SRPSKI MUZEJ HLEBA U PEĆINCIMA

Hleb ujedinjuje dušu i telo

       Više od tri milijarde ljudi na zemlji svakodnevno jede neku od više stotina vrsta hleba. U jednom od vi[e desetina muzeja HLEBA u Evropi, vlasništvo Slobodana Jeremića-Jeremije u Pećincima, prikazano je 96 obrađenih hlebova. U muzeju postoji i oko 2.000 predmeta sakupljenih od Dragaša do Tavankuta.  Priča o hlebu mogla bi biti priča o hrani. A, nije samo to. Jer, govoriti o hlebu znači gledati daleko u prošlost i ko zna dokle u budućnost. Bez priče o hlebu ne može se sasvim razumeti ni sadašnjost, jer više od tri milijarde ljudi na našoj planeti svakodnevno jedu neku od ko zna koliko stotina-možda i hiljada-vrsta peciva, dok se milijarda siromašnih svakodnevno bori da preživi uz koricu do koje dolazi teškom mukom!. Uostalom da hleb nije čudo, koje čoveka prati kroz život, ali i u obredima posle smrti, zar bi samo u Evropi bilo 40 muzeja hleba. Najveći i najpoznatiji je u Ulmu u Nemačkoj u kojem postoji reprezentativna biblioteka knjiga posvećenih hlebu, a o njemu se i te kako pisalo i piše.

Branislav Gulan

Iako zvuči neverovatno, apsolutno je tačno da o hlebu, najprisutnijoj hrani na svim trpezama sveta, ljudi znaju neverovatno malo-recimo, o njegovim mnogobrojnim simboličnim značenjima u kulturi, religiji, običajima i verovanjima. Obredni hlebovi, tako, prate čoveka i posle smrti. Primera radi, u istočnoj Srbiji kod Vlaha, postoji običaj da se za četrdesetodnevnu daću mesi 124 vrste hleba, svaka sa posebnim značenjem. Istorija hleba počela je ko zna kad, mada joj tragove pratimo ,,samo’’ šest milenijuma u prošlost. Zahvaljujući Nilu i hlebu, Egipat je postao svetska sila svog vremena, kao što su SAD sila današnjeg vremena upravo zahvaljujući najvećoj proizvodnji žita na svetu, povezujući s čudom hleba i prvi privatni muzej kod nas, Jeremijin muzej hleba, otvoren u Pećincima pre deceniju i po. Slikar i umetnik Slobodan Jeremić–Jeremija dugo je razmišljao kako da se oduži hlebu pa je u porodičnoj kući u Pećincima na više od 1.200 kvadrata i oko još 600 pod otvorenim nebom sam prikazao više od dve hiljade esksponata izloženih u četiri muzejske zbirke. Da bi sakupio sve te predmete Jeremija je obišao blizu 1.000 sela u Srbiji. Muzej ima tri stalne zbirke: zbirku oruđa za obradu zemlje, zbirku predmeta koji su se koristili za pripremanje hleba i zbirku hlebova, svrstanih po grupama. Zbirka od 100 obrađenih hlebova-božićnih, slavskih, svadbenih, zadušnih, vaskršnjih… Tu je i oko 2.000 predmeta prikupljenih od Dragaša do Tavankuta. Ovo je i priča o tradiciji, malo i onima koji su se odrekli vila zarad sela…

       Čim je pronašao hleb, a pretpostavlja se da je prvi hleb bio sirov, tvrd, gorak, taman, tanak i težak za jelo, čovek je shvatio njegov značaj za preživljavanje. Tako dragocen za održavanje života, hleb je vrlo brzo postao simbol bogatstva, ritual duhovnosti, odraz kulture. Stari Egipćani su pre 6000 godina bili prvi nama poznati veliki majstori u pripremanju hleba. U drevnom Egiptu hleb se u nepromenjenom obliku proizvodio 2500 godina. Postoje dokazi da su prve javne gradske pekare nastale istovremeno kad i piramide. Upotreba kvasca bila je genijalna, verovatno slučajno, otkriće u dugoj istoriji hleba, a na osnovu istorijskih dokaza je izvesno da su Mesopotamci i Egipćani znali za kvasac, mada drugačiji nego što je današnji. Nije nerealno verovati da je neki pivopija slučajno otkrio kvasac, kada mu se dogodilo da nenamerno pomeša testo za hleb sa ječmom preostalim posle kuvanja piva. Kad se dogodilo čudo i kad je u pećnici zamirisao kvasni hleb otvorena je nova stranica u azbučniku za pravljenje hleba. Upravo i kvasni hleb je bio jedan od tri razloga koji su doveli do nesaglasja, a kasnije i podele, hrišćanske crkve na katoličku i pravoslavnu. Tajna hleba nije samo u njegovoj gastronomskoj, duhovnoj i kulturnoj posebnosti i originalnosti. Misterija i čudesnost hleba nisu samo muzejska i istorijska vrednost, navodi Slobodan Jeremić, već živa ljudska riznica kolektivnog pamćenja koje se prenosi s generacije na generaciju.

