Ruralne sredine u Srbiji 2

 

 

Republika Srbija danas raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, pema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obradjuje se 3.355.859 hektara zemljitša. To znači da značajan deo poseda od oko 860.000 hektara ostaje neobradjeno! To su uglavnom pogranična područja i i regionian sela koja nestaju. U Srbiji se uzgaja 908.990 goveda, 3,4 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, 235.576 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrdjeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara više od dve decenije! Vodni režim je takodje povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal – Dunav-Tisa-Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu, ne iskorišćava se za poljoprivrednu proizvodnju, ili je to veoma malo. Rečni tokovi takodje veoma malo se koriste za navodnajvanje. Od ukupno obradivih povšrina, navodnjava se 1,2 odsto površina ili samo 40.000 hektara! U svetu se prosečno navodnjava 17 osto površina.

 

Do tranzicionih promena 2000. godine, u Srbiji, kao socijalističkoj zemlji, čak 85 odsto poseda je bilo u vlasništvu privatnika, a sad su gotovo sve površine privatizovane (računa se da je oko 400.000 hektara ostalo u državnom vlasništvu). Aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema popisu iz 1991. godine bilo je 904.127. Po popisu sad imamo oko 631.000 poljoprivrednih gazdinstava.

 

 

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseća Henry Menddras. U posleratnom periodu pa i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veća od gradske. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice od dva pokolenja i dece. Poslednjih decenija došlo je i do promena na brojnosti porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih, ali se stvorila i jaka želja za modernizacijom kod mlađih. Tako je civilizacija ušla u selo. Ekonomsko-socijalna institucija ,,ruralni razvoj“ je relativno nova u teoriji razvoja,. Vezuje se i za zemlje takozvanog ,,trećeg sveta“ u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija.Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna područja, odmah se zna da su to siromašna područja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmlađih grana razvoja, danas tretira kao ,,motor“ ekonomsko-socijalnog progresa. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i kapital.

Povratak nije poseljačenje

 

Sve što se dešavalo sa ideologijom na ovim prostorima ostavilo je duboke tragove i na srpskom selu. Primera radi, danas u Srbiji ima blizu 4.600 sela, a za deceniju i po sa mape će nestati svako četvrto, ili 1.200 njih! Kao dokaz skorašnjeg života u njima će ostati novi spomenici, ako bude imao ko da ih podigne. U Srbiji inače svake godine 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. Ako se tako nastavi i ostvare pretpostavke demografa, broj stanovnika Srbije bi 2060. godine bio sveden na 4,9 miliona, odnosno za trećinu manje nego sada. Ukoliko se nešto ne učini preti opasnost već za koju godinu  da ona bude agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka! Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu. Srpsko selo danas karakteriše sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima. Dokaz takvog stanja u selima je i ta što imamo više stotina sela bez i jednog stanovnika. U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika, a samo u 12 odsto beleži se rast. Nije dobro što su ti stari ljudi u selima i poslednji njihovi stanovnici. I njihov životni vek je pri kraju, pa će posle smrti sela ostati pusta. Tako su odavno po srpskim selima jedine parcele koje se šire postala-groblja.

 

Tužna slika sela danas u Srbiji.

Sa sve manjim brojem sela smanjuje se i broj žitelja u njima:

 

• Od 4.600 sela, čak 1.200 je u fazi nestajanja
• Čak 986 sela ima manje od po 100 stanovnika
• U Srbiji danas ima 50.000 praznih kuća i još 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi
• U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku
• U Srbiji je danas gotovo oko 15 potpuno praznih naselja, dok 85 njih ima manje od deset stanovnika
• U 986 sela danas ima manje od po 100 žitelja
• U 86 odsto sela opada broj stanovnika
• Poštu nema čak 2.000 sela
• Oko 500 sela nema asfaltni put i vezu sa svetom
• U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu
• U 2.760 sela nema vrtića
• U 230 sela nema osnovne škole
• U 173 škole ide samo po jedan učenik!
• U selima je nedostupna većina sadržaja za iole normalan život
• U dve trećine sela nepostoji veterinarska ambulanta iako je glavno zanimanje poljoprivreda, a samo u malom broju ruralnih naselja postoje biljne  apoteke
• U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi izmedju 35.000 i 40.000 stanovnika. Ako se tako nastavi već 2225. godine neće biti više ovog naroda na prostorima današnje Srbije. Živeće neki drugi ljudi. Period od oko dva veka je dug za običnog čoveka, a za istoriju nije!
• Dakle, teški uslovi za život, udaljenost od gradova, loša mreža puteva i gotovo nikakve šanse za zaradu, osim obrade zemlje najčešće su razlozi zbog čega su proteklih decenija sela gotovo desetkova
• Sela su zapuštena. Ona ne služe samo za proizvodnju hrane, već njegovi žitelji moraju da imaju i pristojan život. Primera radi u Sloveniji  na pograničnom području ako ima i pet kuća u njima se nalaze mala preduzeća i znaju šta i za koga proizvode. Od toga i  žive. To je prehrambena sigurnost, ali i državna bezbednost na granici
• Dakle, selu treba ambulanta, frizer, apoteka, automehaničar, prodavnice…
• Stagnacija i demografsko propadanje sela može se sprečiti samo uz političkom voljom za uspešan ruralni razvoj, koji se neće ticati samo poljoprivrede, već i svih ostalih zanimanja i usluga

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Širom Srbije danas je prazno oko 40.000 kuća., a na 150.000 njih piše –  trenutno niko ne stanuje ovde! Jedan od najvećih strukturno razvojnih problema srpskog društva danas jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulacija sela) koja prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju). U 60 odsto srpskih sela smanjuje se broj stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet sve manji, smrtnost sve veća, prirodni naraštaj nulti ili negativan, te je depopulacija još izraženija od imigracije. Pošto je u ovim selima stanovništvo većinom poljoprivredno (preko 60 odsto), to se depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija i devastacija poljoprivrede i svih seoskih područja udaljenih od glavnih komunikacija, većih gradova i opštinskih centara bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez razvojne perspektive. U srpskim selima danas imamo situaciju da u njima nema ko da radi, a u gradovima da nema šta da se radi! Populaciona politika u ovim krajevima bi se morala temeljiti na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalnoj razvojnoj i kulturnoj politici – bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. U tom pogledu je veoma značajno da se popravi i dalje nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovan model industrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se obezbedi socijalno (zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje) i kulturno prosvećivanje poljoprivrednika. To bi u nekom slučaju bio program koji bi zaustavio deagrarizaciju i depopulaciju. Brza i preterana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost – industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki problem srpskog društva. Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika (u Srbiji je blizu milion nezaposlenih ili 24 odsto radno sposobnih), a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobrađene (računa se na najmanje 400.000 hektara). Brza industrijalizacija svuda izaziva stihijno i haotično prostorno pomeranje ljudi, njihovo gomilanje u gradovima i pražnjenje sela. Sve to dovelo je do toga da je u tradicionalnom selu uvek bilo vremena i na pretek, dok u savremenom – ono prebrzo ističe.

 

