Danas: „Sklapačka ekonomija“ ili kako izaći iz zamke srednje razvijenosti?

„Sklapačka ekonomija“ ili kako izaći iz zamke srednje razvijenosti?

Kakav je odnos privrednog razvoja i platnog bilansa, kakva je veza između unutrašnjih i spoljnih neravnoteža i kakvu ulogu u ekonomiji ima devizni kurs? Da li je Srbija zarobljena u klopci srednje razvijenosti i da li je politika privlačenja stranih direktnih investicija pravi put da se iz te klopke izađe?

Ovo su neka od pitanja na koja je dr Dragovan Milićević pokušao da odgovori u svojoj monografiji „Privredni razvoj i spoljnoekonomska neravnoteža“.

On je na bazi višegodišnjih istraživanja problema unutrašnje i spoljne ekonomske (ne)ravnoteže pokušao da sublimira uzročno-posledične odnose dva neodvojiva segmenta ekonomske politike nacionalne ekonomije.

„U eri globalizacije i neograničenog kretanja kapitala necelishodno je ove pojave posmatrati odvojeno i izolovano. Privredni razvoj podrazumeva resurse, odnosno izvore. Oni mogu biti domaća štednja i inostrani kapital, odnosno transfer sredstava iz inostranstva kroz različite forme ulaganja, bilo direktnih kao direktne investicije, bilo u dužničke insturmente kao portfolio investicije, odnosno kupovine akcija i udela na nacionalnim i svetskim berzama, ili pak kao državno zaduživanje u obliku dugoročnih kredita za različite namene.
Optimalan vid dugoročnog zaduženja su krediti za razvojne projekte koji odbacuju dodatu vrednost iz koje nacionalna ekonomija crpi koristi i koji obezbeđuju povraćaj kreditnih anuiteta. Drugi vid kreditiranja su krediti za likvidnost koji u principu dugoročno vode (osim u nekim slučajevima) finansiranju platnobilansnih i budžetskih neusklađenosti. Ovi krediti posle izvesnog vremna vode u „circulus viciosus“ zamene ročne strukuture ino obaveza u smislu da se novim zaduženjem finansira vraćanje ranijih obaveza. Ova situacija i velika plantobilansna kriza je pogodila Srbiju i SFR Jugoslaviju počekom osamdesetih. Dalje, voluntaristički pristupi i političke odluke kad-tad ispustavljaju račune sadašnjim i budućim generacijama. Mala otvorena ekonomija mora balansirati između potreba privrenog rasta i makroekonomske neravnoteže“, navodi autor u predgovoru knjizi „Privredni razvoj i spoljnoekonomska neravnoteža“.

Knjiga je podeljena u tri dela, gde se u prvom delu teoretski analiziraju devizni kurs, platni bilans, spoljna trgovina, monetarna i fiskalna politika kao i njihove kauzane povezanosti.

U centralnom delu analize je kauzalna povezanost spoljne i unutrašnje ekonomske ravnoteže u privredi Srbije.
Kako je Srbija gotovo pola veka bila članica federacija kao najveća republika, jedan deo analize je posvećem makroekonomskim kretanjima i to počev od 1970. godine na dalje.

„Srbija poslednjih godina ima velike izazove u ekonomskoj politici i makroekonomskoj stabilanosti pre svega kroz povećanje inostrane zaduženosti, budžetskog deficita, značajnog odliva sredstava za vraćanje kredita i plaćanje kamata. Privid makroekonomske stabilnosti i stabilnosti deviznog kursa se pre svega održava povećanim zaduživanjem, prilivom stranih direktnih investicija i doznaka iz inostranstva. Endemski robni deficit pre svega upućuje na nedovoljnu konkurentost privrede, precenjen kurs u odnosu na kretanje domaće inflacije i sl. Ovi trendovi odlažu proces prilagođavanja koji je vrlo nepopularna ekonomska i politička mera. Nekoliko krupnih izazova stoje Srbiji u narednom periodu. Svakako da je povećanje konkurentnosti prioritet i učeće u izvozu proizvoda intezivni znanjem koji donosi veću dodatu vrednost. Nažalost danas najveći izovoznici, strane kompanije kreiraju nisku bruto dodatu vrednost obzirom na paritet izvoznih i uvoznih cena“, navodi on u analizi.

