Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Bele kuće, daleko od puta, i a n naseljenjih mesta, privlače pogled…Za neku postoji i oznaka da je to etno kuća i kako da se do nje dođe… U toj daljjni, u dvorištu tih belih kuća, krije se i čardak, bunar, stoka i prostranstvo polja. To je i prva asocijacija na salaš, biser Vojvodine. Do pre sedam decenija bilo ih je u Vojvodini 200.000… Vremenom su bili zapostavljeni, zarasli u korov… Nestajali… Pa kada je postala omiljena reč seoski turizam u Srbiji, krenula je njihova obnova. Ne u broju u kom su postojale ruien, i njihovi temelji, ali nekoliko hiljada ih je obnovljeno i postalo privlačno za izlet da se ode do njih, uživa, ponegde vidi i mali zoološki vrt, pojede domaća supa, paprikaš, štrudla s makom i proba hrana iz prirode koja se ovde priprema od domaćih životinja… Ponegde i od divljači, ako je vlasnik i lovac…
Branislav GULAN
Salaši su simbol panonske ravnice. Prethodna tri veka bili su ,,samnostalni pogoni“ udaljeni od sela i grada, na kojima se živelo, ratarilo, vrtlarilo, stoačarilo i vinogradarilo. Kao značajno obeležje Panonije, salaši govore o tradiciji, o postanku paora, o kulturi, običajima i navikama. Oni su bili mesta gde počinje i traje život. Na njima se rađalo, sejalo, žnjelo, neprestano radilo, borilo za egzistenciju, tugovalo, u vreme sušnih leta, kišnih jeseni, i oštrih zima…Ali i radovalo bogatoj letini, punim štalama, i oborima i slavilo ono što je i hrišćanski. Iz daleka, u očima gradskog stanovništva, i trurista, salaši izgledaju bajktovito.Salašarska idila zabeležena je na mnogim slikama velikih majsotra, u poeziji, prozi, ali i u muzici, kaže Miroslav Božin, publicista iz Novog Saa, autor knjige ,,SALAŠI ZA VAS“, koju je izdao novosadski ,,PROMETEJ’’u tiražu od 3.000 primeraka.
,,U umetnosti salaši su ostali večni. I stvarno iako danas malobrojni, jer ih je oko 1950.godine, kada su nestajali ih oko 180.000, procne su da ih, što starih što novih, ima blizu 3.000. Jer, sad se vraćaju u život, odupiru se izazovima civilizacije i vraćaju posetioce u nekadašnja, sporija vremena, u spokoj, letargiju i podgrevaju nadu da se bar neki čas, ako ne i poneki dan, može živeti bez gradske vreve, poslovnih iskušenja i svakodnevnih strepova,. Razvojem civilizacije, u drugoij polovini XX veka, njihova ekonomska uloga je oslabila. Oni koji su preživeli, pa su nadograđeni, danas su idealna mesta za odmor, relaksaciju i pogled u – bogatu prošlost’’, kaže Božin. Uživanje u hladovini bagrema, duda i oraha, u toplini paorskih peći, nezaboravni zalogaji salašarskih običnih, nasušnih i svečarskih jela, razne aktivnosti koje vraćaju uspomene i podsećaju na detinjstvo, a sve deleko od gradske vreve i stresnih trenutaka – razlozi su zbog kojih je poželjno da se i danas ode do nekog od salaša u Vojvodini. Autor publikacije Miroslav Božin, napomnje da bi se lakše shvatila salašarska logika i ćud, da uvek pre nego što se krene na put salaša, treba pogledait 10 valjanih razloga za posetu salašima, koji se nalaze u knjižici sa 1.200 fotografija i naslovom ,,SALAŠI ZA VAS“.
Za one koji zamišlaju da idu na salaš, da on ima, bunar, stoku i prostranstvo… Poljoprivreda je obično prva asocijacija na salaše u Vojvodinui. Jer, obično su kuće su napravljene na starinski način, uz pomoć nabijanja zemlje ili od čerpića koji su se pravili od prirodnih materijala, koji su se mogli pronaći u blizini. Blato, slama i pesak su se mešali, te bi se formirale cigle koje su se zatim sušile na suncu i vetru i zahvaljujući takvom sistemu pravljenja nastali bi debeli zidovi U takvim kućama bilo je sveže leti, a zimi ju je bilo teže zagrejati. Mnogo stoke i obrađivanje zemlje je deo svakodnevnog života prosečnog salašara, a u obližnje naselje se ide po potrebi.
,,Danas večina salašara ima kuću i u nseljenim mestu, ali tamo kada napuste salaš ili kada dođe zima, u zavisnosti da li imaju gde da smeste stoku. Sve češći je slučaj da je salaš kraj puta, a ponegde se vidi stok, pa sa vožnjom kroz ravnicu vidimo da je okružen poljima i njivama oronuo, bez prozora, boje i života u njemu. S druge strane, u polednjih nekoliko godina popularizoali su se salaši kao restorani ili prostori za proslave, što je apsurdno jer oni pravi salaši odumiru. Ti salaši obiluju raskošnošći i restauriranim predmetima sa salaša, od kojih su neki veoma moguće došli baš sa onih napupenih“, pisala je Jovana Makitan, istražitelj salaša.
Jedan od glavnih razloga njihovog odumiranja bio je nedostatak električne energije, jer je današnji način života usko povezaan sa strujom i većina naših potreba i funkcija zavisi od nje. Kako vreme prolazi i tehnologija napreduuje, sve više postajemo zavisniji, što se može osetiti kada nestane struja, gde nam i pored elementarnih stvari kao što su sijalica, topla voda, i grejanje nedostaje da napunimo telefon, internet, klima kako bi se rashladili…
Sociolog sela, profesor filouofskog fakutelta u Novom Sadu, dr Srđan Šljukić, , kaže da o salašima postoji mnogo stereotipa. Samo na osnvou jednog od njih, salaš predstavlja izolovanu stambenu i privrednu jedinicu. To, međutim, uopšte ne mora da bude slučaj. Na primer, ukoliko se posmatraju salaši u okolini Sombora, može se videti da se zapravo radi o čitavim naseljima, njih oko 15 koja se sasstoje od velikog broja salaša, ponekad čak i ušorenih.
,,Najvažnije infrmacije po pravilu se pojavljuju u gradovima, a ruralne oblasti sakako nikada nisu bil prioritetni cilj društvenog razvoja za one koji u društvu donose najvažnije odluke. Selo i sa njima salaši su, kao po definiciji ibli marginalizovani i zapostavljeni, pa je tako u njih električna energija najkasnije dolazila. Naravnoi da se odražavalo na uslove života čitavih porodica što je ih stimulisalo da napuštaju sela i salaše i prelaze u gradove“, kaže Šljukić.
Na sajtu Our World in Data je 2021. godine objavljeno istraživanje gde se navodi da je broj ljudi koji nemaju pristup električnoj energiji smanjen dvostruko u odnosu na pre dve i po decenije. Istraživanja su obuhvatila vreme od 1998. do 2019. godine i pokazuju da najveći broj onuh koji nemaju struju živi u podsaharskoj Africi. Potrebno je naglasiti da neki korisnici imaju veoma nizak pristup električnoj energiji koja je dovoljna da se napuni telefon ili da bar gori sijalica, ali da je to opet veliki korak koji vodi ka podizanju standarda tih ljudi. Prema ovom istaživanju objavljenim u časopisu Elektrisiti žurnal (Elektricity Journal) oko 3,5 miliajrdi ljjudi nema pouzdan i stalan pristup električnoj energiji, a pored podsaharske Afrike, problem je najveći u južnoj Aziji.
Da ima struje…
,,Struja je pokretač svega. Da ima struju na salašu, imao bi i frižider i sijalice, ne bih mnogo mislio o hrani. Mogao bih da imam i zamrzivač, i ovo i ono, ma ne da danas kada zakoljem moram da sedam u traktor i da nosim kući u zamrzivač. Čemu to vodi, jer treba odneti i treba se vratiti, gubim vreme i još mnogo stvari. A, ovde bih moga napraviti kupatilo da se okupam, kd god hoćeš. Sve se vrti oko struje. Svuda u brdovitim krajheevima bivše Jugoslavije ima struje, a mi kilometar od sela da je nemamo“, izjavio je u za javnost Goran Nača. salašar koji je odrastao na salašu u blizini Sombora. Sad s zobg loših uslova uvek nalazi na relaciji između salaša i kuće u selu. Struja treba i za obavljanje poslova, ne samo za uživanje. Dani su kraći, kada treba da pomuzem krave bude već mrak i treba mi sijalica, kupio sam agregat i muzuilicu, ali to nije to. Živeti u tami nije rešenje, navodi Nača.
Salaš je napustio i Goran Raletić sa porodicom, koji za razliku od Gorana Nače, nisu rešeni da stalno žive na salašu, ali su želeli da borave tamo i da se bave stočarstvom.Kako je Raletić naveo za javnost, dosta stvari je uticalo na to da par puta odustane od života tamo. A, najviše u tome udela je imala struja, jer da su je imali, ne bi bilo problema sa nanošenjem štete od strane životinja i ljudi, zato što bi na žicu oko salaša pustio struju, a mogao bi da ugradi i kamere. Takođe je naveo problematiku snabdevanja stoke s vodom. Jer, za stoku treba mnogo vode koju dopremaju iz bunara. Moraju da je izuvlae na kante i raznose do valova, što bi moglo mnogo lakše kada bi imali pumpu, jer bi time uštedeli vreme i snagu.
Salašari pričaju da je Ministarstvo poljoprivrede, šamarstva i vodoprivrede , odnosno Uprava za agrarna plaćanja, pre nekoliko godina raspisala Javni poziv za podnošenje zahteva za odobravanje podsticaja za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednog gazdinstva za elektrifikaciju polja. Ove investicije podazumevale su troškvoe za nabavku kablova i ostale opreme, pripremu terena i priključka na mrežu. U 2021. godini najviši ukupan iznos koji je korisnik morao da uplati da dobije struju bilo je oko 800.000 dinara. Prilikom pisanja ovog teksta, istraživač J. Makitan, je napisala da su tada 2021. godine iz Elektrodistribucije Srbije rekli da je do tada elektrifikacija urađena u tri oppštine na jugu Sribje – Varvarin, Žitorađa i Leskovac, a takođe da je urađena i u Inđiji, Somboru, Malom Iđošu, Lovćencu, a da je bila u toku u Bogatiću.
Vojvodina bez osvetlenja!
U agraru odmah pored Žablja, žive Petar i Dobrinka Krajnov, salašari koji su ceo svoj vek proveli na salašu. Petar je tamo i rođen, a Dobrinka je došla iz oblišnjeg sela gdeje bila do udaje, a u u kuči je imala sijaciu. Na salašu – nema. Oboje imaju više od osam decenija, dve ćerke koje su udate. Jedna ćerka živi u Žablju, pa donosi hranu, nosi veš i pere u mašini. Salaš se nalazi u blizini fabrike šećera. Ali, nisu im dali da se priključe. Kažu da im, treba sijalcia, frižider, pumpa kako bi imali vodu za stoku. To su i glavni razlozi kada je pre pola veka došlo do nestajanja stotina salaša na teritoriji Vojvodine. Kasnije su samo neki od njih obnovljeni. Da bi se sad i drugi obnovili, jer, gde ima struje, mladi bi se odvažili da započnu život na takvom mestu i da se bave poljoprivredom, ili nekim drugim biznisom ili samo da tamo žive. Kako su istakli ostali slašari, ukoliko situacija ostane ista, neće svojoj deci dozvoliti da tamo žive i da svijaju porodično gnezdo. Odnosno da se muče kao njihovi roditelji.
Treba istaći da je od vremena početka Korona virusa 19 počela i potraba za kupovinom nekretnina u selima. Bio je rast kupovine vikendica van naseljenih mesta, pa su svi očekivali da će sad krenuti i potraga za salašima. Posebno onima koji su sad ruine. Jer, su tada svi mislili da je najažnije zdravlje i – život. Bilo je izdavanja vikendica na dan, za proslave, boravka od nekoliko dana, izdavanja za prenoćišta, ili da oni koji su zakupljivali vikendice kako bi za mesec dana učili više o životima na salašima, bez struje. Ali, i to je nekako sad na izdisaju, ali su cene vikendica u prodaji dosta više. Glavno za donošenje odluke bilo pa je i danas, koliko para ima za takvo zadovoljstvo ili trajnu kupovini kuće van sela. Problemi su isti kod svih salašara. Jer oni sami da udruže toliki novac i da izgrade trafo stanice i da dovedu struju – ne mogu da finansiraju.
Stari somborski salaši
Bački salaš – mnogo opevan znamen poetičnosti prostora ravnice prostire se između Dunava i donjeg toka Tise – postoji, po mišljenjima istoričara i etnologa, još od 15 veka. Značenje naziva salaš korene ima u mađarskom jeziku, u reči szállás zabeležene su najranije u XIII. veku, sa značenjem zaštićeno mesto, odnosno azil (i u savremenom mađarskom jeziku ova odrednica ima značenje konačište, odnosno prenoćište). Na putopisnoj mapi Hejnriha Otendorfa pored Sombora je 1667. godine, na nemačkom, upisan toponim Salaš (Sallasch), a naziv sallasch zapisan je i 1735. g. na nemačkom jeziku u popisu ostavine somborskog kapetana Jovana Janka Brankovića.U dokumentu pisanom crkvenoslovenskim jezikom četrdesetih godina XVIII. veka pustare oko Sombora, ali i kuće na njima, nazivaju se salašima. Većinom su, po Bačkoj, salaši predstavljali pojedinačne raštrkane kućice oko imanja, veoma retko u većim skupinama. Somborski salaši su jedinstveni po tome što predstavljaju sasvim uređena salaška naselja, u kojima se, najčešće, nalazi više desetina salaša, negde ušorenih, a negde još raštrkanih, ali u neposrednoj blizini jedan od drugog.
Koreni današnjih, potpuno endemičnih salaških naselja oko Sombora, zadiru u početak XVIII. veka, kada su somborski graničari 1702. g. dobili pravo na korišćenje 28 velikih pustara u užoj i široj okolini Sombora. Na ovim pustarama ubrzo su, na zemlji koju su obrađivali, podizali kolibe ili kućice od naboja, prekrivene trskom ili slamom, koje su predstavljale preteču današnjih salaša. Tokom četrdesetih godina XVIII. veka komorske vlasti povremeno su se žalile da salaši oko Sombora služe kao skloništa razbojnicima. Administrator komorske uprave u Bačkoj Franc Jozef Redl izvestio je 1746. g. u izveštaju koji je iste godine poslao iz Sombora baron Redl navodi se da somborski graničari i komoraši drže 33 pustare, sa 18 velikih salaša (zapravo salaških skupina, tada još uvek ne i naselja), koji su po veličini skoro bili ravni osrednjim selima. Ukidanjem statusa vojničkog mesta sve somborske pustare prešle su 1746. g. u nadležnost Komorske uprave za Bačku županiju, a kada je 1749. g. carica Marija Terezija potpisala Elibertacionu povelju, Sombor je, kao slobodan i kraljevski grad, dobio na raspolaganje 11 pustara, na kojima su već decenijama postojali omanji salaši somborskih stanovnika.
U svojoj studiji istoričar Antal Hegediš primećuje da je bilo potrebno da protekne pola stoleća trvenja i borbi da sistem salaša, tako značajan i karakterističan za dalji razvoj grada, bude priznat i legalizovan. Sombor i njegov atar izdeljen na pustare, na kojima su bila smeštena istoimena salaška naselja 1805. god. Najviše salaša je bilo u Gradini i Čičovima. Popis iz 1775. g. beleži 470 pojedinačnih salaša sa 22.378 starih jutara zemlje koje su bile u posedu vlasnika salaša. Na salašima je korišćeno i obrađivano više od 2/3 plodnog zemljišta u somborskom ataru, i to jasno ukazuje na njihov preovlađujući uticaj na tadašnji privredni i ekonomski razvoj grada.
Vlasnici imanja ovih malih, novonastalih naselja posedovali su od desetak, pa do nekoliko stotina „lanaca“najplodnije bačke crnice.Nekada znatno bogatstvo somborskog salašarskog sveta opstajalo je decenijama i generacijama, a počelo je da se tanji i omaljuje prirodnim grananjem porodica i usitnjavanjem poseda prilikom deoba naslednika velikih salaških imanja, te su ona krajem XIX. i početkom XX. veka bila svedena najviše na nekoliko desetina jutara zemlje, a često i na manje od toga. Ipak, znatan broj Somboraca živeo je i dalje na salašima. Prema podacima s početka XX. veka od 4.179 kuća u Somboru, na salašima se nalazila 1.341 kuća (ili oko jedne trećine), a od 30.593 stanovnika koliko je 1910. g. živelo na teritoriji slobodnog i kraljevskog grada Sombora, 12.035 duša živelo je u 26 većih ili manjih salaških naselja, što znači da je početkom XX. veka, još uvek, blizu 40 odsto somborskog stanovništva živelo na salašima.
Prema tradiciji, u velikim salaškim naseljima živeli su isključivo Srbi i Bunjevci. Bunjevački salašari svoje salaše imali su, mahom, u Gradini i Nenadiću, a pojedine bunjevačke porodice živele su i u Leniji, Lugumercima, Šikari, kao i na Bezdanskim salašima. Srpski salašari salaška imanja imali su u Rančevu, Biliću, Obziru, Milčiću, Šaponjama, Leniji, Radojevićima, Žarkovcu, Lugumercima, Čičovima i na Bukovcu, a pomešani sa bunjevačkim porodicama živeli su u salaškom naselju Šikara, kao i na Bezdanskim salašima. Tek krajem XIX. veka pojedine bogatije nemačke i mađarske porodice podižu salaše na svojim velikim imanjima, skoro latifundijama, gde se najčešće nalaze, za razliku od skromnih srpskih i bunjevačkih salaša, pravi kašteli sa brojnim sporednim zgradama.
Somborska salaška naselja imala su sve što im je potrebno za svakodnevni život, pa i znatno više od toga. Neka salaška naselja imala su i svoju kapelicu (tzv. „vodice“), salašku školu sa zvonima koja su, u slučaju opasnosti od gradonosnih oblaka, zvonila kako bi bili rasterani, ali ni jedno salaško naselje nije imalo svoje groblje, pa su svi upokojeni salašari, prema običajima predaka, bili sahranjivani na jednom od po dva gradska pravoslavna ili rimokatolička groblja. Današnja somborska salaška naselja počela su da se urbanizuju u drugoj polovini XX. veka, pa su neki od salaša bližih gradu (Rokovci, Bukovac, Šikara, Bezdanski salaši, Nenadić, Obzir, Lenija, Lugumerci – danas Lugovo) postali tokom poslednjih decenija zapravo predgrađe Sombora, dok se u onim, nešto udaljenijim salašima (Rančevo, Bilić, Milčić, Šaponje, Radojevići, Gradina, Žarkovac, Čičovi), broj salašara znatno smanjio u poređenju sa onim od pre jednog veka, te se ona lagano gase.
Danas već ima dosa salaša koji nude prenoćište i predstavljaju idealan beg iz gradske gužve! Možda je došao trenutak da razmišljamo o kratkom predahu… Nakon vremena provedenog u stanovima i kućama, usled pandemije korona virusa, svi smo željni odlaska u prirodu, to je neosporno. Da odmorimo glavu, gledamo u nešto drugo i uopšteno, da se proluftiramo. U tom smislu bi nam svima dobro došao boravak u blizini mesta stanovanja. A, da li postoji bolja opcija, nego da se vratimo tradiciji. Brvnare u etno stilu i salaši, kao i seoske kuće koje možemo iznajmiti su nekako, čini se, dobitna kombinacija u ovom trenutku. Tim pre, što smeštaj na takvim mestima nije naročito skup, a nudi autentični ambijent i mogućnost istinskog odmora. I za dušu i za telo, što bi se reklo.
U TO Novog Sada, gostima odmah nuide deset najlčepšoih najlepših salaša u okolini Novog Sada
Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Ljiljana Natošević Milovanović Fotografija: Facebook/privatna arhiva, mojnovisad.com
Ako ste ljubitelj rustike, seoskog atara, tradicionalne vojvođanske kuhinje i dobrog vina, preporučujemo vam da posetite neke najlepših salaša u Vojvodini. Nakon što smo proverili šta nude salaši u Subotici, ovog puta na našoj listi je 10 salaša se nalaze u blizini Novog Sada, i svaki od njih pleni svojom posebnošću.
Beg od gradskog betona, buke i ubrzanog života u prirodu je nešto što će svima prijati. Vojvodina je deo Srbije koji obiluje salašima, gde možete pronaći trenutni odmor, mir i spokoj u zvucima zelenih pašnjaka, mirisima poljskog cveća i paleti plavih boja neba. Kao vodič kroz Novi Sad, donosimo vam preporuke, ocene i kritike salaša u gradu i okolini.
Salaš Familija, na Čeneju kod Novog Sada
Novi biser u ponudi šalasa je salaš-restoran Familija. Kada zamišljate idealan prostor u kom ćete Vi i Vaša porodica proslaviti važan datum ili otići na ručak sa izabranim društvom, na šta prvo pomislite da taj restoran- salaš mora da sadrži? Priča o salašu-restoranu počela je onda kada smo se porodično zapitali šta bi jedan restoran morao da sadrži a da na kraju priče ne bude ni jedno ali. Tako je nastao restoran-salaš Familija.
Čenej, naselje nadomak Novog Sada, na poseban način neguje i čuva vojvođansku tradiciju. Priča se da na Čeneju i u okolini postoji oko stotinu salaša, a mi vam izdvajamo pet na kojima možete da uživate i da se odmorite bez obzira na to koje je godišnje doba.Mitin salaš
Na desetak kilometara od grada nalazi se Mitin salaš koji je star oko 300 godina. Na salašu možete, osim u dobroj hrani, da uživate i u jahanju. Ovde ćete doživeti mnogo više od odmora. Gazda Mita je zadužen za boravak gostiju, a od njega možete da naučite mnogo toga o istoriji salaša. Ukoliko želite, ljubazni domaćin će vas naučiti i da jašete konje. Na salašu se bave i edukativnim turizmom za mlade pa se često organizuju književne večeri. Ukoliko odličite da posetite Mitin salaš, toplo preporučujemo da probate Mitinu frišku riblju čorbu.
Brkin salaš je udaljen samo šest kilometara od Novog Sada, a vodi ga porodica Matić. Salaš jpodignut 1904. godine, a danas, osim u specijalitetima iz restorana, posetioci mogu da uživaju u velikom ograđenom dvorištu, adrenalin parku, sadržajima za decu. Imaju i ponije, čisto zarad podsećanja da se nalazite na selu!
Bucin salaš
Tek oko 20 kilometara deli Novi Sad i Temerin, u kome se nalazi Bucin salaš. Osim smeštajnih jedinica, koje su kvalitetno opremljene, gostima ovog salaša se nude i mnogi drugi atraktivni sadržaji. Veliko dečije igralište i teren za mali fudbal, kao i uživanje sa stanovnicima omanje ergele su ono, što dopunjuje zabavu mališanima koji borave na ovom salašu. U restoranu se služe jela acionalne kuhinje, a nekoliko letnjikovaca i zastakljena bašta daju posebnu draž ovom mestu.
Zornića kuća
Sličnih kuća za odmor ima i po Srbiji, južno od Beograda. Samo tamo se nezovu salaš, već etno kuće. Kada krenete iz pravca Beograda prema Aranđelovcu, nakon 30-ak kilometara ćete naići na zanimljivo imanje, na kome je sve podređeno gostima. Pored savremeno opremljenih smeštajnih jedinica, u sklopu etno kompleksa se nalazi i restoran sa odličnom gastronomskom ponudom. Pristup smeštaju imaju i osobe sa invaliditetom. Selo Baćevac je upravo zahvaljujući Zornića kući postalo poznato. Na tri hektara se prostire ovo etno domaćinstvo, sa koga se pruža fenomenalan pogleda prema Lipovačkoj šumi i Kosmaju. Zanimljivo je pomenuti i da tu postoji kamp, koji je u potpunosti opremljen. Pa ko voli takav vid odmora.
Magareće mleko na ceni
U Srbiji ma oko 1.000 magaraca. Ponajviše u ,,Zasavici’’, kod Sremske Mitrovice i kod privatnika u Kovilju i Krčedinskoj adi… Veoma cenjeno i traženo je magareće mleko. Koriste ga oni sa dubljim džepom.
Priprema sa samo u Srbiji, skuplji je od ,,suvog zlata’’. Evo zašto je ovaj sir toliko poseban i skupocen! Najskuplji sir na svetu se spravlja od najskupljeg mleka na svetu – magarećeg. Kilogram košta oko1.000 evra i proizvodi se samo u Srbiji. Ono je posebno zbog okolnosti nastajanja, ukusa i sastava koji ga čine dragocenim. U svetu je to i prepoznato. Ovako se spravlja najskuplji sir na svetu. Magareće mleko nastaje u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica“, gde ove mirne i umiljate životinje žive i pasu travu sa najlepših pašnjaka. Kako navodi Slobodan Simić, direktor Specijalnog rezervata prirode, u „Zasavici“ ima oko 300 muznih magarica koje daju ovo „blago“ i čine Srbiju svetski poznatom zbog toga. Kako kaže Slobodan, magarci su jedne divne i mirne životinje koje se zadovoljavaju sa malo hrane, pa im je dovoljno to što pasu.
Krava za dan, magarica za tri meseca!
Za količinu mleka koju krava daje za jedan dan, magarici je potrebno oko tri meseca. Magarice imaju malo vime i mogu se samo ručno musti. Jedan litar ovog mleka u Srbiji košta 40 evra. Pored toga, ko ga proba kaže da ima veoma poseban ukus, slatkast, ali ne previše sladak. Kako objašnjava Slobodan, fenomen magarećeg mleka je u tome što je apsolutno slično ljudskom, odnosno majčinskom mleku.
Visoke cene hrane
FAO indeks cena hrane, koji prati mesečne promene međunarodnih cena prehrambenih proizvoda kojima se globalno trguje, u septembru je u proseku iznosio 124.4 poena, što je za tri odsto više u odnosu na avgust i za 2,1 odsto više od odgovarajuće vrednosti godinu dana ranije. Najveći rast u septembru je zabeležio FAO indeks cena šećera, koji je porastao za 10,4 odsto. Porast je izazvan pogoršanjem izgleda za useve u Brazilu i zabrinutošću da bi odluka Indije da ukine ograničenja za upotrebu šećerne trske pri proizvodnji etanola mogla uticati na dostupnost izvoza iz zemlje. FAO indeks cena žitarica je porastao za tri odsto, predvođen većim izvoznim cenama pšenice i kukuruza. Međunarodne cene pšenice su porasle zbog zabrinutosti usled preterano vlažnih uslova u Kanadi i Evropskoj uniji, iako je to delimično nadoknađeno snabdevanjem po konkurentnim cenama iz regiona Crnog mora. Svetske cene kukuruza su takođe porasle, pod uticajem niskog nivoa vode na ključnim transportnim rutama duž reke Madeira u Brazilu i reke Misisipi u Sjedinjenim Američkim Državama. Nasuprot tome, FAO indeks cena pirinča je opao za 0,7 odsto, delimičn FAO indeks cena mlečnih proizvoda porastao je za 3,8 procenta u septembru 2024. godine, uz povećanje kotacija punomasnog mleka u prahu, obranog mleka u prahu, putera i sira. FAO indeks cena mesa porastao je za 0,4 odsto, uglavnom zbog viših cena živinskog mesa izazvanih snažnom uvoznom potražnjom za proizvodima iz Brazila. Svetske cene goveđeg i svinjskog mesa su ostale stabilne, dok su cene ovčijeg mesa u blagom padu u odnosu na nivoe iz avgusta 2024. godine, javlja FAO. FAO indeks cena biljnog ulja porastao je 4.6 procenta u odnosu na avgust, uz sve veće kotacije za palmino, sojino, suncokretovo i ulje uljane repice. Porast međunarodnih cena palminog ulja bio je posledica niže proizvodnje nego očekivane u glavnim zemljama proizvođačima jugoistočne Azije.
Podrška salašima i etno kućama i selima
Predsednik Srbije, najavio je u drugoj polovini 2024. godine da će sa dodatnih 1,3 milioan evra, biti povećana davanja za podršku etno – selima, etno – kućama i slašima. Obdećano je da će se davanja zaove obalsti podići za 150 miliona dinara, dakle za 1,3 milioan evra dodatnih para za etno sela, etno kuće i salaše. To jeobećano posle otvaranja 45 Međunaodnjgo sajam turizma. Predsednkik je prilikom obećanaj, izemđu ostalog rekao das u to velika ulaanja kojima država podstiče domaći prianti sketor da ivestiraju da boi mogli da privuku više turista. ,,Za vaučere uvek izdvajamo vipše, jr timke pomažemo upravoi privatnom sektoru unekim od manej razvijenih optina koaj imaju veličanstvene banje, kao što su Kuršumlija sa Prolom banjim Lukovskom banjom i Kuršumloijskom banjom. Ali i Sokobanju koja jenajveći korisnik vaučera u Srbiji’’, izjavio je početkom oktobra 2024. godine Aleksandar Vučić. Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) objavila je nedavno da je referentna vrednost cena prehrambenih proizvoda na svetskom nivou u septembru 2024. godine zabeležila najbrži rast u proteklih 18 meseci. Indeks cena prehrambenih proizvoda za septembar iznosio je 124,4 poena, što predstavlja rast od tri odsto u odnosu na avgustovskih 120,7 poena.
(Autor je analitičar i publicista)