STOČARSTVO SRBIJE: Prazne staje i obori!

Branislav GULAN

Stočarstvo Srbije je u dubokoj krizi. Ova privredna grana nal.azi se u teškoj situaciji već nekolko decenija, a prema poslednjim podacima ono se nalazi pred krahom! Ono što Vlada čini nije pomć koja rešava probleme, već samo socijalna kategorija. To se, pre svega, odnosi na povećanje premija za mleko u iznosu od tri dinara po litri. To neće poboljšati položaj stočara, jer je i dalje litar flaširane i mineralne vode znatno skuplji od litre mleka. Dokaz kraha je gašenje farmi i rasprodaja stada. Rešenje je u stvaranju kooperativnog sistema sa prerađivačkim kapacitetima koji bi sprečili neizbežan krah malih proizvođača kakvi su kod nas u najvećem broju.To praktično znači napuštanje dosadašnjeg sistema rada. Da je sistem neuspešan, jasno govore brojke. Tokom 2002. godine prema podacima RZS u Srbiji je bilo 1,2 miliona grla krava i junica, a danas je tri puta manje. Treba da imamo tri miliona goveda, a imamo 470.000, kraj 2021. godine dočekujemo samo sa 110.000 krmača, a nedavno ih je bilo 1,1 miliona. Otuda i porazni rezulati spoljnotrgovinske razmene stočarskih proizvoda koja beleži negativan bilans od 51 miliona evra u prvoj polovini 2021. godine. I dalje se hvalimo sa izvozom agrarnih sirovina u prošloj godini od 4,2 milijarde dolara, dok se očekuje da će to biti u ovoj godini od oko pet milijardi dolara. Krah ove delatnosti se približava jer je poslednjih šest godina ugašeno čak 40.000 stočarskih gazdinstava. Kreatori agroekonomske politike i oni koji o tome odlučuju treba da znaju da aktuelno povećanje premija za mleko, međutim neće rešiti problem, sve dok subvencije budu socijalnog, a ne razvojnog karaktera. One neće ni povećati potrošnju mleka i mlečnih proizvoda od 155 litara po stanovniku godišnje, što je među najnižima u Evropi.

Stočarstvo već nekoliko decenija, od 1990. godine,  ima godišnji pad proizvodnje od dva do tri odsto godišnje! Ono u BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 30 odsto, a u svetu su nerazvijeni svi koji imaju učešće ispod 60 odsto. Inače, agrar u BDP Srbije učestvuje sa oko 10 odsto. Ne tako davno smo u stajama imali 1,7 miliona gela goveda, a danas ne više od 500.000 grla. Danas proizvodimo tek 72.000 do najviše 86.000 tona junetine i trošimo po stanovniku tek tri do četiri kilograma ovog mesa godišnje! Dakle, i proizvodnja i potrošnja su za nekoliko puta manji nego pre tri decenije. U EU se danas prosečno godišnje po jednom stanovniku troši oko 15 kilograma junetine. Dok Srbija sve manje proizvodi i troši ovog mesa, u EU godišnje iz Brazila i Argentine se uveze oko 700.000 tona junetine. EU je nekada bilo i značajno tržište za Jugoslaviju za izvoz ovog mesa. Najbolja potvrda je da je iz SFRJ 1990. godine bilo izvezeno čak 54.000 tona ,,bebi bifa’’, a od toga iz Srbije čak 30.000 tona. Međutim, danas je taj ukupan izvoz manji za 100 puta! Izvozi se samo između 300 i 400 tona godišnje iz Srbije. Imamo i dozvolu iz EU da godišnje izvozimo ovog mesa u količini od 8.875 tona! Ali mi se toj brojci nismo nikada primakli. Razlog je što je loša agroekonomska politika, uništila stočarstvo i ispraznila staje. Odnosno što se na tovu svakog bika ima gubitak od 100 evra.

U Srbiji danas u stajama ima oko 500.000 goveda, 2,5 milions svinja, 1,7 miliona ovaca, 26 miliona pilića, oko 14.000 konja, 1.000 magaraca… Trebali bi da imamo  bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca, 95 miliona pilića, osam miliona koka nosilja i nekoliko desetina hiljada konja, više hiljada magaraca.

Hvalimo se sa izvozom sirovina za hranu u vrednosti 4,2 milijarde dolara u 2020, a očekujemo da će to biti i pet milijardo dolara u 2021. godini. Kada je reč o 2020. godini u tom izvozu sirovina izvoz žitarica je bio 780 miliona dolara, a mesa skromnih 77 miliona dolara. Najviše, čak 600 miliuona dolara stiže od voća. Sve ovo govori da mi najviše zvozimo sirovine za hranu. Recimo, tr miluina tona kukuruza…A, od njega može da se proizvede u višim fazara 2005 različitih artikala. Kukuruza imamo viškova, jer nemamo stoke koja bi ga trošila.

Izvoznici postal uvoznici

Slično je i sa svinjama. Sad već daleke 1984. godine u oborima u Srbiji bilo jr 5,4 miliona svinja. Danas ih ima samo oko 2,5 miliona grla. Sad proizvodimo tek oko 270.000 tona ovog mesa. U mesarama ga bude više za 60.000 tona kada krene pokolj stoke, ga i redovno uvozimo. Tako je 2019. odine za uvoz zamrznutog svinjusko mesa potrošeno 71, a 2020. godine 58 miliona dolara. Poklali smo i ovaj stočni fond, kaže dr Vitomir Vidović, ističe da je čist gubitak po jednom tovljeniku u Srbiji uvek 30 evra. Od izvoznika smo postli uvoznici. Samo ove godine uvezeno je u dva navrata oko 300.000 prasića, a pored toga svake godine uvezemo i više od 300.000 tovljenika. Zašto bi neko tonda radi i tovio gubitke. Daleke 1866. godine Srbija je na 1.000 staovnika imala čak 1.300 svinja. U isto to vreme SAD su na 1.000 stavnika imale oko 800 svinja. Dakle, bili smo daleko razvijeniji od njih!

Dokaz gde smo neka po razvijenosti bili je da smo pre nekoliko godina u oborima imali čak 1,1 miliona krmača prasilja, a ovu 2022. godinu dočekujemo samo sa 110.000!  Zato smo mi i uvoznici ovog mesa. Nekada, daleke 1992.  godine iz Srbije je bilo izvezeno u svet svinjskog mesa u vrednosti od 762 miliona dolara. Od kada su SFRJ 1992. godine bile uvedene sankcije, od tada ni gram svinjskog mesa nije do danas izvezen u EU. Nije moglo niti može dsanas da se transportuje preko zemalja EU.Može samo prerađeno na 72 i više stepeni, ali mi za to nemamo kupce niti nam oni traže! Navodni razlog je vakcinacija svinja protiv bolesti svinjske kuge. Jak uvoznički lobi nije dozvoljavao sve do 15. decembra 2019. godine, da se vakcinacija ukine. Godišnje je država za vakcine trošila 25 miliona dolara. Da bi krenuo izvoz, kada pronađemo kupce, od prestanka vakcinacije treba da prođe najmanje četri godine da bi nestala i poslednja svinja iz tog perioda. Odnosno treba da se obnovi stočni fod. Uz to treba znati i da EU nisu potrebne svinje iz Srbije jer uvek imaju čak 50 miliona svinja viška u oborima. Stanje i u ovoj oblasti je kritično. Jer, je broj gazdinstava opao sa 110.000 na 60.000, a preduzeća sa 418 na 201! Analitičari ističu da je greh vlasti zbog loše agarne politike, a za stočarstvo ponajveći greh je što u vremenu od 2016. do 2018. godine, do stočara nije stiglo njima namenjih subvencija od 28 milijardi dinara ili 237,28 miliona evra. Državna revizorska institucija je utvrdila da su pare otišle, a nezna se kud. Jer, nema značajnijeg povećanja rasnog sastava stoke, nema povećanja broja grla, nema povećanja toproizvodnje tona mesa, rasta izvoza… DRI uz niz propusta je konstatovala da neko subvencije dobije za 30 dana, neko za 500, a neko nikada.

Analize pokazuju da je nemoguće je biti efikasan sa malim brojem krava, a njih imamo po devet u mleraskim domaćinstvima. Ili krmača zato što su opšti troškovi veliki i vi morate danas da imate 500 krmača minimum ako hoćete da vam nešto ostane. Onaj ko ima 50 ili 100 krmača, ne ostaje mu ništa po jednom grlu, jer ima velike opšte troškove. U Evropi se računa da ko nema 600 krmača ne treba ni da počinje da radi. A, naši mali proizvođači bi mogli da opstanu ako bi se udružili i imali svoju klanicu, I od kilogrsma žive mere napravili po tri kilograma nove vrednosti.

Malima nema opstanka!

Proizvođači mleka u Vojvodini su suočeni sa dve potpuno suprotne „operacije”. Mali farmeri odustaju od proizvodnje mleka i kvalitetne muzare prodaju klaničarima ispod cene, po 600 evra po jednom grlu, dok pojedini veliki farmeri osavremenjuju svoju proizvodnju, kupuju velika automatska izmuzišta i priželjkuju veću cenu mleka. Razlog rasprodaje stoke, ponajviše mlečnih krava je niska cena mleka. Stočari kažu d im nema opstanka sve dok se litar mineralne ili obične flaširane vode prodaje po 56 dinara za jedan litar, a stočari za litar mleka dobijaju najviše 40 dinara. Varka je mišljenje nadležnih da će položaj stočara biti popravljen sa povećanjem premija za mleko od tri dinara po litru. Tri dinara po litru ne mogu da poprave položaj ove grane. Treba cena koja može da bude investicija, a ovo što država daje predstavlja socijalnu kategoriju. Već je za kratko vreme ugašeno oko 40.000 stočarskih farmi. Primer je selo Mošorin kod Ttitela koje je sve do nedavo imalo više krava mlekulja nego stanovnika! Sad to više nije slučaj. Stoka je rasprodata, a ponajviše je krava otišlo u klanice. vStaje su prazne. Opet će proći nekoliko decenija da se stočari nagovore na tov stoke na kome su imali gubitke. To nije dobro. U lošem odnosu države prema stočarstvu i treba tražiti uzroke zašto nam stočarstvo u BDP poljoprivrede Srbije učestvuje samo sa 30 odsto. To je karakteristika nerazvijenih zemalja. Odnosno, sve ispod 60 odsto predstavlja nerazvijeni svet!

U novije vreme se nije događalo da mala gazdinstva masovno napuštaju proizvodnju mleka kao što je to slučaj danas. Klaničari kupuju njihova muzna grla, koja završavaju u preradi ili kao „sveža junetina” u mesarama.

Salaši u okolini Ade, Sente, Bačke Topole, Subotice…, napuštaju proizvodnju mleka, a slično je i u fruškogorskom delu Srema, Mačvi, kao i delu Banata. Nikada se nije dogodilo da za par dana desetak domaćina sa salaša rasprodaju muzare, kaže Tibor Berze, stočar iz Utrina kod Subotice. – Savetovao sam ovim stočarima da pređu na gajenje u sistemu „krava-tele”, ali su odlučili da to sada ne urade. Razočarani su zbog niske otkupne cene mleka i dugog čekanja na sve isplate iz agrarnog budžeta, kaže Berze. On u slobodnom tovu na farmi kod Utrina ima više od 1.000 grla junadi.

Stočari u Suseku, nekada uz Mošorin selo sa najviše muzara po stanovniku, sa očiglednim nezadovoljstvom rasprodaju stada muzara. Tvrde da oni koji danas prodaju krave više nikada neće da ih kupe, iako u selu imaju veći pašnjaka za ispašu. Kažu, da su kod njih nakupci i klaničari za desetak dana kupili više od 50 krava. Među onima koji gase farme polovina su mladi.

Nemali broj klanica koje zvrje prazne i napuštene su od Šida do Zrenjanina. Prerađivačka industrija je, ako hoćemo da budemo produktivni, neophodna proizvođačima. Svetsko tržište je surovo i mi u Evropi sa mesom (proizvodi se 1,5 milijardi litara) nemamo šta da tražimo. Tamo je sve popunjeno i oni imaju velike viškove. Naše tržište je, u budućnosti Azija i Afrika. Neće to biti ni Rusija jer će nam i oni uskoro izvoziti meso.

Još u septembru 2021. godine iskusni stočar Velizar Nikolić iz Viteževa na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu najavio je da će jesen i zima biti teška za proizvođače mleka i da će mnogi odustati. Još tada je prognozirao da će cene sirovina „podivljati”, a da će litra mleka biti znatno ispod cene mileralne vode.

• Znam da ćemo biti na kolenima, ali ja neću prodati moje simentalke, moje „lutke”. Ako država ubrza isplate premija, lakše ću preživati i eto me ponovo iduće godine na sajmu u Novom Sadu, – kaže Velizar.

Stočar, Velizar Nikolić, kaže poklekli smo, ali se ne predajemo: Mlekarska industrija i pored teške situacije proizvođača ne razmišlja o povećanju otkupne cene mleka. Takvo ponašanje obrazlažu uvećanom premijom za tri dinara po litri mleka, što je izdvajanje iz državne kase. Da prerađivači mleka zaista vide kraj kod svojih kooperanata pokazuje i njihova akcija sabiranja rashladnih uređaja po terenu od onih domaćina koji su ugasili proizvodnju. Ovih dana, među privrednicima, kružila je i vest da se i najveći mlekarski gigant „Imlek” ponovo prodaje. Hroničari pamte da se u tom periodu trgovine najmanje računa vodilo o dobavljačima. Interesantno je da ova industrija u poslednje vreme nije dobijala kritike, barem ne javne, od udruženja poljoprivrednika, niti su ova udruženja protestvovala zbog nerentabilne  proizvodnje.

Jedini izlaz vidi se u potpunoj promeni agrarne politike i kooperativnom ili zadružnom prisupu koji će udružiti proizvođače koji će svako u svojoj oblasti imati i svoj prerađivački kapacitet. Dakle, Srbija treba da napravi takozvani granski kooperativni sistem. Da se napravi mesna industrija i to odvojeno – mesna industrija za govedarstvo, mlečna industrija za govedarstvo, da klanice, odnosno mlekare budu nosioci razvoja, jer su oni prerađivačka industrija koja višestruko oplemeni capital u odnosu na primarnu proizvodnju. Sve smo to imali, ali i uništili u pljačkaškoj privatizaciji koja je obavljena uz pomoć države. Jer, tada je privatizovano oko 400 poljoprivrednih preduzeća i kombinata. Svaka treća privatizacija je poništena.

                                                                                         (Autor je analitičar i publicista)