Autor zaključuje da se Srbija nalazi u klopci srednje razvijenosti. Zamka srednjeg dohotka je situacija u kojoj se rast zemlje usporava nakon dostizanja srednjeg nivoa prihoda. Tada prelazak na nivoe visokih prihoda postaje naizgled nedostižan. Prema procenama Svetske banke, samo 13 od 101 ekonomije srednjeg dohotka iz 1960. godine postalo je ekonomija visokih prihoda do 2008.
Empirijski radovi ukazuju da se stopa rasta BDP-a po glavi stanovnika obično značajno usporava na prihodima između 10.000 i 15.000 američkih dolara.

Milićević ističe da je prva faza rasta od niskog do srednjeg dohotka zasnovana na obilnoj ponudi radne snage i visokim stopama investicija.

Zemlje srednjeg dohotka su pritisnute između konkurentnih siromašnih zemalja sa niskim platama i razvijenim industrijama i inovatorima bogatih zemalja koji dominiraju u industrijama koje prolaze kroz brze tehnološke promene.

On ukazuje da je Srbija, pre svega, zbog nasleđene privredne strukture koja nikada nije imala punu zaposlenost i sprovedene privatizacije nakon 2000. godine kada je preko pola miliona radnika ostalo bez posla uz kontigent radne snage od blizu milion radno sposobnih stanovnika, stvorila je ogroman potenicijal jeftine i nadasve slabo kvalifikovane radne snage sa zastarelim obrazovanjem i neadekvatnim veštinama.

Uz to država se odlučila za privlačenje stranih direktnih investicija subvencijama.

Milićević smatra da trka sa drugim zemljama u igri subvencionisanja stranih kompanija nema nikakvog ekonomskog smisla. „Naprotiv, to je loš pokušaj da se nadomesti trošak investitoru zbog poslovanja u visoko korumpiranim zemljama“, navodi on.

Ipak, SDI ostaju glavni izvor visokih kapitalnih priliva za Srbiju.

„Istovremeno, sam kapital je najmanje važna stvar koja treba da interesuje zemlje kada privlače investitore. Strane direktne investicije mogu doneti znanje, tehnologije, pristup novim tržištima i, što je najvažnije, ulaganja u ljudski kapital. Nažalost, ta vrsta benefita najčešće je dostupna samo razvijenim zemljama“, napominje Milićević dodajući da je tranzicioni region okupiran aktivnostima niskog tehnološkog intenziteta multinacionalnih kompanija, koje su zainteresovane isključivo za smanjenje troškova radne snage.

„Ta vrsta preduzeća čini više od 80 odsto investicija, ona otvaraju pogone i zapošljavaju lokalnu radnu snagu za obavljanje manuelnih operacija… Tako je Srbija postala sklapačka ekonomija. Ekonomska politika koja promoviše jeftinu radnu snagu kao prednost zemlje osuđena je na propast. Izlazak iz zamke sklapačke ekonomije nemoguć je bez ozbiljnih ulaganja u ljudski kapital i obračuna s nepotizmom“, zaključuje Milićević.
Dragovan Milićević je doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu sa tezom „Neravnoteža platnog bilansa i promene deviznog kursa“.

Autor je monografije „Platni bilans i devizni kurs“, u izdanju Instituta za ekonomsku diplomatiju Beograd 2007. godine, kao i monografije „Politika antiekonomije“ u izdanju ADM Konsalting u Vršcu 2013. godine.
Od 2003. do 2007. godine bio je generalni direktor Zorka farme iz Šapca, a obavljao je i funkciju izvršnog direktora i izvršnog potpredsednika Hemofarma za računovodstvo i kontroling.