Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Primiče se 1. septembar, do kada bi i zakonski trebalo da omogućimo prodaju zemlјe državlјanima EU, a o tome nema ni elementarne informacije, a kamoli argumentovane rasprave. S obzirom na praksu EU o tom pitanju, realan pravac i za Srbiju trebalo bi da bude uvođenje restrikcija, jer to nije samo ekonomsko, nego i socijalno, pa i nacionalno pitanje
Džaba je sada raspredati zašto i kako je Srbija — odnosno tadašnji potpredsednik vlade Božidar Đelić — stavio paraf na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, koji nas obavezuje da zakonom omogućimo prodaju zemlјe državlјanima Unije pre nego što uđemo u EU. Obavezali smo se da to ispunimo četiri godine po stupanju SSP na snagu. Dakle, od 1. septembra 2017.
Onim mlađim članicama EU to je prolongirano na sedam godina od ulaska u Uniju, pa potom još najmanje tri godine. Kako kome. Polјacima u startu 12 godina. I taj proces još nije završen. Većina od onih 15 starih članica EU ima restriktivne odredbe o pitanju prodaje zemlјe strancima. Sa čim će Srbija u zakon i kakva je praksa ne samo u EU nego i u svetu, u ponedelјak je bilo reči na skupu koji je organizovao Institut za evropske studije. Sociolog Srđan Šlјukić sa novosadskog Filozofskog fakulteta ukazao je da je reč o pitanju koje izaziva dileme i probleme širom sveta, od Evrope, preko Afrike i Južne Amerike, do Australije i Novog Zelanda, gde Kinezi redom kupuju zemlјu.
Normativna rešenja su različita. Tako je na primer u Južnoafričkoj Republici prodaja zabranjena, a dozvolјen samo zakup na 50 godina najviše ili primer Izraela gde je sva zemlaj u državnom vlasništvu i izdaje se u zakup na 49 godina! U slučaju da je kuplјena zemlјa koja je od strateškog značaja, nema ni zakupa, nego mora da bude vraćena. Koji su argumenti za prodaju polјoprivrednog zemlјišta strancima i protiv nje? Za prodaju su ekonomski. Odnosno, povećana produktivnost u polјoprivredi, dostupnost kapitala, tehnologije i znanja u proizvodnji, investicije, zapošlјavanje. Druga grupa argumenata „za“ poziva se na pravne principe. Ako je EU jedinstven prostor i tržište, onda svi građani zemalјa-članica treba da imaju jednaka prava, pa i da kupuju zemlјu gde hoće. U suprotnom, reč je o diskriminaciji, smatraju u EU.
Argumenti protiv toga su da je to udar na lokalne polјoprivrednike, ali i na potrošače, jer onaj ko ima veliku produkciju, plasiraće je u inostranstvo, što ugrožava prehrambenu sigurnost zemlјe. Opasnost je i degradiranje zemlјišta zbog prekomerne upotrebe hemijskih sredstava. Rizik za nacionalnu bezbednost može da bude ako je reč o prodaji zemlјišta strancima u posebno osetlјivim, pogotovo graničnim područjima. Nije svejedno ko je vlasnik takvog zemlјišta. Na kraju, zemlјa ima i kulturni značaj jer predstavlјa i pitanje identiteta. Kada se jednom proda, zemlјu je teško vratiti, reč je o ograničenom resurs. Ili što bi rekli naši stari — zemlјa leba ne jede. Ili — zemlјa se ne prodaje. Tako je makar kazivalo nataloženo iskustvo generacija na ovim trusnim područjima. Ali šta sada kada je parafiran papir koji je više ličio na ponudu EU po sistemu „uzmi ili ostavi“? Kakav nam je manevarski prostor?
Srđan Šljukić, profesor novosadskog Filozofskog fakulteta ukazuje na restriktivne odredbe kakve imaju Francuska, Holandija, Austrija i Nemačka, ocenivši da je to dobar recept. Za prodaju zemlјe strancima, odnosno državlјanima drugih država EU, potrebno je odobrenje državnog organa koji procenjuje da li je to u skladu sa cilјevima sopstvene agrarne politike. A nove članice EU su se trudile da zakomplikuju priču o prodaji zemlјe. Mađari su doneli zakon prema kome nepolјoprivrednici mogu maksimalno da kupe jedan hektar, odredili su maksimum za polјoprivrednike koji bi da kupe zemlјu, ali i da pravo preče kupovine ima država. Praktično su onemogućili prodaju polјoprivrednog zemlјišta
Rumuni su ušli u prodaju i deset odsto je završilo u rukama stranaca, da bi onda i oni uveli pravo preče kupovine i da je obavezno da kupac nastavi da se bavi polјoprivredom. Slovenci su odredili da se zemlјa može otuđiti samo aukcijom, a kupac mora da nastavi polјoprivrednu proizvodnju… I tako redom.
