Špekulanti preprodaju plodnu zemlju strancima

Ishitrena privatizacija raskrčmila agrar. Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za jednu četvrtinu od ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni. Njihova imovina je opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija, koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze

Branislav Gulan

      Tvrdnje Saveta za borbu protiv korupcije da privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljena na zakonit način su potpuno tačne. To telo je i ranije i ne samo u agraru, upozoravalo na sporne slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koje je predočilo. Kada je reč o poljoprivredi, nekolicina nas koja se bavi tom oblašću je od samog početka upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je, međutim, bilo ocenjeno kao „jeres“ i bili smo verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Poništene privatizacije, pak, jasno pokazuju ko je bio u pravu.

Predstavnici organizacije „Ama Centar“ iz Srbije upozorili su da je proces privatizacije u Srbiji doveo do stanja u kome „poljoprivredno zemljište i kom binati prelaze u ruke velikih korpo racija na štetu malih poljoprivrednih proizvođača“. Predstavnici „Ama Centra“ učestvovali su na Forumu „Nileni“ o suverenitetu hrane u Klužu (Rumunija), (pre nekoliko godina) najvećem evropskom skupu organizacija i pojedinaca koji su upozorili na problem kontrole proizvodnje i dis tribucije hrane od strane multinaciona lnih korporacija na štetu individualnih farmera.

Na petodnevnom forumu, prisustvovalo je oko 600 malih farmera, istraživača i aktivista nevladinih organizacija iz 42, uglavnom evropske zemlje. Sa Foruma je upozoreno da „poljoprivredna proizvodnja, kontrolisana od strane velikih svetskih korporacija, pogubno utiče na globalni sistem proizvodnje hrane“. „Taj se proces u Srbiji posebno ubrzao poslednjih godina, naročito od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2012. godine. Od 2017. predviđeno je da Srbija liberalizuje prodaju poljoprivrednog zemljišta, iako Ustav Srbije i Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava prodaju zemlje stranim korporacijama“, podsetila je Irena Skarep iz „Ama Centra“.

Predstavnica ove organizacije, istakla je, da je poslednjih godina u Srbiji restitucijom i privatizacijom zemljišta iz društvenog vlasništva u ruke korporacija i tajkuna prešlo oko 500.000 hektara zemlje u Vojvodini. Ona je naglasila da su korporacije bile već preuzele velike površine poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i da je u tom procesu tada bilo otpušteno 56.000 radnika, a 215 agroindustrijskih kombinata je „uništeno“.

Srpski učesnici Foruma su istakli da se od promene Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji, u decembru 2015 godine, još više orijentisalo na velike korporacije umesto na mala i srednja gazdinstva. To je, kako su naveli, dovelo do ukrupljavanja poljoprivrednog zemljišta. Istaknuto je da ovim procesom dolaze „veliki“ investitori koji podižu cenu zemljišta u Vojvodini i centralnoj Srbiji, pa lokalni poljoprivrednici ne mogu učestvovati u zakupu i kupovini obradivog zemljišta. Učesnici Foruma su se složili da gotovo sve države Evrope imaju sličan problem. Oni su zaključili da u Evropi nisu transparentni podaci o vlasnicima zemljišta, zbog čega je potrebno izraditi bazu podataka, kao i bazu podataka najbolje prakse očuvanja suvereniteta zemljišta, kako bi poljoprivredni proizvođači učili jedni od drugih.

Kada je privatizacija u Srbiji u pitanju, problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom označeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljan je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo (koje je na početku prošle godine prema zvaničnim podacima Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije imalo 540.000 hetkara državne zemlje). Na žalost, u tim propalim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište.

Zadatak države je sada da u procesu restrukturiranja oporavi ta poljoprivredna preduzeća, omogući im da opet „stanu na noge“. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobne su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sada najpotrebnije. Dakle, država sada mora što većem broju tih preduzeća da omogući da uspešno izađu iz stečaja, da im očisti bilanse i spasi ih od likvidacije. Međutim, stručnjaci su smatrali da ne treba žuriti sa novom privatizacijom tih kombinata, već sačekati da oni prvo stanu na „zelenu granu“. Ali, nijedna vlast nija slušala reč stručnjaka! Pretposlednja velika privatizacija bila je PIK ,,Bečej“ kada je vlanik MK Komerca kupio kombinat za 45,5 miliona evra (za koliko je prodata i železara u Smederevu). Posle samo nekoliko godina taj isti kombinat on je nedavno prodao ili predao OTP Banci za 57 miliona evra. Dakle, kada je bila zabranjena prodaja kombinata strancima, on je za sebe, odnosno za prodaju poznatom ili nepoznatom kupcu, kupio PIK ,,Bečej“. Sada je samo obavio predaju pravim vlasnicima u Mađarskoj i na tome zaradio više od 12 miliona evra.

