SRBIJA NEMA MESA ZA IZVOZ

Raskorak obećanja i mogućnosti!

Nema napretka da Srbija izvozi meso u daleke zemlje, jer u našim oborima nema dovoljno stoke. Potrebno bar pet godina ozbiljnog ulaganja u svinjarstvo i govedarstvo da bi obnovili stočni fond. DA bi ispounili kvotu izvoza od 5.000 tona junećegf mesa, potrebno je da se zakolje 12.000 junadi! A, samo toliko ih danas ima u Srbiji!

Piše: Banislav GULAN

Dok je na pašnjacima i u štalama sve manje stoke, na papirima i u priči sve su veće mogućnosti za izvoz mesa iz Srbije. Država uklanja administrativne prepreke, kako bi domaće meso stiglo do daleke Kine, Turske i Rusije, a srpski stočari sve češće prazne obore i okreću se ka biljnoj proizvodnji i ratarstvu. Tako, ni od najavljenog izvoza jagnjetine za Kinu, sredinom 2017. godine, nije bilo ništa. Za raszliku od dnevnih listopadnih političara, stručnjaci objašnjavaju da izvoza nema i da ga još dugo neće biti, jer Srbija nema dovoljno stoke. Da bi ispunili kvotu izvoza junećeg mesa u Tursku potrebno je da se pokolju sva junad u zemlji, a imamo ih 12.000!

Srbija, inače, ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini i izvozu mesa sa dalekim zemljama. Između ostalog, za Tursku, bez carine, može da ode 5.000 tona goveđeg mesa godišnje, a u Kinu, ta kvota je oko 500.000 tona goveđeg i jagnjećeg mesa na godišnjem nivou. SVe te mogućnsoti Srbija je imala i pre  jednu, dve ili tri decenije. Ali, nije imala stoke, u ovom slučlaju juandi. Nema je ni dans. Smešne su brojke o izvozu koje iznose aktuelni nerealni tvorci agroekonosmek politike u Srbiji. Da bi se izvezlo 5.000 tona juenćeg mesa u Tursku potrebno je da se pokolju sva juand u Srbiji koja sad psotopej,a to ej 12.000 grla. Tada bi ostale I onako prazen staje. Ili jop jedan nerealna i netačan podatak. Aktuelne agroenomske vlasti se ovih dana hvale sa ponjo0vnhim otvaanejm nekada ugledne klancie u Šidu. Toje dobro, Hvale se da će se u njoj dnevno klati 400 junadi?! To je nemoguće jer, ako se izračuna u godini ima 365  i top se pomnogoži sa 400 juandi dnevno, dolazi se do brojke o klanju od 146.000 junadi! Gde će pronaći toliku junad za klanje kada u celoj Srbiji imamo ukupo 12.000 junadi! Dakle, vest privlačna u javnosti ali samo za nepoznavaoice prilika u srpskom stočarstvu oej deceneijama godišnej opada za dva do tri odsto! Jedino povoljno u tome je da je na osnvoute vesi skočial cena junećeg mesa koej se otkupljuje o vlasnika stoke. Dakle,mesa iz domaćeg tovaq ima veoma malo, a reeksport niej dozvoljen. Odnosno, to se radi dok se neotkrije, a kasnije su kazne veoma stroge i dugoročno će da traju. Bez obzira iz kog dela sveta stignu!

Dakle, za poznavaoce prilika nema obećanog optimizma kada je reč o najavljenom izvozu mesa za Kinu, Indiju i Tursku. Te destinacije su toliko daleko da bi cena mesa morala biti zlata vredna kako bi se pokrili samo troškovi transporta. Odavno pratim kinesko tržište i jedino što smo imali jeste neki manji izvoz semena, jer to ima visoku vrednost To je daleko tržište i najmnogoljudnija zemlja, a mi ne da nemamo kapacitet u stočarstvu, već je ta grana kod nas u ozbiljnoj krizi. Sada imamo dva miliona svinja manje nego što ih je bilo devedesetih godina. U obortoiam ima ima 3,1 miliona,  Imamo i milion goveda manje, nego pre dve decenije. Sad ih ukupno ima 893.000. Jednostavno, nije lako nadoknaditi vremenski sve ono što smo izgubili. Potrebno je najmanje pet godina ozbiljnog ulaganja u govedarstvo i svinjarstvo da bi se vratili na grane kada smo izvozili svinjsku šunku u Ameriku i bebi-bif u Evropsku uniju. Na kraju 1990. godine Jugoslavija je izvezla 50.000 tona bebi – bifa, a od toga je iz Srbije bilo 30.000 tona. U Srbiji se troši samo tri kilograma junećeg mesa godišnje po stanvoniku, što govori da nam je tanka domaća šnicla. A, da se i ne govori o izvozu. Jer, godišnje se u Srbiji proizvede manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, dok se potrošnja po stanvoniku kreće oko 30 kilograma godišnje. Kada je reč o proizvodni mesa, svinjuskgo se prosečno proizvodi oko 270.000 tona, junećeg 75.000 tona, žiovinskog viuše od 100.000 tona… Gge se po tome nalazimo najbolji dokaz je činjenica da se u Srbiji 1990. godine proizvodilo više od 650.000 tona svih versta mesa i po stanovniku trošilo 65 kilograma.