Prenaseljenost gradova sa ljudima bez posla naročito se pokazala lošom u vreme tranzicije. Mnoge fabrike su zatvorene, radnici su ostali i na ulici. Od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposleni u ruralnim područjima zemlje. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturne neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili, pre NATO bombardovanja 1999. godine. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, poseljačenje radnika i puko vraćanje motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede, u šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim industrijskim pogonima, čija proizvodnja neugrožava ekološku ravnotežu. Danas, naime u Srbiji ima oko 220.000 malih i srednjih preduzeća. Svaka vlast u predizbornoj kampanji ističe da će se taj broj povećati na 400.000 i da će se otvoriti milion novih radnih mesta,. Ali, za sada su to samo obećanja. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. Politika oslanjanja na agrar i ruralnu ekonomiju u celini trebalo bi da bude, ne samo u funkciji preživljavanja u sadašnjim vremenima, već i za trajno opredeljenje naše države i ekonomske razvojne politike zasnovane na decentralizaciji i skladnom ekonomskom razvoju. To je posebno značajno danas u vreme kada imamo blizu milion nezaposlenih i u vreme restrukturiranja velikih kompleksa kada radnici i dalje ostaju bez posla, ali dobijaju  otpremnine koje se kreću od 5.000 do 10.000 evra. Većina njih potiče sa sela, a samo neki se vraćaju na selo i započinju novi život, novi biznis sa tim novcem. Tako su oni sa jednom nogom u cipeli (u gradu), a sa drugom u opanku (na selu). Da je ova pojava podržana rešila bi se dva problema: oživelo bi se srpsko selo, a ljudi koji su ostali bez posla obezbedili bi sebi i porodici novu egzistenciju. Takvom politikom bi se vratio i život u srpsko selo. Država bi trebala da podrži taj novi razvojni koncept, u početku da bude i finansijer, tako što bi osigurala neophodna inicijalna sredstva, ali i ,,dirigent“ koji bi vodio računa o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini kao i uspostavljanju jednakih uslova privređivanja za sve učesnike u tržišnoj utakmici. To je i put da se smanji ,,jaz“ između razvijenog severa i nerazvijenog juga Srbije. U ostvarivanju koncepta ruralne ekonomije kao dela regionalne razvojne politike, treba da budu najdirektnije uključena, takozvana, mešovita i nepoljoprivredna gazdinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu sa uverenjem – Srbije, da je greh prodati i očevinu, ali ne i držati u parlogu, ne obrađuju, mada su vlasnici 28 odsto njiva. Po svemu što se danas dešava u gadovima, možda nas ubuduće očekuje i urbani egzodus prema ruralnim područjima? Jer, sela karakterišu organizovanja raznovrsne proizvodnje, permanentnog boravka i stanovanja, povremenog uživanja u prirodnim lepotama i pejzažima. Da bi se to ostvarilo potrebno je sitna gazdinstva organizovati u zemljoradnike zadruge. Komercijalne farme i zadruge (treba da ih bude oko 350.000 sa prosečnim posedim od 15 hektara) moraju imati jedinstven, integrisan, modernizovan i sofisticiran sistem nabavke i prodaje proizvoda. Treba znati da proizvodnja u današnjem seljačkom gazdinstvu, posebno u ruralnim područjima, nije namenjena tržištu. Možda se kod nekog javljaju tržišni viškovi, a to je još uvek – slučajnost.

 

Uspešan ruralni razvoj ima i pet principa koji moraju da se ispune:

 

• prepoznati mogućnosti (potencijale) diverzifikovanog ruralnog razvoja svake sredine;
• utvrditi odgovornost za promene u prošlosti i budućnosti u ruralnim područjima;
• voditi konzistentnu politiku redukcije siromaštva u ruralnim područjima;
• ubrzati proces decentralizacije vlasti i jačati ulogu i odgovornosti lokalne samouprave;
• izgraditi produktivan sektor u ruralnom razvoju koji će doprinositi maksimilizaciji rasta i redukciji siromaštva (Maxwell, 2003)

 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, ona se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom. Doduše u Vojvodini je bilo pokušaja da se preko opštinskih vlasti reši problem napuštenih domaćinstava. Opštinama je, naime, predloženo da otkupi napuštene kuće, a zatim da ih prodaju o povoljnim cenama ljudima koji bi se skućili i možda započeli privatni biznis. Da bi svaka zemlja ili region povećali nacionalni dohodak i društveni proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politička stabilnost, povećanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohotka u vanpoljoprivrednom sektoru, veći podsticaji u proizvodnji… S tim u vezi postavljaju se i sledeća pitanja: može li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li manje farme opstati i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprečili pojavu tužnih trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu: ujednačiti stope rađanja i umiranja, odnosno stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljšati saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podići zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovništva, smanjiti zavisnost od vlasništva nad zemljom i omogućiti zapošljavanje u drugim sektorima, povećati izvore dohotka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva obavezno organizovati u zemljoradničke zadruge. Na osnovu svega ovog određeno je i pet principa ruralnog razvoja.Tako će se doći do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povećanja bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i društva u celini.

Srbija region bez GMO

 

Za uspešan razvoj Srbije u celini nužno je da agrar bude strateška delatnost i da se prostor Srbije proglasi za region bez proizvodnje genetski modifikovane hrane. To je do sada uradilo više od 100 opština u Srbiji! Kada bi poljoprivreda dobila takav tretman i ulaganjem od samo milijardu evra godišnje, već za dve – tri godine proizvodnja hrane vrednosno bi mogla da se udvostruči (to je u 2012. godini, kada je pad proizvodnje u agraru bio 18,5 odsto iznosilo 3,8 milijarde evra). U 2013. godini agrarna proizvodnja je imala rast od blizu 20 odsto i njena vrednost je bila 5,2 milijarde dolara, a vrednost izvoza iz poljoprivrede je iznosila oko 2,5 milijardi dolara, a uvoza oko 1,2 milijarde dolara. Srbija sa proizvodnjom hrane može u potpunosti da zadovolji domaću tražnju, rezerve i od izvoza bi godišnje prihodovali više od pet milijardi dolara.  Uz sve to uposlili bi se preradni kapaciteti koji se sad koriste tek sa 30 do 50 odsto! Sa takvim razvojem do 2020. godine bi proizvodnja imala stalnu stopu rasta od pet do 20 odsto. Time bi zadovoljili domaću tražnju na višem i kvalitetnijem nivou i obezbedili devizni priliv od izvoza od šet milijardi dolara. Sa takvim tempom razvoja u 2030. godini pored zadovoljenja domaćih potreba na najvišem nivou od izvoza bi prihodovali 10 milijardi dolara. Od sadašnjih 631.000 gazdinstava u Srbiji bi 2020. godine bilo oko 350.000 komercijalizovanih gazdinstava sa prosečnom veličinom poseda od 15 i više hektara. Ostala bi sitna gazdinstva ispod 10 hektara sa okućnicama, koja bi morala biti organizovana u zadruge. Ona bi imala značajnu naturalnu proizvodnju i potrošnju i bavila se  turizmom. Proizvodnja hrane bi bila namenska za turizam (domaći i strani). Ako se zna da u EU ima oko 500 miliona stanovnika (deset odsto njih ili 50 miliona se izjasnilo da hoće da troši samo hranu bez GMO) onda je šansa Srbije da proizvodi i prodaje takvu hranu. Čak ne bi mogla da proizvede ni dovoljne količine takvih potrepština. Ne sme se gubiti iz vida ni da je takva hrana u svetu skuplja za 30 do 50 odsto od obične. Mogla bi da se izvozi iz Srbije, ali i da je troše turisti u njoj. Takva hrana, bez GMO, i cela Srbija bi po njoj postala brend poznat u svetu! Na taj način bi poljoprivreda postala agrobiznis! Tako bi se proizvodi iz Srbije nudili kao brend. I odmah da se ponudi i odgovor šta bi to bio srpski brend? Ako bi pojasnili šta je to, onda treba reći da je to nešto kvalitetno, dobro poznato na tržištu, lepo, najčešće skupo, sa poznatim imenom. Inače reč brend je engleskog porekla, čije je osnovno značenje oznaka, marka. Brend je i izvor konkurentske prednosti i predstavlja obezbeđenje konstantnog kvaliteta koji je prepoznatljiv sa imenom. Uspešan brend mora da ima četiri karakteristike, a to je neponovljiv, besmrtan, ubedljiv i konstantnog kvaliteta. Srpski brend mora da ima i znak Made in Serbia. Uspeh brenda  je uvek rezultat njegove autentičnosti, međutim, najveći problem koji se javlja prilikom ustanovljenja brenda na tržištu jeste kako ga učiniti autentičnim i prvi se pojaviti sa tim artiklom, što bi sa stvaranjem prostora bez proizvodnje genetski modifikovane hrane učinili prvi u svetu!