Poslednja prodaja kućnog zlata u Srbiji bila je prodaja PKB domaćim strancima ispod cene, a to je bilo za 105 miliona dolara. Urađeno je nešto što niko ne bi učinio. Kombinat PKB koji se nalazi pored tržišta od dva miliona potrošača, predat je strancima. Nije prodat, već poklonjen, jer on vredi desetak puta više! Bivši radnici sad na sredini 2020. Godine, penzioneri se okupljaju protestuju traže svoje deonice. Jer, oni su gradili PKB, a on je prodat budzašto!

Po ovome što se sad radi ispada da je otkrivanje „rupe na saksiji“ najzastupljenija politička aktivnost u Srbiji, ali posle političkih promena nosioci „prevrata“ ili su bili nesposobni ili nisu želeli iz ličnih i posebno uskopartijskih interesa, da izgrade drugi konzistentan državni sistem. Posle tranzicionih promena 2000. godine svi koji su bili na vlasti veoma brzo su se kroz pljačkašku privatiazciju uz pomoć države u Srbiji obogatili. Ali, to nije karateristika samo za protekle vlasti, već je nastavljeno i posle smena i dolaska SNS na vlast 2012. godine. Ista igra je nastavljena, samo su se promenili oni koji sakupljaju kajmak.

Period u kome se menjaju „pravila igre“ posebno pogoduje malverzacijama, a to se upravo i desilo u slučaju poljoprivrednog zemljišta, a na brojne mućke ukazao je u svom izveštaju i Savet za borbu protiv korupcije podsećajući da prilikom prodaje preduzeća nije bio regulisano vlasništvo i status zemljišta koje su ona koristila. Prema ranijoj regulativi, promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen, zbog čega se u ranijem sistemu parcele nisu ni vodile kao vlasništvo preduzeća, kombinata ili zadruga.

Savet tvrdi da je Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna, čime je načinjen propust u procesu privatizacije. Agencija za privatizaciju negirala je te tvrdnje. U dopisu koji je uputila Savetu, Agencija potvrđuje da „nikada nije bila ovlašćena, pa samim tim nije ni prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, tj. preduzeća u celini kao pravno lice sa svim svojim pravima, obavezama i imovinom“.

Upravo se u tim pravima, međutim, i krije „kvačka“ jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, ona nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama. Interesantno je da su aukcije na kojima su se prodavala preduzeća iz agrara bile izuzetno dobro posećene, u mnogim slučajevima postizana je i zaista dobra cena (ukoliko se ne uzimaju u obzir obradive površine kojima su raspolagala).

Sa dokazom o plaćenoj ceni za firmu, novi vlasnici su se uglavnom bez problema u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta. Tu situaciju je jako teško ispraviti pa bi brzo mogla da usledi preprodaja poljoprivrednog zemljišta i čitavih agrobiznisa strancima, „a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostrvlju“. Najbolji dokaz je te pljačkaše privatiazcije uz pomoć države je PIK ,,Bečej“, a i prodaja poslednjeg zlata Srbije PKB korporacije. Jer, ulaganje će se ,,strancima“ isplatiti kasnije kroz prodaju poljoprivrednog zemljišta kada se promene papiri i ono postane građevinsko.

Neodgovrnost odgovornih

Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za jednu četvrtinu od ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija, koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze.

U protekloj privatizaciji agroprivrede Srbije, bez posla je ostalo više od 100.000 radnika, a to je više od 300.000 gladnih usta. U privatizaciji poljoprivrednih kombinata su oštećeni njihovi radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemljišta, mehanizacije, izgradnju objekata. Najveća greška je učinjena u poljoprivredi gde su pokidani repro lanci od njive do trpeze.To znači da je pogrešno urađena privatizacija i da seljaci, oni koji su gradili prehrambenu industirju, šećerane i kombinate nisu postali njeni vlasnici sa akcijama.