Koliko je devastirana poljoprivreda, ponajviše stočarstvo govori činjenidca da je iz Srbije 2015. godine izvezeno 315 tona bebi bifa, godinu dana kasnije oko 420 tona, a u 2017. godini oko 480 tona! Dakle, prazne su staje, pa zato i izvozimo ovog mesa za 100 puta manje nego pre dve decenije! Uz to od 1996. godine, nakon ukidanja sankcija Srbija ima dozvolu za godišnji izvoiz bebi – bifa u EU od 8.875 tona. Toj brojci se nikada nismo ni približili. Nismo jer nema stoke u stajama. Za oporavak poljoprivrede da bi imali prodngo gnovija, za bolje snabdevanje tržišta i izvoz bebi – bifa u EU hitno nam je potrebno 100.000 junica. O je I šansa SRbije, jer EU godišnje uvozi iz Brazila i  Argentine  po 700.000 tona junećeg mesa. Kreatorima agroekonomske politike u Srbiji su nudili da proizvode i u narednih pola veka da godišnje izvoze po 50.000 tona bebi – bifa. Ali, oni su ostali gluvi na to. Jer, veća zarada je ako uvoze to meso nego dag a proizvodimo i izvozimo. A, u zemlji imasmo oko 200.000 praznih kuač I isto toliko praznih saja za tvo stoke. Dakle, bez novih investicija u objekte samo da se staje napuien govedima, mogli bida nadjemo izlaz iz krize. To bi na početku samo bio spasa sa srpsku poljoprivredu i srpsko selo.

Početni koraci su učinjeni sa akcijom ,,500 zadruga u 500 sela’’. Veruje se da će program Ministarstva za regionalni razvoj, koje vodi ministar Milan Krkobabić,  u naredne tri godine, dodelom 25 miliona evra, pokrenuti razvoj u srpskim selima, delimično napuniti staje… Ali, ta akcija je dugoročan zadatak za oproavak srpskih sela. Jer, nisu ni osiromašena preko noći. Dakle, uz najbolju volju i ovu retku odluku Vlade da podrži posrnulo i opustelo selo, trebai deceniej da prođu. Jer, toliko opada broj stoke i proizvodnja mesa.

To je od posebnog značaja i zbog toga da bi se vratio život u ta sela. Naime, od 4.709 naselja – sela u Srbiji svako četvrto je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U selima treba stvoriti iste uslove za život kao u gradovima. To je i prvi uslov da bi mladi počeli da ostaju uselima. Jer, bitka za povratak onih koji su otišli je izgubljena. Vraćaju se samo starci, koji su sa sela otišli kada su bili mladi. I još nešto: cilj je da se sa akcijom ,,500 sela u 500 zadruga’’ pokuša zaustaviti odlazak mladih školovnaih iz Srbije u svet. A, godišnje ih ode oko 40.000! Poneko bi možda ostao u selu da radi oko poljoprivrede, ali da ima pristojan život.

A, da bi naše meso stiglo do novih destinacija, poput Kine, Indije, Turske i Rusije, osnovno je da se obnovi stočni fond. Poznavaoci prilika u stoačrstvu naglašavaju da niko ne voli kratkoročne aranžmane, već su to ugovori od najmanje pet do 10 godina zagarantovane isporuke. Ovih dana se govori o izviozu 5.000 tona junećeg mesa u Tursku. Mogućnosti smo imali i do sada. Aktuelni minstar poljorpvirede hvali kako je za to potrebno da se zakolje 12.000 junadi. Kao da zaboravlja činjenicu da prema zvaničnim podacima Srbija danas ima ukupno u tovu 12.000 junadi! Dakle, imamo raskorak mogućnosti i želja neralnih agroekonomskih kreatora.

Prazne staje

Radili bi i više samo da se isplati gajenje muznih krava. U ovom poslu ne postoji nikakva sigurnost, objašnjava Svetozar Toza Murgaški, poljoprivrednik iz Čeneja  kod Novog Sada- Mlekare svakog dana mogu da kažu da im više nismo potrebni, a plaćaj kad i kako hoće. Niko tu ni ne pita da li nam cena odgovara ili ne. Mlekare, njih više od 220,  ne može niko da natera da plaćaju više. Zbog toga većina ljudi odustaje od ovog posla – kaže Murgaški. Državnici su otklonili administrativne barikade potpisujući sporazume o slobodnoj trgovini, ali je potrebno uraditi dosta toga za izvoz mesa, kako bi se mi pojavili na tržištu. Potrebne su ozbiljne investicije u stočarstvu. Rusija je dobro tržište, ali je i tu problem transport. Prvo treba napuniti prauzne staje, jer reeksport mesa nije dozvoljen!

 

Srbija, godišnje jedva da proizvede 400.000 tona svih mesa, pa je sporazum za Kinu, od 500.000 tona na godišnjem nivou – nerealan. Naša zemlja ne ispunjava čak ni kvotu za EU, od 8.750 tona. Nikada se nismo primakli toj brojci. Jer, 2015. godine izvezeno je 315 tona, godinu dana kasnije oko 420 tona, a 2017. godine 480 tona. Koliko je to malo najbolja potvrda su podaci iz 1990. godine Tada je iz SFRJ izvezeno 50.000 tona, a od toga je bilo iz današnje Srbije čak 30.000 tona. Nema izvoza jer su prazne staje,  nema goveda. Dakle, dok se saje ne napuane sve će to biti prazna dnevna obećanja aktuelnih ministara.

Pitanje je koliko Srbija može da konkuriše velikim ekonomijama koje žele tržište Kine i Tursk. I to što Bosna i Hercegovina izvozi meso za Tursku je tako jer oni finansiraju trošak transporta, a nama to niko neće da radi. Nama je potrebno da se domaći proizvođači organizuju u okviru zadruga, pa da mala gazdinstva postanu značajniji i konkurentniji proizvođači.

U EU, stočarstvo čini 70 odsto poljoprivredne proizvodnje, dok 30 odsto pripada ratarstvu. Kod nas je sve obrnuto, iako se govori da je stočarstvo lokomotiva razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje.