STATISTIKA O RIBARSTVU

Najmanja potrošnja u Evropi

Prema najnovijim podcima Republičkog zavoda za statistku Srbiji postoji 8.690 hektara šaranskih ribanjaka, a mogućnost za njihovu proizvodnju je čak na 100.000 hektara. Domaća proizvodnja ribe je nedovoljna i pored povoljnih bioekoloških karakteristika našeg podneblja. Više od 90 odsto proizvodnje u ribarstvu Srbije nalazi se u Vojvodini. Preko 905 ribnjaka je u privatnom vlasništvu. Sektor ribarstva zapošljava 948 radnika, a učešće sektora ribarstva u nacikonalnom bruto domaćem proizvodu je 0,07 odsto!

 

,,Ukupna proizvodnja ribe u Srbiji u 2013. godini iznosila je 10.120 tona, što je u odnosu na 2000. godinu povećanje za 150 odsto. Od toga polovinu čini prooizvodnaj u ribnjacima, a drugu polovinu ulov profesionalnih i rekreativnih ribara. Tržište i marketing još uvek nisu dovoljno organizovani’’, kaže mr Mirjana Miščević, savetnik u Udruženju za poljoprivredu i prehrambenu idnsutriju Privredne komore Srbije.

 

U 2013. godini uvoz ribe i prerađevina bio je vredan 92,8 miliona dolara i devet puta je pvoećan u odnosu na 2000. godinu. Izvoz ribe u 2013. godini je za 12 puta povećan u odnosu na 2000. godinu. Na poećanej izvoza uticalaq su deva objekta  za preradu koja imaju dozvolu za izvoz u EU i sedam objekata registrovanih za izvoz u Rusku Federaciju.

 

Po rečima Mirjane Mičević, prilagođavnjem SSP-a Srbija otvara tarifnu kvotu za izvoz živog šarana u EU, po carinskoj stopi od 10 odsto u okviru godišnjeg ograničenaj od 20 tona. Ukolikose pređe utvrđena kvota za izvoz primenjuje se standard EU, po kome se plaća carina od 18 odsto sa prelevmanom od 12 dinara po kilogramu živog šarana. Dogovorena povećanja kvota za izvoz u EU u okviru SSP-a su, povećanje bescarinske kvote za izvoz šarana za 26 tona (važeća kvota je 60) i otvaranje kvote za bescarinski izvou prerađevbina od ribe u količini od 15 tona.

 

Prema pdoacima RZ potrošnja ribe u Srbiji je međui nmajnižima u Evropi i iznosi  pet do sedam kilograma po stanovniku godišnje. Metodologija naše statistiek neobuhvata i prerađevien od ribe. Potrošnja ribe zavisi od socioekonomske strukture domaćinstava i najveća je u nepoljoprivrednim domaćinstvima,a najmanja u poljoprivrednim. Tradicionalna potrošnja ribe bila je kod stanovnika uz naše velike reke Dunav, Savu i Tisu i smao u tim područjima moglo se govoriti o redovnoj potrošnji i ona se kreće pd sedam do devet kilograma. U ostalim područjima potrošnja ribge je vezana za praznične dane i  postove. Potrošnja ribe uslovlejna je i cenom. Na našem tržištu ponuda je iz godine u godinu sve bolja, mada se riba domaće proizvodnje i dalje prodaje u životm stanju. Riba koja se prodaje živa nije pogodna za brzo kulinarsko pripremanje, pa je to jedan od razlopga niske potrošnje.

 

,,Potrošnja ribe raste iz godinu u godinu, a to je posledica saznanja da je meso riba u mnogo manjoj meri uzrok zoonoza, u odnosu na meso stoke za klanje, kao i to da je u mnogo manjoj meri opterećeno različitim aditivima koji se koriste u svinjarstvu i živinarstvu. Potrošnja ribe u Srbiji će rasti i u narednim godinama, a ta količina riba mora se proizvesti ili uvesti. Akvakultura je jedini način dase zadovolje rastuće potrebe za ribom. Relativno visok deficit u spoljnotrgovinskom bilansu ribe i prerađevina od ribe ima posebno negativnu dimenziju jer se javlja na skromnom nivou potrošnje.