Da se to dogodilo, što je bilo normalno, oni bi uticali i na cene sirovina koje proizvode, a ovako su potčinjeni i ucenjeni od vlasnika prehrambene industrije… Imali bi vlasništvoi u prehrambenoj indsutriji pa bi odlučivali ne samo o cenama sirovina, već i o cenama finalnih proizvoda na tržištu. Ovako su ucenjeni i potecenjeni, a rezutlat te pljačkaške privatizacije je da nam vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji, se kreće između četiri i pet milijardi dolara ili samo 1.000 evra po hektaru. Holandija, ima 17.000 evra po hektaru, Danska 14.000 evra… Zato se i postavlja pitanje kako i zašto Srbija nema bar 10.000 evra vrednost agrarne proizvodnje po hektaru?! Sad se formiraju klasteri kao nešto novo. To nije tačno mi smo to sve imali, samo se zvalo reprodukcioni lanac. Dakle, sve što je bilo uništeno je pa danas ne možemo ni približno to da stvorimo. Zato i imamo samo 30 odsto proizvodnje iz 1989. godine sa kojom se poredimo! Sve ovo govori da mi u zemlji danas imamo nedogovornost odgovornih za pogrešno urađeno.

Potrebna restitucija zadružne imovine

Neophodno je pokrenuti pitanje restitucije zadružne imovine, koje predstavlja tabu temu u društveno-ekonomskom i političkom sistemu Srbije. Nevidi se razlog zašto pravo na povraćaj imovine ne bi imale i zadruge, „kad ga po Zakonu o restituciji imaju sve verske ustanove i naslednici svih fizičkih lica“. Prema gruboj proceni, zadružni sektor je oštećen za više od dve milijarde evra po osnovu oduzetih zemljišnih površina i imovine širom Srbije“. Pred zadružnim sektorom Srbije stoji više neregulisanih pitanja koja zahtevaju urgentno rešavanje i neophodno je što pre preduzeti značajne reformske procese.

Najveći problem odnosi se na „protivustavno egzistiranje društvene svojine u zadrugama, imajući u vidu da od Ustava 2006. godine ne postoji društvena svojina“. Ta svojina je de fakto nastala kao zadružna, radom i poslovanjem zadrugara i zadruga, ali se iz političkih i pravnih razloga vodila kao društvena svojina. „Mi smo jedinstveni u svetu po tome što u sektoru zadrugarstva, izuzimajući članske udele zadrugara, u zadrugama praktično nema imovine koja je imovina zadruga ili zadrugara“. Dakle, neophodno je što pre izmeniti popstojeći, najnoviji Zakon o zadrugama (donet 29. decembra 2015. godine) ili odredbe postojećeg zakona o povraćaju zadružne imovine zadrugama i zadružnim savezima sprovesti u delo, „jer nije tačno da ne mogu da se sprovedu“, već se radi o koliziji ovog i drugih, kasnije donetih zakona, kao što je Zakon o stečaju.

Inače, u Srbiji se donošenje poslednjeg zakona o zadrugama čekalo od 1996. godine. DPosloednjiu je doent 29. decembra 2015. godine. Bolji od prošlog, ali najveća mana je što u njemu nema ni reči o štedno kredinim službama na osnovu koga počiva zadruagrstvo u svetu! U vremenu čekanja pripremljeno je bilo 11 nacrta. Svaka vlast je obećavala donošenje, ali za to ni dnas nema političke volje. Donet je u vreme kada ministar privrede bio Željko Sertić, pa je to ministartsvo i uradilo postojeći Zakon o zadrugama. Njegova najveća mana je što nepostoje štedno kreditne službe. A, na tome počiva i svetsko zadrugarstvo. Tu klauzulu nije dozvolila guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, jer se plašila da će zadruge da uzmu posao NBS. A, tvorca tog takvog zadrugarstva koje danas postoji svuda u svetu je Mihailo Avramović.

Eks državni sekretar u ministiarstvu poljoprivrede dr Zoran Rajić ističe da je u toku do usvajanja Zakona o zarugama bilo u opticaju čak 11 nacrta zakona o zadrugama, obećavajući da će on konačno stići pred poslanike parlamenta Srbije u oktobru 2015. godine. Usvojen je, neposredno pred novu 2016. godinu. Obećanja identična mnogima davali su i mnogi funkcioneri protekle dve decenije! Nije stigao oktobra, ali jeste 29. decembra 2015. godine. Kada danas gvorimo o zadrugarstvu krajem 2011. godine, bilo je 2.088 zadruga različitih vrsta, od toga treba odbiti oko 200 zadruga koje su po Zakonu o ubrzanom stečaju likvidirane, pri čemu poljoprivredne zadruge čine dve trećine zadruga, slede omladinske i studentske, stambene i drugi oblici.

