistema i u martu 1973 najjače valute su ponovo počele da fluktuiraju zbog pritisaka špekulanata i visokog deficita platnog bilansa u SAD.

Nastao je novi režim – sistem kontrolisane fleksibilnosti.

Zemlje su mogle da slobodno izaberu režim deviznog kursa prema ciljevima svoje ekonomske politike uz uslov da ne nanesu štetu svojim spoljnotrgovinskim partnerima manipulišući DK kroz konkurentske devalvacije – režimom prljavog fluktuiranja.  MMF je preuzeo ulogu da prati i kontroliše primenu izabrane politike deviznih kurseva svojih članica.

Fleksibilni devizni kursevi su nakon raspada Bretonvudskog sistema imali velike izazove u periodu Naftnih šokova i recesija 1973 i 1979 (stagflacija – recesija i inflacija) uz pokušaje međunarodne koordinacije makroekonomskih politika u cilju oporavka svetske privrede.

Amsčel Rotšilda u XIX veku je izjavio “dajte mi moć da kontrolišem novac jedne države i baš me briga ko piše zakone”.

Američki predsednik Tomas Džeferson (1801 – 1808) još tada je izjavio: „Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od neprijateljskih vojski. Već su postale novčana aristokratija koja izaziva vladu“.

Abraham Linkoln je pokušao da im ovu privilegiju oduzme, ali je ubijen 1865.

Posledni američki predsednik koji se spremao da bankarima stane na put bio je Džon F. Kenedi spremivši nov zakon o FED-u. Nakon njegovog ubistva, 1963. prvo što je njegov naslednik Lindon Džonson uradio bilo je povlačenje tog predloga zakona.

Petrodolar[2]

Kao što je Doug Casey ispravno primetio, primarna smernica bilo kog organizma – bilo da je to ameba ili osoba ili korporacija ili vlada – je da preživi.

Zato američka vlada tako žestoko štiti petrodolar. Potrebno joj je da sistem preživi.

Svetski čelnici koji su nedavno izazvali petrodolar su završili mrtvi…

Zašto svi koriste američki dolar… za sada

Sedamdesetih godina prošlog veka, američka vlada se udružila sa Saudijskom Arabijom, stvarajući petrodolarski sistem. Sjedinjene Države su obećale da će štititi Saudijsko kraljevstvo. A u zamenu, Saudijska Arabija će koristiti svoju dominantnu poziciju u OPEC-u kako bi osigurala da se sve naftne transakcije odvijaju u američkim dolarima.

Do nedavno, gotovo svi koji su hteli uvesti naftu iz bilo koje zemlje su trebali američke dolare kako bi je platili.

Dolar je ovde samo posrednik. Ali države i kompanije ga koriste u bezbrojnim transakcijama u iznosima u trilionima dolara koji nemaju nikakve veze sa američkim proizvodima ili uslugama.

Osim toga, ako strane države već koriste dolare za naftu, jednostavno je lakše koristiti dolar za drugu međunarodnu trgovinu. Zato se, osim prodaje nafte, američki dolar koristi za oko 60% svih međunarodnih transakcija.

Uzmimo kao primer Sadam Huseina i Moamer Gadafija. Obojica su vodili države koje su proizvodile velike količine nafte – Irak i Libiju, respektivno. I obojica su pokušali da prodaju svoju naftu za nešto drugo osim američkih dolara, pre nego što su američke vojne intervencije dovele do njihove smrti.

U oktobru 2000. Sadam je počeo da prodaju Iračku naftu samo za eure. Irak je rekao da više neće prihvatati dolare za naftu jer se nije hteo baviti sa „valutom neprijatelja“.

Nešto više od dve godine kasnije, SAD su izvršile invaziju na Irak. Neposredno nakon što je Bagdad pao pod američke snage, sva iračka prodaja nafte se vratila na dolare.

Zahvaljujući Wikileaks-ovom objavljivanju e-pošte od Hilari Klinton, znamo da je zaštita petrodolara – a ne humanitarna zabrinutost – bio glavni razlog za zbacivanje Gadafija u Libiji.

Prema njenoj procureloj e-pošti, SAD (i Francuska) su se bojali da bi Gadafi mogao iskoristiti Libijine velike rezerve zlata kao podršku pan-afričkoj valuti. Ta zlatna valuta bi se koristila za kupovinu i prodaju nafte na svetskim tržištima.

Poseban status dolara daje Americi ogromnu moć. Stoga nije iznenađenje da Putin želi da potkopa petrodolarski sistem.

