FARMACIJA – ZAVRŠNI UDARAC

Naslov ovog teksta može da bude u najmanju ruku dvosmislen. Da li farmacija, tj. farmacetuska industrija zadaje završni udarac. Odgovor je ne. Država  odlukom komisije za zaštitu konkurencije (ako je suditi po tekstu u prazničnom broju Blica) planira da  zbog kako je navedeno kartelskog udruživanja i nedozvoljenih odluka u vezi načina distribucije lekova  i narušavanja konkurencije na tržištu izrekne drakonske kazne. U najmanju ruku logična odluka ali samo ako se ova materija ne poznaje.

Prvo i osnovno, lek nije kao i svaki drugi proizvod na tržištu, njegova proizvodnja, promet i registracija je strogo definisana vrlo  egzaktnim uslovima definisanim Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima. U njemu jasno piše kako se obavlja proizvodnja i promet lekova, ko  može biti nosilac dozvole za proizvodnju i stavljanje leka u promet i sl.

Zatim, vrlo bitno ono što najveći borj ljudi ne zna, a  nažalosti ni oni koji su plaćeni da to znaju ne znaju,  a to je da proizvođač niti trgovac lekovima  ne stvara tražnju. Tražnju stvaraju prepisivači, medicinski radnici koje ta ista država plaća iz budžeta;

E sada, najvažnije, to samo u Srbiji ima, država koja finansira zdravstvenu potrošnju i njeni delatnici (lekari koji prepisiju) nemaju direktnu vezu, tako da Fond zdravstva plaća, a ne utiče na potrošnju direktno, dok lekari prepisuju i nije ih briga kako će to fond platiti.

Ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo da ceh plaćaju distributeri i proizvodjači. Ti isti koje država sada globi milionskim kaznama (u eurima naravno) i koji verovatno neće moći da plate ako im banke ne odobre kredite (i ovako su prezaduženi jer država svoje obaveze za isporučene lekove plaća u ovom trentuku u roku većem od 210 dana) koji se sada koriste za finansiranje obrtnih sredstava jer su im svoja zarobljena u potraživanjima kod države. Mnogi verovanto neće moći da plate i imovina će im otići na doboš.

Da  se nadovežem na uzrok ove pošasti. To je sporazum o načinu distribucije lekova u 2008 godini gde su proizvodjači dali ekskluzivno pravo najvećim veledrogerijama da preko njih prodaju svoje lekove i da ih distribuiraju do potrošača. Tačno je da se na ovaj način favorizuju velike  veledrogerije (ovih sedam veledrogerija  preko 90% učešća u snabdevanju tržišta Srbije) ali iste imaju sve uslove za tako nešto. Prvo adekvatna i kondicioniran skladišni prostor prema istom Zakonu o lekovima, zatim  veliki vozni park kojim se ti lekovi distribuiraju apotekarskim ustanovama, bolnicama i domovima zdravlja i sl. Takođe je tačno da postoji preko 200 veledrogerija u Srbiji međutim njih 90% ima promet na nivou osrednjeg kioska sa novinama i sitnicama na dobroj lokaciji.

E sada ključno pitanje: šta sprečava proizvodječe da sami distibuiraju svoje lekove. NIŠTA. Zakon o lekovima u članu 120 stav 4 to dozvoljava.

Takodje treba podsetiti da već preko polovine tržišta lekova pokriva uvozni lek. Uslove distribucije uvoznih lekova preko  predstavništava velikih kompanija niko nije spomenuo. Kakav kartelski sporazum kad je cena leka pod kontrolom i kada je pravilnikom definisano kako se cena leka formira i koliko maksimalno može biti po jednom preparatu i obliku.

Takođe potrošnja lekova nije isto što i potrošnja sokova, piva, bombone i sl. Jer potrošnju definiše lekar indikacijom bolesti i potrebnom terapijom. Teško da neko hoće da pacijentu prepiše  deset tableta dnevno diklofenaka, brufena i sličnog leka ako indikacija bolesti nalaže maksimalno dva ili tri.  Prema tome, samo obrazloženje ne da je smešno nego i nelogično u najmanju ruku.

Postavlja se pitanje da li su se možda kartelski udružile i cementare obzirom da ih ima samo tri u Srbiji i pod kojim uslovima oni kontrolišu tržište, ili pak proizvodjači cigareta kojih ima samo dva velika i jedan zanemarljivi i da li oni imaju sporazum o kontroli u uslovima prodaje na tržištu. Da li su oni kojim slučajem narušili konkurenciju. Mnoga pitanja i mnoge logične postavke su bez odgovora.

Šta je mogući scenario. Ne usudjujem se prognozirati i pored toga što sam više od 12 godina radio u najvećoj farmaceutskoj kući u Srbiji  isključivo na rukovodećim poslovima, što sam 4 godine bio generalni direktor u to vreme treće farmaceutske kuće u Srbiji po proizvodnji i prometu lekova (2003-2007) i sl.

Lekovi su posebno osetljiva materija jer su egzistencijalno zavisni proizvodi, u Srbiji više osim Galenike nema domaćeg  proizvodjača,  da li će Actavis i Stada kao kompanije koje imaju potpuno vlasništvo nad Hemofarmom i Zdravljem početi da iseljavaju proizvodnju iz Srbije i ovde ostaviti nekoliko hiljada ljudi bez posla, na njima je da odluče. Ili će pak ovde proizvoditi a prodavati na drugim tržištima i to je poslovna odluka. Država Srbija već preko polovine svojih potreba podmiruju uvoznim lekom na račun domaćeg (svake godine uvoz raste po stopi od 10-15%) svi registrovani uvozni lekovi su uglavnom na listi koje finansira Fond zdravstva,  velikim kompanijama koje snabdevaju tržište Srbije (preko 90% tih lekova  proizvode domaće fabrike) država ne sme očigledno da se zamera.