SAJAM MLINARSTVA I PEKARSTVA U NOVOM SADU 2016

Sektor koji donosi dodatnu vrednost

Branislav Nedimović: Ne treba samo da prodajemo primarne polјoprivredne proizvode, već treba stalno da ih obogaćujemo i da stalno pravimo dodatnu vrednost, ali se pri tome mora voditi računa o kvalitetu

Ako se igde pravi dodatna vrednost u polјoprivredi i ako se igde pravi vrednost za ovu državu to je u sektoru mlinarstva i pekarstva i to je ono na šta treba da budemo ponosni i šta treba da razvijamo. Nedimović je na ceremoniji otvaranja te manifestacije rekao da i sam dolazi iz porodice u kojoj su svi radili ili u pekari ili u mlinu, da je to neka simbolika koja pokazuje da smo, kako je rekao, svi mi na neki način povezani sa mlinarstvom i pekarstvom, jer se ono nalazi svuda oko nas. U predhodnih 50 i više dana samo pričam o stvaranju dodatne vrednosti i prerađivačkim kapacitetima i to je ono što ovu državu treba da nosi u polјoprivredi. Ovo je između ostalog rekao ministar poljoprivrede i životne sredine u Vladi Srbije Branislav Nedimović, prilikom otvaranja Prvog sajma mlinarstva i pekarstva i 21 mlinarskih dana, koji su održani na Novosadskom sajmu.

On je naglasio da ne treba samo da prodajemo primarne polјoprivredne proizvode, već da treba stalno da ih obogaćujemo i da stalno pravimo dodatnu vrednost, ali da se pri tome mora voditi računa o kvalitetu. „Što se tiče žita danas imamo situaciju da je svega 20 odsto semena uklјučeno u sistem koji ima visokoproteinsku vrednost, sve ostalo je na nekoj drugoj strani. Mi kao država moramo da povedemo računa da taj procenat stalno povećavamo kako bismo imali veći kvalitet i kako bismo bili što konkurentniji na tržištu“, istakao je Nedimović.

On je poručio da nije važno samo proizvesti što veću količinu, već je važno proizvesti kvaklitet da bi se moglo biti konkurentno na tržistu i to je ono na čemu će država pomagati, ali će, kazao je, pomagati i u otvranju nekih novih tržišta, jer poslednjih dana ima razgovora o tržištima koja do sada nisu bila u planu u oblasti žitarica.

Govoreći o sajmu mlinarstva i pekarstva, Nedimović je kazao da ne treba trošiti reči oko toga koliko na tom sajmu ima vrednosti kako u znanju tako i u materijalnoj vrednosti, istakavši da je samo potrebna pomoć države da lјudi iz te oblasti na najbolјi način pokažu šta znaju i mogu.
Član Gradskog veća Novog Sada zadužen za privredu Milorad Radojević je istakao da je Novi Sad predodređen da bude domaćin takve sajamske priredbe iz više razloga, pre svega jer je centar žitnice kao što je Vojvodina i što se u njemu nalazi jedna tako cenjena sajamska institucija kao što je Novosadski sajam.“Grad Novi Sad će uvek maksimalno podržavati ovakve manifestacije, a nadam se da će sajam pekarstva i mlinarstva postati tradicionalna priredba u Novom sadu“, rekao je Radojević.

Direktor Zavoda MLINPEK Milan Skendžić, koji je i organizator pomenutog skupa mlinara i pekara, rekao je da se 21. put održavaju mlinarsko-pekarski dani, ali da je prvi put da se ta manifestacija održava kao sajamska priredba, odnosno da se radi o prvom Sajmu mlinarstva i pekarstva na Balkanu. Direktor Novosadskog sajma Slobodan Cvetković je rekao da je novo rukovodstvo te sajamske kuće uvidelo da kapaciteti Novosadskog sajma nisu dovolјno iskorišćeni, a da sa druge strane postoji veliki broj udruženja svoje akcije organizuju u neadekvatnim prostorima, što je dalo priliku za međusobnu saradnju. „Mi smo im ponudili da svoju manifestaciju mlinarsko pekarske dane organizuju u našem prostoru i to je rezultovalo ovom lepom sajamskom priredbom, koja će nadam se u budućnosti postati tradicionalna sa sve većim i većim brojem učesnika“, naglasio je Cvetković.

Okvir

Srbija i svet

Jedan poljoprivrednik u Srbiji (imamo 631.000 gazdinstava) proizvodi hrane da može da hrani tek 15. Stanovnika. Evropa kojoj težimo je daleko odmakla od Srbije. Tako jedan poljoprivrednik u Nemačkoj proizvodi hrane za 156 stanovnika, u Češkoj za 81, Francuskoj za 77, Austriji za 56, Italiji za 52, Sloveniji za 25, Bugarskoj za 2, Rumuniji za 10… Na 100 hektara obradivih površina Srbija ima tek 11,9 krava muzara. Danska ima 22,9 grla, Nemačka 25,5, Francuska 14,6… U Srbiji se po kravi dobija 2.950 litara mleka, dok je to u ostalim evropskim zemljama blizu 8.000 litara. Potrebna je i nova politika za razvoj stočarstva koje se nalazi na nivou 1910. godine.

Govoreći o konkurentnosti poljoprivrede Srbije, agroanalitičar Milan Prostran je podvukao da država treba da stvori sistemske uslove, pa tek onda da se traži od agrara da bude konkurentan. On je istakao da je 95 odsto obradivog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji u vlasništvu privatnih posednika, a pet odsto u vlasništvu preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Sa činjenicama i podacima on je dokazao da srpska poljoprivreda gubi trku sa svojim konkurentima.

,,Agrar Srbije je pre tri decenije godišnje trošio blizu 1,5 milioantona  mineralnih đubriva, a danas samo 650.000 tona. Slično je i sa sredstvima za zaštitu bilja. Pre tri decenije je potrošnja je bila 15.500 tona, a u 2014. godini samo 3.000 tona. Kada je reč o navodnjavanju, voda stiže samo na 2,9 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta. Tako je 2012. godine navodnjavano samo 99.773 hektara. To je tek 1,9 odsto od ukupnog poljoprivrednog zemljišta Srbije  od 5,2 miliona hektara. Ni mehanizacija nije na zavidnom nivou. Zbog toga dobar deo proizvodnje ostane na njivama. Imamo 410.000 traktora i 25.000 kombajna koji su punoletni. Subvencije u poljoprivredi u EU su 10 puta veće nego u Srbiji’’, naveo je Prostran.

Da bi se počelki rešavati problem u srpskoj poljoprivredi potrebno je da Agrarni budžet do 2020. godine bude 10 odsto ukupnog budžeta zemlje. Potrebno je stvoriti uslove za povećanje prosečne veličine farmi na 20 hektara. Znači treba urediti zemljišnu i kreditnu politiku kao i politiku subvencija. Kamate na kratkoročne kredite treba da budu jedan odsto, kamate na investicione kredite 0,15 odsto, a subvencije za seme, đubrivo, gorivo, sadnice, mleko, osnovno stado prihvatljive za seljake.

Okvir

Setvena struktura

Srbiji je potrebna i promena setvene strukture.Tako setvu pšenice treba obavljati na 400.000 hektara, kukuruz na milion hektara, suncokret na 200.000 hektara, soju na 200.000 hektara, povrće na 150.000 hektara, voće treba gajiti na 200.000 hektara, vinogradi treba da dostignu 30.000 hektara. Uz sve to potrebno je da konoplja zauzme 10.000 hektara, lan 1.000 hektara, hmelj 1.000 hektara, ricinus 500 hektara, sirak treba gajiti na  4.000 hektara, bundevu za ulje na 10.000 hektara, raž na 20.000 hektara, ovas na 100.000 hektara, uljana repica treba da zauzme 50.000 hektara…

Direktor ,,ŽitoSrbije’’ Vukosav Saković ističe da je žetva pšenice u Srbiji 2016. godine obavljena na oko 595.000 hektara, da dobijeni rod iznosi blizu 2,8 miliona tona. Sa prošlogodišnjim zalihama od bezmalo 300.000 tona, Srbija je u novu ekonomsku godinu ušla sa 3,1 milioan tona pšenice. Ovakav rod pšenice će podmirit domaće potrebe (potrošnja u mlinovima blizu 1,3 miliona tona, za stočnu hranu oko 200.000 tona, a sledeću žetvu ćemo dočeakti sa oko 200.000 tona). Uz sve to za izvoz ćemo imati između million do 1,5 miliona tona zrna. Rod pšenice u 2016. godini je bio dobrog kvaltieta jer hektolitarska težina iznosi 78 – 84 kilograma hektolitarske mase.

I ove godine otkup se nije obavljao po kvalitetu, pa su proizvođači nezadovoljni cenom. Jer, nekada, poslednjih put 1996. Godine, pšenica je otkupljivana u tri kalse, a sad sve ide u jednu klasu, i to nižu, pa je manja i cena. Savet je da se u novoj setvi, koja je već počela i optimalan rok je da se obavi do kraja oktobra, koristi sertifikovano seme te da se sledeće žetvene godine otkup obavlja  po klasama. Na taj način bio bi moguć izvoz viškova na daleka tržišta, kao što je Kina, jer ima interesovanja, da se u naredne dve deceenije, kupuju svi tržni viškovi pšenice u Srbiji, ističe Nenad Budimović iz Privredne komore Srbije.

Prema poslednjim podacima  američkog Ministarstva poljoprivrede, trendovi na svetskom tržištu žitarica su sledeći:

l  PROCENA SVETSKE PROIZVODNJE PŠENICE u ek. 2015/16 god. ……..744,85 mil.tona

l  PROCENA SVETSKE POTROŠNJE PŠENICE u ek. 2015/16 god. …………736,68 mil.tona

l  PROCENA SVETSKIH ZALIHA PŠENICE ……………………………………….  249,07 mil. tona

 

Procenjeni podaci pokazuju da postoji izvestan mesečni rast i proizvodnje i zaliha pšenice.Poslednja procena proizvodnje pšenice predstavlja najveću svetsku proizvodnju pšenice od 1993. godine (od koje godine raspolažemo sa podacima), a ista ocena se odnosi i na završne zalihe pšenice. Ovi podaci nisu ohrabrujući ni za proizvođače i vlasnike pšenice, a niti za proizvođače brašna, što se svakodnevno na tržištu pšenice i brašna i oseti jer je ponuda konstantno veća od tražnje. To ponajviše i utiče na formiranje cena na tržištu.

Brige ratara i pored dobrog roda kukuruza

Ove godine računa se na rekordan prinos kukuruza – oko osam tona po hektaru. Očekuje se i zdrav i kvalitetan rod, a ono što brine ratare jeste cena koja je na šestogodišnjem minimumu. Velika ponuda na svetskom tržištu smanjuje i zaradu, što je dovelo do rekordno malog prometa na Produktnoj berzi u Novom Sadu. Ipak, kvalitetan rod srpskog kukuruza otvara nam vrata za izvoz viškova na tržišta Južne Koreje, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka, Evropske unije.

Red sunca, red kiše pogodovali su kukuruzu zasejanom na oko milion hektara. Zato se i očekuje da će u 2016. Godini biti obrano oko osam miliona tona. Cena zlatnog zrna je, međutim, ispod svakog očekivanja. „Trenutna cena kukuruza kreće se na nivou između 13,80 i 14,20 dinara po kilogramu bez PDV-a sa čak nekim naznakama da bi u nekom narednom periodu i ta cena mogla da sklizne nešto ispod tih nivoa“, kaže direktor Produktne berze Novi Sad Žarko Galetin. On smatra da je jedina dobra preporuka polјoprivrednim proizvođačima da kukuruz beru u klipu, da ga ne kombajniraju odmah i da ga ne krune. „Preporuka je i da ga lageruju u sopstvena skladišta, u čardake, da sačekaju neki bolјi period“, napominje Galetin. I pored loše cene dobar prinos mogao bi da utiče na to da se kukuruz sledeće godine poseje na više hektara.Dobar roid kukuruza predsavlja i šansu za Srbiju da krene u obnovu stočarstva koje se nalazi na niskim granama.

Ta prognoza najviše brine one koji su najviše i uložili. Milan Kalenović, proizvođač iz sela Tomaševac kod Zrenjanina, zadovolјan je rodom kukuruza na 11 hektara. „Cenom jedino nismo zadovolјni jer je počela da pada pred berbu. Sad se nešto spominje 13 dinara po kilogramu, što je jako mala cena“, ističe Milan Kalenović.

Kvalitet ovogodišnjeg roda je očekivano dobar. „Što se tiče prisustva patogena i aflatoksina, nije primećeno njegovo prisustvo i očekujemo da će ovogodišnji rod kukuuza biti sasvim zadovolјavajući što je garancija za uspešno hranjenje stoke ovde u Srbiji i za određene količine koje su namenjene za izvoz“, napominje Života Jovanović iz Instituta za kukuruz iz Zemun polјa.

A za izvoz bi trebalo da ostane oko tri miliona tona. Pitanje je da li će svetsko tržište, koje je već pretrpano, moći da otkupi i srpski kukuruz.

„Mi sada imamo još jedan problem, a to je nizak vodostaj na Dunavu, posebno u donjem toku između Bugarske i Rumunije gde nam i sada barže stoje. Mi u ovom trenutku u našim lukama tovarimo između 50 i 70 odsto nosivosti barži što poskuplјuje prevoz i takođe utiče na domaću cenu“, ukazuje Vukosav Saković, direktor Udruženja „ŽitaSrbije“. Do sada smo prodali svega 500.000 tona ovogodišnjeg roda. „Sa kukuruzom u našoj zemlјi počinjemo sa prodajom u maju mesecu, međutim naši proizvođači su dosta konzervativni, čekaju žetvu. Ove godine su zbog toga svi izgubili, izgubili su proizvođači jer smo u maju mesecu imali cenu od 154 evra po toni na Dunavu, u ovom trenutku imamo samo 127 evra po toni“, napominje Vukosav Saković.

Pšenica bez klasa

Po rečima Zdravka Šajatovića, direktora novosadske ,,Žitounije’’ ključnu kariku u lancu proizvodnje, prometa i prerade pšenice predstavlja razvrstavanje prema kvalitetu. Nažalost, ovaj korak kod nas često je potcenjen i nedovoljno iskorišćen. Klasifikacija pšenice Srbije nije zakonski regulsiana (poslednji put je to primenjeno 1996. godine i od tada zakon nije primenjivan, iako zvanično nije ni ukinut). Međutim, raspala se država pa nema ni zakona. Poslednjih decenija bilo je pokušaka da se uspostqave određene klase. Po svemu sudeći nije se daleko odmaklo, uobičajena je praksa da se po našim standardima prilikom prijema meri samo vlaga i masa uz primenu pozitivne ili negativne bonifikacije. I ove godine je u PKS bio najavljen pravilnik o minimumu kvaliteta pšenice. Ali, o tome se pričalo ranije, pa proizvođačima, otkupljivačima i izvoznicima, i dalje ostaju samo obećanja i nada da će pravilnik jendog dana stići. Šajatović je posebno naglasio potrebu za ukidanje evidencionih markica za brašno u Srbiji.

Evidencione markice za brašno nisu ispunile očekivanja da će se značajno suzbiti siva ekonomija (koje ima 31 odsto u u bruto domaćem proizvodu Srbije). Jer, siva ekonomija se brzo prilagodila novoj regulativi (markice) vezanoj za promet brašna, što je u praksi značilo sledeće:

• Za mlinare koji u celosti ili delimično rade u sivoj zoni, troška stavljanja evidencionih markica za brašno je mnogo manji od rizika da prekršioci budu uhvaćeni i kažnjeni radi nepoštovanja Uredbe, kao i od koristi koje svia ekonomiaj ostvaruje prometom brašna ,,u kešu’’ i izbegavanjem plaćanja PDV-a i poreza na dohodak (što Poreska uprava nije kontrolisala u celom periodiu primene Uredbe);

 

 

Posledica toga je izostanak značajnih prihoda državnog budžeta.

• Industrijski mlinovi (legalna zona poslovanja) su zbog obaveze stavljanja markica u dosadašnjem periodu od osam godina imali značajno povećanje troškova poslovanja (troškovi markica – naročito za kilsko pakovanje, nabavka opreme za stavljanje markica, troškovi radne snage, troškovi posebnih evidencija…), a da to nije imalo ekonomske efekte od očekivanog smanjenja nelojalne konkurencije koja potiče iz velike zone sive ekonomije u mlinskoj delatnosti;
• Predmetna Uredba i u svom nazivu ima odrednicu da je privremena (te je trebalo da traje samo određeni kraći period);
• Evidencione merama markice kao ispomoć neranma tržišta nepostoje u Evropskoj uniji, a s obzirom da su u toku pregovori Srbije o članstvu u EU, ona mora svoje zakonske propise prilagođavati propisima EU (primera radi Hrvatska je danom ulaska u EU trenutno ukinula postojanje svojih evidencionih markica za brašno);
• Srbija je već duži period u postupku pregovora oko prijema u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) koja takođe ne prepoznaje sličnu meru kontrole tržišta;
• Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je podržalo ovu inicijativu za ukidanje markica i ukazalo da i samo ima značajne troškove radi implementacije predmetne Uredbe, te smatra da rezultati primene Uredbe, nisu opravdali dosadašnje troškove;
• Zvanična proklamovana državna politika se obavezala da će rasteretiti proizvodnju (tamo gde je moguće i opravdano) smanjenjem nepotrebnih troškova proizvodnje, što će pomoći privredi koja radi u legalnoj zoni poslovanja, i tako ujedno dati svoj doprinos prihodnoj strani državnog budžeta. Predlog je da se ta Uredba ukine ili da se donese drugo alternativno rešenje;
• Predlaže se da izmena Uredbe u smislu da se briše obaveza stavljanja markica za brašno na mala pakovanja namenjena prodaji preko trgovine (maloprodaje) za neposrednu potrošnju u domaćinstvima. Mala pakovanja brašna u trebovanju markica učestvuju sa 76,82 odsto, a u ukupnoj proizvodnji brašna učestvuju sa 7,24 odsto, što je velika (ali objektivna ) nesrazmera;

,,Posebno ukazujem da u realizaciji brašna malih pakovanja koje se isključivo obavlja preko trgovine (maloprodja) nema sive ekonomije. Istovremeno treba naglasiti da trebovanje i finansijski trošak markica za mala pakovanja čine najveći trošak mlinovima i zahtev najveće angažovanje radne snage za lepeljenje markica (samo manji broj mlinova ima opremu za lepljenje markica) kao i za vođenje odgovarajućih evidencija. Dakle, udruženje ,,Žitounija’’ predlaže da se Uredba izmeni i dopuni u smislu da više ne bude obavezno stavljanje markica na brašno u malim pakovanjima’’, ističe Šajatović.

U poslednje dve ekonomske godine izuzetno je izražen problem zbog slabog pariteta cena brašna prema ceni pšenice, tako da značajan broj velikih mlinova radi na samoj ivici zone gubitka. Istine radi, mora se reći da se ceo reprolanac (primarna proizvodnja pšenice, mlinovi, pekare i izvoznici pšenice i brašna) nalaze u teškom ekonomskom položaju. Takođe treba pomenuti problem kvaliteta pšenice koji su rezultat činjenice da se sve više seje pšenica sa ,,tavana’’ (procene su da je to zastupljeno na oko 50 odsto površina ili na blizu 300.000 hektara njiva). Zbog toga se pšencia prima po standardnim parametrima (samo hektolitar, vlaga i primese). To ostavlja i ogromne posledice na naredne procese (gluten, energija, padanje, rastegljivost), a jedan broj mlinova nije uveo sistem kontrole kvaliteta (HACCP) i nije se upisao u registar proizvođača hrane (nije dosledno i do kraja sproveden Zakon o bezbednosti hrane). Dakle, u svakom segmentu proizvodnje, prerade i tržišta šenice i brašna postoji prostor koji je potrebno unaprediti i urediti kako bi se u celini u branši postigli bolji ekonomski efekti.