Ruski predsednik Vladimir Putin je ovako to sažeo:

Rusija deli zabrinutost zemalja BRICS-a o nepravednosti globalne finansijske i ekonomske arhitekture, koja ne poštuje sve veću težinu ekonomija u razvoju. Spremni smo zajedno sa našim partnerima raditi na promovisanju međunarodnih reformi finansijskog regulisanja i prevladavanju preterane dominacije ograničenog broja rezervnih valuta.

U osnovi, Putin kaže da svi žele odbaciti dolar. To je uglavnom zato što SAD koriste dolar kao političko oružje. Na primer, SAD su pokušale sankcionisati Rusiju zbog svojih akcija na Krimu i Ukrajini. Te sankcije su otežale Rusiji pristup finansijskom sistemu koji se temelji na američkom dolaru. Stoga je logično što Rusija želi da pogura alternativu. Ubrzo nakon sankcija, Rusija je postigla veliki dogovor da prodaje naftu i gas Kini u juanima. Dogovor je u potpunosti zaobišao američki finansijski sistem… i sve sankcije.

Rusija je najveći svetski proizvođač energije. Kina je najveći svetski uvoznik energije. Obično bi trgovali jedni s drugima isključivo u američkim dolarima. Ali, kao što sam vam rekao pre par nedelja, Kina sada uvodi trajniju obilaznicu oko toga.

Može se nazvati kineskom „zlatnom alternativom“ petrodolaru. To je racionalan način da Rusija i svi ostali prodaju naftu Kini za juan – ili efektivno zlato.

Kineska „zlatna alternativa“ petrodolaru

Kina pokreće praktičnu i atraktivnu alternativu petrodolarskom sistemu. Ona će omogućiti svima na svetu da trguju naftom za zlato. Takođe će potpuno zaobići američki dolar.

Evo kako će to funkcionisati…

Šangajska međunarodna berza energije uvodi ugovor o naftnim fjučersima denominiranim u kineskom juanu. To će omogućiti proizvođačima nafte da prodaju svoju naftu za juan.

Naravno, Kina zna da većina proizvođača nafte ne želi veliku rezervu juana. Stoga će proizvođači moći da ga efikasno pretvaraju u fizičko zlato kroz menjačnice zlata u Šangaju i Hong Kongu. U krajnjoj liniji, dva najveća igrača u globalnom energetskom tržištu u potpunosti zaobilaze petrodolarski sistem. Informisani posmatrači kažu kako je Rusija već pretvorila veliki deo zarade juana u zlato.

Naravno, druge države su takođe zainteresovane za zaobilaženje američkog finansijskog sistema i američkih sankcija. Kineska zlatna alternativa će svakome omogućiti da to učini.

To će američki dolar učiniti mnogo manje učinkovitim političkim oružjem.

Ostale države na Vašingtonovom popisu nestašnih oduševljeno se prijavljuju. Iran, drugi veliki proizvođač nafte, prihvata juan kao isplatu. Kao i Venecuela, koja ima najveće rezerve nafte na svetu.

Da li aktuelna događanja oko Tajvana upravo upućuju na to, i da li će Kina i SAD izbeći ‘’Tukididovu zamku’’ veoma brzo će biti poznato

Kada Kina, Rusija i drugi trguju naftom za juan, to je značajan udarac petrodolaru. Ali ako bi se Saudijska Arabija prebacila na juan, to bi izbacilo petrodolar… i izrokovalo trenutnu finansijsku paniku u SAD-u. Istina je da bi prodaja nafte za juan mnogo koštalo Saudijsku Arabiju. Ona bi odmah izgubila američku diplomatsku i vojnu zaštitu. Zatim bi mediji i razni eksperti ubrzo počeli da pozivaju američku vojsku da uvedu demokratiju u Rijad.

U toku svog predsedničkog mandata  Tramp je 2016 godine rekao: „Ako bi Saudijska Arabija ostala bez američke zaštite, ne mislim da bi je dugo bilo.“

On je apsolutno u pravu. Naravno, Saudijci to znaju. I zato su bili na kratkom povodcu… do nedavno. Saudijski kralj Salman je u iznenadnom potezu postao prvi predsedavajući saudijski monarh koji je posetio Rusiju. Do nedavno, takva poseta bi bila nezamisliva. Saudijska Arabija je bila jedan od najbližih saveznika SAD-a od kako je petrodolarski sistem uspostavljen 1970-tih. U međuvremenu, Rusija i Saudijska Arabija su decenijama bili neprijatelji. Nedavno su Saudijci i Rusi bili na suprotnim stranama u sirijskom građanskom ratu. Zato je istorijska poseta kralja Salmana Moskvi tako značajna. Saudijci se očito klade protiv američkog i petrodolarskog sistema. Saudijska Arabija se sada približava Rusiji.

