Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Branislav Gulan: Treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje. Vraćen duh zadrugarstvu
Branislav Gulan
Srbija ima oko 25.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.000 nezaposlenih agronoma i veterinara. Među njima je 40 doktora nauka i oko 400 magistara i mastera. Neshvatljivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije ljude koji bi trebalo da se uključe u proces poljoprivredne proizvodnje, a ima za one koji peru prljav kapital. To su i milijarde izgubljenog kapitala uloženog u njihovo obrazovanje, koji je sad neiskorišćen.
Kako se kaže, ako uzmemo u obzir to da u proseku na školovanje ovog kadra, od inženjera poljoprivrede do doktora nauka, ode oko 300.000 dolara, to znači da Srbija ne koristi više 1,5 milijardi dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih ljudi. Da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, drugačije bi bilo. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemljama. Ovako, imamo hiljade nezaposlenih stručnjaka, prazna naselja – sela (od 4.709 naselja – sela za deceniju i po će nestati njih 1.200) i nekoliko latifundija. U 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U 500 sela nema puta, a u 1.000 njih nema nijedne prodavnice pa moraju na put da kupe hranu!
Tuga u selima Srbije:
SELA- NASELJA
- U Srbiji postoji 4.709 naselјa, odnosno sela (po Ustavu ne postoji kategorija sela)!
- 1.200 je u fazi nestajanja;
- U 86 odsto sela opada broj stanovnika;
- U 1.034 naselјa je manje od po 100 žitelјa;
- U 550 ima manje od po 50 stanovnika;
- U Srbiji je danas oko 100 praznih naselјa, a još toliki broj ima manje od po deset stanovnika;
- Razvoj polјoprivrede za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto godišnje. Od 2000. do 2020. godine to je 0,61 odsto;
- Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlјi živi na selu;
- Čak 500 sela nema asfaltni put;
- U 1 .000 sela u Srbiji nema ni prodavnice;
- U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku;
- U naselјima se nalazi 50.000 praznih kuća bez vlasnika, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;
- Poštu nema oko 2.000 sela;
- U 230 sela nema osnovne škole;
- Oko 200 osnovnih škola imaju po jednog đaka;
- U 2.760 sela nema vrtića;
- Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3); Polјoprivredno stanovništvo je u proseku staro 61 godinu, među najstarijima u Evropi;
- U dve trećine sela nema ambulante;
- U Srbiji ima oko 570.000 gazdinstava, u odnosu na 2012. godinu manje za 66.000 gazdinstava;
- Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara polјoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru polјoprivrednih gazdinstava, prema popisu polјoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.400.000 hektara zemlјišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 860.000 hektara ostaje neobrađeno!
- Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, na jugu i 2,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 30 odsto (u svetu je to više od 60 odsto);
- Prema podacima RZS od 9. januara 2019. godine, od ukupno obradivih površina, navodnjava se samo 1,5 odsto ili blizu 46.823 hektara! Istovremeno u svetu se navodnjava u proseku 17 odsto površina! Kanal Dunav-Tisa – Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. To je velika neiskorišćena investicija!
- Ali, ako ne bude u Vojvodini i južno od Beograda po novih 100.000 junadi, dakle, krupne stoke, već za tri decenije će to biti pustinja po prinosima, jer nema stajskih đubriva;
- Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Predviđeno je da D-T-D odvodi suvišne vode sa milion hektara (što je funkcionisalo do 2005. godine) i da navodnjava 500.000 hektara, što se nikada nije ostvarilo.
- Što se tiče agrara osigurava se samo oko deset odsto površina i imanja!
- Po podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, trenutno ima 184.430 polјoprivrednih penzionera, a prosečna polјoprivredna penzija u 2018. godini bila je 11.805 dinara. Najniži iznos penzije od 11.272 dinara prima 75,67 procenata svih penzionera u državi. Svega 68 zemlјoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (podatak iz 2018.);
- U periodu od 2006. do 2016. godine broj stanovnika u Republici Srbiji je po osnovu prirodnog priraštaja smanjen za oko 385.000. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji iznosi -5,1 promila (smanjenje za 0,2 promila u odnosu na vrednost iz 2015). Od ukupnog broja opština (169), stopa prirodnog priraštaja u 2016. godini pozitivna je u samo pet opština – Sjenica, Novi Sad, Preševo, Novi Pazar i Tutin;
- Prema istraživanju ,,Global politiks“ Srbija je prva u vrhu lestvice po padu populacije, a ispred nje su, kao tri jedine evropske zemlјe koje bi mogle da izgube više stanovnika od naše u naredne tri decenije jedino Letonija, Litvanija i Moldavija.
- U 2015. godini 173 škole su imale samo po jednog učenika. Trećina ih se do 2019. godine ugasila. Ne postoje ni osnovni infrastrukturni uslovi, nema puteva, dobar deo škola nema ni vodu, elektro mreža je slaba, pokrivenost mobilnim signalom skoro nikakva. Da bi se stanje popravilo potrebno je ravnomerno razvijati celu teritoriju, dovodeći u svako selo svu infrastrukturu, od puta do brzog interneta, kako bi se stvorili uslovi da mladi ostanu na selu i zasnuju porodice.
| Naselјa sa manje od 100 stanovnika |
| 1948 – 1961 oko 80 |
| 1971. 140 |
| 1981 . 280 |
| 1991. 487 |
| 2002. 713 |
| 2011. 986 |
| 2015. 1.034 |
| Izvor: RZS 2016.g. |
| Gradovi u koje se najviše lјudi doselilo |
| Beograd 16.086 |
| Novi Sad 4.284 |
| Niš 1.998 |
| Kraguejvac 1.017 |
| Subotica 980 |
| Izvor: RZS 2016.g |
Sada se u ruralna podoručja vraćaju samo stari lјudi koji su sa 15 ili 16 godina otišli u najveće gradove. Ljudi moraju da znaju da povratak na selo ne znači vraćanje motici i ralu, već posvećivanje modernoj polјoprivredi koja daje ozbilјnu perspektivu. A mi danas imamo do 800.000 hektara zemlјe koju niko ne koristi! Godišnje se u Srbiji izgubi oko 25.000 hektara zemlјe za izgradnju infrastructure;
Srbija gubi bitku za seoske sredine, a rastu samo tri najveća grada Beorad, Novi Sad i Niš. Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 lјudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Najkritičnije stanje je u Pčinjskom, Topličkom, Nišavskom, Jablaničkom i Pirotskom upravnom okrugu;
Od ukupno 2,5 miliona domaćinstava u Srbiji čak svako četvrto čini samo jedan član! Najbrojnija su domaćinstva u centralnoj Srbiji, gde je prosečno po 3,06 članova
POŠTOVANjE SELA: Spomenik seljaku i seljanki!
Stanovnici Glavinaca, sela podno planine Juhora, podigli su u centru sela spomenik srpskom selјaku i selјanki, jedinstven u Srbiji. Ovih dana, s obzirom na to da još preti zaraza virusom korona, stavili su im na lice medicinske hirurške maske. Spomenik je delo akademskog varaja Ivana Markovića, prikazuje selјaka u prirodnoj veličini, u narodnoj nošnji, s motikom na desnom ramenu i testijom (zemlјanom posudom za vodu) u levoj ruci. Iza njega, na oko metar. Ide žena, zabrađena maramom, s korpom hrane, u desnoj i malom motikm u levoj ruci. Odbornik u Gradskoj skupštini u Jagodini Zoran Gligorijević izjavio je da su spomenik 2017. godine podigli meštani u znak zahvalnosti selu i tradiciji. Spomenik se nalazi na regionalnom putu Jagodina – Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.
Da bi se sprečile te neželjene pojave krenulo se u akciju ,,500 zadruga u 500 sela“. Za dve i po godine dana osnovano je oko 720 novih zadruga. Da je to mnogo najbolji dokaz je činjenica da je Srbija proteklih godina bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Država je prvi put posle Drugog svetskog rata odlučila materijalno sa 25 miliona evra bespovratnog novca da pomogne zadrugarstvo. Tako je i vraćen duh zadrugarstva. Za sada se ne govori o povratku oduzete imovine posle Drugog svetskog rata. Siromašna država za takvu akciju nema novca. Povratak zadrugarstvu predstavlja i najbrži put za ujednačen regionalni razvoj u Srbiji. Mali poljoprivrednici u Srbiji, ukoliko se neudruže ne da će propasti nego će nestati. Jedini put za udruživanje, opstanak i ostanak su – zadruge!
Zadrugarstvo danas u svetu
Udruživanje danas predstavlja snažnu ekonomsku okosnicu u ekonomijama razvijenih zemalja u svetu, a udružuju se i farmeri koji poseduju po nekoliko hiljada hektara zemlje i drugi, ne mali kapital. Koliko je udruživanje značajan svetski proces i trend za visoki respekt, najbolje ilustruju sledeći podaci: na planeti Zemlji udruženo radi i posluje milijarda zadrugara koji su organizovani u blizu 800.000 zadruga. Procenjuje se da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija. Novo u udruživanju zadrugara u Srbiji prilikom osnivanja zadruga je to što zadrugari u njih unose samo svoj proizvod. Cilj je da ga kroz zadrugu što jeftinije proizvedu, zatim prodaju i naplate!
Šta država hoće?
Postavlja se pitanje da li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Posebno na jugu Srbije u pet najugroženijih okruga i to u Nišavskom, Topličkom, Pirotskom, Jablaničkom i Pčinjskom upravnom okrugu. Pa, recimo, migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto. Istraživanja su pokazala da, zavisno od regiona zemlje, u 50 do 80 odsto zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog poljoprivrednog inženjera, što je neshvatljivo i neprihvatljivo.Prema podacima Zadružnog saveza Srbije, od maja 2017. godine, u njoj je bilo registrovano oko 2.600 zadruga, od čega je 1.550 poljoprivrednih. Svoje poslovanje prema Zakonu o zadrugama (donet je 29. decembra 2015. godine), uskladilo je oko 2.000 zaruga.
U Srbiji je tada postojalo 50.000 zadrugara (osnivača zadruga) i oko 150.000 kooperanata. Zadruge deluju u okviru 16 zadružnh saveza, predvođenih Zadružnim savezom Srbije i Zadružnim savezom Vojvodine. U zadrugama radi oko 10.000 zaposlenih, među kojima su i direktori.
Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Petrovcu (današnji Bački Petrovac), u Vojvodini ( 1846. godine – samo dve godine posle prve zadruge u Ročdelu), kao treća zadruga na svetu. Njen osnivač, evangelistički kapelan Štefan Homola, okupio je Slovake, koji su imali visoko razvijenu zadružnu svest. Organizovali su se u zadrugu, prvenstveno radi samo pomoći, udruživanjem novčanih sredstava.
Pljačkaška privatizacija
U pljačkaškoj privatizaciji obavljenoj uz pomoić države, Srbija je od 2000. do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj industriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja… Kako je moglo da se očekuje da agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi koji bi trebali da rade u ljima?
Dakle, ima nnogo novih obaveza. Mnogo posla na putu da se bar približimo po konkurentnosti. Prosečnu ekonomsku veličinu poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji dominantno opredeljuje sektor porodičnih gazdinstava (ima ih 570.000), jer on učestvuje sa 99,5 odsto u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Njihova prosečna veličina je 4,5 hektara. Inače srpski seljak kaska za Evropom. Mere države mu onemogućuju da bude konkurentan!
Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji je do 4,5 milijardi dolara. Ili po hektaru se kreće oko 1.000 evra. To je nekoliko puta manje od onih sa kojima hoćemo da budemo konkurentni. U tome i treba tražiti uzroke zašto agrar Srbije u poslednje tri decenije ima stopu rasta od samo 0,45 odsto. Ili nešto bolje od 2000. godine 0,61 odsto!
Ako nema, uvoziće se
Ukoliko tako ostane, i nedođe do udruživanja, uticaj će biti takav da će mali proizvođači, kojih je u Srbiji ponajviše, nestati. Veliki će ugušiti male proizvođače. Uništiće ih, odnosno ,,pojesti’’ velike kompanije koje dolaze u Srbiju. Tako će mali postati najamni radnici na svojim njivama. Jer, deo njih to već jeste posle pljačkaške privatizacije uz pomoć države u agraru Srbije. Posebno teško je onima sa gazdinstvima veličine do 50 hektara.
A, još teže onima koji su na jugu Srbije, čije su prosečne njive najčešće veličine 2,5 do 10 hektara. Bilo da se radi o stočarstvu, bilo o ratarstvu ili mlekarstvu. Ukoliko se neudruže – oni će nestati. Jer, neće biti konkurentni. Srpsko tržište to neće osetiti jer će imati dovoljno hrane. Uvoziće se, čak i ona dobijena od stoke hranjene sa GMO hranom. To se već sada događa sa uvozom mleka, svinja…
U 2015. godini je uvezeno 437.000 živih svinja, 18.000 tona mesa i 35.000 tona mesa treće klase. To je bilo i u 2016. i 2017. godini! U 2018. godini u Srbiju je uvezeno oko 600.000 svinja. U toj godini je za uvoz zamrznutog svinjskog mesa plaćeno čak 71 miliona dolara. a do pred kraj 2019. godine stiglo je 350.000 tovljenika iz uvoza što je plaćeno 151 miliona dolara. EU je do pred kraj 2019. godine svakodnevno imala višak od 50 miliona svinja.
Posle pomora svinja od afričke kuge u Kini one su pronašle tržište i taj višak prodali u ovoj najmnogoljudnijoj zemlji sveta! U njoj su i pronašli tržište za izvoz mesa u dužem periodu. Zato je i preporuka Srbiji posebno, južnim delovim, u pet najnerazvijenijih okruga u zemlji, gde se kreće u oporavak 100 sela, da se obori napune sa tovom svinja.
Imaće tržište za naredni vek u Kini. Srbija danas ima u tovu tek oko dva miliona svinja. Ima nauku i uslov da se tovi i po 18 miliona svinja. Za to je potrebna samo odluka Vlade Srbije da to podržava. Kada bi to uradila tek onda bi bila na nivou srednje razvijenih zemalja u svetu. Jer, razvijenost se meri tako da srednje razvijene zemlje moraju imati svinja, bar koliko i stanovnika! Tek iznad toga se računa da kreću ka razvijenom svetu. A, Srbija ima 6,5 miliona stanovnika i tek po jednu svinju na svaka tri stanovnika.
Stočarstvo Srbije se nalazi na nivou 1910. godine. U BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 30 odsto. To je karakteristika nerazvijenih afričkih zemalja.U oborima je tek nešto više od dva miliona svinja što je na nivou do 1955. godine! Godišnje proizvodimo od 270.000 do 320.000 tona svinjskog mesa. Sad je doneta odluka Vlade da se smanji uvoz iz susedne Hrvatske, ali da se svinje i dalje uvoze, ponajviše iz Nemačke, Češke i Slovačke. Ukoliko ovakvo stanje u ovoj oblasti ekonomije ostane, svinjarstvo u Srbiji neće postojati. Jer, sve može da se kupi i – uveze!
Godina Broj svinja
- 5.492.000
- 4.238.000
- 4.086.000
- 4.066.000
- 3.165.000
- 3.489.000
2019. 2.700.000
2020. oko 2.680.000
(Napomena: broj u 2019. godini je pre pomora svinja od afričke kuge koja se bila pojavila u Srbiji)!
Govorimo samo o mogućnostima!
Slično stanje je i sa govedarstvom. Statistika prikazuje da godišnje proizvodimo 76.000 tona junećeg mesa. Ta brojka je mala u odnosu na naše mogućnosti. U Srbiji se o rezultatima proizvodnje u celoj ekonomiji stalno govori samo o mogućnostima! Dokaz je, da je sadašnja proizvodnja u svim oblastima tek 40 odsto na nivou onog šta je bilo u Srbiji krajem devedesetih godina XX veka.
Ali, za poznavaoce prilika, proizvodnja u tom prikazanom statističkom obliku čak je i prevelika. Odnosno ogromna, jer je za toliko mesa potrebno nekoliko puta više junadi nego što ih ima u stajama. Dakle, po ovom ispada da je statistika, u ovom slučaju, samo varka brojki o prevelikoj proizvodnji, koje nema u stvarnosti. Jer, i broj goveda je sredinom 2019. godine bio 878.000 grla. To je istorijski minimum u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2016. i 2017. godinu. Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo u tovu 12.000 junadi. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano. Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine i junetine. U tome je bilo iz Srbije 3.609 tona.
Prosečna uvozna cena tone ovog mesa bila je 3.959 evra po toni. Jedino je Srbiji više plaćano i to 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto više od prosečne uvozne cene). Isticano je da je meso kvalitetno, da goveda nisu jela GMO hranu. Sad pravih podataka o novom tovu nema. Pominje se brojka od 30.000 junadi, što znači da je izvoz pokrenuo tov. Ako je tako dobro je.
Međutim, u Srbiji su problemi kada ima tova, jer vlasnici pričaju da nema izvoza. A, kada stranci traže junad i ,,bebi bif“ izvoznici kažu nema, pa su nudili svinjsko meso. Ni njega sad nema. Stočarstvo je devastirano. Na početku raspada SFRJ, 1990. godine, iz Jugoslavije je u svet izvezeno 54.450 tona ,,bebi bifa“ – najkvalitetnijeg crvenog mesa. Od toga je 30.000 tona bilo iz Srbije.
Pošto je stočarstvo devastirano (izvozi se 100 puta manje junetine godišnje!) evo i nekoliko podataka o izvozu, najtraženijeg proizvoda iz oblasti ,,bebi bifa“ poslednjih godina.
- U 2015. godini izvezeno je 315. tona ,,bebi bifa“
- U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa“
- U 2017. godini je bilo izvezeno oko 480 tona ,,bebi bifa“
- U 2018. godini u svet je iz Srbije otpremljeno manje od 400 tona ,,bebi bifa“
- U 2019. Godini izvoz je bio manj od 400 tona ,,bebi bifa’’
Rezultati nerazvijenog stočarstva
PROIZVODNJA I PRERADA MESA U SVETU, EU I SRBIJI
U Srbiji stočarstvo u BDP polјoprivrede stočarstvo učestvuje samo sa 30 odsto. To je karakteristika nerazvijenih zemalјa (sve ispod 60 odsto)Na početku 2020. godine u Srbiji je u tovu bilo 1,72 miliona svinja što je na nivou 1955. godine! Srednje razvijena zemlјa, čemu teži Srbija, treba da ima svinj koliko i stanovnika, dakle 1:1. Godišnje se uvozi oko 56.000 tona svinjskog mesa. U Srbiji postoji preko 400 klanica za stoku, od čega samo oko desetak velikih industrijskih
- PROIZVODNјA I PRERADA MESA, SVET, EU I SRBIJA: U svetu se godišnje proizvede 336 miliona tona mesa (2018. godine). Pre pola veka se proizvodilo oko 70 miliona tona;
- KINA: Afrička kuga svinja se prvo pojavila u Kini gde se broj SVINјA smanjio sa 442 miliona u 2017. na 310 miliona krajem 2019. godine. Zbog toga Kina povećava uvoz sa 500.000 tona mesa u 2014. na 3,5 miliona tona u 2020. godini;
- U Evropskoj uniji ima 87,4 miliona goveda, 148,2 miliona svinja i blizu 100 miliona ovaca i koza. U državama članicama EU u 2017. godini proizvedeno je 45,2 miliona tona mesa;
- U Srbiji stočarstvo u BDP polјoprivrede stočarstvo učestvuje samo sa 30 odsto. To je karakteristika nerazvijenih zemalјa (sve ispod 60 odsto);
- Stočarstvom se u Srbiji bavi ukupno 444.000 gazdinstava, što je 76,4 odsto od ukupnog broja gazdinstava;
- U stalnom porastu je uvoz mesa i prerađevina. U Srbiji se uzgaja oko 878.000 goveda (tovom se bavi 130.000 gazdinstava i proizvede se oko 76.000 tona mesa), ima manje od 2,7 miliona svinja (uzgojem se bavi 140.559 gazdinstava i proizvede oko 300.000 tona mesa), ima 1,7 miliona grla ovaca (prosečno se gproizvede godišnje oko 30.500 tona mesa), koza 196.000 (uzgojem se bavi 46.000 gazdinstava), proizvede se oko 16 miliona komada živine (uzgojem se bavi 340.000 gazdinstava i proizvede se oko 106.000 tona mesa godišnje). Procene su i da ima i oko 15.000 konja u Srbiji;
- Na početku 2020. godine u Srbiji je u tovu bilo 1,72 miliona svinja što je na nivou 1955. godine! Srednje razvijena zemlјa, čemu teži Srbija, treba da ima SVINјA KOLIKO I STANOVNIKA – DAKLE 1:1!
- Izvoz mesa i živih životinja u 2016. godini iznosio je 45,4 miliona dolara;
- Proizvodnja mesa u Srbiji za dve i po decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje! Prema podacima RZS u 2019. godini prosečno se po stanovniku potrošilo 60 kilograma mesa i proizvoda od mesa;
- U Srbiji postoji preko 400 klanica za stoku, od čega samo oko desetak velikih industrijskih;
- Fokus proizvodnje mesa u Srbiji je na zadovolјenju sopstvenih potreba, uz nazovi mali izvoz. Godišnje se uvozi oko 56.000 tona svinjskog mesa;
- Prosečna potrošnja mesa po stanovniku u 2018. godini bila je 41 kilogram. I to 5,6 kilograma goveđeg, 16,4 svinjskog, 16,9 pilećeg i 2,3 kilograma ostalih vrsta;
- KARAKTERISTIKA ZA SRBIJU: Pozitivna je promena ukrupnjavanje poseda, a slabost je starost i malobrojnost članova gazdinstava, kao i starost mehanizacije (prosek je 25 godina);
- Prosečna sarost na selu je 61 godina, dok je broj lica u porodičnom gazdnstvu najčešće jedan ili dva;
- Uočeno je da ima dosta napuštenih gazdinstava;
- SRBIJI SE preporučuje podržavanje proizvodnje bez GMO, i rast organske proizvodnje (koja se sad oavlјa na 0,4 odsto obradivih njiva ili na oko 15.000 hektara) Vrednost izvoza iz organske polјoprivrede je oko 23 do 25 miliona dolara godišnje. Tradicionalnih proizvoda, geografski zaštićenih artikala i proizvodnja proizvoda višeg kvaliteta. Činjenica je da Srbija već duži vremenski period nije konkurentna ni po ceni niti po ujednačenosti kvaliteta u izvozu mesa;
Ovakvi rezultati dokaz su nerazvijenog stočarstva i – nerazvijene Srbije. Jer, za ishranu stoke godišnje se u Srbiji potroši oko četiri miliona tona kukuruza. Proizvede se i do 3,5 miliona tona više. Tako se izvoznici ,,žutog zlata“ iz Srbije hvale da se zemlja nalazi među deset zemalja, najvećih izvoznika kukuruza u svetu.
Od ovog izvoza u Srbiji je u 2018. godini ostvaren prihod od 230 miliona dolara. Sa takvim potezom se razvijene zemlje ne hvale. Mi izvozimo kukuruz, pa nam njegovi kupci sa tim kukuruzom hrane svinje, koje kasnije prodaju Srbiji. Izvozimo kukuruz kao sirovinu za hranu (od njega može da se priredi 1.300 različitih artikala) ili da se troši za tov stoke pa da iz nje izvozi meso.
Značajnu ulogu u svetu ima i organska proizvodnja mesa. Međutim, u Srbiji se organska hrana proizvodi samo na 0,5 odsto obradivih površina ili na nešto više od 15.000 hektara. Godišnje se izvozi za 27 miliona dolara. Dokaz nerazvijene Srbije je da agrar u BDP učestvuje sa blizu 10 odsto. To znači da je njegova godišnja vrednost tek nešto veća od četiri milijarde dolara!?
Nestajanje Srbije
– Imamo 4.709 naselja – sela u Srbiji. Od toga njih 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja – sela ima manje od po 100 stanovnika. Sa nestajanjem sela i sve manjim brojem stanovnika nestaje i Srbija! Treba stvarati uslove za razvoj malih i srednjih preduzeća u vanpoljoprivrednim delatnostima koje se naslanjaju na poljoprivredu, zatim za razvoj zanatstva, kućne radinosti, konsultantskih usluga, seoskog turizma, itd;
– Besplatno davati građevinsko zemljište, ili uz što je moguće nižu cenu za otpočinjanje preduzetničkog poduhvata. Pojednostaviti procedure za dobijanje neophodnih dozvola, najduže 5–7 dana. Oslobađati nove firme 2–3 godine, opštinskih poreza i doprinosa, dok ne stanu na noge, a onda će se prihodi u opštinskim budžetima uvećavati. Davati im dobre lokacije i besplatnu infrastrukturu. Njihova je obaveza da imaju program zaštite životne sredine i da zapošljavaju nezaposlene s teritorije opštine. Sve to medijski i marketinški dobro propratiti.
– Lobiranje za svoju sredinu treba obavljati institucionalno i vaninstitucionalno. Koristiti sve moguće kanale i veze za privlačenje ino i domaćih partnera u sopstvenu sredinu.
– U zemlju godišnje stigne oko 3,2 milijarde doalra od naših gastarbajtera u iznostranstvu gde živi oko četiri miliona Srba. Treba podsticati naše ljude koji dobijaju taj novac da ga utroše u pokretanje porodičnog preduzetništva i malog biznisa;
– Aktivirati intelektualni kapital – znanje – u ovoj oblasti na svim nivoima, posebno lokalnom u proizvodnji, uslugama, ali i u administraciji. Ovde uključiti mlade visokoobrazovane stručnjake s evidencije nacionalne službe za zapošljavanje (Imamo 25.000 nezaposlenih agrarnih stručnjaka. To je mrtav kapital od 1,5 milijardi dolara koji je uložen u njihovo školovanje). Cilj je da zajedno sa starijim kolegama analiziraju stanje, rade programe, biznis planove, studije slučaja itd, stvarati uslove za zapošljavanje nezaposlenih inženjera, ekonomista, pravnika, prehrambenih tehnologa, informa¬tičara, veterinara, le¬ka¬ra i drugih struka. Davati im besplatne placeve za kuće ili stanove, adaptirati im na¬puštene kuće, useljavati ih u njih, kako bi ostali na selu. Posebno se treba angažovati u srednjim poljoprivrednim školama (ih ih više od 70) kako bi mladi posle završetka škole ostajali u selu na imanjima roditelja da rade. Cilj je da postanu robni proizvođači;
– Obavezna obuka na lokalnom nivou stanovništva, posebno proizvođača u zimskom periodu u organizaciji i finansiranju lokalne samouprave. To treba da budu seminari iz agronomije, ekonomije, prava, informatike, zdravstva, prehrambene tehnologije, menadžmenta, marketinga, preduzetništva, turizma, modernizacije lokalne samouprave, itd. To je neophodno u XXI veku radi povećanja održive konkurentnosti na lokalnom nivou;
– Mogu se adaptirati postojeći domovi kulture, zadružni domovi i zapuštene škole. Mogu se privesti prvobitnoj nameni ili ih pretvoriti u etno centre, muzeje sa seoskim sadržajima, ugostiteljske objekte s lokalnim specijalitetima, fiskulturne sale itd. S tim u vezi postavlja se pitanje mogu li se oni samofinansirati ili je neophodna budžetska podrška lokalne samouprave? Infrastruktura je neophodna i starima i mladima na selu. Ovde posebnu ulogu imaju mesne zajednice s projektima iz infrastrukture, školstva zdravstva, sportskih, lovačkih, kulturnih aktivnosti, itd;
– Imaju li lokalni biznismeni i uspešni preduzetnici i društvenu odgovornost u razvoju sopstvene sredine? Više koristiti mogućnosti jačanja javnog i privatnog partnerstva na lokalnom nivou. Podsticati zasnivanje brakova i rađanje dece. Jer, u Srbiji godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba! Rađanje je na nivou od 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, što je katastrofalno! Za postizanje boljih rezultata u većoj agrarnoj proizvodnji (godišnja vrednost se kreće od četiri do pet milijardi dolara, zavisno od ćudi Boga) potrebno je da mali proizvođači sa prosekom 2,5 hektara postanu robni proizvođači! Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po hektaru je oko 1.000 evra. To je veoma malo i na nivou nisko razvijenih zemalja. Potrebno je više akcija na svim nivoima, posebno na lokalnom.
– Gde se Srbija danas nalazi najbolje poređenje je sa Slovenijom koja je bila članica SFRJ: ona ima 1,97 miliona stanovnika i bruto domaći proizvod vredan 70,36 milijardi dolara. Nacionalni dohodak po stanovniku je 34.100 dolara! Ako, pogledamo Srbiju danas, BDP je 44 milijarde dolara i nacionalni dohodak je do 5.000 dolara po stanovniku!?
– Učešće poljoprivrede u BDP Slovenije je 2,3 odsto, a u Srbiji oko 11 odsto! Sa prerađivačkom industrijom (koja je dobrim delom ugašena, to se udvostručuje);
– Kada je reč o zadrugarstvu u Sloveniji ima 60 zadruga, 15.000 zadrugara i 45.000 kooperanata. Mladi bračni parovi ako ostaju da nasleđuju roditelje dobijaju po 45.000 evra. Ako samo jedan od parova hoće da radi u nekoj firmi i da istovremeno obrađuje roditeljsku zemlju, dobija po 18.500 evra!
– Prosečne subvencije po hektaru u Sloveniji su veće od 500 evra. U Srbiji one su oko 36 evra. U tom finansijskom raskoraku se nalazi i uzrok zašto su oni konkurentni, a mi nismo!
Genocid nad seljakom
Prema jednoj analizi, samo od 1960. do 2012. godine, kada je rađena studija ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji” (2015.) 400.000 hektara nedostaje zadrugama. Kada to pomnožite samo sa po 5.000 evra, to je dve milijarde evra. Ako bi to bilo po 10.000 evra, to su onda četiri milijarde.
Zamislite da vratite zadrugama četiri milijarde evra. To bi preporodilo seljački sektor. A gde su prodavnice, mlekare, klanice, mesare, silosi, skladišta, farme koje su unete u kombinate i podržavljene kroz formu društvene svojine? Kada je došla tranzicija, to je prodato kao društvena svojina, a nije izvršeno razgraničenje vlasništva nad tom imovinom. Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restititucija?
U Srbiji se restititucijom isključio povraćaj zadružne imovine, iako je zadružna imovina privatna svojina. Ona je specifičan oblik svojine jer predstavlja kolektivni oblik privatne svojine udruženih fizičkih lica. Kod nas u Srbiji pravna lica nikada nisu bili članovi zadruga, već samo fizička lica. Prema tome, radi se o privatnoj svojini. Država, da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015. ) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vremenu od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći ekonomski genocid nad srpskim seljakom.
Mere za reforme
Neophodne mere koje treba preduzimati za ostvarivanje ciljeva i priori¬te¬tnih pravaca razvoja u regionalnom i razvoju i reformama agrara Srbije:
Na nacionalnom i pokrajinskom nivou
Za promenu stanja na selu i poljoprivredi neophodna je politička volja, upornost i istrajnost. To je prvi preduslov za zaustavljane negativnih tendencija u ovoj oblasti.
– Za poslednje tri decenije agrar u Srbiji je imao stopu rasta od samo 0,45 odsto. Od 2000. godine do početka 2020. godine agrar Srbije je vodilo 13 ministara! Važeća Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine (delo je 200 naših eksperata u ovoj oblasti napisana na 145 strana) predviđa dve nerealne stope rasta. Jednu od 9,1 odsto, a drugu blažu od 6,1 odsto godišnje. Ta netačan, nerealna, štetna i neostvariva strategija validna je i danas. To je pokazala praksa. Jer, u prvoj godini njene primene bio je pad proizvodnje osam odsto. U 2016. godini taj rast je bio osam odsto, pa u 2017. sušnoj godini pad je bio 10,7 odsto (štete od suep su bile 1,5 milijardu dolara), pa u rodnkij 2018. godini rat je bio oko 1,5,7 odsto i u 2019. godini pad je bio 0,1 odsto… Dakle, visoki rast u strategiji je projektovan da bi se političari samo hvalili kakve mi mamo mogućnosti… To su bile njihove nerealne želje što je praksa pokazala kao stvarnost!
Dakle, imamo još jendu strategiju želja! Postojeća Strategija razvoja poljoprivrede Srbije je nerealna i netačna! Ona pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom sa realnim podacima i pretpostavkama. U tome je potrebno koristiti realne podatke, sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva (ima ih oko 570.000), sa osloncem na sopstvene snage!
Reforme
Do 2000. godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša! A, Srbija danas je – to! Džabe agraru strategija, kad nema akcije…! Treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje.
Posle toga sledi niz aktivnosti kao što su:
– donošenje deklaracije Narodne skupštine Srbije o radikalnom zaokretu ka razvoju sela i poljoprivrede. To bi trebalo doneti konsenzusom u parlamentu – uz punu saglasnost svih poslaničkih klubova;
– pored deklaracije treba doneti strateška dokumenta razvoja sela i poljoprivrede u skupštini s jasno definisanim ciljevima, pravcima, prioritetima razvoja i konkretnim merama za njihovo ostvarivanje;
– sve ovo treba da prati i snažna materijalna podrška na svim nivoima nadležnih institucija, pre svega, agrarnog budžeta (postoji zakon da to bude pet odsto budžeta, ali se nepoštuje) razvojnih fondova s jasno razrađenim merama agrarne i ruralne politike i konkretnim, profitabilnim razvojnim programima u seoskim područjima. Za to je potrebno da postoji i agrarna banka, kao svuda u svetu;
– posebno ističemo neophodnost namenskog, racionalnog i ekonomski opravdanog korišćenja i onako oskudnih finansijskih – budžetskih i fondovskih sredstava. Srbija ima značajan fizički kapital – obradive površine (oko 4,1 miliona hektara, a koristi se 3,35 miliona hektara), livade, pašnjake, šume, vode, a takođe i ljudski kapital. Jedino je ograničen – finansijski kapital. Zbog toga mora se zaoštriti ekonomisanje ovim kapitalom, pre svega, namenskim i racionalnim korišćenjem, kao i praćenjem njegovog efektuiranja u dužem i kraćem periodu;
– i s tim u vezi podsetili bismo na komentar italijanskog pisca Lampeduze (Giuseppe Tomasi di Lampedusa, 1896–1957) u romanu Leopard: „ako ne želimo ništa da promenimo, sve će se promeniti“, a sada je već pet minuta do dvanaest
Na lokanom nivou
– Brzo doneti strateška dokumenta lokalnog i seoskog razvoja u svakoj sredini, s jasno definisanim ciljevima, prioritetima i programima razvoja;
– Konkretnim i detaljno razrađenim merama za njihovo ostvarivanje uz neophodnost fo¬rmiranja agrarnog budžeta na gradskom i opštinskom nivou. Paralelno s tim potrebno je formirati ekspertske timove tzv. LOKALNE AKCIONE GRUPE (LAG) na tom nivou;
– Izvršiti analizu i snimanje stanja prirodnih i ljudskih resursa u selima po opštinama, tzv. mapiranje. Izabrati proizvodne programe prilagođene prirodnim uslovima i tradiciji proizvođača. Na teritoriji opštine to moraju biti profitabilni programi, tržišno i izvozno orijentisani, zasnovani na komparativnim prednostima rejona – radi smanjenja troškova i povećanja konkurentnosti. S obzirom na izražene klimatske promene, s jedne, i agrohemijske i pedološke promene, s druge strane, treba razmotriti mogućnost uvođenja novih biljnih vrsta i sorata koje se mogu prilagoditi novim uslovima, uz primenu novih tehnologija;
– Iznalaženje finansijskih sredstava, pre svega, iz sopstvenih izvora, odnosno opštinskih prihoda. Progresivno oporezivanje bogatijih slojeva, odnosno građana. Pojedine opštine i gradovi, već nekoliko godina, imaju solidne prihode od izdavanja državne zemlje u zakup. Zar se od tih prihoda nije moglo izdvojiti 5–10 odsto u ruralni budžet. Tu su i ino fondacije, pre svega i IPARD fondovi. Još uvek nemamo spremne projekte za ove fondove koji su se aktivirali nakon početka pregovora s EU;
– Dobro je što smo krenuli u novu organizaciju zadrugarstva u Srbiji. Država je prepoznala probleme kao i da ih može rešavati kroz razvoj zadrugarstva. A, to se odnosi na delove Srbije koji ostaju prazni. Posebno na jugu Srbije. Cilj je ujednačen regionalni razvoj. Vraćen je duh zadrugarstva, ponudili smo nove projekte u zemljoradničkom zadrugarstvu – novi model zadruge, zasnovan na zadružnim i etičkim vrednostima i principima. Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo 100 zadruga, a sad je za godinu i po dana osnovano više od 320 zemljoradničkih zadruga!
Dakle, interesovanje postoji. Ide se u osnivanje specijalizovanih, a već imamo i složene zadruge. Država će u prve tri godine za razvoj zadrugarstva bespovratno uložiti 25 miliona evra! Cilj je da se pomognu mali, sitni proizvođači;
– Razvoj klastera i udruživanje subjekata po fazama proizvodnje, od trpeze do njive, odnosno jačanje horizontalne i vertikalne koordinacije, s obzirom na to da su ove veze pokidane tokom procesa privatizacije, u proteklih 30 godina, a nove nisu izgrađene;
– Intenzivirati saradnju s dijasporom. U svetu postoji četiri miliona ljudi sa ovih prostora koji imaju kapital od 80 milijardi dolara. Svake godine održavati radne sastanke lokalne samouprave sa dijasporom na temu mogućnosti njihovog investiranja u konkretne razvojne programe koje nudi lokalna samouprava ili pak koje oni nude. Ovaj model je dao dobre rezultate u Kini, Tajlandu, Kipru, Izraelu. Zašto da lokalne samouprave ne budu istrajne u saradnji s dijasporom. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da oni, ali i mi, prepoznamo obostrane interese u toj saradnji; Treba osnivati ,,srpske kuće“ u mestima gde oni žive gde bi se kupovali proizvodi sa naših njiva i iz naše prerađivačke industrije;
– Predlažemo formiranje razvojne banke dijaspore, gde bi oni deponovali sredstva, formirali upravni, nadzorni odbor i skupštinu. Od svojih članova izabrali bi direktora i utvrdili kriterijume za raspodelu tih sredstava, zatim vodili računa o namenskom korišćenju istih kao i o njihovom efektuiranju, pre svega, s ekonomskog stanovišta. Potrebna je i agrarna banka, kao i agrarani fond koji bi proizvođačiam garantovao da žće uvek dobiti cenu koštanja svog proizvoda. U prioritetu ove institucije bili bi pro¬grami i projekti koji se odnose na selo i poljoprivredu. Od stranih direktnih investicija koje su dolazile u Srbiju posle 2000. godine u agrar je odlazilo samo 0,6 do najviše 1,7 odsto. Od od 2000. do 2020. godine stgrane direktne investicije u Srbiji su se kretale od 1,2 do 3,2 milijardi dolara godišnje.
(Autor je član Nacionalnog tima zа preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji i Naučnog društva ekonomista Srbije)