Sredinom 2017. godine, zemljoradničkih zadruga sa aktivnim računom, bilo je oko 1.100! Svake godine prve subote u julu obeležava se Međunarodni dan zadrugarstva, od 1923. u okviru Međunarodnog zadružnog saveza, a od 1995. i kao Svetski dan zadrugarstva po odluci Ujedinjenih nacija.“Pre sedam godina to je bilo posebno značajno, jer se taj dan obeležavao u 2012. godini koja je bila proglašena Međunarodnom godinom zadruga“, kaže Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije. Srbija inače jedina zemlja u svetu koja je donela poseban zakon samo za jednu zadrugu, i to Zakon o srpskoj književnoj zadruzi 1997. godine u znak zahvalnosti za to što je značajno doprinela očuvanju i razvoju srpske nacionalne kulture, ali i drugih naroda i nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Srbije. Zadrugarstvo je živnulo tek posle 2017. godine kada je miniStar Milan Krkobabić, zadužen za regionalni razvoj, odlučio da kroz unapređenje zadrugarstva postigne i napredak u regionalnom razvoju Srbije. Posle tri godine razvoja zadrugarstva  prvi put je bespovratno podeljeno 1,7 milijardi dinara. Taj novac bespovratno su dobile 152 zadruge. Pomognut je život oko 6.120 seoskih porodica. To su i prvi koraci ka unapredjenju sela u Srbiji. Cilj je da se akciaj nastavi. Kroz tu akciju treba da se postignu rezultati na ujednačavanju regionakngoi azvoja u Srbiji, da se zadrži stanovništvo na selu, da se poveća proizvodnja hrane. Jer, za poslednje tri decenije njen rast je samo 0,45 odsto! Jer, od 4.709 sela, čak 1.200 je u fazi nestajanja. U 86 osto sela oapda broj stanovniak, u njima je i 50.000 kuać bez vaslnika i 150.000 u kojiam trenutno niko ne živi. Čak 1.000 nema prodavnice, a 500 nema puta ni izlaska u svet… Da bi neko ostao da živi u selu moraju se stvoritri isti uslovi života i rada kao u gadu, a to znači da selo nije samo proizvodnja hrane već i život i rad oko tih poslova.

Propusti u procesu privatizacije

Dakle, mnoga preduzeća privatizovana su bez prethodno rešenog pitanja svojine nad zemljište, navedeno je u saopštenju povodom izveštaja o državnom i zadružnom zemljištu u postupku privatizacije koji je Savet 6. novembra 2012. godine dostavio Vladi Srbije. U izveštaju je istaknuto da je propusta bilo u samom procesu privatizacije, zato što je promet zemljišta sprovodila Agencija za privatizaciju iako za to nije bila nadležna jer je, u skladu s važećim zakonima, poljoprivredno zemljište u javnoj svojini van prometa.  S tim u vezi, kako je rečeno, Uprava Ministarstva poljoprivrede za poljoprivredno zemljište dužna je da pribavi podatke o promenama katastarskog stanja na zemljištu nakon privatizacije, o promenama vlasnika na državnoj i zadružnoj svojini, kao i da utvrdi da li su rađene uknjižbe prava svojine na kupce društvenog kapitala na osnovu ugovora o privatizacij, naglasili su u Savetu.

Savet smatra i da je Agencija za privatizaciju dužna da pruži dokaz o tome na osnovu kojih ovlašćenja je otuđila državno i zadružno zemljište. „Takođe, neophodno je da se isprave greške koje su na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala učinjene promenom vlasništva na državnoj i zadružnoj svojini, odnosno da se te nepokretnosti vrate titularima javne i zadružne svojine“, zaključeno je u izveštaju. Mnogi će reći da je bolje da se neko oglasi nekada nego nikada, ali je problem u tome što je sada u suštini prekasno. Poljoprivredna preduzeća po Vojvodini su rasprodata, mnoga upropašćena i opljačkana, a na to kakav će rezultat biti i kakve su mućke moguće upozoravano je čim je privatizacija počela i za to nije trebalo biti vidovit i veliki ekspert. Naime, u Zakonu o privatizaciji potpuno neshvatljivo i apsurdno piše da preduzeće pre privatizacije uopšte ne mora da ima razgraničeno koliko tačno ima društvenih, državnih i zadružnih oranica i da to razgraničenje može i treba da se uradi posle sklapanja ugovora o prodaji. Kako je pisalo tako se i radi pa je ogromna većina poljoprivrednih kombinata prodata na neviđeno.

Zašto je to razganičenje važno, pita se autor ovih redova i odmah odgovara: Pa zato što onaj ko kupi kombinat ,,kupuje“ i društvene oranice, dok državne i zadružne nisu na prodaju i njima bi trebalo da upravljaju i gazduju država i zadruge. Za državne treba da se plaća arenda i da idu na licitaciju, a zadružne bi trebalo vratiti zadrugama. Da bi mlade zadržli na selu preporuak je d aim se bespalktno na korišćenej sve dok je obrađuju podlei oko 200.000 hektara nekorišćene državne zemlje (ima je oko 530.000). Pored toga preporuak je da se u akciju uključi i Srpska pravoslavna crkva. Jer, po zakonu o vraćanju nekada oduzete crkvene imovine, njoj je vraćeno skoro 70.000 hektara. Da bi crkva dokazala svoj patriotizam sama bi trebala da se javi pa da pomogne opstanak i ostanak sela. Trebala bi recimo, sama da ponudi oko 20.000 hektara mladim poljoprivredicima do 40 godina starosti, da je obrađuju. Uz onoi što bi podila država, i sa pomoći crkve, neka sela bi sigurni oživela i dobila šansu za opstanak i ostanak. To je bitno i zbog toga što se u selima već govori ko će ugasitii svetlo i sahraniti poslednjeg koji umre!  Ciljan grupa za opstanak sela moraju da budu, pre svega, mladi iz današnjij srednjih poljoprivrednih škoal Sveke godien iz kluap izađe oko 2.500 mladih poljoprivrednih stručnjaka. Treba im stvoriti uslove da ih privuku da ostanu na selu, da obrađuju zemlju i proizvode hranu. Da doprinesu da se povećaju tone hrane i profit na njivama.

Kao posledicu svega, imali smo dve vrste mućki. Prva je bila da se državne ili zadružne njive posle prodaje kombinata uračunaju u društvene i da se, naravno, kupi ono što se kupiti ne sme te da gazde imaju ekstra zaradu. Druga je bila da se „promeni lokacija parcele“ i da se njive na boljem mestu, to jest u blizini grada ili autoputa, proglase za društvene, a one lošije i jeftinije za državne… Zadružne njive su problem koji tek čeka rešenje. Bivši ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić izjavio je kada je bio na funkciji, da će biti formiran međuresorni tim, koji će se sastojati od predstavnika Tužilaštva, policije, ministarstava poljoprivrede i finansija, da ispita „bezakonje koje vlada“ u slučajevima propalih privatizacija poljoprivrednih kombinata i poljoprivrednog zemljišta. Mislim da se kriminalu u raspolaganju poljoprivrednim zemljištem mora stati na put – naglasio je ministar. Kako je naveo, treba ispitati da li stečajni upravnici u raznim slučajevima u Vojvodini i Srbiji rade u interesu države, poljoprivrednika ili u interesu nekog krupnog kapitala koji je zapravo izazvao te loše privatizacije, zbog čega su te firme otišle u stečaj. Zanimljivo za njegovo vreme vlada je to da se čudio kada je od novinara čuo da se u njegovom minsitarstvu priprema zakon o Zadrugama, koji je kasnije donet! Tvrdio je da se to radi u minstsarstvu poljoprivrede, što nije bilo tačno. Eto, toliko o tome koliko je bio upoznat sa radom ministarstva koje je vodio.

Primeri iz Vojvodine

Privatizacijom šest poljoprivednih preduzeća u Vojvodini kupci su se domogli zemljišta koje su ili preveli na svoje ime ili ga koriste i državi ne plaćaju zakup iako je reč o državnom vlasništvu. Reč jeo preduzećima ,,Miletić“, ,,Zmajevo“, ,,Maglić“, ,,Feketić“, “ Vojvodina“ i “Gakovo“, a s obzrioom na to da godišnji zakup po hektaru košta od 100 do 500 evra, te da su ova preduzeća sa 9.000 hektara državnog zemljišta privatizovana pre deceniju i po, država je zakinuta za oko 16 miliona dinara.

Međutim, po istom modelu po kojem je Borislav Lilić iz Odžaka kupio ,,Ratkovo“, otišla su i ostala preduzeća – novi vlasnik je po isplati poslednje rate, državno ili zadružno zuemljišpte tog poljoprivrednog dobra preveo na svoje ime, da bi ga potom preprodao, dodaje naš sagovornik. Druga varijanta, bila je da novi vlasnik koristi zemlju, a državi ne plaća zakup. Tako je samo u slučaju ,,Gakova“, novi vlasnik od 6.000 hektara u državnom vlasništvu prisvojio više od pola. Većina kupaca u Vojvodini ne plaća, ili dugo niej plaćala, zakup državi za preduzeća iz kojih su dobili zemlju na korišćenje, tvrdio je Nenad Ilić iz Udruženja za borbu protiv korupcije ,,Obruč“ iz Odžaka. On kaže da je Lilić pored ,,Ratkova“ koje je prodao ,,Žito Osijeku“, prodao irskom fondu i poljoprivredna dobra ,,Miletić“ iz Srpskog Miletića i ,,Maglić“ iz Bačkog Maglića, koja su imala oko 3.300 hektara državne zemlje.

Prazne kuće u Vojvodini

Nestaju i prazne se sela i u najrazvijenijem delu zemlje Vojvodini. Značajan doprinos iseljavanju i pražnjenju sela dala je i pljačkaška privatizacija koja je obavljena uz pomoć države u ovom delu zemlje. Napušteni porodični domovi sa okućnicama nude se u bescenje. U seoskim naseljima širom Bačke ima na stotine praznih kuća koje se sa okućnicom nude na prodaju po cenama od tri do osam hiljada evra. Mnoge su već uveliko zapuštene, ali ima ih i sasvim solidnog izgleda, sa električnim, vodovodnim i telefonskim priključcima prostranim dvorištima i okućnicama, tako reći useljivih. Međutim, kupaca nema ili su vrlo retki, javio je Petko Koprivica, u listu Politika još 12. jula 2013. godine. „Prema poslednjem popisu, u Ravnom Selu (odakle je Dušan Bajatović, iz vrha SPS) ima nešto više od hiljadu domaćinstava, a trenutno je najmanje dvadesetak napuštenih kuća koje, čak ni za mali novac, niko ne kupuje. Naslednici nisu u mogućnosti da ih održavaju, ili to ne žele, tako da one brzo propadaju, a često su i na meti vandala.

Selo tavori, sve je manje čeljadi, više je opela nego krštenja i svadbarskih veselja“, vajka se sekretar mesne zajednice, Aleksandar Stanojević, navodeći da se ovde pristojna kuća može kupiti po ceni polovnog stranog automobila. Istovetne priče čuli smo i u Kucuri, Ruskom Krsturu, Kruščiću, Liparu, Sivcu… Na desetine familija iz ovih, a i drugih manjih mesta na teritoriji opština Vrbas i Kula odselilo se, trbuhom za kruhom, poslednjih godina u inostranstvo.

RAVNO SELO, KUCURA, RUSKI KRSTUR

Državna zemlja u privatnom vlasništvu

Da kupci državnu zemlju prevode na svoje ime ustanovio je i Savet za borbu protiv korupcije. Oni se pozivaju na dopis Ministarstva poljoprivede u kojem se tada navelo da je oko 2.000 hektara zemljišta u okviru preduzeća ,,Ratkovo“ moglo samo da se koristi, ali ne i da se u katastru prevede u privatnu svojinu. Ministarstvo poljoprivrede nije odgovorilo na pitanje kakav je imovinsko – pravni status ovih preduzeća, da li su novi vlasnici preveli zemljište na sebe i da li plaćaju zakup.

Agencija za privatizaciju saopštila je da je pri prodaji poljoprivrednih dobara i dalje u državnom vlasništvu ostalo zemljitše koje su ta dobra koristila. Reagujući na izveštaj saveta za borbu protiv korupcije, Agencija je tada navela da nije nadležna da učestvuje u utvrđivanju poljoprivrednog zemljišta u privatizaciji, niti da izuzima delove imovine iz kapitala preduzeća prilikom prodaje.

Šta će biti – videćemo.

     Pljačka po zakonu!

Od preko 300 privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini svaka treća privatizacija je poništena, a u 15 agrokombinata Privredni sud je uveo stečaj, 2013. godine. U toj pljačkaškoj privatizaciji agrara Srbije, ponajvieš u Vojvodini, bez posla je ostalo više od 100.000 radnika. Šteta nastala zbog loših privatizacija verovatno nikada neće biti izračunata, a malo je verovatno da će iko odgovarati jer je u ogromnom broju slučajeva pljačka urađena po ,,zakonu“.

Uz preduzeće i zemlja

Petar Matijević, jedan od najvećih zemljoposednika u Srbiji, kaže da je u preduzećima koja je on kupovao kroz privatizaciju bilo jasno razgraničeno društveno i državno vlasništvo. ,,Poljoprivredna dobra koja smo kupovali imala su u svom vlasništvu i poljoprivredno zemljište. Za ono koje se vodilo kao državno, mi licitirali i dobijali ga na korišćenje na jednu do tri godine, naravno ako smo ponudili veću cenu. U zavisnosti od opštine, cene zakupa na godinu dana bile su od 100 do 500 evra po hektaru’, navodio je Matijević za javnost.

Poklon, državna imovina

Pokret „Dosta je bilo“ 10. jula 2014. je upozorio da se sklapanjem „štetnog tajnog ugovora“ sa firmom El Ravafed (Al Rawafed) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o prodaji poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nastavlja „pljačkaška politika vlade, a sad predsednika Aleksandra Vučića„, javila je tada agencija Beta. „Odlučeno je da 3.700 hektara poljoprivrednog zemljišta u Bačkoj, sa sedam silosa, upravnim zgradama i skladištima koja su u vlasništvu četiri društvena poljoprivredna preduzeća u restrukturiranju, bude prodato za 22 miliona evra, što je daleko niži iznos od njihove tadašnje tržišne cene“, istaknuto je tada u saopštenju Pokreta „Dosta je bilo“. Kako je navedeno, samo objekti tih preduzeća (,,Bačka“ iz Sivca, ,,Jadran“ iz Nove Gajdobre, ,,Mladi Borac“ iz Sonte i ,,Agrobačka“ iz Bača) imaju tržišnu vrednost od 4,5 miliiona evra, a biće prodati po ceni koja je 20 odsto niža od procenjene. „Cena zemljišta, koje do tada nije bilo na prodaju i za koje bi jaka preduzeća u opštini Kula platila i do 10.000 evra po hektaru, iznosila manje su manje od 6.000 evra po hektaru“, ocenio je Pokret „Dosta je bilo“ čiji je lider u to vreme bio bivši ministar privrede Saša Radulović.

     Građani treba da spreče privatizaciju javne svojine

     Članica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić upozorila je početkom drugogo polugodišta 2020. godine,  da bi građani trebalo da spreče privatizaciju javne svojine, koja bi imala nesagledive posledice. „Pošto nam je korupcija demokratske vlasti uništila privredu pljačkaškim privatizacijama, sada ova vlast počinje da privatizuje pirodna bogatstva, dobra od javnog interesa i dobra u opštoj upotrebi, što predstavlja sve zajedno javnu svojinu gradjana. Ako se privatizacija javne svojine ne spreči to će imati nesagledive posledice po naše živote“, navela je Članica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić za portal Direktno.rs. i upozorila je da bi građani trebalo da spreče privatizaciju javne svojine, koja bi imala nesagledive posledice.

     Kako je istakla, svaka država ima javnu svojinu i sve države tu svojinu čuvaju, ona nije na prodaju ni u jednoj zemlji, jer se tom svojinom obezbeđuje minimum egzistencije svih žitelja jedne zemlje, odnosno to je ono bez čega se život ne može zamisliti (vode i vodotokovi, planina i šume, državno poljoprivredno zemljište, trgovi, ulice, parkovi, mreže komunikacije).
„Kada je došla ova vlast, odmah je pokazala da će vršiti privatizaciju državnog poljoprivrednog zemljišta, jer to je uglavnom ostalo neprivatizovano za vreme prethodne vlasti. Kao član Saveta samoinicijativno sam odnela gospodinu (Aleksandru) Vučiću lično pisano obrazloženje da je državno poljoprivredno zemljište prirodno bogatstvo u javnoj svojini i da ne može da se prodaje. Nije komentarisao samo mi je postavio jedno pitanje, zašto Savet nije reagovao kada je prodavana jedna od uljara uz koju je prodato oko 20 hektara državnog zemljišta“, navela je Vasilić. Dodala je da joj je ta prodaja bila nepoznata i da je Vučiću rekla da „nije nikakav problem ugovor o prodaji javne svojine oglasiti apsolutno ništavim, jer je takav ugovor ništavan zbog protivnosti sa zakonima“. „Predsednik nije odreagovao, ali je počeo ubrzano da prodaje velike poljoprivredne državne kombinate, Arapima, Ircima, Mađarima i drugima, i to potpuno netransparentno, tako da se ni ne zna šta je od te imovine prodato, dato ili poklonjeno, kome, u kom postupku i po kojoj ceni“, navela je Vasilić.

     Po njenim rečima, „nema dana da se u javnosti ne pojavi tekst o otuđenju javne svojine, ali Savet ne može da odreaguje, jer ne raspolaže dokazima“.“Pored mnogobrojnih zahteva da nam vlast dostavi neke ugovore o javno-privatnom partnerstvu, ta dokumentacija je Savetu ostala nedostupna“, istakla je Vasilić.Ona je kazala da je „u zemlji u kojoj nema demokratije smešno verovati i očekivati da će Ministarstvo pravde i Agencija za borbu protiv korupcije da se bore za zaštitu javne svojine sa onima kojima partijski pripadaju“.“Savet za brobu protiv korupcije piše izveštaje, upozorava na korupciju, ali sve teže i bezuspešnije, jer je Vlada počela da u Savet dovodi svoje partijske članove ili simpatizere vlasti i pitanje je kada će Vlada odlučiti statusno da promeni funkciju Saveta da bi onemogućila glas za zaštitu javne svojine. Zato smatram da su gradjani ti koji zajedno i zakonito najbolje mogu da se izbore za zaštitu svoje javne svojine od svih onih koji je svojataju, prisvajaju, otuđuju, ali i poklanjaju rodbini, prijateljima, kumovima i ostalim grabljivicama“, navela je Vasilić.

Telekom Srbija vode u predstečajni postupak

     Telekom tvrdi da kao akcionarsko društvo, čiji kapital je podeljen na akcije, nije u javnoj svojini i da država i državne institucije nemaju pravo da kontrolišu rad i poslovanje Telekoma. Na taj način Telekom pokušava da izbegne primenu propisa koji regulišu javnu svojinu, navodi članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić. „Tvrdnja Telekoma je nezakonita i neozbiljna, data od preduzeća kome je država poverila na upravljanje i korišćenje telekomunikacionu mrežu, a ta mreža je dobro od javnog interesa i u opštoj upotrebi svih građana, zbog čega Telekom mora biti ozbiljna institucija’’.

     Nije problem što Telekom pokušava da preko nezakonitog tumačenja oblika organizovanja preduzeća ostvari neki svoj oblik nove svojine koju ne poznaje Ustav, nego je problem što država nezainteresovano ćuti i ne preduzima nikakve radnje kontrole rada i poslovanja Telekoma, čak prihvata onemogućavanje Državne revizorske institucije da utvrdi svrsishodnost akvizicija koje je Telekom izvršio kreditnim zaduživanjem na više od 350 miliona evra, bez pravno važećih odluka, bez zakonitog i pismenog postupka, bez utvrđivanja tržišnih cena, bez znanja akcionara, zaključenjem ugovora u neposrednoj pogodbi, što sve vodi Telekom u predstečajni postupak. Očigledno je da je država sama sebe, protivno Ustavu i zakonu, razvlastila javne svojine i da je takvo ponašanje države početak privatizacije javne svojine koja se ne može privatizovati, jer ima titulara državu. Pošto se država ne ponaša kao titular javne svojine, sama se razvlašćuje, to znači da nema države i da građani moraju sami da štite javnu svojinu i to ne samo od Telekoma nego od svih onih preduzeća koja koriste javnu svojinu, bez obzira da li su to „javna preduzeća“ ili neka druga preduzeća koja su organizovana kao društva kapitala.

     Naime, u skladu sa zakonom država ima pravo da javnu svojinu poveri na upravljanje i korišćenje ‘javnim preduzećima’ i drugim ‘društvima kapitala’ čiji kapital može biti u bilo kom obliku svojine, ali to ne znači da davanjem na upravljanja i korišćenja, država prenosi vlasništvo na javnoj svojini i da nosilac prava svojine, država, nema nikakva prava po osnovu vlasništva.

     Telekom je državno preduzeće sa većinskim državnim kapitalom 78 odsto akcija, koje zlonamerno meša oblik organizovanja preduzeća i oblik svojine što se ne može nikako mešati, jer to što je kapital Telekoma podeljen na akcije ne znači da je Telekom stekao vlasništvo na javnoj svojini, telekomunikacionim mrežama, i da sa tom svojinom može da radi šta god hoće.

     Ponašanje Telekoma i vlasti upućuje da teče postupak iznalaženja načina privatizacije javne svojine menjanjem oblika organizovanja, čime će se omogućiti nesmetana i enormna korupcija, jer javna svojina ima mnogo veću vrednost od onih pljačkaških privatizacija koje su izvršene nad društvenom svojinom. To će se jednostavno raditi tako što će država donositi odluke o promeni oblika organizovanja u akcionarska društva kod svih preduzeća u kojima se nalazi javna svojina, a onda će menadžment koji bira vlast imati pravo da obavlja sva prava vlasnika celokupne imovine, bez ičije i ikakve kontrole.

Ne samo od institucija države i građana nego ni od skupštine. U vezi privatizacije jednom smo prevareni u odnosu na društvenu svojinu i sada ne smemo dozvoliti više ni jednoj vlasti da nas vara i da nam oduzima javnu svojinu preko promene oblika organizovanja. Zato je bitno kako ćemo prići slučaju Telekom jer od toga zavisi da li ćemo imati javnu svojinu ili će sva prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i u opštoj upotrebi – preći u vlasništvo akcionara koji će uređivati bogatstva koja pripadaju svima nama.“