Saudijci su se obavezali da će investirati 10 milijardi dolara u različitim ruskim sektorima. Ali, još značajnije, složili su se da će kupiti raketni sistem S-400, ruski vrhunski sistem protivvazdušne odbrane, kao deo kupovine oružja vredne 3 milijarde dolara.

Ovaj sporazum signalizira geopolitički potres. Saudijci nikada pre nisu kupili rusku vojnu opremu. Još od rođenja petrodolara, Saudijci su zavisili od američke vojne zaštite. Uostalom, to je ono što oni dobijaju u zamenu za prodaju svoje nafte u dolarima.

Kupovina sistema S-400 sugeriše da štite svoju opkladu. Ko prvo, oni ne kupuju američki sistem. Kao drugo, oni kupuju ruski sistem koji je sposoban da odvrati američki napad. Saudijska Arabija povlači značajne poteze koji bi joj omogućili alternativu američkoj zaštiti. Istovremeno, Kina se odvaja od saudijske nafte. Pre nekoliko godina, saudijska nafta je činila više od 25% uvoza nafte u Kinu. Oni su bili pekinški dobavljač broj 1. Danas, tržišni udeo saudijaca je pao ispod 15%. Drugim rečima, Saudijci gube veliki tržišni udeo na najvećem tržištu nafte na svetu. To je uglavnom zbog toga što odbijaju da prodaju naftu Kini u juanima. Kina je bila jasna. Voljna je proširiti poslovanje sa bilo kime ko će prihvatiti juan kao sredstvo plaćanja. Danas, Rusija je nadmašila Saudijsku Arabiju kao glavnog dobavljača nafte. Njen udeo na unosnom kineskom tržištu je narastao sa 5% na više od 15%. Rusko entuzijastično prihvatanje juana kao sredstvo plaćanja je glavni razlog za ovu promenu.

U međuvremenu, Angola, afrički proizvođač nafte, takođe je pristupio ovom sistemu. Ova država sada prihvata juan kao sredstvo plaćanja za svoj izvoz nafte u Kinu. Čak je uvrstila kineski juan kao svoju drugu legalnu valutu 2015. Kineski uvoz iz Angole je ekplodirao od tada. Ona je sada kineski dobavljač broj 2, odmah nakon Rusije. Ništa od ovoga nije dobro za petrodolarski sistem. Saudijci imaju dva izbora… da se odvoje od petrodolara ili da se povuku sa najvećeg naftnog tržišta na svetu.

Na jedan ili drugi način – i verovatno uskoro – Kinezi će pronaći način da prisile Saudijce da prihvate juan. Sama veličina kineskog tržišta onemogućava Saudijskoj Arabiji da zauvek ignoriše zahteve Kine. Ako Saudijci počnu da prodaju naftu Kini u juanima, to bi preko noći ubilo petrodolar. Međutim, i pored toga, stvari izgledaju jako loše po dolar.

Petrodolarski sistem se suočava sa ozbiljnom erozijom, zahvaljujući velikim delom kineskoj zlatnoj alternativi. To je već pokrenuto. A sa time, velika inflacija u SAD je izvesnost. To će verovatno biti tačka preokreta. Nakon kolapsa petrodolara, američka vlada će biti dovoljno očajna da sprovede kontrolu kapitala, kontrolu ljudi, nacionalizaciju penzionih fondova, i druge načine konfiskacije bogatstava.

Najgori scenario je ekonomski i društveni raspad. To se verovatno neće dogoditi sutra. Ali je izvesno  kuda ovaj trend vodi. Moguće je da će se jedan dan, uskoro, Amerikanci probuditi u novoj realnosti. Jednom kada petrodolar propadne i dolar izgubi svoj status glavne svetske rezervne valute, imaćete svega nekoliko, ako ijednu, opciju.

Tužna istina je da većina ljudi nema pojma koliko stvari mogu postati loše, a kamoli kako da se pripreme…

---

[1] Dr Dragovan Milićević, Platni bilans i devizni kurs. Institut za ekonomsku diplomatiju 2006

[2] Šire o petrolaru videti: Kraj američkog petrodolara je blizu: Kina nudi mnogo bolju pogodbu

Nick Giambruno [Prevod: Sott.net], The International Man, Sre, 22 Novembar 2017 15:38 UTC