Uputstvo za mišljenje

Наши људи су познати између осталог и по томе што воле износити мишљење о свему и свачему, при чему заиста има много тема о којима то могу чинити успешније од већине становника других земаља. Постоји неколицина тема, у шта се и ова убраја, које су уједно и најзначајније нама самима где се најчешће износе мишљења, а да при томе људи, независно од степена образовања, апсолутно не располажу ни минимумумом сазнања о чињеницама, при чему много више штете наносе они који се убрајају у образоване а мишљњље углавном темеље на сазнањима из партизанских “научнофантастичних” филмова, или у бољем случају из уџбеника за средњу школу из тог времена.

Инспирација за чланак добио сам одгледавши овонедељну емисију Упитник. Наиме, за нашег Нолета навијам свим срцем, ценим га и његову породицу поштујем као већина Срба. Мрљу на таква осећања бацило је навијање за црнокошуљашко-коцкасту репрезентацију на последњем СП. Нолетов тата је у датој емисији, обузет штокхолмским синдромом, покушао да нам објасни како ми већ једном треба да схватимо да је проблем у нама што нас други не воле, при чему је Ноле морао навијати за своје пријатеље! Али Ноле мора бити свестан да његове изјаве имају специфичну тежину и надам се да је свестан да не мора да значи да је све оно што чини или говори апсолутно исправно.

Наравно, није спорно да људи треба да  имају пријатеље других националности и хвала Богу што је то тако, али појединачни пријатељски и емотивни односи не могу служити као пример за  упоређивање са политичким односима међу народима и државама. Рецимо колико нас зна да је оца Смиље Аврамов у Јасеновац одвео баш најбољи пријатељ? Сигуран сам да о хиљадама сличних случајева из тог времена и свако од нас може сазнати контактима из свог непосредног окружења. Масовно су се дешавали овакви случајеви и приликом последњег рата, што само по себи мора једном народу да буде довољно да схвати о каквом се односу ради глобално између два народа.Ту појединачни случајеви не значе апсолутно ништа, а њихово јавно апострофирање може довести људе у различите врсте заблуда, сличних онима којима смо до недавно робовали са још неизвесним последицама за сопствену будућност. Примера ради, као да није постојало на хиљаде људи којима је А.Хитлер учинио некакву услугу или им је био пријатељ, а на шта би то личило да имамо прилику да слушамо како ето неко не може рећи о њему ништа лоше јер му је био пријатељ или му је много помогао у каријери!

Изгледа, као да смо преспавали период југословенства где ми Срби најпре жртвовасмо више од милиона најбољих међу нама (од којег геноцида се никада више не можемо опоравити) које тадашњи регент космополита одведе у смрт, испада због туђе слободе и туђе државе. Међутим ни то није било довољно па се одрекосмо и југословенске краљевске династије у којој је нешто мало било и српскога у корист туђег вође у којем тога није било ни мало. Истоме до краја понизно служисмо, небројене наше животе његов спашавајући дадосмо, а он нас , између свега осталог, на крају за сво жртвовање лепо награди Уставом из 1974. године!  И пре тога одрекосмо се ми због других и сећања на милионске жртве погубљене на такав монструозан начин какав човечанство ни пре ни после тога не памти. Децу су нам клали и у дечијим логорима касапили, а да нас наши очеви и дедови, ни непосредно након тога времена нису учили чак ни да се са доскорашњим крвницима макар не женимо и удајемо и тако не стварамо на стотине хиљада нових непријатеља, као да они милиони створени вишевековним унијаћењем нису били довољни. Одрекосмо се и наших сународника друге вероисповести. Одрекосмо се ми и наших територија, а да ни дан данас не знамо који су то наши (и да ли су били наши) такозвани делегати на некаквом шумском састанку подржали предлог унутрашњих граница међу републикама, и ко их је овластио да то ураде, који међународни уговор постоји који их гарантује и како то да су за међународну заједницу прихватљиве одлуке групе људи из шуме претече недемократског тоталитарног режима?!  Другим именом назвасмо и сопствени језик, а добар део нас се био одрекао и своје нације (за разлику од већине других који то не учинише). У претходном чланку су делом наведене и штете које су директно чињене нашој привреди.

Па зар народ који је све ово чинио или није чинио и даље треба да се преиспитује да није нешто погрешио и да је ипак он тај који је због нечега крив!?

А чега се други одрекоше?!

Добише и државе и нације и религије и језике и територије, свако по оно што му је требало и што никад није имао, а тај процес и даље траје!

Шта данас треба да кажемо када наши људи и после свега масовно купују производе широке потрошње произведене у Хрватској, а чак и пласиране преко њихових трговинских ланаца , иако њихови  потрошачи ревносно воде рачуна да не купују такве српске производе. Ни то није довољно па многи наши људи радо иду у далмацију на летовање без проблема занемарујући чињеницу да не смеју баш гласно да комуницирају екавицу јер знају да могу да претрпе озбиљно шиканирање или батине, а у неизвесности су и да ли ће им неко полупати кола на паркингу због таблица.Чак ни то није довоњно тим нашим тамо утишаним грађанима, са за време боравка добро скривеним возилима,  да по повратку громогласно овде приповедају да нису имали никаквих проблема!

Има ли краја том лудилу, да ли ово и даље није довољно и шта је још потребно да се опаметимо?

Несагледиве размере трагедије  продубљује чињеница да људи у Хрватској углавном не осећају потребу за кајањем за сва недела која су починили њихови преци, а често смо очевици догађаја из којих се може закњучити да би добар део њих и поновио злочине својих предака када би им се за то указала прилика.

Зарад тога појединци из редова нашег народа који нису адекватно спознали размере националне трагедије, а усуђују се да о томе држе јавне лекције чине несагледиву штету  будућим српским нараштајима на посредан наћин доводећи у питање и сам наш опстанак.

Зато позивам све оне који се представљају да су образовани и паметни, а у ствари апсолутно ништа не знају о овој теми и који могуће је и зарад нечијих туђих интереса или могућих уцена планирају да нам наметну свој  југоашовинизам поново (по угледу на њихове другове неписмене претходнике) као неки цивилизован модел мишљења, да то не чине, а нама Србима не преостаје ништа друго, већ да се по цену живота одупремо поновном покушају нашег уништења.