Srpska riba u evropskoj mreži propisa

Očekuju se razgovori sa EU o daljem razvoju ribarstva. Na osnovu mnogobrojnih analiza, riba iz naših ribnjaka kvalitetnija je od one proizvedene na Zapadu

Gotovo svi ribnjaci u Srbiji poseduju sistem bezbednosti hrane, kao preduslov daljeg prilagođavanja evropskim propisima. Očekuju se da uskoro počnu i razgovori sa Evropskom unijom o daljem razvoju ribarstva. Na osnovu mnogobrojnih analiza, riba iz naših ribnjaka kvalitetnija je od one proizvedene na Zapadu. Ribnjaci koriste kvalitetnu vodu, riba se hrani koncentrovanom hranom koja zadovoljava i najstrože propise, zato je i meso sa manjim procentom masti.

Profesor dr Miroslav Ćirković sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu kaže da sa takvom hranom postižemo četiri do šest odsto masti, dok je u Češkoj to oko 10, a u Poljskoj 12 odsto u mesu šarana.

„Ne upotrebljavamo u lečenju ribe antibiotike jer nije velika gustina nasada“, kaže Ćirković. Riba koja se kod nas proizvodi, ispituje se u devet grupa jedinjenja u dvadesetak analitičkih metoda.

„Posle dugogodišnjeg iskustva u laboratoriji Instituta za tehnologiju mesa možemo reći da naša riba kao namirnica odgovara propisima koje propisuje monitoring program, a predviđa EU“, navodi dr Vesna Đorđević sa Instituta za tehnologiju mesa Beograd.

Proizvođači upozoravaju da će uprkos dobrom kvalitetu i prinosu od 1.500 kilograma ribe po hektaru i primeni savremene tehnologije, teško će se izdržati konkurencija sa Zapada. Stručnjaci ističu da za razliku od vlasnika ribnjaka u okruženju koji ne plaćaju vodu u ribnjacima, našim proizvođačima redovno stižu računi.

„Po kubiku zahvaćene vode, kanalska mreža i po kilogramu proizvedenog šarana, mi praktično po tri osnova plaćamo korišćenje voda, što je deset odsto od velikoprodajne cene“, navodi Bratimir Radenović iz ribnjaka „Vršači ritovi“.

Uskoro se očekuju pregovori sa predstavnicima Evropske unije o poglavlju 13 koje obuhvata sve procese u proizvodnji i prometu slatkovodne ribe. Stručnjaci smatraju da površine pod ribnjacima u našoj zemlji sa sadašnjih 15.000 hektara hiljada mogu da se povećaju na skoro sto hiljada hektara.

Samo u Vojvodini ima više od 200.000 hektara neplodne zemlje pete i šeste klase pored kanalske mreže pogodne za izgradnju ribnjaka, koja bi uzgojem ribe omogućila veći profit po jedinici površine. Veoam brzo bi se prvih 100.000 hetkara te zemlje u Banatu moglo privesti nameni u ribastvuu. Odnosno ta neplodna polja, oni bi se sa malo ulaganja pretvorila u ribnjake.

Subvencije za proizvodnju ribe

Prvi put svi oni koji se bave ribarstvom i živinarstvom, dobili su pomoć države, odlučeno je 2013. godine, i time će podsticajima biti pokrivene sve grane stočarske proizvodnje. Proizvođači su za početak zadovoljni i malim subvencijama, a stručnjaci smatraju da će se subvencijama obezbediti predvidivost u proizvodnji ribe i živine, kako je tada odlu;eno.

U Srbiji se godišnje pojede 50.000 tona ribe, a poizvede svega 15.000 tona, odnosno 30 odsto potreba tržišta. Kako bi taj procenat bio veći, država će proizvođačima pomoći sa minimum 500 dinara po priplodnoj matici šarana, 300 dinara za matice pastrmke i sa sedam dinara po kilogramu proizvedene konzumne ribe, odlučeno je 2013. godine.

Ribari iz Ečke kod Zrenjanina uzgajaju šarane na oko 1.700 hektara. U 2012. godini proširili su se za 70 hektara i uložili 110 miliona dinara. Do sada su sve sami plaćali, pa im je pomoć države dobrodošla.

„Mi ćemo ta sredstva uložiti u modernizaciju, planiramo da aktiviramo još neke ribnjačke površine negde oko 200 hektara tako da idemo i do 4.000 tona proizvodnje u narednoj godini“, kaže Nenad Radulović, direktor ribnjaka „Ečka“.

Pusti ribnjaci

Stanovnik Srbije godišnje pojede i do četiri puta manje ribe nego stanovnik EU. Proizvođački i prerađivački kapaciteti ribnjaka u Srbiji, rade sa čak 10 puta manje ribe nego što bi mogli. To znači da gubimo milione evra, jer samo Evropskoj uniji godišnje nedostaje više od milion i po tona ribe Stanovnik Srbije godišnje pojede i do četiri puta manje ribe nego stanovnik EU, a u Srbiji je pod ribnjacima oko 14 hiljada hektara, od kojih je petina površina zapuštena. „Uglavnom su problemi to što podsticaji ne postoje, a nameti za vodoprivredne doprinose su veliki, da su tržišne prilike u okruženju problematične jer svi u okruženju“, ističe Krum Anastasov, rukovodilac na ribnjaku „Kapetanski rit“ u Kanjiži.

Hrvatska nije ribarska nacija!

 

Potrošnja ribe u domaćinstvima, izračunata „po glavi“ stanovnika, pokazuje kako Hrvatska nije ribarska nacija, na začelju je zemalja Evropske unije, a izvoz ribe i ribljih prerađevina opada.

Ipak, porast beleži izvoz zamrznute ribe i ribljih fileta, te ljuskara i mekušaca, dok je sveže ribe izvezeno šest odsto manje, ali su se zato na hrvatskoj uvoznoj listi našle i živa ukrasna riba iz Indonezije i Singapura, pastrmke iz BiH, a uvoze se i škampe i jastozi iz niza zemalja, među kojima su i Slovenija i Mađarska.

Zabeležen je i uvoz ribljih jetara i ikre iz Velike Britanije, Italije i Danske, što pokazuje da se Hrvati nisu odrekli kavijara, kao ni smrznutih jastoga iz Portugalije, Danske, Slovenije, Mađarske i Singapura.

Prema podacima koji potvrđuju da svaki stanovnik Hrvatske pojede oko devet kilograma ribe u godini dana, Hrvatska je na začelju zemalja Evropske unije.

Prosek za evropske zemlje je 21 kilogram godišnje, dok su svetski prvaci žitelji Islanda koji pojedu 90 kilograma ribe po glavi stanovnika u jednogodišnjem periodu.