 

Rast uvoza ribe i prerađevina od ribe ukazuje da je neophodno ulagati u proizvodnju, jer postoji nepokriveni tržišni prostor koji treba popuniti povećanjem proizvodnje na postojećim ribnjacima i izgradnjom novih toplovodnih i hladnonovodnih ribnjaka. Potrebno je unaprediti poluintenzivnu proizvodnju imaju;i u vidu da su prirodni resursi (voda) za izgradnju novih većih pastrmskih ribnjaka ograničeni. Međutim, mogućnost za izgradnju novih toplovodnih ribnjaka su veoma velike jer postoje dovoljne količine vode prihvatljivog kvaliteta, a takođe i zemljište koje se ne koristi za ratarsku proizvodnju i može se kupiti relativno povoljno. Neophodno je naći investitore koji imaju želju da finansiraju proizvodnju u ribarstvu. Ne treba zanemariti poribljavanje veštačkih akumulacija, izgradnju mrestilišta, uvođenje novih tehnologija i proizvodnju hrane za ribe. Veoma je bitna edukacija i specijalizacija stručnjaka, a posebnu pažnju bi trebalo posvetiti izgradnji savremenih kapaciteta prerade kroz primarnu obradu, zamrzavanje, dimljenje i konzezrvisanej ribe.

 

 

Umesto srpskog šarana, jedemo vijetnamskog soma

 

Iako Srbija nema more proizvodnja ribe je značajna grana privrede, pa je samim tim otvaranje Poglavlјa 13 – Ribarstvo veoma važno za naše privrednike.

 

Enlarge. Otvaranje ovog Poglavlјa je za našu državu bitno, jer po ulasku u Evropsku uniju Srbija može da računa na fond za ribarstvo, koji je jedan od trenutno najvećih unutar zajedničke polјoprivredne politike, a koja je oko 50 odsto svih fondova EU.

 

Predsednik Pregovaračke grupe 12 i državni sekretar u Ministarstvu polјoprivrede Danilo Golubović naglašava da se ribarstvo u Srbiji sve više razvija i da naša država ima manje posla oko prilagođavanja EU regulativi upravo zato šo nema more, a ima mogućnosti za ozbilјan priliv sredstava iz EU u ovoj oblasti. Naime, članicama EU nedostaje slatkovodna riba za konzum, a upravo takva može najviše da se proizvodi u Srbiji. Golubović zato procenjuje da bi ovo poglavlјe moglo biti otvoreno već ove godine, dok šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije EU smatra da je realnije da se to dogodi naredne godine.

 

No, da bi Srbija mogla da poveća proizvodnju slatkovodne ribe potrebno je podstaći proizvodnju konzumne ribe u Srbiji. Direktor ribnjaka Kapetanski rit iz Kanjiže Krum Anastasov objašnjava da su ovaj, ali i ribnjaci u Ečki i DTD ribarstvo, dobili izvozne brojeve za izvoz ribe u EU, ali da u ovoj oblasti postoje problemi mahom finansijski, da su polјoprivredni doprinosi veliki i podrazumevaju, između ostalog, i naknadu za korišćenje vode, što većina EU zemalјa nema. On ističe da uz to podsticaji za ribarstvo kasne i da su mali, a kako je rekao, u Hrvatskoj su oni osam puta veći nego u Srbiji.

 

Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi se i to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemlјišta u poređenju sa drugim granama polјoprivrede. Subvencije ne samo što su simbolične, deset dinara po kilogramu proizvedene ribe, nego se ni ne isplaćuju. To je ono što se ipak pre otvaranja Poglavlјa 13, koje će doneti dobru zaradu državi, mora otkloniti i uskladiti sa praksom u državama koje su već u evropskoj porodici.

 

Prema informacijama iz PKS, uvoz ribe raste. Više od polovine uvoza je konzervirana riba, potom smrznuta i riblјi fileti, a tek na kraju sveža riba. Uvozi se sa Tajlanda, Hrvatske, Španije i Vijetnama, najčešće skuša, oslić i pangasijus. Uvozi i se losos, uglavnom sa Alјaske koji je dvostruko jeftiniji i stiže smrznut.