Hleb je i karika životnog lanca koja se ne prekida od Egipta do današnjih dana. U istoriji ljudskog roda bilo je kultura koje su hlebno testo pravile kao niko pre ili posle njih. Iznoseći primer Inka, Jeremić, ističe da su oni verovali da je Bog stvorio čoveka od kukuruznog testa. U ovoj drevnoj civilizaciji ritualni hleb je mešen s ljudskom krvlju, što nije zabeleženo ni pre ni posle njih, iako je hleb u svim vremenima imao značajno, čak centralno, mesto u ritualnim i religioznim obredima. Jevreji su zahvaljujući osobenosti spremanja obrednog hleba, čuvali ne samo svoju Pveru, nego istovremeno istorijsko i kolektivno pamćenje svog drevnog naroda.

Prvi hleb napravljen u Egiptu

Kod većine istraživača Egipat figurira kao prostor gde je napravljen prvi hleb, teško je poverovati da su pre toga mnoge civilizacije bile lišene tog simbola čovekovog opstanka. Ne sporeći da su hleb, koji najbliže liči današnjem, napravili Egipćani, sa sigurnošći možemo tvrditi da je prvi napravila glad, logika voda i vatra. Mnoga osvajnja, ratovi, svetski i lokalni sukobi odvijali su se zbog hleba. On je odlučivao i o mnogim ratnim ishodima: Ko ima žita topovi mu se i najviše čuju! Poznati su u svim religjama, molitve za hleb, odnosno dobar rod žita. Izreka za hleb sa sedam kora ukazuje koliko se teškom mukom i poštenim radom on zaradi, odnosno prirpemi. U svim uslovima, teškom životu, ali i blagostanju seljak je znao oceniti hleb, zaliven suzama, iz kamena i znoja svoga. Zato je najslađi sa svoje njive.

       Prema podacima Organizacije za hranu UN (FAO), oko tri milijarde ljudi svakodnevno jede hleb, a zbog gladi umire oko 20 miliona ljuidi. To je jedina hrana spremljena z svačiji ukus, bez obzira na urzast, pol, rasu, kulturu, religiju, socijalni status, koja se jede svaki dan uz svaki obrok. Statističari su izračunali da za 70 godina života čovek pojede 6.000 kilograma hleba. Na prostorima Balkana, pojede se tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturi i tradiciji ovog podneblja.  U nedostatku hleba, najvrednije slike, zlato, imovina, najkvalitetniji ćilimi i tepisi, menjali su se za projino brašno. ,,Tako miris tek ispečenog hleba nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jr su sva čula povezana sa njima. On budi najlepše emocije i uspomene na detinjstvo, kada smo gladni, po povratku iz škole, zaticali tek izvađen iz šporeta, uvijen u krpu i naslonjen uz kredenac. Te asocijacije bude u nama davno zaspalo osećanje bezbrižnosti, porodične sloge i sreće’’, navodi Slobodan Jeremić – Jeremija.  Dakle, hleb je nastao iz ljudske potrebe za životom, nije se mnogo menjao kroz istoriju, osim što je, uvećanjem planetarne populacije postao još potrebnija namirnica. Hleb je pratilac života u njegovom religioznom, običajnom, duhovnom, simboličkom i gastronomskom smislu. Istorija hleba je istorija civilizacije!  Svako ko traga za njegovom istorijom, traga i za našim korenima.

