ZADRUŽNI SAVEZ SRBIJE – Vraćen status, a šta je sa imovinom?

Srpsko zadrugarstvo je, prilikom ujedinjenja, unelo svoju originalnu nacionalnu baštinu, sa izgrađenim odnosima prema državi i sa zadružnim pravilima kojima su uređivani odnosi. Zbog sive ekonomije koja dominira u trgovini polјoprivrednim proizvodima štete imaju i polјoprivredni proizvođači i država. Država ne ubira PDV, a selјaci su izloženi gruboj eksploataciji i pri nabavci i pri prodaji polјoprivrednih proizvoda

Piše: Branislav Gulan

Prva kreditna zemlјoradnička zadruga u Srbiji osnovana je 1894. godine u selu Vranovu, kod Smedereva. Već naredne godine osnovan je Glavni savez srpskih zemlјoradničkih zadruga, a tri godine kasnije donet je prvi zakon koji je regulisao zadružnu oblast – Zakon o zanatskim i zemlјoradničkim zadrugama. Do 1900. godine, u Srbiji je bilo preko 650 zadruga, stvarane kao lek i odbrana od zelenaša i osiromašenja seoskog stanovništva na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek…

 

Šta je uslovilo nagli razvoj zadrugarstva, širenje zadružnih ideja i nastanak zadruga?

 

Društveno-ekonomske uslove s kraja XIX. veka, u Srbiji karakteriše osetno slablјenje porodične zadruge i rigidne patrijarhalnosti, kao i esnafski sistem u koji je bilo organizovano zanatstvo. Ubrzan razvoj novčane privrede sve više upućuje selјake da se od naturalne, okreću prema robnoj proizvodnji. Visoki porezi,  usitnjenost poseda, primitivna obrada zemlјe, ekstenzivno stočarstvo, slabi prinosi i nerodne godine, stalno su siromašili selјaštvo, a ratovi su iza sebe ostavlјali pustoš, neobrađene njive, nezbrinutu stoku…

 

Ti nepovolјni uslovi pogodovali su zaduživanju kod zelenaša – seoskih gazda i trgovaca. Pod uticajem učenih Srba u drugoj polovini XIX. veka – Svetozara Markovića, Dragiše Lapčevića, Adama Bogosavlјevića i Mihaila Avramovića, koji slovi za rodonačelnika srpskog zadrugarstva – zadruge su postale neophodan uslov postojanja sela i selјaštva. Osnivane su na bazi zadružnih načela – koja su i danas aktuelna, samo su donekle osavremenjena u skladu sa aktuelnim okolnostima privređivanja – sve do Prvog svetskog rata imale su uspon i brojčano i po rezultatima rada. U predvečerje rata, u Srbiji je uspešno radilo preko 800 zadruga!

 

Tokom rata, zadrugarstvo je teško stradalo i tek tridesetih godina XX veka, zadrugarstvo je konsolidovano sa socijalnog i ekonomskog aspekta. Kad je, 1937. godine. donet Zakon o privrednim zadrugama, ujednačeno je zadružno zakonodavstvo na celoj teritoriji. Srpsko zadrugarstvo je, prilikom ujedinjenja, unelo svoju originalnu nacionalnu baštinu, sa izgrađenim odnosima prema državi i sa zadružnim pravilima kojima su uređivani odnosi. Neposredno pred Drugi svetski rat bilo je preko 3.500 zadruga.

 

Teška ekonomska kriza koja je 1929. godine zahvatila čitav svet, imala je negativan odraz posebno na polјoprivredu i u okviru nje – zadrugarstvo. Narasle dugove, država je 1931. godine delom otpisala, a delom pokrila novim, povolјnijim kreditima. To ne znači da je Kralјevina Jugoslavija značajno popravila stanje u polјoprivredi, nego da je, delimično, sanirala posledice svetske ekonomske krize.

 

Ratna razaranja i obnova zadruga

Nova ratna razaranja zahtevala su obnovu zadrugarstva. Samo četiri godine posle oslobođenja, donet je Osnovni zakon o zemlјoradničkim zadrugama koji je zadrugu definisao kao: „ekonomsku organizaciju u koju se radno selјaštvo udružuje radi unapređenja polјoprivredne proizvodnje, podizanja svog životnog standarda i izgradnje socijalizma na selu“… Ovaj Zakon je predviđao dva oblika udruživanja – opšte zemlјoradničke zadruge i selјačke radne zadruge, koje su nastajale po ugledu na sovjetske kolhoze, odnosno prostim ujedinjavanjem selјačkih gazdinstava. Sa ove vremenske distance vidlјivo je da je to bio necelishodan i nepovolјan oblik organizovanja, imanentan periodu administrativnog sistema upravlјanja privredom.

 

U periodu od 1957. godine opšte zemlјoradničke zadruge su, svojom raznovrsnom delatnošću, obogaćivale i unapređivale ekonomske, kulturne i socijalne aspekte sela, unosile inovacije u polјoprivrednu proizvodnju, jačale zadružne fondove, i značajno povećavalen kvalitet života na selu. No, 1965. godine, privredna reforma je desetkovala zadruge. Zemlјoradnici su mogli  da uspostavlјaju proizvodno-ekonomske odnose sa drugim privrednim subjektima,  a  proklamovani princip ekonomije rada ostavio je zadruge, sa ogromnom mehanizacijom i radnom snagom – po strani. Manje zadruge utapale su se u veće, ili u druge organizacije, gubeći svoj zadružni identitet,  rukovodeći i stručni kadrovi selili su se u opštinske centre…  Imovina nekadašnjih zadruga i danas je predmet rešavanja mnogih sudova u Republici Srbiji. Nisu bolјe prošle ni zadružne asocijacije. Kada je 1962. godine donet Zakon o jedinstvenim privrednim komorama, zadružni savezi su izgubili status pravnog lica, postali sekcije za zadrugarstvo pri privrednim komorama, koje su postale pravni sledbenici znatne imovine zadružnih saveza!

 

Kada je donet Ustav 1974. godine, na bazi koga je usvojen Zakon o udruživanju zemlјoradnika, zadružni savezi su, 1976. godine, ponovo dobili status pravnog lica – ali bez imovine! Zemlјoradničke zadruge su, po sili zakona i zahtevima privredne reforme unosile svoju imovinu u polјoprivredne kombinate učestvujući tako u stvaranju gigantskih sistema, sa preradnim i drugim pratećim kapacitetima. Kada im je novi zakon vratio zadružni status, imovina im nije bila vraćena! Iako je Zakon o zadrugama iz 1990. godine, propisao da se zadružna imovina vrati ranijim korisnicima, što je potvrdio i Zakon iz 1996. godine, neznatan broj zadruga i zadružnih asocijacija uspeo je da vrati svoju imovinu. Samo u Vojvodini, nacionalizacijom je oduzeto blizu 700.000 hektara oranica, a za ispravlјanje ove nepravde prema vlasnicima tog zemlјišta, potrebno je da država izdvoji najmanje 800 miliona evra! A, dosad je više od 120.000 hektara zadružne imovine čak i privatizovano!

 

Period tranzicije i ubrzana privatizacija, otvorili su niz novih problema vezanih za zadružnu imovinu, a time i za zadrugarstvo i zadružni pokret. Iz Zakona o zadrugama od 1996. godine decidirano proizilazi obaveza da se imovina ranijih zadruga koja je organizacionim i statusnim promenama preneta bez naknade drugim korisnicima – mora vratiti zadrugarima čija je to imovina bila. Ukoliko ta zadruga ne postoji, imovina se vraća zadruzi iste vrste koja posluje na području nekadašnje zadruge. Sudovi kod kojih se vode sporovi oko vraćanja zadružne imovine, uglavnom insistiraju na utvrđivanju činjeničnog stanja – da li je zadruga bila vlasnik, ili samo korisnik tražene imovine, čime se, praktično, sugeriše negativno rešenje, jer je poznato da su, od 1953. do 1988. godine, sva pravna lica bila samo korisnici društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju… A, republički zakon iz 1992. godine o uputstvima i načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja polјoprivrednog zemlјišta u državnoj i društvenoj svojini uopšte ne pominje zemlјište u zadružnoj svojini. Ni najnoviji Zakon donet na kraju 2015. godine, iako predviđa vraćanej zadružne imovine, nije pokrenuo ovaj proces. Zadružna imovina, iako je imala titulara i vlasnika, nezakonito u ishitreoj i pljačkaškoj privatizaciji u Srbiji poslednje dve decenije, dobila je nove vlasnike!? Zadruigama, po nvjiše onima u Vojvodini danas se duguje blizu 200.000 hektara plodnih oranica!

 

Tri oblika svojine

Ustav Republike Srbije poznaje tri oblika svojine – javnu (državnu), privatnu i zadružnu. Ako institut društvene svojine više ne postoji, ako su blagovremeno predočeni dokazi o genezi sporne imovine – kupoprodajni ugovori i druga akta na osnovu kojih se nesporno može utvrditi zadružna imovina – ostaje nejasno zašto sudovi donose negativna rešenja, a spornu imovinu nadležni organi knjiže kao – državnu ili sporove beskonačno odugovlače.

 

Ukupna ekonomska politika oduvek se prelamala preko zemlјoradnika i njihovih organizacija u koje su se udruživali radi pobolјšanja sopstvenog života i unapređenja proizvodnje, što je, opet, preduslov za stvaranje bolјih uslova za život na selu. U 2007.oj godini poslovalo je u Srbiji 1.297 zadruga, a danas ih ima nešto više. Međutim, Srbije je zemlja u kojoj svake godine nestane najmanje po 100 zadruga!

 

Tridesetih godina prošlog veka, sićevački zadrugari su na svom zadružnom domu, ispisali geslo  koje je i danas aktuelno, a glasi: „Udruživanje je zakon života na kome se temelјi svekoliki napredak“. Zadruge danas mogu da zaustave dalјi pad polјoprivredne proizvodnje, imajući u vidu da smo prethodnih godina imali negativnu stopu rasta u polјoprivredi. Inače, u agraru Srbije za poselednih četvrt veka zabeležen je rasst od samo 0,4 odsto!

 

Zbog sive ekonomije koja dominira u trgovini polјoprivrednim proizvodima štete imaju i polјoprivredni proizvođači i država. Država ne ubira PDV, a selјaci su izloženi gruboj eksploataciji i pri nabavci i pri prodaji polјoprivrednih proizvoda. Vraćanje prometa u normalne trgovinske tokove može se obezbediti samo ako zadruge preuzmu organizaciju i promet polјoprivrednih proizvoda.

 

Razvoj sela je danas mogu da nose jedino zadruge, mala i srednja preduzeća  tako što će, zapošlјavanjem mladih visoko-stručnih kadrova obezbediti kritičnu intelektualnu masu za brži transfer tehnologije u polјoprivrednu proizvodnju i uticaj na razvoj kulture, prosvete, seoskog turizma i drugih oblika života u selu.

 

Okviri

 

Razlike i sličnosti

Zakon o zadrugama, donet krajem 2015. godine, po definiciji i principima različit je odrednicama Međunarodnog Zadružnog saveza, odnosno sa specifičnosti zadrugarstva u odnosu na sve druge oblike udruživanja. Pravo ej svake države da definiše zadrugu kako odluči, a  rezultate će isto tako biti posledica dobre ili loše odluke, kaže mr Slobodan Sivčev, višedece3nijski zadružni poslenik.  Sad nam se javljaju i nude klaste, koje smo već imali samo smo ih drugačije, zvali, a to su bile reprozajednice. Država ih materijalno čak i podstiče , a rezultat toga ćemo tek imati prilike da vidimo. Današnjem zadrugarstvu u Srbiji, za razliku od onog u svetu koje ima 750.000 zadruga i 800 miliona zadrugara, uskraćeno je mogućnost unapređenja razvojem sopstvenog štedno-kreditnog poslovanja. A, takav rad kod u svetu i kod nas imao je tradiciju dugu 170 godina! Klasteri samo u nekim malim delovima rada i organizacije podsećaju na neke sadržaje zadružnih principa ali isto tako ukazuju i na suštinske razlike. Pod pojmom klastera podrazumeva se skup geografski koncentrisanih poslovnih subjekata srodnih ili različitih delatnosti i sa njima povezanih organizacija koej garantuju kritičnu masu znanja, tehnologija, resursa… Članove klastera povezuju zajednički interesi i potrebe na području nabavke, prodaje, specijalizovanih usluga, radne snage, tehnologije, protoka informacija, kreiranje dijaloga po pitanju uticaja na donošenje propisa… Zaboravlja se da je zadruga samostalno udruženje ljudi dobrovoljno udruženih da bi ostarili zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne potrebe i težnje pomoću preduzeća u zajedničkoj svojini koje demokratski kontrolišu. Za klastere je karakteristično udruživanje preduzeća, a za zadruge udruživanje ljudi. Za klastere je karakteristično  da je cilj udruživanja ostvarivanje interesa onih koji se udružuju a za zadruge, samo sadrugara. Članovi klastera se udružuju da bi ostvarili veći profit i druge razvojne ciljeve. Članovi zadruge se udružuju da bi ostvarili lične ekonomske, socijalne i kulturne potrebe. Udruživanjem u klastere jača se opšta i međusobna konkurentska sposobnsot. Udruživanjem u zadruge jača se konkurentska sposobnost zadruge ali ne i međusobni konkurentski odnos njenih članova. Klasteri udružuju individualne i kolektivne vlasnike preduzeća. Zadruge udružuju pojedince koji imaju neke od zajedničkih – ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba, bez obzira na veličinu imovine kojom raspolažu.  Dakle, zadrugarstvo kao i klasteri nije delatnost već udruživanje radi ostvarivanja i razvoja najraznovrsnijih delatnosti, sa bitno različitim sadržajem udruživanja.