 

Dimlјeno je šansa

 

U Srbiji je godišnja prosečna potrošnja ribe po stanovniku oko sedam kilograma, dok je Evropi tri puta veća. Procenjuje se da se u našoj zemlјi godišnje proizvede svega 15.000 tona ribe, pre svega šarana i pastrmke. Ove količine podmiruju manje od 30 odsto naših potreba, a sve ostalo je uvoz. Za uzgajanje pastrmke ograničeni smo količinom čiste vode, ali je zato srpska šansa uzgajanje šarana, posebno u Vojvodini.

– Najveća šansa nam je u proizvodnji dimlјenog šarana, tolstolobika, kao i pašteta i drugih prerađevina zbog viših cena.  Sve uvozne ribe se strogo kontrolišu, a prednost ipak treba dati domaćoj ribi, koja je hranjena hranom koja sigurno nije genetski modifikovana – ocenio je Krum Anastasov, zabeleženo 11. aprila 2016. godine.

PRAKSA

Uvozna riba  glumi domaću

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije godišnje se proizvede blizu 12.000 tona ribe, a uveze 34.000 tona! Za uvoz ribe svih vrsta i oblika, prošle godine plaćeno je 94 miliona dolara. Istina, izvezeno je oko 2.000 tona ribe za oko devet miliona dolara! Izvozimo u Bosnu i Hercegovinu, Italiju, Makedoniju i Grčku, a najviše uvozimo iz Hrvatske, Tajlanda, Španije i Vijetnama. Uvozi se morska riba, konzerve, ali i sveži šarani i čuveni – pangasius.

Paprikaš

Jedan od najomiljenijih ribljih specijaliteta na dunavskim čardama je „BK paprikaš“ – paprikaš od soma, bez kostiju. Mnogi gosti, nevični borbi s ribljim košticamau tanjiru ga obožavaju baš zato što nema rizika da će doživeti neprijatnosti. Većina ugostitelja na Dunavu, drugim našim rekama i „kontinentalnom“ delu zemlje, priprema ga, međutim, od pangasiusa, vrste soma koji živi u južnoj i jugoistočnoj Aziji i uzgaja se u delti Mekonga, jedne od najzagađenijih svetskih reka. Vijetnamski som dospeo je u naše tanjire u obliku „štolvera“ za paprikaše ili preko šnicli za prženje. Smrznut, pa uvezen – duplo, pa i trostruko jeftiniji je od „našeg“ domaćeg, dunavskog soma!

U poslednje vreme, u čardama koje „drže do sebe“. na zahtev gostiju koji su čuli priču o poreklu soma i sumnjivom kvalitetu tog mesa – u priču o čuvenom paprikašu vraća se ponovo domaći, dunavski som. Avaj! U našim rekama jezerima, barama i ribnjacima nema dovoljno soma, kao ni ostale kvalitetne rečne ribe. Što zbog nedovoljne proizvodnje, a više zato što se o prirodnom bogatstvu i velikim mogućnostima malo vodi računa i što se, kako govore medijski izveštaji – riba naveliko krade i, prodaje ilegalno bez provere kvaliteta i porekla na pijacama i nudi restoraterima. Apsurdna situacija mnogim učesnicima u lancu proizvodnje i distribucije ribe, ali i zaposlenima u ugostiteljstvu, pričinjava teškoće. Veliko bogatstvo u vodnim potencijalima nije iskorišćeno. U situaciji kada je potrošnja ribe u Srbiji svega tri kilograma po glavni stanovnika ( u Vojvodini je oko sedam), uvozimo tri puta više ribe nego što se ulovi u našim ribnjacima, rekama i ostalim vodama.

– Nadam se da ćemo se nekako snaći ove godine i da nećemo odbijati i gubiti goste zato što nema dovoljno kvalitetne ribe – kaže vlasnik čarde „Andrić“ u Somboru Borislav Andrić. – Kod nas je najčuveniji specijalitet riblji paprikaš i on je, kada je u pitanju riba, neprevaziđen. Kuva se od šarana, a može, zbog boljeg ukusa, da mu se doda meso soma i parče štuke. Gosti sve više traže i jedu prženu ribu. Poslednjih godina kod nas se najviše traži prženi smuđ. Koristimo sve moguće načine da ga imamo u ponudi. Većina gostiju, pogotovu kada su u društvu dame, kada čuje da nema smuđa – okrene se i ode! Ne znam kako ćemo preživeti ovu godinu jer je ribe sve manje.