 

Nekada je naš najznačajniji izvozni proizvod bila suva šljiva. Prvi izvozni posao Srbije u SAD 1897. godine bilo je izvoz 40.000 tona suvih šljiva (danas je taj izvoz ukupno u svet, manji od 5.000 tona godišnje). Malo je proizvoda koji su stekli domaći i svetski ugled kao što je ,,žuta osa“, ,,sokolova rakija“, a očekujemo da dobijeno od EU svoj prvi priznati brend – ,,srpsku šljivovicu“. Za izlazak Srbije u svet na prvom mestu su proizvodi ,,zdrave hrane“. Vojvodina je prva krenula da obeležava svoje proizvode sa znakom ,,Najbolje iz Vojvodine’‘, pa je to oznaku dobilo oko 20 proizvoda. Inače, EU dozvoljava određenim proizvodima pristup na svoje tržište ako su geografski zaštićeni i sertifikovani po njenim pravilima.

 

Sva ta hrana bi se proizvodila na savremen, ali i tradicionalan način. Kada se pomene rakija, ona se ne bi pekla u destilerijama već na stari, tradicionalan način u kazanima kao i do sada. Ili drugi primer: džemperi iz Sirogojna bi se i dalje pleli ručno, čime bi se sačuvala tradicija njihove proizvodnje. Da se nekada iz Srbije uspešnije nego danas u svet izvozilo najbolje potvrđuju činjenice da je narodni dobrotvor i trgovac Miša Anastasijević koji je zahvaljujući svojoj umešnosti od sveta imao trgovačke privilegije, čak i monopol, između ostalog na izvoz soli i uvoz robe iz Austrije. Zahvaljujući takvom radu stvorio je kompaniju sa 10.000 ljudi, imao je 80 brodova. On je bio i najveći trgovac na Balkanu. I Miloš Obrenović je godišnje samo u Austriju izvozio 250.000 tovljenika… Tada je Srbija imala trgovinski suficit sa svetom! Za takvim trgovcima, po novom imenu, biznismenima, Srbija danas vapi.

Mudar i tih povratak

 

U svetu, dijaspori, živi više od  četiri miliona ljudi iz ovih krajeva. Ako bi samo dva miliona njih potrošilo po 200 dolara za našu robu, što je trošak njihovog jednog odlaska u super market, za Srbiju bi značilo izvoz od 800 miliona evra godišnje. Cilj je da im se ponude proizvodi iz domovine, a kupujući i štiteći te artikle oni štite sebe i svoj identitet. Osnovni uslov da se srpskoj dijaspori omogući da kupuje robu iz otadžbine je da takve robe bude dovoljno i u kontinuitetu na probirljivom tržištu. Vremenom će neki od proizvoda na taj način postati i brend. Da bi to uradili potrebno je jedinstvo proizvođača i trgovaca ovde, da bi otišli u svet i otvarali srpske sabirne distributivne centre sa najboljom robom. Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva… snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion evra, bila bi i odlična osnova za snabdevanje malih etno marketa i mudar i tih povratak srpske robe na ta tržišta. Ovakvi centri bi se zvali ,,Srpska kuća“, a takve objekte po svetu imaju gotovo sve razvijene zemlje na koje se ugledamo i kojima težimo. Srbija je i kandidat za prijem u Evropsku uniju. Za nju je otvoreno to značajno tržište sa 500 miliona potrošača!

