Uspešna zadruga daje privlačno selo

Agrar Srbije je devastiran, nije konkurentan na svetskom tržištu, a za poslednje tri i po decenije ima rast proizvodnje od samo 0,45 odsto. Sve strategije do sada, koje je donosio gotovo svaki ministar poljoprivrede (bilo ih je 13 samo od 2000. godine) obećavale su čak i dvocifren godišnji rast. Uglavnom smo imali obrnuto! Bilo je i subvencija koje, i pored niza hvalospeva vladajućih garnitura, nisu donele očekivane rezultate. Primer je za razvoj stočarstva od 2016. do 2018. godine kada je Državna revizorska institucija utvrdila da je potrošeno 28 milijardi dinara namenskih subvencija, a da poboljšanja stanja u stočarstvu nema, konstatovala je u analizi DRI. Proizvodnja varira iz godine u godinu. U 2021. godini kada je Agrarni budžet bio oko 400 miliona evra, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku pad proizvodnje je bio pet odsto. Boljitak se kao i svake obećane godine očekuje i u 2022. godini. To je proizvođačima, a imamo 570.000 gazdinstava (i oko 1,4 miliona ljudi koji se bave poljoprivredom), najavljeno od Agrarnog budžeta koji u 2022. godini iznosi 62 milijarde dinara! Kažu najveći za proteklih nekoliko decenija i najbliži onom zakonskom, od pet odsto ukupnog budžeta Srbije!

To znači da proizvodnja i dalje opada dva do tri odsto godišnje! Najbolji prikaz stanja je danas kada stočari ne mogu da prodaju junad, ni u zemlji a nema stručnjaka koji bi to uradili u svetu. Cena kilograma žive mere svinja je ispod svakog cenovnog nivoa i kreće se oko 150 dinara. A, proizvodnja nam je na nivou 1955. godine, pa u oborima ima tek oko 2,5 miliona tovljenika (pre dve i po decenije bilo je 5,4 miliona grla). Zato FAO upozorava Srbiju da će uskoro do nekadašnjeg izvoznika mesa postati zavisna od njegovog uvoza! Reforma agrarne i socijalne politike kroz akciju, treba da doprinese rastu konkurentnosti porodičnih komercijalnih gazdinstava. To predstavlja i brigu o selu i njegovom razvoju u narednim vremenima.

Za promenu stanja na selu i poljoprivredi neophodna je politička volja, upornost i istrajnost. Srbiji je potrebna akcija, u novoj strategiji. Za sada se zračak nade vidi u planiranim akcijama Nacionalnog tima za preporod sela Srbije koju sprovodi i ministarstvo za brigu o selu, a koje vodi Milan Krkobabić. Ali, za oporavak je potrebno najmanje pola veka. Jer, više od toga selo je bilo devastirano. Ništa se neće uraditi za jedan skraćeni ministarski mandat pa ni za nekoliko njih na potpunom oporavku. Sve mere treba da se istovremeno sprovode na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou. To je prvi preduslov za zaustavljanje negativnih tendencija u ovoj oblasti. Ovo je od posebnog značaja za izjednačavanje regionalne nerazvijenosti koja je u odnosu 1:22!

Stoke brojke i potrebe

Dakle, bitka za selo je bitka za Srbiju. Znači, spasavanje sela je i spasavanje Srbije. Ta bitka za selo vodi se sa novom razvojnom filozofijom. Znači da nema perspektivnog sela, bez ambulante, doma kulture, obdaništa, igrališta, škole, Crkve, pošte, internet mreže.. Potrebni su i dobri regionalni, lokalni i atarski putevi, ispravna voda za piće, kanalizaciona mreža. To su sve pretpostavke da ljudi ostanu da žive na na selu. Opstanak sela zavisi od mladih da li hoće da ostanu da žive u njemu, mlade devojke da rađaju decu, da budu pune staje goveda i stoke… Jer, danas u Srbiji imamo tek oko 500.000 goveda, manje od 2,5 miliona svinja, 1,7 miliona ovaca, 196.000 koza, oko 26 miliona živine, oko 14.000 konja, 1.000 magaraca i oko 1,5 miliona pčelinjih društava… Podaci SPOS-a ukazuju da je košnica realno znatno manje. Znatno više ih je prijavljeno zbog dobijanja premija po prijavljenoj košnici! Međutim, trebalo bi da u stajama imamo najmanje 1,6 miliona goveda, tri miliona ovaca, 6,5 miliona svinja, 95 miliona pilića i osam miliona koka,više desetina hiljada konja i nekoliko hiljada magaraca!

Posebna pažnja mora se posvetiti svršenim učenicima srednjih poljoprivrednih škola da ostaju na selu. Takvih mladih svake godine ima oko 2.500. Ako ostanu na selu biće to veliki uspeh. Jer, njihove porodice su uglavnom na selu, imaju njive pa ne moraju da ih kupuju, dakle, samo da ostanu u selima i da proizvode hranu. Treba im omogućiti da to što proizvedu mogu da prodaju i naplate. Dakle, razlika između nekadašnjih i današnjih zadruga u Srbiji je u tome što se nekada u zadrugu unosila sva imovina, kuća, zemlja, traktori, mehanizacija… Danas se unosi samo proizvod, dakle, novostvorena vrednost da bi se prodala i naplatila. Posebnu pažnju treba posvetiti malim proizvođačima hrane, a mi takvih koji obrađuju do dva hektara imamo čak 217.623 poljoprivrednika. Danas je najveći problem kako prodati to što se proizvede i naplatiti. Trenutno u stajama imamo desetak hiljada junadi koja čekaju kupce. Bilo bi dobro sad da se formiraju specijalizovane zemljoradničke zadruge koje bi se bavile izvozom. Bio bi to prelazni period dok se ne stvore giganti za te poslove kao što su nekad bili ,,Geneks,“, ,,Progres“ i slične firme. Početak spasavanja sela krenuo je 2017. godine kada je počela promena zadružne mape Srbije. Za četiri godine osnovano je oko 1.000 novih zadruga. Dakle, vraćen je zadružni duh u Srbiji. Imovina im nije vraćena jer siromašna država još uvek nema toliko para, koliko je potrebno za oduzetu imovinu posle Drugog svetskog rata.