A Dunav, Tisa i Sava su nekada vrvele od ribe koja se praćakala po plićacima i u jatima živela u dubinama. Apatin je bio centar ribarske delatnosti na najvećem delu Dunava u nekadašnjoj Austrougarskoj. U tom gradiću su i nastale ribarske svečanosti. Okupljali su se ribari, družili se, takmičili se, kuvali paprikaše i pili pivo! Do šezdesetih godina prošlog veka radila je Ribarska centrala koja je proizvodila i nudila konzervisanu rečnu ribu. Danas je samo ostala zapuštena fabrika s hiljadama zarđalih praznih konzervi i tonama ribljih krljušti koje su se svojevremeno koristile u proizvodnji laka za nokte.

Danas nema industrijske prerade ribe u velikim količinama u našoj zemlji. Ima, istina, nekoliko fabrika koje prerađuju rečnu, ali i morsku ribu, pakuju je i prodaju u smrznutom stanju. Ribu uglavnom nabavljaju iz ribnjaka. Egzistiraju i mali pogoni, uglavnom nastali na čardama, mariniraju ribu i prave takozvane riblje sardine i u teglama je nude po čardama i turističkim manifestacijama. Taj specijalitet se nalazi i kao ponuda doručka ili ribljeg pređela na velikom broju čardi. Ali i ta proizvodnja se nalazi u domenu „statističke greške“.

Država je rasporedila javne vode na korišćenje javnim preduzećima, kompanijama i udruženjima. Dozvoljen je privredni i sportski ribolov. Ali ribe je sve manje. Mnogi ribari vraćaju dozvole jer ne mogu da zarade ni za dažbine. Od granice s Mađarskom do Daljske krivine, u dužini od 70 kilometara, danas na našoj strani Dunava privrednim ribolovom bavi se svega četiri ribara. U Bačkom Novom Selu, pre deset godina bilo je dvadesetak ribara. Danas ih je preostalo četrnaest. To mesto nekada je bilo centar za ulov kečige.

– Danas se nađe po koja kečiga tek da se u čardi može pripremiti dve tri porcije – kaže vlasnik čarde „Nećko“ Neyad Avdulović. – Nema ni ovde ribe. Uhvati se tek da se preživi. To je u našem selu jedina „fabrika“. Nemaju ljudi šta drugo da rade, pa su ceo dan na Dunavu. Ovde i nema toliko ribokradica je je uvek neko na vodi, ali problem je što je riba istrebljena.

Ove godine nisu potvrdili dozvole ili su ih zbog visokih dažbina vratili ribari iz Beočina, Bačke Palanke, Sremskih Karlovaca… Čak 17 ribara kod Kostolca vratilo je dozvole i ove godine ne lovi ribu, javno rekavši da to ne čini jer ribe nema, a toleriše se danonoćni lov strujom.

– Dok se ne uvede stroga kontrola nad svakim kilogramom ribe i omogući da nijedan komad ribe ne može da uđe u čarde i restorane bez fiskalnog računa i potvrde o ispravnosti, samo ćemo se sećati nekadašnjih dana kada je ribe bilo u izobilju – kaže Dragoljub Ristić iz Asocijacije profesionalnih ribara na otvorenim vodama – Poreklo ribe je glavna stvar. Lovi se strujom i dinamitom.Čak se u kanalima riba truje pesticidima, kupi po površine vode i prodaje kupcima. Gde je tu kontrola? – pita se Ristić i ističe da nijedan ribar neće prodati ribu ispod mere jer od tog posla živi i razmišlja o budućnosti. Po njemu mora se uspostaviti registar ribara i da se plaća porez po ulovljenim količinama.

Njegov kolega Slobodan Živanović iz Golupca dodaje da ribe nema nigde. Da je nestala čak i na ulazu u Đerdap. Tamo je Dunav širok sedam kilometara i predstavlja raj za ribe.

– Ove godine su spustili nivo Dunava za dva metra. Mrest je uglavnom propao, jer su ostrvca i plitki delovi reke ostali na suvom. Znamo da niko neće nadoknaditi tu mlađ. Ne vodi se računa. Kažu da ribari love ribu i zato je nema. Posrednici koji vode računa o ribljem fondu bi trebalo da brinu o održavanju biodiverziteta, a ne samo da prodaju dozvole i ubiraju prihod. Ne može da se živi. U Rumuniji je situacija sasvim drugačija. Dozvola košta svega 200 evra. Ali su oni dobili savete od Evropske unije da izbegavaju posrednike. Ribari sami ulažu u posao, ali je sve teže. Ove godine je Opština Golubac dodelila subvencije ribarima u iznosu od 40.000 dinara da bi nekako preživeli i održavali delatnost, ali je posla mnogo manji nego ranije – kaže Ristić.

Ima opština gde dozvola za privredni ribolov košta dve hiljade evra i dažbine još toliko. Niko to, tvrde ribari, ne može da izdrži. U okolnim zemljama su imali sličnih problema kao i kod nas. U nekima je više godina bio zabranjen privredni ribolov baš zbog zloupotreba, a čak ima ideja da se ne dozvoli ni sportski ribolov, dok se ne obnovi riblji fond.

– Rimljani, Turci i svi drugi stanovnici na ovim prostorima kroz istoriju su ulagali u ribnjake jer je riba najjeftinija hrana – kaže hidrobiolog prof. dr Branko Miljanović – E kod nas je skupa kao zlato! Dunav je danas dosta čist jer na našem toku nema velikih zagađivača, a zemlje uzvodno od nas rešile su problem prečišćavanja. Nema odgovarajućeg hidrološkog sistema. Nije regulisan dotok vode u plavne zone, u rukavce, nacionalne parkove i rezervate prirode gde se riba mresti. Gubimo milione jer se o tome ne vodi računa.

 

Prazni džepovi ni deverike ne traže

Svojevremeno je nekolicina ribara na Dunavu u Vojvodini, ne znajući kako da plasira ulovljenu ribu – otvorila čarde. Viškovi ribe koje niko nije hteo da kupi prodavani su kroz kafanu. Jedan od prvih koji se odlučio na takva potez je Petar Lapu Braša, čovek koji ribari već pola veka. I danas izlovljava veštačka jezera u kojima se nalaze šarani, tolstolobici i druga riba. Ali je kad god može i na čardi koju vode njegova ćerka i zet. Brašina čorba, koju je istina decenijama kuvala njegova žena Seka, poznata je duž Dunava, Srema, ravnice – pa i dalje!

– Nema ribe ni za lek. Godinama nismo znali šta ćemo s deverikom, protfišom, krupačicom i drugom belom ribom – kaže Braša. – Onda smo je nudili našim prijateljima koji su dolazili u čardu. Ne zato da prođemo jeftinije nego zato što se smatralo da je to riblji korov i da nije atraktivna. Kada smo počeli da je spremamo ljudi su ispočetka mislili da je šala, posle je veliki broj gostiju naručivao tu slatku ribu koju pripremamo tako da nema sitnih kostiju i da može da se u njoj uživa. Danas jedva ulovim u Dunavu poneku deveriku. Tužno. A još je tužnije što je skoro niko ni ne traži. Nema narod novaca!

 

I šaran slađi za dolare

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije godišnje se proizvede blizu 12.000 tona ribe, a uveze 34.000 tona! Za uvoz ribe svih vrsta i oblika, prošle godine plaćeno je 94 miliona dolara. Istina, izvezeno je oko 2.000 tona ribe za oko devet miliona dolara! Izvozimo u Bosnu i Hercegovinu, Italiju, Makedoniju i Grčku, a najviše uvozimo iz Hrvatske, Tajlanda, Španije i Vijetnama. Uvozi se morska riba, konzerve, ali i sveži šarani i čuveni – pangasius. Rečna i jezerska riba koju imamo ima konzumente, ali još uvek nije dovoljno zastupljena na našim trpezama. Navike potrošača i običaji u Vojvodini iziskuju i veću potrošnju u ovom delu naše zemlje. Cene ribe, pogotovu one kvalitetne, koja se lovi iz reka, su visoke u odnosu na standard, ali i druge životne namirnice. Zato je ribe sve manje na našim trpezama ne samo statistički već i realno. Cena smuđa, koji je najatraktivnija rečna riba, dostigla je, zbog toga što je ove vrste sve manje, neverovatnih 800 dinara po kilogramu u zamrznutom stanju, koliko košta i uvezeni sveži brancin!, zabeleženo 16. maja 2015. godine.