SVET, GLAD, STRATEGIJA I (NE)ODGOVORNOST!(1.)

Neko gladuje, neko baca hranu

     Trećina ukupno proizvedene hrane u svetu ili, ili oko 1,3 milijardi tona godišnje završi na smeću, dok istovremeno mnogo ljudi glauje. Deo od bačenih tih 700 mlijardi evra, baci se i u Srbiji, umesto da se preda onima kojiam je potrebna pomoć. Zato je u Skupštini Srbije dostavljena inicijatova da se ukine PDV na doniranu hranu i tako podstaknu proizvođači i trgovci da je usmere ka narodnih kuhinjama i sličnim organizacijama.

Piše: Branislav GULAN

     Baciti ili pokloniiti hranu? Nije malo onih koji se odlučuju za prvo. Zvanično u Srbiji se za 365 dana godišnje baci između 770.000 i 900.000 tona hrane. Možba bi količinu smanjilo smanjenje PDV-a na poklonjenu hranu, piše Aleksandra Mitić. ,,Time će se oni podstaći da doniraju više hrane jer se sada više isplati da hranu unište nego da je daju. S druge strane postoji velika potreba za time, kapaciteti narodne kuhinje nisu dovoljni, kao što nije dovoljna ni pokrivenost našeg stanovništva socijalnom pomoći’’,  ističe  za javnost Milica Marušić Jablanović, poslanica Ekološkog ustanka, koji je i podnosilac predloga za dopunu Zakona o porezu na dodatu vrednost, kojim bi se ukinulo plaćanje PDV za poklonjene viškove hrane.

     Oni koji hranu prikupljaju računaju: u prošloj 2023. godini bilo je oko 400 tona. U ovoj godini, već su na tom obimu. „Zahvaljujući našim donatorima koje imamo mnogo i sa kojima sarađujemo, oni nam dovoze njihovu donaciju – hranu do našeg skladišta, a onda mi zajedno sa našim partnerskim udruženjima iz našeg magacina dalje distribuiramo, gde pola (troškova) snosi donator tokom dovoza, a onda ostalo je na našim partnerskim udruženjima“, objašnjava Srđan Budimčić iz Banke hrane.

Ekonomska računica 

     Pi-ar menadžerka jednog od najvećih domaćih trgovnskih lanaca Milica Popović napominje da kompanija u kojoj radi već jednu deceniju pomaže banke hrane u Srbiji svakodnevnim donacijama voća i povrća. „Od prošle 2023. godine uključili smo u donacije i ostale kategorije viškova hrane i samo tokom 2023. godine donirali smo 918 tona hrane korisnicima banaka hrane i građanima direktno“, precizira Popovićeva.

     Ekonomska računica, na osnovu analize iz 2020. godine, pokazuje da bi se smanjenjem PDV-a prihod u državnu kasu smanjio za oko 25 miliona dinara, ali da bi se povećala vrednost donirane hrane za oko 160 miliona dinara. Ovakva mera nije nešto što je novo za Srbiju, u više od 20 zemalja EU ovakva mera je već usvojena. Postoje ograničenja da bi se sprečile zloupotrebe, na primer da se hrana može donirati samo registrovanim institucijama kao što su Banke hrane, Crveni krst, Narodne kuhinje i slični entiteti i da to može biti određenog nivoa ukupnog prometa – dva do pet odsto. Najnovije u okolini, dogodilo se u Bosni gde je prošle 2023. godine ukinut PDV na doniranu hranu pred istekom roka trajanja. Evropa je podeljena po pitanju tog poreza – plaća se na primer u Austriji, Rumuniji, Švajcarskoj, a ne plaća u Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, kaže ekonomista Mihailo Gajić.

Da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

    Krajem 2022. godine, kroz naslove u medijima paničilo se zbog globalne nestašice hrane nakon ruske invazije na Ukrajinu. Cene pšenice bile su skočile na rekordno visok nivo pošto je Rusija blokirala ukrajinski izvoz žitarica u Crnom moru. Sada, dve godine kasnije, pojavila se sasvim drugačija priča. Poljoprivrednici u Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Bugarskoj su ogorčeni zbog prezasićenosti ukrajinskim žitom Ovi farmeri imaju razloga da se osećaju uvređenim. Veći deo ukrajinske žetve žitarica bio je preusmeren na železnicu, a sve carine i kvote u EU bile su ukinute kako bi se osiguralo da žito neće biti zarobljeno i da ne ode u otpad. Neviđeni prilivi ukrajinske pšenice, vredni 1,17 milijardi evra, prešli su u susedne zemlje EU, spuštajući lokalne cene i ostavljajući mnoge proizvode farmera da čame u skladištima.

     Pšenica je trebalo da prođe kroz te zemlje na međunarodna tržišta. Ali veći deo je umesto toga ostao u zemlji, zauzimajući prostor u silosima i ušao je na lokalno tržište, zbog nedostatka transportnih kapaciteta i problema sa železničkom infrastrukturom. Smanjena potražnja iz severnoafričkih zemalja koje su morale da smanje uvoz hrane pošto njihove ekonomije slabe u kontekstu rasta kamatnih stopa takođe je doprinelo tome.

Bacanje hrane

 Svake godine 16. oktobra se obeležava Svetski dan hrane. Međutim, situacija sa dostupnošću hrane odavno nije bila teža. Više od tri milijarde lјudi, odnosno, skoro 40 odsto svetske populacije, ne može sebi da priušti zdravu ishranu. Istovremeno, skoro dve milijarde lјudi su prekomerne težine ili gojazni zbog loše ishrane i sedećeg načina života. Zbog toga je Organizacija UN za hranu i polјoprivredu (FAO) i ove godine organizovala niz aktivnosti kako bi skrenula pažnju javnosti na probleme u prehrambenim sistemima, ali i omogućila svima da se priklјuče rešavanju problema. Sve potrebne informacije o ovoj temi mogu se naći na sajtu Organizacije UN za hranu i polјoprivredu – World Food Day.

      U Srbiji 500.000 lјudi (sedam odsto stanovnika), živi na samoj ivici egzistencije, a gotovo četvrtina populacije je u riziku od siromaštva! S druge strane, svakoga dana se u našoj zemlјi baci dva miliona kilograma hrane, jedan čovek baci 300 grama. Umesto u kanti, evo načina kako da ta hrana završi u tanjiru onih koji nisu u mogućnosti da je kupe. U toku je kampanja „Spasimo hranu, spasimo humanost“, u sklopu Projekta za unapređenje okvira za davanje koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a koju sprovodi Koalicija za dobročinstvo predvođena Fondacijom „Ana i Vlade Divac“.

      Menadžer tog projekta Želјko Mitkovski kaže da svaki stanovnik Srbije godišnje baci 30 do 40 kilograma hrane, te da je neophodno da zajedno povedemo računa o tome – da smanjimo količinu hrane koju bacamo i povećamo količinu hrane koja se donira. „To možemo učiniti na različite načine – možemo bolјe planirati kupovinu, bolјe skladištiti hranu i bolјe organizovati u frižiderima. A, naravno, ukoliko se dogodi da vidimo da smo pripremili više hrane, uvek je možemo podeliti sa prijatelјima ili ugroženim komšijama“, rekao je Mitkovski. Kao primer naveo je svoju komšinicu koja kada spremi veću količinu hrane za nedelјni ručak uvek, bar deo kolača ili neku šniclu, odnese komšiji koji je ugrožen. Kampanji se priklјučio veliki broj kompanija, pa tako sada u pojedinim trgovinskim lancima građani mogu da kupe neki proizvod i da ga odlože u korpu za doniranje.      Takođe se organizuju akcije u kojima kada potrošači pazare određeni proizvod, ta kompanija, proizvođač ili distributer doniraju jedan sličan proizvod. Međutim problem je sa PDV-eom. Trgovinski lanci bi donirali deo svojih proizvoda, ali da bi donacije bile veće kada bi se ukinuo PDV na takve artikle. „Proizvođači i prodavci kada hranu doniraju, moraju platiti PDV kao da su tu hranu prodali. Kako bi se povećale donacije, bilo bi dobro da se problem reši po ugledu na 20 zemalјa članica EU.“, objasnio je Mitkovski.