Promene u agropolitici, posebno na život u selima, primete se u delima koje sprovodi i radi Ministarstvo za brigu o selu. Pokrenuli su akcije u kojima je vraćen duh zadrugarstva u Srbiji. To je i put za opstanak i ostanka sela u Srbiji koja imaju šansu da uz pomoć države da ostanu da postoje i da privuku i zadrže mlade u selu. Prvi se videlo da može da se uspostavi ujednačen regionalni razvoj u Srbiji kroz razvoj zadrugarstva. To je uvideo tadašnji ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić, a danas ministar za brigu o selu u Vladi Srbije. Realna ocena novog koncepta agrarne politike je da zadruge treba da imaju i prerađivačku industriju. To predstavlja šansu za opstanak porodičnih gazdinstava! To se videlo i već dokazalo u praksi.

Jer, šansa za opstanak najvećeg broja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, a ima ih u Srbiji 570.000, je udruživanje u zadruge, jer ih mali, a usitnjen posed, tera na to, izjavio je ministar za brigu o selu. Zadruge kao organizacioni oblik nemaju valjanu alternativu ni u Evropskoj uniji, a ni kod nas, rekao je Krkobabić na okruglom stolu na temu zadrugarstva koji je održan u okviru Zimskih susreta poljoprivrede na Zlatiboru. On je kazao da očekuje da će se u narednom periodu u cilju pospešivanja razvoja sela pristupati sistematično, ali i sistemski – celovito. „Fiskalna politika, investiciona politika, znanje i edukacija, udruženi domaćini – to skupa daje rezultat. Uspešna zadruga daje uspešno selo, a uspešno selo uspešnu Srbiju“, ukazao je Krkobabić. Na Okruglom stolu „Zemljoradničko zadrugarstvo – stanje, potrebe i mogućnosti razvoja“, u organizaciji novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, Nacionalnog naučnog društva za poljoprivrednu tehniku i Zadružnog saveza Vojvodine, učestvovali su i predsednici zadružnih saveza Srbije i Vojvodine, profesori poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov-Bizonj istakla je značaj ovakvih skupova, kakvo je stanje i kakve su nam potrebe, istakla je značaj ovakvih skupova navodeći da „samo kada znamo da možemo da opredelimo adekvatna buduća ulaganja. Ljudi se sve više organizuju u zadruge i to i kapacitete i nove ljude. Zadruge daju doprinos budžetu Srbije, doprinose ekonomskoj održivosti svojih zadrugara a time i održivosti sela, pa treba obratiti pažnju na njihove potrebe“, kazala je ona. Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović rekao je da je zadrugarstvo u usponu i da je u narednom periodu u planu formiranje zadružnog fonda, povećanje broja zadrugara i što veća sinergija sa strukom i naukom. Na skupu je istaknuto da je od 2017. godine za zadrugarstvo iz programa podrške zadrugama „500 zadruga u 500 sela“ iz Kabineta ministra Krkobabića, a koji je sada nastavilo da sprovodi Ministarstvo za brigu o selu, izdvojeno 2,2 milijardi dinara za unapređenje poslovanja i tehnološki razvoj 207 novoosnovanih i starih zemljoradničkih i poljoprivrednih zadruga na čitavoj teritoriji Srbije. Dokaz toga su rezultati koji su urađeni od sredine 2017. godine do početka 2022. godine.

To znači da je Ministarstvo za brigu o selu u 2021. godini sprovelo četiri programa, a sa njima je bilo obuhvaćeno 129 lokalnih samouprava. Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić, predstavljajući rezultate rada u 2021. godini, istakao je da je Srbiji potrebna nova teritorijalna organizacija, da bi se lokalnim zajednicama omogućilo da samostalno planiraju, dogovaraju i odlučuju i u kojoj bi mogle da računaju na sopstvene izvore prihoda i transfer odgovarajućih sredstava iz državnog budžeta.

Primera radi, jedan od realizovanih programa bio je dodela bespovratnog novca za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom, za koji je bilo izdvojeno 686,5 miliona dinara, a kupljena je 651 seoska kuća u 100 jedinica lokalne samouprave. U okviru tog projekta 515 bračnih parova, 81 mladi poljoprivrednik i 55 samohranih roditelja dobilo je svoj dom na selu.

Drugi projekat koji je ministarstvo sprovelo 2021. godine bio je dodela bespovratnog novca za kupovinu minibuseva za prevoz seoskog sanovništva, za koji je iz budžeta bilo opredeljeno 120 miliona dinara. Nadležna komisija ocenjivala je 81 pristiglu prijavu koja je ispunila uslove, a 18 najbolje rangiranih jedinica lokalnih samouprava dobilo je novac za nabavku minibuseva. Od toga 13 jedinica pripada četvrtoj grupi razvijenosti iz devastiranih područja. Ta pomoć, kako je ocenjeno, direktno će doprineti rešavanju problema prevoza seoskog stanovništva u 479 sela širom Srbije, a na nedeljnom nivou ovaj vid prevoza koristiće između 17.000 i 18.000 putnika!

Ministarstvo za brigu o selu sprovelo je i program dodele bespovratnog novca za organizaciju manifestacije ,,Miholjski susreti sela“, kojim je 68 jedinca lokalne samouprave dobilo novac za održavanje te manifestacije. Ukupan novac dobijen za taj program iznosio je 30,5 miliona dinara, a u okviru manifestacije je učestvovalo 100.000 ljudi i 961 selo.