Da pitanje prodaje zemlјe i dalјe izaziva dileme i podozrenje, ukazuje analiza Generalnog direktorata EU iz 2015, kojom je konstatovan grabež za zemlјom jer je hektar u novim članicama zemalјa Istočne Evrope bio nekoliko puta jeftiniji nego na Zapadu EU. Zato su preporučili da se članicama dâ veća sloboda za uređenje tog pitanja, ocenivši restrikcije opravdanim, napomenuo je Šlјukić. Čak su od Evropskog suda pravde zatražili da bude fleksibilniji kada tumači slobodu kretanja kapitala u EU. Takva preporuka, ali i različita zakonska rešenja sa ograničenjima, očigledno da ostavlјaju prostor i Srbiji kada bude zakonski uređivala ovo pitanje. Kada i kako, nadležni se još ne oglašavaju, osim jedne šture najave ministra polјoprivrede da će ograničenja biti.
Dakle, pitanje prodaje zemlјe strancima koliko ekonomsko, toliko je i pravno, sociološko i pitanje od nacionalnog značaja jer su zemlјište i lјudi dva najvažnija resursa za svaku državu. Ukazano je da evropski farmer u proseku godišnje dobije više od 400 evra subvencija iz agrarnog budžeta, za razliku od našeg selјaka koji u te svrhe primi u proseku tek 25 evra. Nema naš selјak nikakvu šansu u takvom odnosu snaga i po dolasku stranca u komšiluk vrlo brzo bi prodao i to zemlјe što ima. Bio bi puki nadničar za sitnu paru.
Da je to i pitanje nacionalne bezbednosti i da je tako uvek bilo, ilustrovano je podatkom da je Kralјevina SHS 1919. donela agrarnu reformu udarivši na veleposednike na severu Srbije, koju su mahom činili Nemci i Mađari. Može li i danas biti svejedno ko su najveći posednici naše zemlјe, pogotovo u pograničnim delovima, pitali su na skupu i ukazali da već imamo razloga za strah.
Danas su veleposednici u Vojvodini četiri čoveka. Dok je u društvenom vlasništvu 200.000 hektara, Miodrag Kostić, Petar Matijević, Miroslav Mišković i Đorđe Nicović zajedno imaju više od 100.000 hektara. Po nezvaničnim podacima, jer zvaničnih nema. Kako su i sami konstatovali, to je za njih kapital koji po logici biznisa mogu da prodaju uvek kada im za to bude ponuđena dobra cena. A, nju, pre svega, mogu da ponude stranci. Olakšali su im posao pošto su, kako je ocenjeno, ukrupnili posede, pa bi potencijalni kupac kucao na jednu adresu. Da je opasnost realna, ukazuju i zbog izjave Matijevića i Kostića da su odustali od trke za kupovinu PKB-a, jer ne bi izdržali jaku konkurenciju. A, takva je samo strana. Da li to znači da je PKB nekom već obećan?
Primiče se 1. septembar, do kada bi i zakonski trebalo da omogućimo prodaju zemlјe državlјanima EU, a o tome nema ni elementarne informacije, a kamoli argumentovane rasprave. S obzirom na praksu EU o tom pitanju, realan pravac i za Srbiju trebalo bi da bude uvođenje restrikcija, jer to nije samo ekonomsko, nego i socijalno, posebno i nacionalno pitanje. Da, kako reče, sprečimo neograničenu prodaju zemlјe. Tačnije, da spasavamo šta se spasiti može.
B.G.
O SSP sporazumu
Ministar poljoprivrede u Vladi Srbije Branislav Nedimović, kada je zemlja u pitanju, naglašava da postoji jedan problem, ali je rešiv.
„Pre svega mi smo jedna od retkih zemalјa, možda i jedina, koja nije dobila nakon potpisivanja SSP-a vreme za prilagođavanje u politici upravlјanja polјoprivrednim zemlјištem. Mi smo spremili rešenja koja se tiču prolongiranja rokova vezano za prodaju zemlјe strancima i tu neće biti nikakvih problema jer će to biti u korist naših polјoprivrednih proizvođača. Ostalo je samo da definišemo rokove koliko će ko morati da ima prebivalište ili će morati da ima registrovanu firmu u Srbiji da bi uopšte mogao da bude kandidat. Mogu da kažem da ti rokovi neće biti kraći od pet, a ni duži od deset godina čime ćemo stvoriti prostor da od 1. septembra 2017. te nemamo problem“.