U narednom periodu je važno da se na samom početku procesa, a to je setva pšenice, vodi računa o tome da se proizvodi kvalitetna pšenica i da se proizvođači podsticajnim merama Agrarnog budžeta stimulišu da seju što kvaltietnije sorte pšenice, koje uz punu agrotehniku daju i vrhunske prinose. Treba izbegavati sejanje sorti stočne pšenice i pšenice koje imaju mali protein i nizak sadržaj glutena, kao i koliko god je moguće smanjiti setvu pšenice sa tavana.

Okvir

Potreba

Treba doneti jedinstveni model klasifikacije pšenice (utvrđivanje kvalitetnih grupa pšenice) koji bi se primenjivao u prijemu, otkupu i daljem prometovanju pšenice. Problem je, takođe, u tome što se pšenica po prijemu prilikom skladištenja, ne razvrstava u zasebne ćelije na osnovu kvaliteta i rezultata analize.

I problem plasmana brašna postaje sve evidentniji jer postoji prevelik broj mlinova, kao i mlinova sa velikim kapacitetima, što rezultira velikim količinama brašna različitog kvaliteta i sami proizvođači brašna zbog raznih uslova, najčešće finansijskih, spuštaju cene nisko u odnosu na cenu pšenice i sami sebi prave nerealnu konkurenciju. Pojedini proizvođači iz sive zone poslovanja damping cenama samo prave svima gubitke, pa se ionako mala zarada pretvara u gubitak koji neminovno vodi ka zatvaranju mlinova.

U jednom trenutku, takvim objavama i izveštajima, dovedeni svi su dovedeni u neizvesnost jer su mlinovi davali ponude po nerealnim, takozvanim proizvođačkim cenama, koje nisu imale veze sa cenama davanim kupcima (odobravani su veliki rabati). Dakle, između ponuđenih i stvarnih neto prodajnih cena postojale su velike razlike. Išlo se u besmisao dok sami mlinovi nisu počeli da reaguju da izveštaji o cenama brašna nisu realni, da im se više ne šalju, jer nisu pokazatelji stvarnog stanja.

Industrijski mlinovi smatraju da markice za brašno treba ukinuti jer ničemu ne služe, predstavljaju veliki finansijski iudatak (trebovanja i kupovina markica, jedan broj radnika angažovan je samo na lepljenju markica, vode se posebne evidencije…). Posebno je zakazala Poreska urpava jer nije kontrolisala prometovanje brašna koje se (bez obzira što se stavljaju markice) prodaje i naplaćuje u gotovini i tako se izbegava obačun i plaćanje PDV-a, što nanosi štetiu i državnom budžetu i industrijskom mlinarstvu koej radi u lčegalnoj zoni poslovanja. Država se ničim nije potrudila da pomogne mlinarima, iako se značajan novac, od izvoza pšenice, brašna i testenina ostvaruje kao neto devizni priliv.

Jedan od najčešće pominjanih problema mlinske industrije je plasman brašna na tržište Makedonije. To je borba koja taje godinama, gde pojedini uticajni lobiji nastoje da na razne načine spreče prodaju srpskog brašna u Makedoniji. Mlinari smatraju da država može da pomogne uvođenjem recipročnih mera prema Makedoniji, a sve u interesu zaštite domaćih proizvođača. Važno je da se naši proizvodi plasiraju na strana tržišta neometano, kao što se i na srpsko tržište slobodno uvoze proizvodi iz drugih zemalja.

 

B. Gulan