Od sredine 2017. pa do početka 2022. godine kroz pomoć od 2,2 milijarde dinara poslovanje je unapredilo 207 starih i novih zemljoradničkih zadruga;

U 2021. godini svoj dom na selu dobilo je:

515 porodica;

81 mladi poljoprivrednik;

55 samohranih roditelja;

57 zadruga unapredilo je poslovanje, dobili su 500 miliona dinara bespovratnog novca;

479 sela u 18 lokalnih samouprava rešilo je problem prevoza minibusevima;

Oko 100.000 ljudi iz 961 sela takmičilo se i družilo na Miholjskim susretima;

Ovakve akcije brige o selima nastavljaju se i u 2022. godini: Projekat dodeljivanja praznih kuća biće nastavljen je u 2022. godini. Planirano je da se prazne kuće na selu dodele za još 6.000 porodica. Njihova realizacija biće nastavljena i ove 2022. godine. Kada je reč o oživljavanju sela kroz obezbeđivanje novca za kupovinu praznih seoskih kuća od strane Ministarstva za brigu o selu, plan je da se u narednih pet godina u prazne kuće po selima širom Srbije godišnje naseljava po 6.000 porodica, pa je cilj da se u tom periodu popuni ukupno 30.000 kuća, od ukupno 150.000 koliko se procenjuje da u Srbiji ima praznih kuća. Na taj način biće vraćen i život selima u mnogim krajevima naše zemlje. Za realizaciju tog plana biće potrebno 50 miliona evra godišnje. U te kuće naseljavaju se mladi ljudi, ne stariji od 45 godina, a imaju po 30 godina života u proseku. Već u prvoj godini sprovođenja tog programa njih 519 živelo je blizu kuća koje su dobili, a 132 porodice su napustile gradove i otišle u sela;

Mere za regionalni razvoj

Neophodne mere koje treba preduzimati za ostvarivanje ciljeva i prioritetnih pravaca razvoja u regionalnom i razvoju agrara Srbije su:

– Agrar Srbije za poslednje tri i po decenije imao je stopu rasta od samo 0,45 odsto. Od 2000. godine do danas vodilo ga je 13 ministara! Važeća Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine napisana je na 145 strana (delo je 200 naših eksperata u ovoj oblasti) predviđa dve nerealne stope rasta. Jednu od 9,1 odsto, a drugu blažu od 6,1 odsto godišnje. U prvoj 2015. godini sprovođenja i danas validne Strategije razvoja agrara, odnosno njegove primene, bio je pad proizvodnje od osam odsto, zatim u 2016. godini rast od osam odsto, pa u 2017. godini pad od oko 10,7 odsto (tada je suša uništila trećinu agrarne proizvodnje vredne oko 1,5 milijardi dolara)!

U 2018. godini rast je bio oko 17 odsto, a u 2019. godini agrar je bio jedina grana u Srbiji sa padom proizvodnje od 0,1 odsto. U 2020. godini, kada je korona vladala ovim prostorima, agrar je uz sve teškoće pokazao vitalnost, pa se procenjuje rast na oko pet odsto. Dao je doprinos da imamo dovoljno hrane za sebe, pa i izvoz, koji se procenjuje na oko 4,1 milijardu dolara (u 2019. godini to je bilo 3,62 milijarde dolara). Dakle, ni ove godine nije se radilo niti se ostvarila validna strategija koja važi od 2014. do 2024 godine. Dokaz nerealne strategije je i taj da je u 2021. godini, umesto planiranog rasta ostvaren pad proizvodnje od pet odsto!

Postojeća Strategija razvoja poljoprivrede Srbije od 2014. do 2024. godine je nerealna, netačna i zato neostvariva, kaže eks savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije dr Koviljko Lovre. Ona pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom, pre svega, sa realnim podacima i pretpostavkama. U tome je potrebno koristiti realne podatke, sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva (ima ih oko 570.000), sa osloncem na sopstvene snage! Jer, „ako ne želimo ništa da promenimo, sve će se promeniti“, a sada je već pet minuta do dvanaest za takvu akciju.

U zakon uneti 4.700 sela u Srbiji

Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić kaže da sela u kojima živi gotovo 40 odsto stanovništva Srbije nisu definisana u zakonu i najavio da će zato predložiti Zakon o selu. On je precizirao da će inicirati izmene i dopune Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i to u delu teritorijalnih jedinica – gradova, opština i naseljenih mesta. On ističe za javnost da su ta naseljena mesta, kojih ima 4.700, u stvari sela i naveo da treba precizno definisati koje će biti nadležnosti novoformiranih seoskih opština. Kako je saopšteno iz njegovog kabineta, Krkobabić kaže da Srbija ima 145 opština, a susedne Hrvatska i Slovenija, koje su teritorijalno manje od Srbije, imaju čak 429 opština, odnosno više od 210 opština. „Nije poenta samo u pojmu opštine, nego šta taj pojam nosi. Moramo da vratimo selu nadležnosti koje mu pripadaju i to su ključne stvari koje ću lično da iniciram i kojima će se Ministarstvo za brigu o selu baviti“, rekao je Krkobabić.

Posle toga sledi niz aktivnosti kao što su:

– donošenje deklaracije Narodne skupštine Srbije o radikalnom zaokretu ka razvoju sela i poljoprivrede. To bi trebalo doneti konsenzusom u parlamentu – uz punu saglasnost svih poslaničkih klubova;

– pored deklaracije treba doneti strateška dokumenta razvoja sela i poljoprivrede u skupštini s jasno definisanim ciljevima, pravcima, prioritetima razvoja i konkretnim merama za njihovo ostvarivanje;

– sve ovo treba da prati i snažna materijalna podrška na svim nivoima nadležnih institucija, pre svega, agrarnog budžeta (postoji zakon da to bude pet odsto budžeta, ali se ne poštuje) razvojnih fondova s jasno razrađenim merama agrarne i ruralne politike i konkretnim, profitabilnim razvojnim programima u seoskim područjima. Za to je potrebno da postoji i agrarna banka, kao svuda u svetu;

– posebno ističemo neophodnost namenskog, racionalnog i ekonomski opravdanog korišćenja i onako oskudnih finansijskih – budžetskih i fondovskih sredstava. Srbija ima značajan fizički kapital – obradive površine (oko 4,1 miliona obradivih hektara, a koristi se tek 3,47 miliona hektara), livade, pašnjake, šume, vode, a takođe i ljudski kapital. Jedino je ograničen – finansijski kapital. Zbog toga mora se zaoštriti ekonomisanje ovim kapitalom, pre svega, namenskim i racionalnim korišćenjem, kao i praćenjem njegovog efektuiranja u dužem i kraćem periodu;

– i s tim u vezi podsetili bismo na komentar italijanskog pisca Lampeduze (Giuseppe Tomasi di Lampedusa, 1896-1957) u romanu Leopard: „ako ne želimo ništa da promenimo, sve će se promeniti“, a sada je već pet minuta do dvanaest;

Na lokalnom nivou

– Brzo doneti strateška dokumenta lokalnog i seoskog razvoja u svakoj sredini, s jasno definisanim ciljevima, prioritetima i programima razvoja;

– Konkretnim i detaljno razrađenim merama za njihovo ostvarivanje uz neophodnost formiranja agrarnog budžeta na gradskom i opštinskom nivou. Paralelno s tim potrebno je formirati ekspertske timove tzv. LOKALNE AKCIONE GRUPE (LAG) na tom nivou;

– Izvršiti analizu i snimanje stanja prirodnih i ljudskih resursa u selima po opštinama, tzv. mapiranje. Izabrati proizvodne programe prilagođene prirodnim uslovima i tradiciji proizvođača. Na teritoriji opštine to moraju biti profitabilni programi, tržišno i izvozno orijentisani, zasnovani na komparativnim prednostima rejona – radi smanjenja troškova i povećanja konkurentnosti. S obzirom na izražene klimatske promene, s jedne, i agrohemijske i pedološke promene, s druge strane, treba razmotriti mogućnost uvođenja novih biljnih vrsta i sorata koje se mogu prilagoditi novim uslovima, uz primenu novih tehnologija;

– Iznalaženje finansijskih sredstava, pre svega, iz sopstvenih izvora, odnosno opštinskih prihoda. Progresivno oporezivanje bogatijih slojeva, odnosno građana. Pojedine opštine i gradovi, već nekoliko godina, imaju solidne prihode od izdavanja državne zemlje u zakup. Zar se od tih prihoda nije moglo izdvojiti 5-10 odsto u ruralni budžet? Ni zakonska obaveza od pet odsto novca iz ukupnog budžeta za agrar se nije ostvarivala. Tu su i ino fondacije, pre svega, i IPARD fondovi;

– Dobro je što smo krenuli u novu organizaciju zadrugarstva u Srbiji. Da bi bile uspešna zadruge moraju da imaju i prerađivačku industriju. Država je prepoznala probleme kao i da ih može rešavati kroz razvoj zadrugarstva. To pokazuju i postignuti rezultati. A, to se, posebno odnosi na delove Srbije koji ostaju prazni. Pre svega, na jugu Srbije i pograničnim područjima. Cilj je ujednačen regionalni razvoj. Vraćen je duh zadrugarstva, ponudili smo nove projekte u zemljoradničkom zadrugarstvu – novi model zadruge, zasnovan na ZADRUŽNIM I ETIČKIM vrednostima i principima. Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo 100 zadruga. U Srbiji je tek pre četiri i po godine dat politički signal za razvoj zadrugarstva. Od tada do danas osnovano je blizu 1.000 novih zadruga. Prvi put u razvoj zadrugarstva uložen je bespovratni novac, za to vreme u iznosu od 2,2 milijarde dinara. Te pare dobilo je 207 zadruga. Novac je pomogao i poboljšao život blizu 10.000 porodica ili blizu 35.000 seoskih žitelja;

– Treba pomoći da se otvaraju prodavnice. Jer, u više od 1.000 sela danas nema prodavnica (čak ni u naseljima gde se razvija seoski turizam) u 2.000 njih nema pošte, zatim 50.000 kuća nema vlasnike, a u 150.000 još niko ne živi…

– Dakle, interesovanje postoji. Ide se u osnivanje specijalizovanih, a već imamo i nekoliko složenih zadruga.

– U zemlji imamo 217.623 proizvođača sa posedom do dva hektara. To su nekadašnja mešovita gazdinstva, kada su ljudi negde bili zaposleni, a poljoprivreda im je bila dodatno zanimanje. Uz rad u fabrikama ili državnim institucijama i poljoprivredu kao dopunsku delatnost, obezbeđivali su bolji život porodicama. Danas su samo vlasnici malih imanja i od toga životare. Cilj je da se intenzivno bave proizvodnjom hrane, da postanu robni proizvođači i da uz pomoć zadruga prodaju tržne viškove!

– Razvoj klastera i udruživanje subjekata po fazama proizvodnje, od trpeze do njive, odnosno jačanje horizontalne i vertikalne koordinacije, s obzirom na to da su ove veze pokidane tokom procesa privatizacije, u proteklih 30 godina, a nove nisu izgrađene;

– Intenzivirati saradnju s dijasporom. U svetu postoji četiri miliona ljudi sa ovih prostora koji imaju kapital od 80 milijardi dolara. Svake godine održavati radne sastanke lokalne samouprave sa dijasporom na temu mogućnosti njihovog investiranja u konkretne razvojne programe koje nudi lokalna samouprava ili pak koje oni nude. Ovaj model je dao dobre rezultate u Kini, Tajlandu, Kipru, Izraelu. Zašto dalokalne samouprave ne budu istrajne u saradnji s dijasporom. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da oni, ali i mi, prepoznamo obostrane interese u toj saradnji;

– Treba osnivati ,,srpske kuće“ u mestima gde oni žive gde bi se kupovali proizvodi sa naših njiva i iz naše prerađivačke industrije;

– Predlaže se formiranje razvojne banke dijaspore, gde bi oni deponovali sredstva, formirali upravni, nadzorni odbor i skupštinu. Od svojih članova izabrali bi direktora i utvrdili kriterijume za raspodelu tog novca, zatim vodili računa o namenskom korišćenju istog kao i o njegovom efektuiranju, pre svega, s ekonomskog stanovišta. U prioritetu ove institucije bili bi programi i projekti koji se odnose na selo i poljoprivredu. Od stranih direktnih investicija koje su dolazile u Srbiju posle 2000. godine u agrar je odlazilo samo 0,6 do najviše 1,7 odsto novca od SDI;

– Imamo 4.709 naselja – sela u Srbiji. Od toga njih 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja – sela ima manje od po 100 stanovnika. U 86 odsto sela opada broj stanovnika. Treba stvarati uslove za razvoj malih i srednjih preduzeća u vanpoljoprivrednim delatnostima koje se naslanjaju na poljoprivredu, zatim za razvoj zanatstva, kućne radinosti, konsultantskih usluga, seoskog turizma, itd. Ne treba ulagati novac u svako selo. Ali, se mora to uraditi u onim selima koja imaju šanse za opstanak, ostanak i samoodrživost!

-Prema istraživanju podataka u statistici Srbije od 1834. godine, od tada pa do pre pola decenije čak 345 naselja imaju manje stanovnika nego te ustaničke 1834. godine. Ukupan broj uporedivih naselja je 2.441, što znači da gotovo trećina Srbije danas ima manje stanovnika nego kada je ona bila naseljavana. Veruje se da je taj broj danas udvostručen! To je tada stanovništvo bilo izrazito mlado, prosečne starosti od 20 i manje godina. Sada je u većini naselja – sela ono izrazito staro, u većini poljoprivredna gazdinstva imaju više od 62 godine u proseku;

– Besplatno davati građevinsko zemljište, ili uz što je moguće nižu cenu za otpočinjanje preduzetničkog poduhvata. Pojednostaviti procedure za dobijanje neophodnih dozvola, najduže 5-7 dana. Oslobađati nove firme, 2-3 godine, opštinskih poreza i doprinosa, dok ne stanu na noge, a onda će se prihodi u opštinskim budžetima uvećavati. Davati im dobre lokacije i besplatnu infrastrukturu. Njihova je obaveza da imaju program zaštite životne sredine i da zapošljavaju nezaposlene s teritorije opštine. Sve to medijski i marketinški dobro propratiti;

– Lobiranje za svoju sredinu treba obavljati institucionalno i vaninstitucionalno. Koristiti sve moguće kanale i veze za privlačenje ino i domaćih partnera u sopstvenu sredinu. Aktivirati intelektualni kapital – znanje – u ovoj oblasti na svim nivoima, posebno lokalnom u proizvodnji, uslugama, ali i u administraciji. Ovde uključiti mlade visokoobrazovane stručnjake s evidencije nacionalne službe za zapošljavanje (imamo 25.000 nezaposlenih agrarnih stručnjaka). To je mrtav kapital od 1,5 milijardi dolara koji je uložen u njihovo školovanje). Cilj je da zajedno sa starijim kolegama analiziraju stanje, rade programe, biznis planove, studije slučaja itd., stvarati uslove za zapošljavanje nezaposlenih inženjera, ekonomista, pravnika, prehrambenih tehnologa, informatičara, veterinara, lekara i drugih struka koji imaju šanse i žele da žive u selima. Davati im besplatne placeve za kuće ili stanove, adaptirati im napuštene kuće, useljavati ih u njih, kako bi ostali na selu.

Posebno se treba angažovati u srednjim poljoprivrednim školama (njih ih oko 60) kako bi mladi posle završetka škole ostajali u selu na imanjima roditelja da rade. Cilj mora biti da u selu ostanu mladi posle završetka srednjih poljoprivrednih škola. Takvih godišnje ima oko 2.500 u Srbiji. Potiču sa sela, roditelji im imaju njive, pa samo da primene znanje stečeno u srednjoj školi, ili posle na fakultetu, radom na sopstvenim posedima. Cilj je da postanu robni proizvođači;

– Obavezna obuka na lokalnom nivou stanovništva, posebno proizvođača u zimskom periodu u organizaciji i finansiranju lokalne samouprave. To treba da budu seminari iz agronomije, ekonomije, prava, informatike, zdravstva, prehrambene tehnologije, menadžmenta, marketinga, preduzetništva, turizma, modernizacije lokalne samouprave, itd. To je neophodno u XXI veku radi povećanja održive konkurentnosti na lokalnom nivou. Danas i sve dok bude bilo korone treba se prilagoditi on lajn programima;

– Moraju se adaptirati postojeći domovi kulture (ima ih u oko 60 odsto naselja), zadružni domovi i zapuštene škole. Mogu se privesti prvobitnoj nameni ili ih pretvoriti u etno centre, muzeje sa seoskim sadržajima, ugostiteljske objekte s lokalnim specijalitetima, fiskulturne sale itd… S tim u vezi postavlja se pitanje mogu li se oni samofinansirati ili je neophodna budžetska podrška lokalne samouprave? Infrastruktura je neophodna i starima i mladima na selu. Ovde posebnu ulogu imaju mesne zajednice s projektima iz infrastrukture, školstva zdravstva, sportskih, lovačkih, kulturnih aktivnosti, itd;

– Imaju li lokalni biznismeni i uspešni preduzetnici i društvenu odgovornost u razvoju sopstvene sredine? Više koristiti mogućnosti jačanja javnog i privatnog partnerstva na lokalnom nivou. Podsticati zasnivanje brakova i rađanje dece. Jer, u Srbiji je pre Korone godišnje umiralo oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba! Rađanje je na nivou od 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, što je katastrofalno! U prvoj godini Korone 2020, umrlo je čak 117.000 žitelja Srbije, a rodilo se samo 61.000. godinu dana kasnije više je umrlo nego što se rodilo čak 75.000 žitelja Srbije! Dakle, godišnje nam nestaje po jedan srednji gradić;

UPOZORENJE: Tesna nam groblja!

U više od 1.000 naselja (čitaj sela) u Srbiji godišnje se ne rodi ni po jedno dete! U 2021. godini u Srbiji je umrlo više nego što je rođeno čak 75.000 stanovnika. U 2020. godini umrlo je blizu 117.000 stanovnika, a rođeno je tek 61.000 novih stanovnika. Protekle tri i po decenije do 2020. godine u Srbiji je godišnje prosečno umiralo oko 102.000 žitelja, a rađalo se tek 65.000 beba. Dakle, umiralo je više nego što se rađalo godišnje 35.000 žitelja! Rađanje u Srbiji sad je manje nego pre Prvog svetskog rata. Sve ovo je upozorenje za Srbiju da joj za dva veka već preti nestanak, ako se nastavi ovakvim tempom rađanje i umiranje!

Groblja nam postaju tesna, a u selima se čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo. Od 157 opština do 2015. godine pozitivan priraštaj stanovništva imali su samo Loznica, Požarevac i Grocka, dok su u Vojvodini sve opštine imale više mrtvih nego rođenih!

Staru i Suvu planinu zovu ,,starački domovi pod otvorenim nebom“, a u pirotskom okrugu, jednom od najvećih u Srbiji, pusto je više od 8.000 kuća! Gradska groblja u zemlji su pretrpana, a mesta za sahranjivanje u pojedinim gradovima biće tek za nekoliko godina.

U zemlji svake godine za sahrane se iskoristi po 20 hektara zemlje! To odgovara površini od 40 fudbalskih stadiona! Toliko prostora treba da se sahrani 100.000 ljudi, a u 2021. godini umrlo je 123.000!

Slično stanje je i na prostorima cele eks Jugoslavije. Ono što u takvim područjima najviše kosi žitelje je – beda. U Srbiji je 2013. godine prvi put bilo sprovedeno istraživanje po standardima EU o prihodima i uslovima života. Sa stopom, rizika siromaštva sa 24,6 odsto Srbija je bila prva u Evropi, dok je odmah iza nje Grčka sa 23 odsto.

– Za postizanje boljih rezultata u većoj agrarnoj proizvodnji (godišnja vrednost se kreće od četiri do pet milijardi dolara, zavisno od ćudi Boga). Sa tom proizvodnjom oni nisu konkurentni ni na jednom tržištu! Potrebno je da mali proizvođači sa prosekom 2,5 hektara postanu robni proizvođači! Jer, u Srbiji ima čak 217.623 poljoprivrednika sa posedom veličine do dva hektara. Kako od toga živeti? Svi oni su na pragu do penzije, a kada je dobiju to je sada manje od 100 evra! Kako od toga živeti?

-Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po hektaru je oko 1.000 evra. To je u Holandiji 24.000, a u Danskoj oko 17.000 hektar. Kako se takmičiti sa njima? To je veoma malo i na nivou nisko razvijenih zemalja. Godišnja vrednost se kreće oko pet milijardi dolara. Potrebno je više akcija na svim nivoima, posebno na lokalnom nivou;

– Gde se Srbija danas nalazi najbolje poređenje je sa Slovenijom koja je bila članica SFRJ: ona ima 1,97 miliona stanovnika i bruto domaći proizvod u 2019. godini vredan 70,36 milijardi dolara. Nacionalni dohodak po stanovniku je 34.100 dolara! Ako, pogledamo Srbiju danas, BDP je oko 4%, u 2019. godini bio oko 44 milijarde dolara i nacionalni dohodak je oko 6.000 dolara po stanovniku!?

– Učešće poljoprivrede u BDP Slovenije je 2,3 odsto, a u Srbiji do 11 odsto (u 2020. godini to će biti više jer jer korona smanjila ukupnu proizvodnju)! Inače, sumirajući rezultate u 2020. godini, vidi se da je to bila iznad prosečna agrarna proizvodnja, sa rastom čak od pet odsto, što je više nego dobro i to se retko dešava. Kada je reč o Srbiji danas i to je karakteristika nerazvijenih zemalja;

– Kada je reč o zadrugarstvu u Sloveniji ima 60 zadruga, 15.000 zadrugara i 45.000 kooperanata. Mladi bračni parovi ako ostaju da nasleđuju roditelje dobijaju po 45.000 evra. Ako samo jedan od parova hoće da radi u nekoj firmi i da istovremeno obrađuje roditeljsku zemlju, dobija po 18.500 evra!

-Zadružni sistem Srbije iz dana u dan je sve jači, jer se proces gašenja zadruga preokrenuo u novu nadu i šansu za ekonomsku egzistenciju više desetina hiljada domaćinstava. Danas u Srbiji oko 35.000 zadrugara i više od 100.000 kooperanata. Registrovano je oko 5.000 zadruga, od čega su 2.500 aktivne, a od toga je više od 3.000 poljoprivrednih. To je veliki potencijal koji može da bude snažna poluga ekonomskog razvoja, pre svega, sela Srbije. Zadruge i zadrugari danas čine veoma jak svetski ekonomski sistem koji okuplja oko milijardu ljudi i 280 miliona zaposlenih u svim sferama privrednih aktivnosti: poljoprivredi, trgovini, zanatstvu, uslugama;

– Prosečne subvencije po hektaru u Sloveniji su veće od 500 evra, Hrvatskoj oko 480, a u EU se kreću do 900 evra po hektaru! U Srbiji one su oko 36 evra. U tom finansijskom raskoraku se nalazi i uzrok zašto su oni konkurentni, a mi nismo!

Izazov EU

Poljoprivreda Srbije se nalazi pred velikim izazovom koji nameće pristupanje Evropskoj uniji. Neophodno je izvršiti brojne promene, kao što su promene u strukturi proizvodnje, organizovanju poljoprivrednih gazdinstava, upravljanju resursima, sistemu kontrole proizvodnje, pristupu tržištu, odnosu prema očuvanju životne sredine, ruralnom razvoju i usvajanju evropskih standarda. Evropska komisija je u septembru 2004. godine predložila uspostavljanje novog instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA 2007-2013) koji je namenjen pružanju podrške zemljama kandidatima za članstvo u EU i potencijalnim kandidatima za članstvo. Dakle, potreban je novi koncept poljoprivrede.

Aktuelna situacija u poljoprivredi Srbije i mogući pravci razvoja:

U procenama efekata liberalizacije na poljoprivredu Srbije moraju se analizirati svi faktori koji mogu uticati na evoluciju poljoprivrede, ne samo u Srbiji već i na globalnom planu. Prvi su takozvani spoljni faktori, jer se oni ne menjaju pod uticajem agrarne politike u Srbiji. To su na primer rast ili smanjenje populacije, makroekonomska kretanja, preferencije potrošača, razvoj tehnologija u poljoprivredi, uslovi životne sredine, kretanja na svetskom tržištu;

Drugi su unutrašnji faktori, to jest oni koji su vezani za različite politike. Još uvek je nepoznato da li će Srbija kreirati svoju nacionalnu politiku u oblasti poljoprivrede ili će po ulasku u EU prihvatiti i primenjivati CAP. Da li će Srbija ući u STO pre ulaska u EU, ili će biti jedina zemlja koja je ušla u STO posle ulaska u EU? Zatim, da li će potpisati i sprovoditi različite bilateralne ugovore u oblasti poljoprivrede, kao i drugim oblastima, koje direktno ili indirektno utiču na poljoprivredu (obnovljivi izvori energije, zaštita životne sredine, politika konkurentnosti…). Sve ovo je veoma bitno za projekte koji se budu radili u Srbiji radimo na duže staze!

Liberalizacija tržišta poljoprivrednih proizvoda koja je usvojena na osnovu prelaznog Trgovinskog sporazuma u Srbiji, nije nastupila u skladu sa procesom koji se javlja kao odgovor na stanje u privredi i poljoprivredi u određenom stepenu razvoja proizvodnje, tržišta i sposobnosti svih učesnika u sektoru, već kao proces postavljen sporazumom. Poljoprivredni sektor nije dostigao nivo konkurentnosti koji bi omogućio ravnopravno suočavanje s konkurencijom; Jer, Srbija po hektaru ima vrednost proizvodnje samo 1.000 evra, a Holandija recimo 24.000 evra, Danska 17.000 evra. Kako sa njima da se merimo i da budemo konkurentni?

Seljak iz Srbije danas nije konkurentan u svetu. Vrednost proizvodnje po jednom hektaru je oko 1.000 evra. U Holandiji je to 24.000, a u Danskoj oko 17.000 evra.. Subvencije po hektaru u EU su od 480 do 900 evra po hektaru, a u Srbiji tek oko 45 evra! Vrednost ukupne agrarne proizvodnje koja se obavlja na 3,47 miliona hektara godinama se kreće između četiri i pet milijardi dolara. Izvoz je u 2019. godini bio rekordan od 3,62 milijarde dolara, u 2020. godini jes iznosio 4,1 milijardu dolara, a u 2021. godini oko pet milijardi dolara. Dobro je što je Srbija sa tih površina obezbedila samodovoljnost u proizvodnji hrane u kriznim vremenima. Ali, cilj je da se ona poveća, izvoz da bude više od pet milijardi dolara, pa čak za nekoliko godina da se u svet izvozi u vrednosti najmanje od 10 milijardi dolara godišnje. Ali, da to bude hrana, a ne samo sirovine;

Priprema se predlog da se mladim poljoprivrednicima, dok 40 godina starosti, besplatno podeli po 50 hektara zemlje. Cilj je da je koriste, da proizvode hranu i da je prodaju, da budu robni proizvođači. Posed ne mogu otuđivati, sve dok ga obrađuju! Tako bi se poklonilo oko 200.000 hektara neobrađene državne zemlje;

Javio se predlog da bi i Srpska pravoslavna crkva kojoj je vraćeno oko 80.000 neopravdano oduzete zemlje, posle Drugog svetskog rata. Sad nema ko to da obrađuje, daje se u arendu. I SPC bi mogla da se pojavi kao dobrotvor i da se priključi ovoj akciji sa poklonom na način kao i državna zemlja, sa posedom od 20.000 hektara!

Ta zemlja bi se delila mladima do 40 – 45 godina starosti. Bila bi njihova sve dok na njoj proizvede hranu, a zadruga bi bila ta koja bi im omogućavala bolje i lakše uslove za proizvodnju, ali i pomagala da sve tržne viškove prodaju i tako dođu do novca!

Razlika između zadruga posle Drugog svetskog rata i danas je u tome što su u zadruge posle rata, zadrugari unosili sve što su imali, kuće, imanja, stoku… Danas unose samo svoj proizvod da bi ga prodali i naplatili!

Ukoliko tako ne bude ,,biće džabe smo krečili i cela akcija neće imati svrhe“… To nije posao za jednu vladi u jednu generaciju, jer je urušavanje počelo posle Drugog svetskog rata. Dakle, potreban je jedan vek rada da bi se vratio boljitak u ovoj oblasti!

Postoji više razloga za sve to:

Različit nivo privrednog razvoja u trenutku prihvatanja istih ciljeva. Dok su ciljevi EU i savremena načela CAP, rezultat privredne evolucije (dugogodišnja ulaganja u poljoprivrednu tehnologiju i znanje, ali i u sistem intervencija, tržišne – spoljnotrgovinske zaštite i domaće podrške sektoru, razvijena tržišna infrastruktura, proizvodni i tržišni standardi…), u Srbiji su rezultat željenih političkih ciljeva (međunarodne integracije i usklađivanje sa standardima), a ne odgovor na stvarno stanje u poljoprivredi;

Različite karakteristike poljoprivrednika u Srbiji i EU kao posledica istorijskih okolnosti. Poljoprivrednici ne predstavljaju jednaku društvenu grupu u razvijenim zapadnoevropskim zemljama i u Srbiji. U zapadnoevropskim zemljama poljoprivredno stanovništvo čini 2-3 odsto ukupnog stanovništva, a sektor više od 50 godina funkcioniše na industrijskim i tržišnim principima, dok u Srbiji je i danas poljoprivrednicima nejasno šta se od njih i pod kojim uslovima očekuje. Poljoprivrednici u Srbiji u današnjim okolnostima su dezorijentisani dugogodišnjim socijalističkim pristupom kojim se forsirala društvena proizvodnja, koja nije nužno bazirana na ekonomskim načelima, a zanemarivao se seljak – proizvođač, iako se proizvodnja obavljala na poljoprivrednim porodičnim gazdinstvima;

Nasuprot tome, danas se od porodičnih poljoprivrednih gazdinstava očekuje da budu osnova organizovanja poljoprivrede. Promene strategije koje su zasnovane na političkim efektima nedovoljno jasno i čvrsto postavljene finansijske obaveze i prava poljoprivrednika nisu osigurali restrukturiranje sektora na zdravim tržišnim osnovama. Poljoprivrednici ne raspolažu preduzetničkim veštinama, ekonomskim znanjima i voljom da sarađuju, udružuju se i pokreću inicijative;

Različite potrebe nastoje se ostvariti jednakim ili sličnim merama i instrumentima. Na tržištu EU koje je zasićeno poljoprivrednim proizvodima reforme politike su logično rezultirale razdvajanjem subvencija od proizvodnje, ali to ne daje rezultate ukoliko se želi povećati proizvodnja i konkurentnost, što su još uvek ciljevi koji se očekuju od domaće poljoprivrede. Usvajanje načela liberalne trgovine takođe je logično u zemljama čija su tržišta zasićena, a proizvođači posluju na ekonomski opravdanim načelima;

U Srbiji se istovremeno očekuje porast proizvodnje i samodovoljnosti i zaštita domaćih proizvođača, što je u suprotnosti s načelima liberalne trgovine;

Često se u raspravama o konkurentnosti ekonomisti koncentrišu na jedan faktor konkurentnosti i to onaj o cenovnim faktorima, a posebno uticaju kursa na uvoz i izvoz, smatrajući ga najvažnijim. Jedna od teorija koja generalno u Srbiji služi kao opravdanje za slabu konkurentnost i efikasnost privrede je, kako izvoznici ispaštaju zbog kursa dinara („jak“ dinar“). Osnovni argument ove teorije je da bi slabiji dinar činio izvoznu robu jeftinijom stranom kupcu, a uvoznu robu skuplju domaćem kupcu. Smanjenjem uvoza i povećanjem izvoza, depresijacija bi trebalo da poboljša spoljnotrgovinski bilans, poveća proizvodnju i zaposlenost;

Problemi konkurentnosti su daleko složeniji i kompleksniji. Kod svakog proizvoda, koji se plasira, moraju se razmotriti i necenovni faktori konkurentnosti koji su često važniji i uticajniji od cenovnih. Broj necenovnih faktora je veliki i nikada se sa sigurnošću ne može reći da su svi uvaženi;

Neki od njih su: nivo tehnologije i produktivnost rada, kvalitet, rokovi isporuke, trajnost proizvoda, ambalaža, dizajn, kreditiranje kupaca, sertifikacija, označavanje proizvoda, robne marke… Za to su presudne tehnologije proizvodnje, multidisciplinarna znanja koja su na raspolaganju poljoprivrednim proizvođačima, zakonski propisi, sistemi tehničkih propisa, čija implementacija omogućava da proizvod ispuni tehničke i bezbedonosne zahteve tržišta na koje se plasira;

Da bi se obezbedila konkurentnost poljoprivrednih proizvoda u Srbiji, potrebno je razviti svest kod proizvođača. Potrebno poštovati međunarodne propise (pravila igre), dramatično unaprediti programe obrazovanja stručnjaka i obučavanja poljoprivrednika, upoznati i poštovati pravila nadzora tržišta. Međutim, i pored toga što među poljoprivrednicima u Srbiji postoji svest o konkurenciji, jer se svakodnevno dokazuju među drugim poljoprivrednicima, mora se graditi svest o tome da ulaskom u EU i STO i liberalizacijom tržišta tek počinje prava borba s konkurencijom!

Iskustvo EU pokazuje da se s velikom verovatnoćom može predvideti da će se:

Učešće poljoprivrede u BDP (sad je između osam i 11 odsto) i zapošljavanju u Srbiji dalje će se smanjivati. Kako uposliti 100.000 ljudi u poljoprivredi koji su u pljačkaškoj privatiazciji ove grane ostali bez posla? Ovaj uticaj će biti različit u različitim regionima Srbije. Konkurentnost poljoprivredne proizvodnje, kao i struktura poljoprivredne proizvodnje se veoma razlikuje u različitim delovima Srbije. Zapošljavanje u sektoru poljoprivrede će se smanjivati (treba da imamo oko 350.000 gazdinstava), jer mali posedi neće biti u stanju da konkurišu velikim u Srbiji, a naročito u okviru EU. Ovo će rezultirati daljim migracijama u okviru Srbije ali i u susedne zemlje EU;

Doći će do intenzifikacije poljoprivrede u konkurentnim regionima (Vojvodina), a do dalje ekstenizifikacije u drugima regionima Srbije. To će dovesti do veće diversifikacije privređivanja u ruralnim područjima. Veliki deo ruralnih područja će postati zavistan od politika koje nisu vezane za poljoprivredu;

Struktura poljoprivredne proizvodnje će se izmeniti. Cena zemljišta neće porasti prema očekivanjima koja su trenutno u Srbiji. Može se očekivati da će cena zemljišta padati pod uticajem liberalizacije (koja će i dalje postojati samo u smanjenom obliku) i koja će eliminisati nekonkurentne proizvođače i povećati efikasnost intenzivne proizvodnje čime bi se sa manjih površina dobijao isti rezultat. Međutim, kako je veliki uticaj CAP, ali i trenutne politike plaćanja po hektaru u Srbiji, može se pretpostaviti da će cene zemljišta blago rasti. Ukoliko bi Srbija ušla u EU, tada bi opet pod uticajem ostalih mera CAP cena zemljišta blago porasla;

Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!

Koncept neoliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! Dakle, od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinio, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto.

                                         (Autor je analitičar i publicista)