     Seoska domaćinstva su male fabrike, a mnogo ljudi gladuje, baš u selima! Sa druge strane su razvijena društva koje imaju problem sa velikim brojem gojaznih osoba i ogromnim količinama hrane koja se baci! „Dragi moji, u vreme mnogih ograničenja koja su posledica ove pandemije, svesni smo i da će mnoga dobra biti nedostupna ili će biti ograničena. Kao prvo i najznačajnije je dostupnost i proizvodnja hrane. Kada se obeležava Svetski dan hrane, moramo da se podsetimo da oko dve milijarde ljudi nema pristup dovoljnoj količini hrane ili su u situaciji da umiru od gladi“, napisao je Bogoljub Karić na svom Fejsbuku i dodao. „Sa druge strane su razvijena društva koje imaju problem sa velikim brojem gojaznih osoba i ogromnim količinama hrane koja se baca. Imamo i treću stranu ove teme, a to je pametno i strateško planiranje i razvoj novih resursa u borbi za bolju i kvalitetniju hranu“.

     Sećate se, dodao je, da sam promovisao ideju o seoskim domćinstvima kao malim fabrikama, koje bi u Srbiji proizvodili hranu za pola Evrope. Ta ideja u novonastaloj situaciji bi mogla da bude rešenje velikog broja problema. Mnoga domaćinstva u Srbiji su napuštena, a sve je više radnika čije firme ili poslovi propadaju, pa ideja o fabrikama pod otvorenim nebom je veoma realna i dostižna. „Naše oranice plodne zemlje, čekaju preduzetne i vredne ljude da pokrenu proizvodnju povrća, voća, žitarica ili se bave uzgajanjem životinja… Šta god se posadi na plodnoj srpskoj zemlji će roditi, a o kvalitetu i da ne govorimo. Takve male fabrike hrane su izvor profita za preduzetnike ali i sigurno tržište hrane za građane Srbije i hiljade drugih širom sveta“, istakao je Karić.

Dakle, da li se suočavamo sa premalom ili prevelikom proizvodnjom hrane?

     Odgovor nije ni jedno ni drugo. Prezasićenost žitom na tržištima u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj pokazuje da trenutna kriza cena hrane nikada nije bila zbog njene nestašice! Radi se o distribuciji i nefunkcionalnim tržištima.

     Poljski farmeri sada trpe jer njihovi prihodi opadaju. Ali disfunkcija na tržištima hrane je globalni fenomen. Decenijama su farmeri u mnogim zemljama na južnoj Zemljinoj polulopti na sličan način bili potkopani bacanjem jeftine hrane na njihova tržišta iz zapadnih zemalja koje su subvencionisale proizvodnju i izvoz hrane. Mnoge od tih zemalja postale su zavisne od uvoza hrane, što ih je učinilo posebno ranjivim na poremećaje na globalnom tržištu. Ove zemlje se sada bore sa rastućim računima za uvoz hrane i rastućim otplatama dugova koji prete da izazovu nove talase gladi, čak i kada je Evropa prezasićena žitom. Ovakve vrste ishoda su proizvodi neuspešnog industrijskog sistema proizvodnje hrane koji daje prioritet prekomernoj proizvodnji nekoliko osnovnih prehrambenih proizvoda za globalizovane lance snabdevanja tačno na vreme; a to podstiče monopol samo nekolicine agrobiznisa – poput giganata koji proizvode žitarice, koji su prošle 2023. godine zabeležili rekordne profite, dok su tržišta hrane propadala.

     To je sistem koji ne uspeva da obezbedi hranu tamo gde je potrebna, da spreči porast gladi ili da obezbedi stabilan život poljoprivrednicima.

     Štaviše, ovako uspostavljeni sistemi proizvodnje hrane nisu samo izuzetno ranjivi na šokove kao što su rat, klimatske promene i finansijska nestabilnost. Oni su takođe skloni ciklusima porasta i propadanja koji obično dovode do blokada, prezasićenosti i nestabilnosti koji štete poljoprivrednicima i potrošačima širom sveta.

     Farmeri pogođeni ovim sistemom u istočnim zemljama zaslužuju kompenzaciju. Finansiranje te kompenzacije moglo bi doći iz poreza za četiri prehrambena giganta koji su ostvarili rekordan profit, kako su cene hrane rasle. Potrebno je uložiti više napora kako bi se osiguralo da žito može da se kreće iz Ukrajine i iz Rumunije, Poljske i Bugarske — i na mesta kojima je to potrebno, odnosno u regione koji su veoma nesigurni po pitanju hrane. Ne treba ga bacati na lokalna tržišta, niti njime samo hraniti svinje i krave.

     Ali takođe je vreme da kreatori politike priznaju da industrijski prehrambeni sistem ne uspeva da obezbedi sigurnost snabdevanja hranom ili finansijsku stabilnost za poljoprivrednike. Samo povećavanje proizvodnje i iskorišćavanje prirodnih resursa za postizanje većih prinosa u ime ”sigurnosti hrane” je recept za nastavak haosa. I moraju prestati da suprotstavljaju farmere jedni drugima.

     Da, uvek će nam biti potrebna pravična trgovina. Ali naš sistem ishrane treba da bude potpuno transformisan i diversifikovan, kako bi bio mnogo otporniji na šokove – i manje podložan propadanju, špekulacijama i damping, javlja Euractiv.  Poljoprivrednici moraju biti u mogućnosti da proizvode mnogo raznovrsniju hranu za više lokalno-regionalnih tržišta. I treba da dobiju fer i stabilnu cenu od potrošača.

 UN pozvale sve svetske lidere „da pomognu u obnavljanju sporazuma i okončanju sukoba“

     Šefica Svetskog programa za hranu (WFP) Ujedinjenih nacija, Sindi Mekejn, odmah je bila upozorila  da će biti teško obezbediti hranu za svetsko stanovništvo, ukoliko Rusija bude napustila sporazum o žitu. Ona je izjavila da sporazum mora biti obnovljen.  Sporazum mora da se produži. Mi nikako ne možemo da nahranimo određeni region, a kamoli čitav svet, ako se to ne dogodi – rekla je Mekejn za BBC.

     U to vreeme, na pitanje javnosti  da li misli da će Rusija pristati na produženje sporazuma, ona je rekla da nije sigurna.  To me jako brine. A, trebalo bi da brine i sve ostale – poručila je Mekejn i pozvala „svakog svetskog lidera“ da pomogne u obnavljanju sporazuma i okončanju sukoba. Ona je dodala da je WFP nabavljao žitarice iz drugih država kako bi ih distribuirao zemljama širom sveta, ali da nisu uspeli da prehrane toliko ljudi zbog rastućih troškova. Znam da postoje neke farme koje još uvek rade. Ali morate zapamtiti da je velika većina zemlje na kojoj su se ranije uzgajali usevi sada minirana, sa nagaznim minama, rekla je ona. Istakla je da bi, čak i ako bi se sukob danas okončao, godinama trajalo čišćenje zemljišta kako bi ono postalo bezbedno. Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Veršinin tada je bio izjavio da sporazum o žitu neće biti produžen ukoliko Moskva ne dobije garancije da će njeni zahtevi biti ispunjeni.

Trgovcima se više isplati da bace hranu nego da je poklone!

      U Srbiji samo na deponijama godišnje završi oko 250.000 tona hrane. Svaki zalogaj od ručka koji nam pretekne uglavnom završi u smeću. Statistika pokazuje da svaki stanovnik Srbije nagodišnjem nivou baci oko 28 kilograma hrane. Bacalo bi se manje kada bismo imali Zakon koji bi motivisao i građane i kompanije da doniraju viškove. Trgovcima se sada više isplati da hrana završi u smeću, jer na poklonjene namirnice plaćaju PDV. Bačena hrana, osim socijalnog, veliki je i ekološki problem. ”Mi sada imamo preko 90 odsto otpada koji se stavlja na deponije.Dakle, to je jedan ogroman resurs koji bi mogao da postane jedan novi izvor energije“, kaže Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju PKS-a.  

      Zelena banana napušta svoju farmu na Kostariki i kreće put marketa, recimo u Bačkom Petrovcu u Srbiji. To je najmanje 10.000 kilometara brodom. Iz luke kamionom koji troši goriva kao četiri automobila, odlazi do distributivnog centra iz kojeg se nešto manjim kombijem dovozi do marketa u našoj opštini. Otići gladan u prodavnicu smrtni je greh prema novčaniku. Previše hrane stalo je u ta kolica. Zaboravljena u fioci frižidera, banana je na žutoj kori dobila smeđe pege. I tako neprimamljiva, možda čak i gnjecava svoj put od preko pola sveta završava na lokalnoj deponiji.

Postojeći način proizvodnje hrane vrši pritisak i na ključne resurse poput vode, zemljišta, prirodne raznolikosti i šuma. Praktično, kada bacimo hranu, bacili smo i sve resurse koji su upotrebljeni da bi ta hrana bila proizvedena, kaže Ivana Jovčić, direktorka Centra za unapređenje životne sredine.

“Slikovito, kada bismo odbačenu hranu posmatrali kao državu, ona bi bila treća na svetu po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte,” navodi Jelena.

     Jasno je zašto je bacanje hrane problem. I gotovo trećina proizvedene hrane u svetu završava na ovakav način. Stručnjaci širom sveta, koji su se udružili u projekat Drawdown, zaključili su da pojedinci najviše mogu da doprinesu smanjenju emisije štetnih gasova u atmosferu, time što će manje baciti hrane i s vremena na vreme, pojesti obrok koji je u potpunosti biljnog porekla.

Jeftinije je baciti nego donirati

     Procenjuje se da u Srbiji oko pola miliona građana svakodnevno nema dovoljno hrane, ili je nema uopšte. Sa druge strane, procenjuje se da na domaćim deponijama završi oko 700.000 tona hrane godišnje. Iako najveći deo tog otpada dolazi iz domaćinstava, kompanije takođe imaju viškove. Banka hrane Vojvodine nastoji da napravi most između onih koji imaju viškove i onih koji su gladni. Desetak volontera sa sedištem u Irigu već tri godine posreduje između trgovinskih lanaca, kao i proizvođača hrane i oko 200 organizacija, poput udruženja, centara za socijalni rad, Crvenog krsta i neformalnih grupa. “Sakupili smo preko 400 tona hrane, od kojih su 262 tone voće i povrće, putem platforme Tanjir po tanjir,” navodi osnivač Vojvođanske banke hrane Srđan Budimčić.

     Kompanije doniraju proizvode koji su pred istek roka. Odrednice “upotrebiti do” i “najbolje upotrebiti do” razlikuje se po tome što je ova druga i dalje bezbedna za upotrebu nakon označenog datuma, samo nešto izmenjenog kvaliteta.  U pojedinim zemljama Evropske unije hrana se može donirati i nakon isteka “najbolje upotrebiti do” datuma. EU radi na regulativi kako bi proizvođači pored “najbolje upotrebiti do” stavile i rok do kada je hrana zdravstveno bezbedna. Na ovaj način bi se značajno smanjilo bacanje hrane. “Mi se trudimo da svu hranu koju dobijamo, da je doniramo do datuma koji piše kao rok,” navodi Budimčić.

     Kompanije koje se odluče da viškove usmere ka gladnima, a ne ka otpadu, na donaciju moraju da plaćaju i porez na dodatu vrednost (PDV), što je i najveća prepreka. Pravo na otpis PDV-a nemaju samo preduzeća koja posluju u EU, već i u Bosni i Hercegovini. “To je značajno jer, prema proceni Fondacije Ana i Vlade Divac koji su i najveći zagovornici ukidanja tog poreza, kada bi se ukinuo taj porez, godišnje bi bilo donirano hrane u vrednosti od 16 miliona evra,” objašnjava Srđan Budimčić.

     Hrana koja je pred istek roka i koja će se baciti nema vrednost. Tom logikom su se vodili zakonodoavci u EU. Zašto bi onda trgovci i proizvođači plaćali porez kada bi tu istu hranu i donirali? “Uništavanje jedne tone hrane, prema informacijama koje imamo, košta oko 35.000 dinara, što je veoma često manji iznos u odnosu na PDV koji bi platili,” navodi Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine. Procenjuje se da se u Srbiji godišnje baci 2,95 miliona tona otpada, od kojih je oko 40 odsto otpad organskog porekla. Takođe se procenjuje da na domaćim smetlištima završi do 700.000 tona hrane. Ipak, ne postoje zvanični podaci.

Bacanje hrane smanjiti na polovinu!?

     EU se obavezala da će do 2030. godine, bacanje hrane smanjiti za polovinu. Tako su, na primer, utvrdili da su jaja bezbedna za upotrebu i nakon 28 dana, pa su produžili njihov rok upotrebe sa tri, na četri nedelje. Primetivši da se dosta svežeg mesa u maloprodaji baca, dozvolili su prodavnicama da zamrzavaju meso, produživši  im rok, omogućavajući više vremena za doniranje humanitarnim organizacijama.

     U Srbiji ne postoji ni jedan strateški dokument koji bi regulisao smanjenje otpada od hrane. Program upravljanja otpadom za period 2022-2031 i Akcioni plan upravljanja otpadom 2022-2024. godine ne uključuju mere prevencije otpada hrane, navela je šefica Službe za kvalitet i informisanje o hrani pri Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske Marija Batinić Sermek, na predstavljanju Analize pravnog okvira Republike Srbije u odnosu na zahteve EU u oblasti doniranja hrane i sprečavanja otpada od hrane.

      Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine podseća da je Radna grupa za izradu Zakona o upravljanu viškovima hrane sastavljena još 2016. godine, međutim nacrt zakona nikada nije objavljen. Dodaje da je, s obzirom da je prošlo osam godina, potrebno formirati novu radnu grupu i započeti sa izradom zakonskog rešenja kako bi se ovaj problem rešio.

     Nekoliko kilometara zapadno, preko Dunava, prošle 2023,godine je usvojen Plan za sprečavanje i smanjenje otpada od hrane na nacionalnom nivou. Takav dokument u kojem su definisani ciljevi i načini kako do njih doći, postojao je od 2019. godine. Definisali su i Nacionalni plan oporavka i otpornosti. “Preko njega smo uspeli dobiti sredstva od EU da finansiramo, između ostalog, infrastrukturu opremanjem organizacija koje se bave doniranjem hrane. Dobili smo oko četiri miliona evra za nabavku vozila, hladnjaka, polica i slično,” rekla je Batinić Sermek.

     Ovim problemom bavi se i Zakon o poljoprivredi. Njime je kreiran Registar posrednika u donaciji hrane, kojeg u Srbiji još nema. Napravljen je i Pravilnik o doniranju hrane u kojem je jasno opisano koja se hrana može donirati, pod kojim uslovima, kao i obaveza za izveštavanje o količinama donirane hrane. “Naša Agencija za poljoprivredu i hranu je izdala smernice o trajnosti pojedine hrane nakon najbolje upotrebiti do roka. Osoba u potrebi ne mora prihvatiti takvu hranu,” objasnila je za javnost Batinić Sermek. Ona je dodala i da se u Hrvatskoj porez na doniranu hranu ne plaća od 2015. godine, ukoliko se hrana donira humanitarnim organizacijama iz Registra. Kako bi se olakšalo uspostavljanje kontakta između donatora i humanitarnih organizacija, napravljena je i platforma “e-doniranje”.

     Kako bi se podigla svest građana o ovom problemu, osim povremenih kampanja u medijima, kreirana je i platforma Hrana nije otpad. Napravljeni su i vodiči za smanjenje bacanja hrana na svim nivoima prehrambenog lanca. U vrtićima i školama se prave izložbe i dele slikovnice kako bi se i deci skrenula pažnja da pripaze.

Šta ja mogu da uradim?

     Humanitarnim organizacijama poput Banke hrane Vojvodine ili Kuhinja solidarnosti građani mogu da pomogu putem doniranja novca ili volontiranjem. Banka hrane sarađuje isključivo sa kompanijama, jer njihovi proizvodi imaju deklaraciju, na kojima se jasno vidi da li je hrana bezbedna za konzumaciju.

     Pa šta ćemo sa hranom koja nam pretekne? Najbolje da do nje ne dođe. Centar za unapređenje životne sredine sastavio je Vodič za smanjenje otpada od hrane u domaćinstvu.

     Prvi korak je planiranje obroka i kupovine. “Ako namirnica nije na spisku znači da je nepotrebna. Da nam je potrebna, bila bi na spisku,” strogo se navodi u ovom dokumentu. Kako se često dešava da kada krenemo u kupovinu, od svega zaboravimo baš spisak, mogu se koristite mobilne aplikacije čija je funkcija baš ovo. One nude mogućnost da spisak podelimo sa ukućanima, kako se na kuhinjskom stolu ne bi našla dva ista artikla.

     Drugi korak koji savetuje Vodič jeste kontrolisanje u radnji. Sveže pečen hleb lepo miriše, ali već imamo veknu kod kuće. Kupujemo samo ono što nam je zaista potrebno, u manjim pakovanjima i količinama. Idemo češće u nabavku, jer onda nemamo potrebe da pravimo zalihe. Ne dopuštamo da nas marketinški trikovi zavedu. “Bitno je da zapamtimo, ako smo nešto kupili jeftinije na akciji, a posle toga se ta hrana pokvarila i nismo je upotrebili – to nije ušteda, samo smo potrošili novac,” podseća ovaj priručnik.

     Kada smo doneli namirnice iz radnje, važno je kako ih pakujemo i to je treći korak. U Vodiču je napravljen popis kako se koje voće i povrće čuva. Na primer, bananu sa početka priče držimo podalje od svih ostalih namirnica jer ispušta gas etilen koji čini da se ostalo voće i povrće brže kvari.

     Četvrti korak je priprema. Neće se baciti ukoliko je ukusno. Dešava se da zagori, da se presoli ili se napravi prevelika količina, i zato se kulinarstvo, kao i svako umeće, uči i vežba. Centar za unapređenje životne sredine napravio je niz kratkih videa “Moja kuhinja bez otpada”, gde i ovi neiskusni i oni iskusni mogu saznati po koji trik. Procenjuje se da se u ruralnim sredinama hrana manje baca, zbog toga što ostaci završe na meniju domaćih životinja. Važno je samo da ne bude prezačinjena. Ukoliko ni ovo nije opcija, može se kompostirati, i tako postati “hrana za hranu”.