DOHOCI I POTROŠNJA U SRBIJI U 2018 GODINI

Nakon objavljivanja  zvaničnih podataka u ’’Anketi o potrošnji domaćinstava’’ u 2018 godini od strane Reubličkog zavoda za statistiku Srbije i višegodišnjeg praćenja kretanja potrošnje i dohodaka u Srbiji, moguće je izvući određene zaključke uvažavajući sledeće ekonomske zakonitosti. Potrošnja je pre svega funkcija dohotka i cena, odnosno cene su pre svega determinisane nivoom dohotka ili kupovne moći, odnosom ponude i tražnje i stepena konkurencije na strani ponuđača. Zatim, treba razgraničiti potrošnju životnih namirnica, gde je tražnja malo i veoma malo elastična bar za minimum egistencijalnih dobara, a da elaststičnost raste sa rastom dohotka. Nakon zadovoljenja ovih potreba tražnja se preusmerava na ostala dobra i usluge što je opet funkcija visine dohotka.

No krenimo redom. U narednim tabelama će biti posebno prezetnovano kretanje potrošnje osnovnih namirnica naturalno i finansjski, a zatim i kretanje ostale potrošnje u 2017 i 2018 godini.

U narednoj tabeli su dati podaci o naturalnoj potrošnji odabranih namirnica po domaćinstvu do 2011-2018 godine. Evidentan je pad tražnje i potrošnje osnovnih namirnica u jedinici mere po domaćinstvu. Taj pad je nastavljen i u 2018 godini kada je nominalna zarada bila viša nego 2017 i bila je viša od rast cena.  Medjutim kada se uporedi kretanje cena namirnica u 2018 u odnosu na 2017 godinu vidi se da su cene osnovnih namirnica uglavnom padale ili stagnirale kao odgovor na naturalni pad tražnje.

Cene su uzete iz mesečne publikacije RZS ’’Mesečni statistički bilten’’-cene po gradovima i prosek za Srbiju. Za sezonske namirnice su uzete prosečne sezonske cene za tri meseca (paradajz, paprika, kupus, sezonsko voće i sl.)

Osim goveđeg mesa koje je skuplje za oko 100 dinara u odnosu na 2017 godinu (razlog manjak ponude zbog izvoznih kvota), gotovo sve namirnice su imale padajuće ili stagnatne cene.

No i ovde se postavlja ključno pitanje kako je moguće da usled blagog rasta dohodaka tražnja i potrošnja je značajno manja nego 2011 godine.  Pre svega, prosečna zarada ništa značajno ne pokazuje jer se nejednakost u raspodeli dohodaka prema socijalnim grupama (decilna raspodela) izražava na sasvim drugi način. Ovde je značajnija ’’medijalna zarada’’ tj koliki je nivo dohodaka koji razdvaja 50% ispod i 50% iznad tog nivoa. Ta medijalna zarada je bila oko 40 hiljada u 2018 godini (sada je 41,9 hiljada) što znači da 50% onih koji primaju zarade imaju manje od ovog iznosa. To je veoma nizak nivo dohotka koji ne može značajnije uticati na porast kupovne moći. Zatim, u publikaciji Eurostata o raspodeli dohotka u 2018 godini na prosečnu zaradu i iznad može računati tek 7 decil primaoca dohotka, što znači da značajniji uticaj na tražnju imaju tek 30% stanovništva sa većim dohotkom. U tabeli su dati podaci o potrošnji po domaćinstvu.

Još jedan bitan faktor koji utiče na visinu i intezitet tražnje je svakako demografski faktor o kome će biti reči u nastavku. Koristeći  opet zvanične podatke o kretanju dohotka moguće je izvesti sledeće zaključke na bazi prezentirane tabele.

Kakav se zaključak izvodi na prvi pogled na bazi prezentovanih podataka:

Značajno smanjenje broja stanovnika za 4 godine i to za oko 400 hiljada (odseljeni, umrli i sl.)

Prihodi u novcu i naturi globalno gledano nisu bili dovoljni za ukupnu potrošnju i to za oko 200 miliona eura. Razlika je nadomeštena putem neevidentiranog dohotka i naravno povećanjem iznosa odobrenih potrošakih kredita koji su značajni pokretači tražnje. Interesntno je posmatrati sledeću poziciju: prihodi iz redovnog radnog odnosa. Kada se pogleda iznos isplaćenih zarada u 2018 godini (broj zaposlenih i prosečne zarade) su oko 13 milijardi dinara. Ovde su vidi da je za potrošnju raspoloživo oko 8 milijardi ili 65% ukupnih zarada. Razlika je verovatno u dodatnim nametima pre svega otplati kredita, zajmova, kamata, pozajmica i sl. Ovde je svakako i deo neevidentirane zarade pošto je metod prikupljnja podataka Anketa. Drugim rečima, kada bi se posmatrali samo zvanični podaci onda bi stanovništvo Srbije bilo na granici dohotka i potrošnje bez bilo kakve štednje (prosečno gledano jer je štednja takođe funcija dohotka).

Finansijski aspekt ukupne potrošnje je dat u narednim tabelama:

Egzistencijalna dobra:

Podaci u tabeli su dobijeni kao odnos potrošenih količina i prosečnih cena namirnica u posmatranim godinama. Potrošnja u 2018 svedena na cene iz 2011 godine je manja za 154 milijarde dinara u odnosu na 2011 godinu ili oko 1,25 milijaradi eura. Interesanto je videti i kupovnu moć zarada u odnosu na 2011 godinu kao baznu godinu. Zarade za 8 godina su porasle samo za oko 1700 dinara ili 4,5% u odnosu na baznu godinu.

Prema tome, preračunavajući zarade u Eur u periodu kada dinar veštački apresira i to za preko 5% u najmanju ruku nema nikakvu ekonomsku logiku jer je tražnja u eurima u 2018 porasla za preko 5% (ostalih dobara) dok je u dinarima veća za oko 3,6%. Kupovna moć u eurima je veća nego u dinarima što nema nikakvo utemeljenje jer se kupovina obavlja uglavnom u domaćoj valuti. Ne treba zaoboraviti da dodatnu kupovnu snagu obezbeđuju i doznake radnika i iseljenika iz inostranstva. Ostala potrošnja kao što se vidi beleži blagi rast i to u sledećim segmentima:

ü  Restorani i hoteli;

ü  Obrzovanje,

ü  Zdravlje;

ü  Transport (rast troškova goriva zbog rasta cena nafte i derivata u 2018 godini)

ü  Cigarete i duvan.

Kao zaključak valja navesti sledeće:

ü  Veliki demografski pad u narednom periodu će i pored eventualnog rasta dohotka biti ograničavajući faktor daljeg rasta potrošnje;

ü  Potrošnja je segmentirana raspodelom dohotka, najveći deo ostale potrošnje koja je elastična u odnosu na dohodak je privilegija viših sociijalnih grupa od 8-10 decila;

ü  Još uvek i verovatno će tako ostati u dogledno vreme, najveći broj stanovnika ima niske ili veoma niske dohotke na nivou gotovo egzistencijlnog minimuma sa ograničenom tražnjom najvećim delom za zadovoljenje minimalnih potreba;

ü  Obzirom da je potrošnja glavni faktor rasta BDP nije očekivano da usled realne stagnacije ili čak pada dođe do značajnijeg rasta BDP u ti u situaciji kada se beleži rast deficita platnog bilansa i pogoršanja međunarodne investicione pozicije zemlje.