 

Svest o promeni (do)sadašnjeg sistema u Srbiji postepeno se formira i nameće potrebu uspostavljanja koncepta decentralizovanog ekonomskog i ruralnog razvoja. Za sprovođenje takvog koncepta potrebno je uraditi i regionalizaciju Srbije. Definisanje regiona po pravilu mora biti povezano sa ciljem koji se želi postići. Za definisanje regiona po pravilu potrebno je, pre svega, promeniti dosadašnji netržišni, snabdevački i centralizovani koncept agrarnog razvoja i postaviti ga u koncept savremenih tržišnih kretanja, kakvom teži i evropska poljoprivreda. Novi koncept ruralnog razvoja mora da se zasniva na specifičnostima pojedinih regiona. To znači da se dosadašnja podrška agrarnoj politici, kao dominantnoj, (a skromnoj) i praktično jedinoj u našim ruralnim područjima, kroz tržište robe i cene poljoprivrednih proizvoda, mora sve više usmeravati na direktna plaćanja. Treba se prisetiti da je u Srbiji sredinom devedesetih godina XX veka sprovedena regionalizacija pravljenja administrativnih regiona (okruga) i da ona nije dala očekivane rezultate. Umesto bržeg i boljeg regionalnog razvoja, okruzi su prouzrokovali razbijanje nekih već postojećih regionalnih veza, koje su u prostoru relativno dobro funkcionisale, nezavisno od bilo kakvih birokratskih i administrativnih ustrojstava.  Okruzi su veštački pravljeni regioni, tvrdo administrativno formulisani i krajnje nefunkcionalni u prostoru. I još nešto u Srbiji je regionalizacija vrlo često pogrešno shvatana kao politički fenomen. Pokretanje ruralnog razvoja je različito od regiona do regiona. U Srbiji postoje tri osnovna agrarna regiona: ravničarski, brdsko  – ravničarsko – planinski i planinsko – brdski. Ravničarski region (Vojvodina) je bazično orijentisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju. Dominantni brdski – region Centralne Srbije ima perspektivu, uglavnom u stočarskoj proizvodnji, a značajne grane treba da predstavljaju proizvodnja mleka i voćarsko vinogradarska proizvodnja. Kada je reč o voćarskoj proizvodnji u ovim regionima bitno je istaći da taj deo ima perspektivu. Planinsko brdski – region (to je jugoistočni deo Centralne Srbije) ima perspektivu za ekstenzivno stočarstvo, pre svega, ovčarstvo i govedarstvo.

 

Dakle, uz niz promena i stavljanje agrara u funkciju strateške oblasti mogu se ostvariti i ostali planovi, pre svega, u proizvodnji, a zatim i u dugoročnom izvozu naših proizvoda na svetsko tržište. Realizacija koncepta regionalnog ruralnog razvoja, i uklapanje tradicionalnog sa savremenim, važan je uslov za razvoj preduzetništva i za povećanje izvoza.

 

Analiza svetskog tržišta agrarnih proizvoda pokazuje da Srbija ima realne mogućnosti za izvoz mnogih agrarnih proizvoda od kojih navodimo sledeće:

• Šećer, kao najveći izvozni agrarni proizvod u Srbiji može da se prodaje  u svetu u količini od 250.000 tona i to u EU, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju i Rusiju
• Pšenica, kao strateški srpski agrarni proizvod, mogao bi da se izveze u količini od milion tona godišnje u Rusiju, Alžir, Maroko, Egipat, Libiju i neke zemlje Dalekog Istoka (Kinu)
• Kukuruz bi Srbija mogla da izvozi u količini od tri miliona tona godišnje i uz to 25.000 tona semenskog kukuruza. Moguće ga je plasirati u Rusiju, Ukrajinu i još neke od bivših republika SSSR-a, zatim u Rumuniju i Bugarsku. Ona se već nalazi medju deset najvećih svetskih izvoznika kukuruza
• Ulja – Srbija bi mogla godišnje da izvozi po 100.000 tona
• Duvana bi imala za evropsko tržište u količini od 7.500 tona godišnje, a cigarete bi izvozila u Rusiju. Izvoz bi bio vredan najmanje 20 miliona dolara
• Voće i povrće može da se izveze godišnje u vrednosti od 400 miliona dolara i to samo na tržište EU (Nemačka, Austrija, Italija, Velika Britanija)
• Lekovito bilje i šumski plodovi mogli bi godišnje da donose oko 50 miliona dolara, sa tržišta SAD, Austrije, Italije i Nemačke
• Vina i žestokih pića Srbija bi prodavala oko 40.000 tona godišnje u vrednosti od najmanje 50 miliona dolara i to na tržištu Nemačke, SAD, Japana, Kanade
• Živa junad bi mogla da se izveze u količini oko 20.000 tona na tržište EU
• Juneće meso bi takođe moglo da se izveze u količini od oko 20.000 tona godišnje na tržište Italije, Grčke, Rumunije, Srednjeg Istoka
• Ovčije meso bismo mogli da prodamo u količini oko 3.000 tona na tržište Italije, Grčke, Švajcarske i nekih zemalja Srednjeg Istoka
• Konzervisano meso bismo mogli da prodamo godišnje oko 30.000 tona (pre svega, kuvane šunke) na tržište SAD i EU (Nemačka, Austrija, Velika Britanija)
• Sve što bi proizveli, namenski zavisno za koji deo sveta, moglo bi da se proda u zemljama nesvrstanih zemalja. Jer, tu Srbija može da bude konkurentna sa gotovo svim proizvodima

Zaključak

 

Srpsko selo se nalazi na raskršću između nestanka i opstanka. Proces devastacije ruralnih područja je veoma intenzivan. Manifestuje se u raznim formama. Da bi se zaustavili negativni trendovi na srpskom selu potrebna je nova i ofanzivna politika ruralnog razvoja. Prema prihvaćenom gledištu ekonomske teorije cilj ruralnog razvoja jeste bolja valorizacija ruralnih resursa, njihov doprinos povećanju bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika, a takođe i društva u celini. Sela nisu samo proizvodni pogoni, već i mesta za život, boravak, odmor, rekreaciju… Evropska iskustva treba da nam budu poruka u politici ruralnog razvoja, koja mora biti prilagođena lokalnim resursima i inicijativama.

Literatura

1. Gulan, B., ,,Nestanak srpskog sela“, magazin POLJOPRIVREDA, septembar 2003. godine
2. Frohber, K. (2005): Special Issue Plenary Paper from XI EAAE Congress, Kopenhagen, Vol. 32. No.3.strane 229-300
3. Poljoprivredni kalendar (2007. g.) ,,Seosko preduzetništvo, moderan sistem privređivanja“, ,,Stanje ruralnog razvoja Srbije“, ,,Agrarni programi u ruralnim područjima Srbije“
4. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2004.): Poljoprivreda Srbije ka evropskim integracijama, Beograd
5. Materijal EEZ (1989): budućnost ruralnih područja u Evropskoj zajednici, Glasnik poljoprivrede, Beograd, br. 11-12, str. 41-48, prevod: Vladimir Cvjetićanin
6. Zbornik radova – Prvi međunarodni naučni skup ,,Vlasinski susreti 95“ – Balkansko selo u promenama. Prilog Mitrović, M., tekst ,,Populaciono – razvojni problemi srpskog sela“
7. Tomić,D., i Gulan,B.,(1999) knjiga ,,Poljoprivreda Jugoslavije – pre i posle sankcija“, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd
8. Vićentijević, D., Vujović N. (2004.): ,,Agrarna politika EU i budućnost poljoprivrede Srbije“, ekonomika poljoprivrede specijalni broj: Poljoprivreda u tranziciji, broj 3 i 4

 

 

(Autor je član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti)