Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Zanemarena imovina Jevreja
U nastojanju da otkloni istorijsku nepravdu, država će, prema svemu sudeći, napraviti drugu nepravdu. Prema tvrđenju upućenih, u budućem srpskom zakonu o restituciji neće biti odredaba koje regulišu vraćanje imovine Jevrejima, oduzete od 1941. do 1945. godine od strane nemačkog Rajha. Potez nemačkih okupacionih vlasti da Jevreje liše svih ljudskih prava bio je svojevrsna uvertira za događaje koji su nastupili posle Drugog svetskog rata. Istraživač Instituta za savremenu istoriju Milan Koljanin ukazuje na promenu svojinskih odnosa nastalu tokom okupacije Jugoslavije 6. aprila 1941. godine. On podseća da je teritorija današnje Republike Srbije bila podeljena između pet okupatora (Nemačke, Mađarske, Bugarske, Albanije i ND Hrvatske), koji su vršili masovne zločine nad njenim stanovništvom, pri čemu je na udaru bila i njihova imovina. U okupacionim sredinama imovina je oduzimana nasilno, s ciljem da se izmeni vlasnička struktura u korist okupatora i stanovništva koje je on naseljavao na imanjima ubijenih ili proteranih. Zločin je počeo na nemačkom okupacionom području, gde je okončan 10. maja 1942. godine, kada su ubijeni i poslednji Jevreji, a žene i deca zatočeni u logoru na Beogradskom sajmištu. Nemačke okupacione ustanove su jevrejsku imovinu tretirale kao ličnu svojinu. Uredbom Ministarskog saveta Vlade Nacionalnog spasa generala Milana Nedića, od 26. avgusta 1942. godine, sva jevrejska imovina je „poklonjena” Srbiji. Predsedništvo AVNOJ-a je 24. maja 1945. godine donelo Zakon o postupanju s imovinom koju su sopstvenici napustili u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača. Prema ovom zakonu, sva imovina koju su sopstvenici morali da napuste ili im je protiv volje oduzeta od okupatora i njegovih pomagača iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, ili je pak prešla u imovinu trećih lica, morala je odmah biti vraćena vlasnicima. Pokazalo se, međutim, da je sprovođenje ovog zakona u mnogim slučajevima nemoguće. Pre svega, same vlasti su prekršile zakon drugim zakonom kojima je zabranjen povratak naseljenicima i kolonistima na Kosovo i Metohiju, čime pravno nije bilo sankcionisano naseljavanje Albanaca na srpskoj imovini tokom okupacije. Kada je reč o jevrejskoj imovini, najčešće nije bilo preživelih koji bi je potraživali. Pokazalo se da su i malobrojni preživeli imali mnogo teškoća da povrate imovinu. Sledile su decenije tokom kojih je bilo raznih oblika promene vlasništva ili korišćenja imovine. Sve ovo govori da postoje velike teškoće oko identifikovanja i dokazivanja svojinskih prava nad imovinom koja je otuđivana ne samo posle nego i tokom rata 1941–1945, što bi svakako trebalo imati u vidu. Budući da je Srbija tokom rata bila okupirana, pitanje obeštećenja njenih građana ima i svoju spoljnopolitičku dimenziju. Prema objašnjenju predsednika pravno-statutarne komisije Saveza jevrejskih opština Srbije, Aleksandra Lebla, za sada ne postoje precizni podaci o mogućem iznosu koji će biti potreban da bi Jevrejima bila vraćena imovina. U procesu je prijavljivanje imovine, a kolika je njena vrednost, niko ne zna. Treba imati u vidu da u svim zemljama u Evropi zakon o restituciji počinje od početka Drugog svetskog rata. Kod nas to za sada nije slučaj.
Inače, pre početka Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo više od 35.000 Jevreja, a stradalo ih je više od 80 odsto. Oko 7.000 je preživelo, a polovina njih je od 1948. do 1952. godine otišla u Izrael. Problem predstavlja činjenica da se ovi ljudi nisu odrekli imovine, niti im je ona oduzeta, ali zbog toga što su se odrekli jugoslovenskog državljanstva nisu imali pravo da poseduju imovinu u Jugoslaviji jer su tada takvi zakoni bili na snazi. Zemlje EU i SAD vrše pritisak na svoje državljane Jevreje da im zemlje koje su učestvovale u otimanju imovine istu vrate.
Šta nisam uspeo?
„Jedini zakon koji nisam uspeo da iznesem na skupštinu tokom prvog trogodišnjeg ministarskog mandata je onaj o denacionalizaciji. Čak četiri puta je usvajanje zakona obustavljeno na samoj sednici Vlade”, govorio je bivši ministar u Vladi Srbije Božidar Đelić. Uvek bi se našao neki ministar ili neka interesna grupa koji bi gurali maksimalističke zahteve, dok bi drugi kočili. U pozadini je bilo ključno pitanje koliko „namučeni” srpski budžet može podneti dodatnog finansijskog tereta zarad ispravljanja te nepravde.
Po njegovim rečima, neprecizno se licitira s punom cifrom za obeštećenje od sedam do deset milijardi evra. Neki čak pominju i deset pa i dvadeset puta veću sumu! Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine određeno je da pet odsto sredstava od privatizacije ide u Fond za isplaćivanje licima čija je imovina nacionalizovana, ali sakupljena suma u prvih pet godina primene Zakona nije bila ni sto miliona evra. Najčešće se pominje brojka od pedeset miliona evra, ako taj novac uopšte u ovoj krizi postoji? Eto, donet je Zakon o vraćanju imovine crkvama, ali ni tu se nije daleko otišlo. Nekima je vraćena imovina, ali je to mali broj verskih zajednica. Postavlja se pitanje zašto prvo crkve, a ne univerziteti ili građani? Zašto ne svi zajedno!? I još nešto, posle Drugog svetskog rata u reformama je oduzeta velika zadružna imovina. Ona je imala titulara, a danas je predmet privatizacije!
Kada je reč o nepravedno oduzetoj imovini, danas se često čuju pojmovi restitucija i denacionalizacija. Termin denacionalizacija je pogrešan, bolji izraz je restitucija ili ispravka nepravdi, odnosno obeštećenje onih kojima je oduzeta imovina i nije im plaćena realna cena. Posle Drugog svetskog rata postojalo je više vidova oduzimanja imovine:
- Nacionalizacija, kojom su različitim zakonima prešla u državnu svojinu sva privatna privredna preduzeća, kreditna i osiguravajuća društva, rudnici, električne centrale… Do 1948. godine je završena nacionalizacija privrede. Nacionalizovana je i imovina stranih državljana. Tako su 1958. godine nacionalizovane i najmanje stambene zgrade, poslovne zgrade u privatnoj svojini gađana preko određenog zakonskog maksimuma.
- Konfiskacija predstavlja oduzimanje imovine osuđenog lica u korist države, a u Jugoslaviji se sprovodila posle Drugog svetskog rata (naravno sprovođena je i za vreme okupacije 1941–1945 godine) i bez vođenja krivičnog postupka, a odluke o konfiskaciji su pored sudova donosili i upravni organi. Na predlog Josipa Broza Tita donet je zakon kojim je zabranjena rehabilitacija svih koji su bili pravosnažno osuđeni. Potrebna je hitna dalja primena Zakona o rehabilitaciji donesenog 17. aprila 2006. godine.
- Eksproprijacija privatne imovine i pretvaranje u društveno u kojoj je od rata do 1989. godine zakon koristio termin pravična naknada, što ne znači ništa. U praksi su, oni kojima je zemlja ekspropisana često dobijali samo jedan odsto njene stvarne vrednosti.
- Nacionalizacija na mala vrata – kroz pretvaranje zemljišta u gradsko građevinsko zemljište – rađena je sve do novembra 1995. godine.
- Nacionalizovana državina – situacija kada je licu ostavljena svojina, ali je i nosilac stanarskog prava potpuno zaštićen od strane države. Takvi nosioci stanarskog prava su bili potpuno izjednačeni sa nosiocima stanarskog prava na stanovima u društvenoj svojini. Kada je donet zakon o otkupu stanova, 1990. godine, prihod od prodatih stanova trebalo je da opštine namenski potroše za nabavku stanova za raseljavanje nosilaca stanarskog prava u stanovima u privatnoj svojini. Zakon je produžavan, a inflacija je obezvredila fondove.
Sad se postavlja pitanje šta treba uraditi?
- Rešiti problem bez stvaranja novih nepravdi. To znači da nijedan slučaj ne može biti rešen u potpunosti po želji bivših vlasnika. Red bi bilo da svi dobiju isti stepen povraćaja imovine, bilo da je u naturi ili novcu.
- Informisati javnost o problemima vezanim za sve oblike nepravednog oduzimanja imovine i prihvatiti finansijsko rešenje koje je u interesu Srbije. Naročito je nužno pomiriti se sa činjenicom da u siromašnoj zemlji jedna kategorija građana ne može dostići puno obeštećenje dok drugi (politički zatvorenici, opljačkani seljaci, osakaćeni vojnici promašenih ratova…) ne dobiju ništa.
- Izvršiti preciznu projekciju nužnog budžeta. Kada se odredi količina imovine i novca koji će biti vraćeni, to će i morati da se izvrši, eventualno i kroz uključenje ovih sredstava u novi, višegodišnji „kapitalni” deo državnog budžeta.
U rešavanju ovog velikog državnog problema postoje i tri problema:
1. Novac. Da li je moguća varijanta vraćanje imovine u kombinaciji natura plus isplaćivanje u novcu, zavisno od vrste oduzete imovine? Jer, ako se imovina vrati u naturi, a to može biti povraćaj sto odsto vrednosti, što podrazumeva da se onima kojima se vraća novac takođe vrati sto odsto u novcu.
2. Realna rešenja za kompleksnu stvarnost. Kako odrediti vrednost fabrika u koje je zajednica, a ne prethodni vlasnik, mnogo uložila, poslednjih decenija? Šta je s imovinom koja je nasilno oteta takozvanim ugovorima o poklonu, koji su često potpisivani pod pretnjom, imovinom koja je oduzeta već mrtvim ljudima, pokretnom imovinom (letinom, stokom), koja je oduzimana porodicama koje su ostavljane na ivici gladi?
3. Tretman stranih državljana koji su bili građani ove zemlje pre nego što su proterani. Josip Broz Tito je potpisao 22 međunarodna ugovora sa zemljama koje su potvrdile da su obeštetile svoje građane i pravna lica za nacionalizovanu imovinu. Međutim, ugovor sa Austrijom izuzetno nije obuhvatio fizička lica. Zapadna Nemačka je posle rata održala referendum o pomoći doseljenim sunarodnicima (iz Jugoslavije). Iz prikupljenih sredstava se delilo između osam i devet hiljada maraka, te nema osnova da se ovaj problem rešava dva puta. U sporazumu sa SAD, Josip Broz Tito se odrekao zlata u američkim bankama, a SAD su isplatile svoje građane i pravna lica. To znatno relativizuje bučne zahteve „naših stranaca”.
Kolika je vrednost imovine koju treba vratiti još se ne zna. Procene vlasti se kreću od deset do šezdeset milijardi evra. Potraživanja se kreću od sto do dvesta milijardi evra! Još će veći problem biti kada vlasnici budu potraživali u naturi, smatrajući da se prava vrednost imovine može utvrditi jedino na tržištu. Država još nije izašla s predlogom, već je ideja da se prvo evidentira sva oduzeta imovina, kako bi se dobila potpuna informacija o njenom obimu i vrsti. Na osnovu te baze podataka sačiniće se budući zakon o restituciji, u kom će se precizirati i način obeštećenja. Iz Vlade Srbije poručuju, bar kad se radi o njoj, da se mora imati u vidu i finansijska sposobnost države, posebno danas u vreme svetske krize koja je razotkrila i domaću krizu. Zato treba reći da teret povraćaja imovine ne može i ne treba da padne na leđa poreskih obveznika.
Po svemu sudeći, Srbija će, kao i druge zemlje u tranziciji, morati da prođe kroz vrlo neprijatan proces povraćaja nacionalizovane imovine, jer je to osnova demokratizacije društva i razvoja zdrave ekonomije. To je i uslov za njen ulazak u Evropsku uniju, koji za sada, kako tvrdi vlast i opozicija, nema alternativu.
Situacija u zemljama u okruženju
Pitanja povraćaja imovine Jevrejima u Makedoniji može služiti za primer, pre svega, ako se ima u vidu da su makedonski Jevreji među najvećim stradalnicima. Gotovo celokupno jevrejsko življe ubijeno je na početku Drugog svetskog rata. Iako danas u Makedoniji živi svega 130 jevrejskih porodica, oni su s makedonskom vladom sklopili sporazum prema kojem imovina stradalih bez naslednika ulazi u fond kojim rukuju predstavnici jevrejske zajednice. Trenutno od toga grade memorijalni kompleks Holokausta. U Hrvatskoj je situacija bila drugačija. Najpre je donet propis da će biti vraćena imovina samo onima koji su u prvom stepenu srodstva sa stradalnicima i samo ako su državljani Hrvatske. Ovaj akt je ipak promenjen, ali pod pritiskom. U Sloveniji je najsvežiji podatak da jevrejska zajednica traži petnaest miliona evra za naknadu štete. U Rumuniji je pokretanje problema vraćanja imovine izazvalo skandal jer su „neprimerene” izjave državnih zvaničnika koje su relatizovale suštinu tog istorijskog događaja i izazvale reakcije Izraela.
| Prodaja mimo zakona
Sredinom 2006. godine predstavnici Mreže za restituciju istakli su da raspolažu s dokazima da je Direkcija za imovinu (prijavljenu i evidentiranu oduzetu imovinu), uz blagoslov tadašnje Vlade Srbije, prodavala mimo zakona i tržišnih pravila. Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić nije precizirao o kojim je lokacijama konkretno reč, ali je rekao će slučaj biti prijavljen Tužilaštvu za organizovani kriminal. „Prvo ćemo prepustiti Tužilaštvu i sudu da pokrenu postupke, pa ćemo obelodaniti o kojim objektima je reč”, govorio je tada Antić. Po njegovim rečima Mreža za restituciju opravdano sumnja da je reč o kriminalu, jer je procedura prodaje i preknjižavanja te imovine, koja se inače radila u 2006. godini, obavljena za mesec dana. „Kada neko za mesec dana dobije saglasnost pravobranioca, zaključak Vlade da se prodaje nepokretnost, a iz Direkcije se pojavi neko da potpiše ugovor o zameni, i u vrlo kratkom roku dobije potvrdu poreske prijave, može samo da se zaključi da je posredi kriminal i zločin prema budućim generacijama”, istakao je Antić. Ne navodeći imena, on je rekao da se „ne radi o strankama, već o organizovanim grupama, koje su nesmetano delovale u Parlamentu, a koje su uključene u proces otezanja restitucije”. I tako već šest decenija. Mnogi su i umrli čekajući da se isprave nepravde. Sad se nadaju njihovi naslednici. I dr\ava sa procesom namerno odugovlači! Jer, u tom slučaju će izumreri i neki naslednici. Oni koji to treba da sprovedu u delo, znaju da kuću i njivu nikada ne treba kupovati od onog ko je to stvara. Već od naslednika… Tada će uvek trebati manje para… Na kraju možda se dobije i džabe! U tom slučaju država neće morati da izdvaja novac iz svoje kase, a ni imovinu da vraća!
|
Nacrt zakona u magli
Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić, početkom 2011. godine izjavio je da nacrt novog zakona o restituciji niko nije video „ni zvanično, ni nezvanično”. Postojale su najave da je gotov nacrt zakona o denacionalizaciji, a onda premijer Mirko Cvetković u javnost izašao s tvrdnjom da još nisu odlučili kakav model restitucije će usvojiti. Što se tiče najava da će naslednici morati ponovo da predaju dokumenta i dokaze da im pripada imovina, Antić to ocenjuje ispravnim, jer dve trećine do sada prijavljene imovine koja se potražuje ne postoji. „Negde je prijavljeno pet puta više zemlje nego što je površina cele opštine. Od ukupne oduzete imovine manje od dvadeset odsto se potražuje. I očekivano je da će se za ostalih 80 odsto pojaviti mešetari”, navodi Antić
Nemoguće ispravke!
Danas se traže izmene postojećeg Zakona o restituciji, jer, se tvrdi da ima puno manjkavosti. Ono što on sadrži odgovara samo državi, koja odugovlači sa njegovim sprovodjenjem, a nikako onima koji treba da dobiju imovinu. Ponajviše problema je sa vraćanjem zemljišta. Posle oduzimanja zemlje, najveće greške, čitaj pljačke činjene su sa zemljom, posle demokratskih promena 2000. godine. Što se radnika tiče, način privatizacije srpske poljoprivrede koji, može da se nazove zakonskim osmišljenim zločinačkim poduhvatom! Jer, tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji, dakle od 2005. godine, uz mahinacije i ,,štelovanje“ tendera dobili više od 300.000 hektara zadružne i državne imovine u Vojvodini! Postavlja se pitanje kako se mogla privatizovati zadružna (čitaj privatna) imovina kada ona već ima svoje titulare (čitaj vlasnike)! To se čini i pred kraj 2015. godine!
Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogromna broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja), pasu desetinje hiljada hektara zemlje vraćene u državno vlasništvo. To je predstavljalo i mogućnost kasnije da se manipuiliše sa tom zemljom, da se kroz knjige u katastru menja ime vlasnika. Na žalost u tim propalim privatizacijama (više od 100) otudjena je mehanizacija i druga oprema, a ,,spašeno“ je samo zemljište. Dakle, najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način. Sporadično se u protekloj deceniji i po ukazivalo na sporadične slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koji su se prezentovali. Nekolicina ljudi koji se bave ovom oblašću je upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je, medjutim, ocenjeno kao ,,jeres“ i oni koji su to govorili bili su verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Sad se ipak vidi ko je bio u pravu – poništena je svaka treća privatizacija.
Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim pripalim privatizacijama (oko 100 u agraru) otudjena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Dakle, u procesu privatizacije činjeno je niz grešaka. Prema sadašnjoj regulativi promet poljoprivrednog zemljišta u javnoj svojini nije dozvoljen. Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imalo pravo korišćenja. Iako za to nije bila nadležna, što je najveći propust! Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, to jest celo preduzeća. Tu se i krije kvačka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama… Cena se ipak zidala i kroz zemljište koje se dobijalo na korišćene (to je bila državna imovina). Sa dokazom kupovine firme novi vlasnici su se uglavnom bez problema u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta. To je teško sa ispraviti pa je u toku i preprodaja zemljišta i čitavih agrobiznisa sa strancima, a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostrvlju!
U deceniji i po protekle privatizacije agroprivrede Srbije bez posla je ostalo više od 100.000 radnika, a to je danas više od 300.000 gladnih usta. Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za trećinu ukupno privatizovanih agrarnih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorene obaveze. U privatizaciji preduzeća oštećeni su radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemnljišta, mehanizacije, izgradnju objekata… Da su oni postali vlasnici akcija u preduzećima drugačije bi se odredjivale cene sirovina, jer bi i njive za primarnu proizvodnju bile njihove, ali bi i deo fabrika bio u njihovom vlasništvu. U vreme SFRJ, primera radi, turistički poslenici iz Hrvatske ulagali su u proizvodnju hrane u Vojvodini, ali nisu postali vlasnici njiva! Oni koji su radili te poslove u privatizaciji, sad kada se pomenu loše privatizacije, najviše to i kritikuju!
Dakle, pokidani su reproduktivni lanci od njive do trpeze. Jer, da su u privatizaciji učestvovali oni koji su stvarali i gradili kombinate, oni bi imali i njihove akcije, bili bi njihovi vlasnici. Imali bi uticaja na proizvodnju na njivama, ali ina cene finalnih proizvoda. Ovako, ni o čemu ništa neodlučuju!
Rezultat takve privatizacije je da su naše njive danas, paorske (male parcele kod velikog broja seljaka), državne (zvanično 490.000 hektara) i tajkunske… Rezultata takvog rada i privatizacije je da Srbija danas ima 30 do 40 odsto proizvodnje od one koja je bila u 1989. godini! Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla (njih više od 800.000) a stočni fond je bukvalno desetkovan. I danas se smanjuje po stopi od tri odsto godišnje! Rezultat toga je da je Srbija od izvoznika postala uvoznik hrane! Ovakvi rezultati ukazuju i na to da je privatizacija oranica predstavljala osmišljenju pljačku uz pomoć vladajuće političke oligarhije u državi!
Dokaz svega to je da danas srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini imale porodice Dundjerski, Kotek i Ferbah, uoči Drugog svetskog rata.
Na osnovu podataka Austrougarskih zemljišnih knjiga iz 1914. godine može se dobiti orijentacioni uvid o velikm posedima na području nove države SHS, koje su bile predmet velike odluke Kralja Aleksandra Ujedinitelja iz 1919. godine.
Grof Čekonić……………………………… 39.000 kj
Grof Kotek…………………………………. 33.000 kj
Knez Odeskalki…………………………. 25.000 kj
Grof Elc…………………………………….. 25.000 kj
Grof Karočanji…………………………… .24.000 kj
Grof Feliks Harnkurt………………….. .21.600 kj
Grof Pejačević…………………………….. 15.600 kj
Porodica Lelbah………………………….. 13.800 kj
Marija Sečenji……………………………..10.500 kj
Porodica Latinović………………………….9.700 kj
Grof Baćanji…………………………………..8.000 kj
Grof Janoš Ziči……………………………….8.000 kj
Artur i Karlo Lederer………………………7.800 kj
Gedeon Dunđerski………………………… 7.000 kj
Đoka Dunđerski……………………………..4.500 kj
Lajoš Redl……………………………………..4.000 kj
(katastarsko jutro=0,57 ha.)
,,Izvođenje reforme nije bilo uspešno prvenstveno zbog politizacije i političke nestabilnosti. Agrarna reforma predstavljala je kombinaciju revolucionarnih mera, prava i izuzimanja imanja preko veze, s tim da su propisi menjani i različito tumačeni tokom vremena. S pravom se može postaviti pitanje da li je ova smela odluka bila Kralju možda kasnije i – sudbonosna’’. Oni su zajedno posedovali oko 11.200 hektara plodne zemlje ( prva 4900, druga 3.800 i treća 2.500 hektara. Sve to nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ,,MK Grupa“ ili ,,Delta“… Velika četvorka srpskih veleposednika danas poseduje ukupno nešto više od 100.000 hektara, što sopstvenog zemljišta dobijenog prilikom kupovine nekada moćnih kombinata, što državne zemlje koju su u zakup dobili u privatizacionom paketu ili je zakupili docnije. Tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji i po uz mahinacije i ,,štelovanje“ tendera dobili i oko 300.000 hektara zadružne i državne zemlje u Vojvodini! Svi oni su posede platili manje od 500 evra po hektaru (danas je vrednost svakog hektara 15.000 evra). Sve što je prodavano procenjivani je ukupno, od oka! Bez posebnog izdvajanja obradive zemlje. Dobijena je i kombinatska oranica, ali i državna koja je obradjivana… Kasnije je raznim preknjižavanjem u katastru menjala vlasnike. Dokle smo otišli, pa sad srpski tajkuni kupuju domaću zemlju od stranaca! Primer je da je u 2015. godini domaći veleposednik Petar Matijević od Ivice Todorića, vlasnika ,,Agrokora“ kupio posed od 4.500 hektara. Karakteristično je i to da se srpski veleposednici na 100.000 hektara uglavnom ekstenzivno proizvode hranu. Dakle, seju kulture koje donose profit. Nemaju krupne stoke. Kada bi imali po jedno uslovno grlo na tih 100.000 hektara, to bi bilo više od 100.000 tovne junadi. Taman toliko da bi imali 10.000 tona ,,bebi bifa“ da izvezemo godišnje. Danas imamo svega 600 do 1.000 tona godišnje. Da je to malo najbolje govori podatak, da je Jugoslavija 1990. godišnje u svet izvozila 50.000 tona ,,bebi bifa“, a od toga je iz Srbije tada bilo čak 30.000 tona. Danas nema ni stoke ni ,,bebi bifa“. Rezultat takvog rada, a i privatizacije je da u Srbiji ima 50.000 kuća u kojima niko ne živi i trenutno praznih još oko 150.000 kuća!
KOLIKO ZEMLJE OBRADJUJU NAJVEĆI U SRBIJI – 2014. g.
(sve je to OKO, odnosno orijentaciono, jer zvaničnih tačnih podataka od tajkuna nema, odnosno oni to ne daju u javnost jer ne žele da se zna!?)
,,MK GRUPA“ 28.500 hektara
IM ,,MATIJEVIĆ“ 28.500 hektara
,,DELTA“ 25.000 hektara
,,IRVA INVESTICIJE“ 18.000 hektara
STRANCI – VLASNICI NJIVA U SRBIJI
,,Baltik properti investments“
(Irska) 10.500 hektara
,,AGROKOR“
(Hrvatska) 1.500 hektara
CBA
(Madjarska) 2.650 hektara
,,ŽITO GRUPA“
(Hrvatska) 2.000 hektara
Okviri
Stranac ne može biti vlasnik!
Prema članu 3. Zakona o privatizaciji, iz privatizacije se izuzima nacionalno bogatstvo, odnosno zemljište, a i Zakon o zemljištu zabranjuje prodaju zemljišta strancima, jer se ono tretira kao teritorija. Stranci medjutim, kažu da oni nisu vlasnici zemljišta nego preduzeća i na osnovu toga obradjuju zemlju. Iako je suprotno zakonu i Ustavu Srbije, to im je omogućila elita koja je bila na vlasti proteklih deceniju i po! Zato naravno niko nije odgovarao, već se hvale sa obavljenom privatizacijom u Srbiji!
Primer iz Vojvodine
Najviše privatizovanih njiva je u Vojvodini koja ima oko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (od čega je oko 1,1 miliona hektara u privatnoj, oko 300.000 u državnoj i oko 130.000 hektara još uvek u društvenoj (nepostojećoj) i zadružnoj svojini. Prema poslednjem popisu u Vojvodini postoji oko 146.000 vlasnika obradive zemlje. U tome 1.285 Vojvodjana poseduje 210.000 hektara zemlje. Prosečna veličina njihovih gazdinstava je 163 hektara. Uz to, još njih 71 ima posede od 300 do 500 hektara, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Treba reći i to da je i pre ove poslednje privatizacije zemljišta u Srbiji, čak 95 odsto poseda, bilo u privatnom vlasništvu (seljaka i onih kojima je to bila dodatna delatnost uz redovan posao). Tada su samo veliki kombinati bili u vlasništvu države. Privatizacija se obavlja tako da su se namerno gurala poljoprivredna preduzeća u stečaj, a potom prodavala u bescenje, i to je bio jedan od metoda kojim su se pljačkale plodne najčešće, vojvodjanske oranice. U proteklih desetak godina ovaj način tajkuni, kriminalci i sumnjivi biznismeni sa sumnjivim novcem, pokupovali su za male pare zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju, objekte…
Proizvodnja i potrošnja
U Srbiji postoji oko 5,21 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Obradivo je 4,2 miliona hektara. Po poslednjem popisu obradjuje se tek 3,35 miliona hektara. Dakle, blizu milion hektara se neobradjuje i nalazi se u parlogu! Prosečna veličina njive u Srbiji je oko 4,5 hektara. Poljioprivredom se u Srbiji bavi oko dva miliona ljudi. Od toga 630.000 je seljačkih gazdinstava, a stočarstvom se bavi oko 330.000 njih i oni u proseku imaju po 1,9 grla u stajama. U Srbiji ima i oko 920.000 goveda (od toga je 436.000 krava mlekulja), tri miliona svinja, 17 miliona živine… Godišnje se proizvede oko 450.000 tona svih vrsta mesa, a potrošnja po stanovniku je oko 40 kilograma. Ako to uporedimo sa vremenom iza nas, vidi se da se 1990. godine u Srbiji proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo 65 kilograma godišnje po jednom stanovniku.
Ex savetnik bivšeg potpredsednika Vlade Srbije Božidara Djelića, Milorad Bjelopetrović, kaže da je tokom mesec dana rasprava, u drugoj polovini 2011. godine o Nacrtu zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bilo mnogo dobrih predloga koji će biti uneti u zakon i poboljšati ga u korist bivših vlasnika. On naglašava da će dve milijarde evra obveznica koje su planirane za finansijsku restituciju nositi godišnju kamatu od dva odsto, što znači da je za to planirano ukupno 2,3 milijarde evra. Bjelopetrović još navodi da će i rok za isplatu obveznca biti skraćen s prvobitno predviđenih dvadeset na petnaest godina. Po njegovim rečima, planirano je da se u Nacrt zakona dodaju i izmene koje će poboljšati efikasnost postupka i da će zahtevi po prijemu biti rešavani u roku od šest meseci ili godinu, ukoliko je slučaj komplikovaniji. Predstavnici nekoliko udruženja vlasnika oduzete imovine ističu da u budući zakon o restituciji mora biti uneta i supstitucija oduzete imovine državnom imovinom. Po rečima predsednika Mreže za restituciju Mileta Antića, ne postoji nijedan valjan razlog za to da u Nacrtu zakona ne bude predviđena supstitucija. I sredinom 2015. godine traži se izmena zakona o restituciji. Obrazloženje je da bi se zaustavila pljačka državne imovine – zemljišta.