       Svaki narod ima svoje recepte za hleb i specifičnosti u njegovoj izradi, počev od oblika, veličine, ukusa, mirisa, boje, svežine, kore, mekoće… Danas se sve više traži ražani, bez kvasca, crn, tvrd, ali i mirisan i ukusan ko duša. On je bio vekna – hrana u Rusiji, dok je beli bio praznična poslastica i smatran je simbolom bogatstva i blagostanja. Austrija se smatra zemljom najboljih, koji svojom kreativnošću i umetnošću i danas prirpemaju izvanredno ukusne hlebove. Nemci su od devetog veka preuzeli pekarstvo od Francuza, a Šveđani su naučili pečenje hleba tek u 16 veku. Do pre pola veka, kod nas se, uglavnom kukuruzni hleb pripfemao do Dunava i Save, a odatle pšenični. Svoj vrhunac i dostojanstvo hleb je dobio na slici Leonarda da Vinčija – Posledna večera. Inače, sve religije su hleb uvele u svoje obredno – molitvene rituale.  Jevreji, svaki svoj praznik, čak i svaku subotu, počinju molitvom Isusvog rituala. Za raskod istočne i zapadne crkve, pored borbe za vlast, postojala su i tri kanonska razloga: Sveti duh, Sveto trojstvo i hleb. Razmimoilaženje je nastalo oko upotrebe hleba: kvasni se koristio u pravoslavlju, a beskvasni kod katolika!

Dugo se pšenični hleb, kakv se danas koristi, nalazio na soframa i stolovima bogataša, dok je za običnog čoveka bio samo praznični obrok. Boja je određivala status ljudi. Tamni su jeli niži društveni slojevi, a beli je bio luksuz, nedostupan najvećem delu stanovništva. Danas se taj trend menja. Nekada se u selima na ovom podneblju hleb nije pripremao svaki dan, već jednom nedeljno, bio je je besmrtan. Ne kao ovaj današnji da se treći dan ubuđavi. Veza hleba i sluha je posebna.  Kod nas je običaj da se i lomi rukama, pošto je to posebna privilegija i zadovoljstvo.  Danas se  sve više pažnje poklanja organskoj proizvodnji pšenice i žitarica i nastojanju da se jede hleb od brašna koje je mleveno sa celim zrnom.

U Evropi postoji više od 40 muzeja hleba!

Samo u Evropi postoji više od 4o muzeja hleba, među kojima je i onaj najveći i najpoznatiji u Ulu u Nemačkoj. U Pećincima kod Sremske Mitrovice, postoji muzej posvećen hlebu, u kome je izložena zbirka  blizu 100 različitih vrsta peciva. Postoje i četiri kopije hleba iz neolita sa lokaltieta Donja Banjevina, opština Odžaci, u Vojvodini. U Britanksom muzeju u Londonu nalazi se hleb star oko 4000 godina, pronađen u egipatskim piramidama, uz mumije. U Muzeju u Pirotu čuva se hleb tain, umešen kao vojni brašnjenik pre 100 godina.

Za blagog i plemenitog čoveka kaže se: Dobar ko leb; Za vruće hleb: Ko duša; Sefardi kažu: Daj mi hleba i baci me u more; za one koji nemaju nikakve obaveze ni brige osim ishrane, kaže se: Lezi lebe da te jedem; Za neskromnog čoveka: On želi preko leba pogače, dok se za one koji uzimaju drugima neki posao kaže: Uzimaš mu hleb iz usta.  Za one koji traže posao ili bolji život: Otišao je trbuhom za kruhom, a  pogaziti hleb znači izneveriti domaćina kod koga je osoba ugošćena. Danas ratari na Balkanu kažu: Hleba treba, rakije mora biti! Najčešće kletve: su: Ubio te ovaj hleb. Dabogda nemao hleba da jedeš i tako mi hleba i soli…

 Na području Balkana pojede se hleba tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturu i tradiciju ovog podneblja, a strancima je teško objasniti zašto se bacanje komada ispečenog testa smatra grehom.

 Sakupljanje starina po Srbiji

Govoreći o hlebu i muzeju Slobodan Jeremić ističe: ,,Mislio sam da treba napraviti muzej koji će pokazati sve ono što mi, Srbi imamo, a i drugi. Već nekoliko decenija putujem po Srbiji tragajući za takvim objektima. Prvo sam ih slikao na svojim platnima. Cilj je da se sačuva predstava o jednom vremenu, kulturi življenja i srpskom narodu’’, navodi Jeremić.

U njegovom muzeju sve je drugačije od stereotipnih, hladnih, pa ponekad i teško razumljivih postavki u drugim muzejima. I to je ta razlika. U svim muzejima poenta je da se pokaže najbolje. Svaki narod ima i onu drugu stranu. Muzejski eksponati nemaju materijalnu vrednost, ali etnografska je nemerljiva. U Pećince je Jeremija došao iz Beograda, sa tek osnovanom porodicom, pre skoro pola veka. Oda tada je izlagao skoro 150 puta u Jugoslaviji, Italiji, Španiji, Holandiji, Nemačkoj, Americi, Japanu. Pored oruđa za obradu zemlje pristiglih u muzej u Pećincima iz Homolja, Negotina i Stare Planine, zbirke predmeta za samu pripremu hleba i 100 obrednih hlebova, raritet kolekcije je ručna vršalica iz Knjaževca, jedina sačuvana, stigla u Srbiju kao ratna odšteta posle Prvog svetskog rata.

,,Za tu vršalicu sam četiri godine pregovarao. Deda je hteo da je pokloni muzeju, baka ni da čuje, izgiboše. Na kraju celo selo Šarbanovac jedva ubedi dedu da konjima snesemo vršalicu do puta. Stare predmete su sačuvali jedino ljudi koji su teško živeli. Oni koji su ostali da žive u muci. Istočna Srbija i Mačva su riznice starih predmeta za mešanje hleba. Oni što ih čuvaju od deda i pradeda, ti ih se ni ne odriču lako. A, oni što su pobegli od pluga, njima je ispod časti i da se sete ko su im bili preci. To je i poenta čitave zbirke’’, priča Jeremić.

Hleb, merni aparat za ujedinjenje

Muzejski predmeti, među kojima su žrvanj iz neolita, srpovi, fijakeri, furune za pečenje hleba, naćve, korpe kolomvare, testije za vodu, preteča miksera, takozvanog ćurkala izumi izvesnog dela Vlaha sa Homolja, nisu konzervirani. Po rečima Jeremića, hleb ujedinjuje dušu i telo, on je u stvari merni aparat čak i za one koji nisu hrišćani. U muzeju su paralelne dve niti, jedna fizička, a druga duhovna.  O tome svedoči i likovna zbirka u kojoj su na platnima ovog umetnika prizori iz mnogih seoskih sredina Srbije, ali i platna na kojima je oslikana pravoslavna duša. Tu je i Svetonikolajevski zvonik… Velika potrošnja hleba i njegova niska cena nisu odraz visokog standarda, ali kako je to jedna od najvrednijih, kultnih namirnica, preko njega se obično prelamaju i socijalna i politička pitanja. 

Tačno je da se kod nas poslednjih godina održava niska cena, ali treba imati u vidu da se to odnosi samo na jednu vrstu hleba, koju prema Uredbi pekare moraju da isporuče u količini od najmanje 30 odsto od ukupne proizvodnje. Uz to,poslednjih godina cena pšenice na svetskim berzama je u padu, pa se sa doskorašnjih ove sezone održava na tek 18,50 dinara bez PDV. A, iz Ukrajine se izvozilo u Egipat samo za 11 dinara, po kilogramu!

To omogućava i državi da obezbedi nisku cenu hleba. Proteinski izvori poput mesa ili mleka manje su dostupni stanovništvu Srbije zbog niske kupovne moći, i tu je, održavajući samo socijalni mir, država pala na ispitu. Cena hleba, osnovne namirnice u Srbiji, bila je regulisana  još oktobra 2010. Podaci pokazuju da prosečna porodica u Srbiji za hranu izdvaja oko 45  odsto ukupnog prihoda, dok je prosek zemalja EU tek 12,2 odsto. Danas se podsećamo da je prosečna potrošnja hleba u Srbiji do pre nekoliko godina je bila 117 kilograma po članu domaćinstva, a sad je tek oko 48.5 kilograma plus desetak kilograma peciva. Dakle, najviše 59,5 kilograma! U susednoj Hrvatskoj, za nas po standardu i prehrambenim navikama najpribližnijoj zemlji EU, potrošnaj iznosi 61,3 kilograma po osobi. U drugim zemljama EU godišnje se potroši od 30 do 40 kilograma hleba po članu domaćinstva godišnje.

Sličan je odnos i kada je meso u pitanju, pa prosečna srpska porodica po članu godišnje potroši oko 40 kilograma, dok se u EU, kao i u Hrvatskoj potroši oko 20 kilograma više. Ilustracija siromaštva je i potrošnja mleka, koje kod nas opada i prema poslednjim statističkim podacima sa prerađevinama iznosi oko 200 litara po članu, što je među zemljama u EU koje troše najmanje mleka.  

Nekad smo trošili 91,5 kilograma hleba po stanovniku sada 48,5

Na osnovu analiza potrošnje hleba u Srbiji utvrđen je značajan pad za 17 godina. Nekada smo trošili 91,5 kilogram godišnje po stanovniku dok je to sad samo 48,58 kilograma! Na to treba dodati da je i u razvijenijim delovima Srbije godišnja potrošnja peciva po jednom stanovniku oko 10 kilograma godišnje. Ovo je utvrdila analiza novosadske ,,Žitounije’’ rađena na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku (RZS), na osnovu ankete o potrošnji hleba i peciva u 2022. godini). Na osnovu ove ankete i analize utvrđeno je da  godišnja meljava pšenice za hleb i peciva potrebna za 6,6 miliona žitelja Srbije iznosi oko mlion tona! To je za 200.000 tona manje nego li pre deceniju po. Za ovo vreme potrošnja hleba u Srbiji manja je za 374.000 tona. U 2022. godini iz Srbije je izvezeno 134.000 tona bašna’’,  kaže Zdravko Šajatović, direktor novosadske ,,Žitounije“.

Da bi se utvrdilo kakve su dugoročne tendencije  u Srbiji, analizirana je potrošnju hleba po glavi stanovnika od 2006.godine do 2022.godine.

U poslednjih 17 godina (za period 2006.-2022.) prosečna godišnja potrošnja hleba  (bez peciva) po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je sa 91,5 kilograma na 48,58 kilograma, odnosno za 42,92 kilograma ili za 47 odsto (po slobodnoj proceni, prosečna godišnja potrošnja peciva po glavi stanovnika iznosi oko 10 kilograma), navodi Šajatović.

Pored manjeg broja stanovnika za više od 500.000 u Srbiji za poslednju deceniju, pad potrošenje ukazuje i na rast siromaštva!

Potrošnja hleba po regionima

Posmatrajući regionalno, ukupna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika je ispod navedenog proseka u razvijenijim područjima u Srbiji, a iznad proseka u regionima čiji je BDP ispod republičkog proseka. Analogno tome, procena je, da je, za razliku od potrošnje hleba, potrošnja peciva po glavi stanovnika u razvijenijim regionima veća od procenjenog proseka od 10 kilograma, odnosno manja u nerazvijenijim regionima).

Proizvodnja i potrošnja brašna za ljudsku ishranu u Srbiji

Prema proceni ,,Žitounije’’, a polazeći od situacije na tržištu brašna u Srbiji, godišnja meljava pšenice iznosi oko milion tona (zbog smanjene potrošnje hleba po glavi stanovnika i smanjenog broja stanovnika), smanjili smo dosadašnje procene godišnje meljave pšenica sa 1,2 mil.tona na million tona, odnosno na 1,05 miliona tona u slučaju osetnog povećanja izvoza brašna.

,,Od million tona  pšenice proizvede se oko 730.000 tona brašna za ljudsku ishranu  (prosečni procenat izmeljavanja pšenice  0,73 odsto) u Srbiji.  Dobijeno brašn za ljudsku ishranu utroši se za proizvodnju hleba i peciva’’, navodi direktor ,,|Žitounije’’ Zdravko Šajatović.

• hleba i peciva,
• neposrednu potrošnju stanovništva,
• proizvodnju testenina,
• konditorsku industriju i
• izvoz

U odnosu na podatke iz prethodnih godina, zaključno sa 2022. godinom, osim što se:

• smanjila se potrošnja hleba (bez peciva) po glavi stanovnika, sa 91,5 kilograna na 48,58 kilograma;
• smanjen je i broj stanovnika Srbije: od 2006.godine (sa 7.622.185) do 2022 godine (na 6.664.449);

U tome vremenu broj stanovnika u Srbiji  smanjen je za 957.736  – (procene RZS za 2006.g. i popis stanovništva u 2022.godini).

,,Oba faktora uticala su u navedenom vremenu na smanjenje ukupne godišnje potrošnje hleba u Srbiji za 374.000 tona’’, dodaje Šajatović.

Proizvodnja hleba i peciva

Procena godišnje potrošnje brašna za proizvodnju hleba i peciva u Srbiji iznosi 283.000 tona, i to:

• HLEB – broj stanovnika 6.664.449 x 48.58 kg = 324.000 tona x 0,74 =234.000 tona brašna
• PECIVO – broj stanovnika 6.661.449 x 10 kg =  000 tona x 0,74 = 49.000  tona brašna.

Srbija je od 1. jula do kraja 2023. godine izvezla 576.000 tona pšenice i brašna preračunato u zrno. Na godišnjem nivou trošimo maksimalno 1,5 miliona tona.

Prema proceni Žitounije, a polazeći od situacije na tržištu brašna u Srbiji, godišnja meljava pšenice iznosi oko milion tona.

Zbog smanjene potrošnje hleba po glavi stanovnika i smanjenog broja stanovnika, smanjili smo i dosadašnje procene godišnje meljave pšenice sa 1,2 miliona tona na million, odnosno 1,05 miliona tona u slučaju osetnog povećanja izvoza brašna, navode iz ,,Žitounije’’.

Od million tona pšenice proizvede se oko 730.000 tona brašna za ljudsku ishranu (prosečni procenat izmeljavanja 0,73 odsto) u Srbiji.

Dobijeno brašno za ljudsku ishranu utroši se za proizvodnju pre svega hleba i peciva, neposrednu potrošnju stanovništva, zatim na proizvodnju testenina i konditorsku industriju, kao i na izvoz.

U odnosu na podatke iz prethodnih godina, zaključno sa 2022. godinom, potrošnja hleba (bez peciva) po glavi stanovnika se smanjila sa 91,5 kilograma 2006. godine na 48,58 kilograma, bez potrfosnej peciva koaj iznosi oko 10 kilogamas godoišnej po stanovniku.

Građani u Srbiji troše pšenično brašno za neposrednu potrošnju u domaćinstvu kroz takozvana “mala pakovanja“. Višegodišnji prosek proizvodnje “malih“ pakovanja brašna iznosi oko 60.000 tona, od čega se oko osam odsto ili 5.000 tona izveze.

Procena godišnje potrošnje brašna za neposrednu potrošnju stanovništva u Srbiji:

• Broj stanovnika 664.449  x 19,55 kg = 130.000  tona brašna

Građani u Srbiji troše pšenično brašno za neposrednu potrošnju u domaćinstvu kroz tzv.  “mala pakovanja“ brašna (pakovanja 1/1, 2/1, 5/1 i 10/1 kilogram). Prema podacima višegodišnji prosek  godišnje proizvodnje “malih“ pakovanja brašna iznosi oko 60.000 tona od čega se oko  osam odsto ili oko 5.000 tona izveze. Takođe treba uzeti u obzir da, naročito u manjim sredinama, vlasnici RPG (koji između ostalih ratarskih  kultura proizvode i pšenicu) značajne količine brašna za potrebe svog domaćinstva obezbeđuju kroz tzv. “ušurnu meljavu“, a određene količine brašna za potrebe svog domaćinstva stanovništvo kupuje direktno u prodavnicama mlinova (pakovanja 25/1). Procena je da ukupna  domaća potrošnja malih pakovanja brašna (od 1-10 kg), pakovanja 25/1 i brašna iz ušurne meljave,  u domaćinstvima u Srbiji ukupno iznosi oko 130.000  tona.

Potrošnja brašna za testenine

• Potrošnja brašna za testenine 664.449 x 9.58 kg = 64.000 tona brašna

(NAPOMENA: Korišćeni su podaci od RZS).

 Potrošnja brašna za konditorsku industriju

• Prema podacima RZS godišnje se za proizvodnju konditorskih proizvoda (keksa) u Srbiji potroši:

6.9 kg x 6.664.449 = 46.000 tona brašna

Izvoz brašna iz Srbije u kalendarskoj 2022 godini iznosio je 134.000 tona.

Godišnja potrošnja

Za ekonomski položaj mlinske industrije u Srbiji posebno je zabrinjavajuće da naša država u uslovima aktuelne svetske ekonomske krize donosi mere socijalne politike (što i jeste njena obaveza) ali značajan deo tereta te politike svaljuje na teret mlinske industrije (i indirektno na proizvođače pšenice).

Iz  navedenih procena vidi se da i dalje u Srbiji postoji izražen negativan trend u smanjivanju potrošnje brašna na domaćem tržištu. Iz navedenih procena uočljivo je da su previsoke prelazne zalihe brašna što je posledica ekonomski neopravdane zabrane izvoza brašna u martu i aprilu 2022.godine, u kom periodu smo “izgubili“ izvoz brašna od oko 40.000 tona. Ohrabrujuće je da izvoz brašna u drugom polugodištu 2023.godine pokazuje vrlo pozitivan trend povećanja, tako da će izvoz brašna u 2023. godini, po konačnoj računici,  biti bar za 30.000 tona veći nego 2022.godine, a samim tim će se smanjiti i prelazne zalihe brašna.

Pljačka države!

U 2023.godini na domaćem tržištu brašna imamo apsurdnu situaciju da se država pojavljuje kao nelojalna konkurencija mlinskoj industriji jer prodaje brašno T-500 neposredno pekarskoj industriji po tzv. “damping cenama“, što u praksi znači po 22.00 din/kg (bez PDV) – što je jedva iznad tržišne cene pšenice (koja iznosi oko 20 dinara po kilogramu), a najčešća tržišna cena istog tipa brašna  koje mlinska industrija prodaje tim istim pekarima iznosi oko 32.00 dinara po kilogamu!

,,Ako se zna da godišnja potrošnja brašna T-500 od strane pekara-proizvođača hleba i peciva iznosi 283.000 tona a država preko Robnih rezervi prodaje 74.000 tona brašna, onda je lako zaključiti da je država “oduzela“, odnosno opljačkala mlinsku industriji oko 26 odsto navedenog segmenta tržišta. Osim toga, država je krajem septembra, sa važnošću do 31.decembra 2023. gdoine, donela posebnu uredbu (samo za mlinsku industriju) kojom je propisala proizvođačke cene za kilska pakovanja brašna T-400 i T-500 koja je za oko 25 dinara po kilogramu niža od to tada propisane. ,,Žitounija’’ je podnela zahtev Vladi da mlinarima-proizvođačima kilskih pakovanja isplati kompenzaciju od pet dinara pokilogramu (u skladu sa čl.37.st.5, Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda)’’, kaže Zdravko Šajatović.

Slavski kolač

      Zar slavski kolač u Srba, isečen na komade posle osvećivanja vinom i sečenja u obliku krsta, pa izdeljen svim gostima može biti išta drugo osim znak prijateljstva i ljubavi. Zato se postavlja pitanje, hoće li opet, posle više od dva milenijuma, postati aktuelna Juvenalova izreka ,,Hleba i igara? Ovog puta, ne zato da bi se predupredila pobuna siromašnih, već da bi se siti ljudi međusobno bolje razumeli. Dok bude hleba, biće i nade…

Sram i ponos

       ’’Kažu da oko 95 odsto onih koji dolaze kod nas nikada nije bilo ni u jednom muzeju! Dolaze i babe i dede koji pre podne na njivi drže vile i grabulje, a popodne dođu ovde da plate i vide kako se nekada radilo i živelo. Često se čuje, čak i od političara, da valja vratiti seljake u selo, a te reči zvuče pogrdno. Ne čuje se, pak od seljaka da kaže ,,vratite te građane i intelektualce odakle su došli. Ovde pokušavamo da im vratimo samopouzdanje i pokažemo svoju i njihovu vrednost i vrednost posla kojim se bave. Hoćemo da preobratimo stid (da je sramno biti seljak) u ponos. Ja sam seljak, pa se ponosim što živim u selu’’, navodi Jeremić.

Dobrodošlica uz so i pogaču

       Simbol je života i smrti, bogatsva, blaostanja, zajedništva, gladi, sreće, rada i reda, mudrosti, nade, žudnjei želje. Daruej se u trenucima slavlja i običaja, kod dočeka, dragih gostiju uz parče poglače i malo soli. Taj običaj je postao i deo obaveznog državnog protokola u većini zemalja.

         (Autor je analitičar i publicista)