Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У Србији је стопа незапослености протеклих неколико година смањена на 10,6 одсто, што је значајан успех знајући да је пре само једне деценије била око 26 одсто. Сваке године у свет са картом у једном правцу оде око 40.000 људи. У земљи расте сиромаштво, и у градовимa и у селима. Села се и даље напуштају (1.034 села има мање од по 100 становника), а притисак на градове је у порасту. Посебно на Београд, Нови Сад, Ниш и Крагујевац. То су озбиљни, не само економски, већ и социјални проблеми. Истовремено, производни потенцијали у сеоским подручјаам су неискоришћени, површине необрађене (процењују се на око 600.000 хектара) објекти за стоку празни, а куће напуштене (око 200.000 њих). Због тога се осећа потреба за убрзаним формирањем породичних предузећа, која у неким местима већ постоје, послују и постижу солдине производне и економске резултате. Њохови производни програми су профитабилни, прилагођени природним условима, новим технологијама и традицији произвођача. Циљ је да мотовишемо и охрабримо незапослене, да крену у оснивање породичних предузећа и да не седе беспослени, чекајући позив из службе за запошљавање. Истовремено, указујемо на поступке кроз које они морају проћи у стварању предузећа, као и на проблеме са којима ће се суочити у овом процесу.
Број укупно запослених у 2014. години износио је 1.697.877 лица. Исте године број незапослених је био 786.988. Данас имамо око 570.000 пољопривредних газдинстава (број се од 2012. до 2019. године смањио за 66.000 газдинстава). Разлог је њихово гашење и укрупњавање. У Србији постоји 4,1 милиона хектара обрадивих њива, користи се око 3,4 милиона хектара. Просечна њива је величине 6,1 хектара. Та површина је знано мања на југу Србије, а то је око три хектара у пет нејнеразвијенијих округа, Нишавски, Топлички, Пиротски, Јабланички и Пчињски. У рад у пољопривреди Србије укључено је око 1,4 милиона људи. У време транзиције и приатизације без посла у аграрним предузећиам остало је око 100.000 људи. Шанса за њихово запошљавање сад је и у малим и средњим предузећима. Тренутно у СРбији има 1.706.637 пензинера. Од тога 35.000 пензионера, а вероватно и више активно ради.
У СФРЈ, после Другог светског рата, развојни приоритет представљала је ,,тешка индустрија“. У сеоским подручјима развијала се углавном пољопривредна производња. Такав развојни концепт створио је велику диспропорцију у развијености градских и сеоских подручја. Ова диспропорција у новије време поприма ексцесни карактер /1:22). Због тога су све већи захтеви за дефинисањем концепта реиндустријализације сеоских подручја, развојем малих, средњих и породичних предузећа. Реорганизација предузећа, је, пре свега, усмерена на мале и средње фирме, које се повезују у разне облике удруживања – асоцијације, како би се побољшала флексибилност и обезбедила конкурентска предност на глобалном нивоу. Основни проблем којиу при томе треба решити је подизање нивоа конкурентности. То је везано да постојање и развијање вештина, знања и способности, односно на постојање иновативности и предузетништва. Да би предузеће било конкуретно, нису довољни само ресурси, већ је потребно да има супериорне процене како би се то искористило. Зато се данас инсистира на концепту ,,органиазације која учи“, која лакше прихвата и примењује иновације, а чија је основна карактеристика лидерство, поред тржишно оријентисане културе и отворене организације. Визија мора да буде оригинална, али мора да буде и усклађена са интересима чланова породице предузећа и колектива и треба да буде применљива. За разлику од лидера који иницира промене, менаџер је тај који се прилагођава променама кроз активности планирања, организовања и контроле, како би се дефинисали циљеви и контроле, како бе све то ефикасно реализовало. Данас у Србији постоје пољопривредна предузећа која се већ сада баве овим пословима, или чак на вишем нивоу конкурентнoсти од оних у непосредном окружењу, па и у ЕУ. Простор за раст конкурености природним ресурсима, Србију стављају у врх европских земаља. Ту се стављају и ови неразвијени окрузи у Србији, где крећемо у враћање живота у 100 села. У њима је у првом плану пољопривредна активност, која подразумева узгајање или гајење пољопривредних произвдоа, укључујући жетву, мужу, гајење и држање животиња за потребе фирме, или чување земље у условима очувања животне средине и добре пољопривредне праксе. Ту се подразумевају и предузећа која се баве вишим фазама прераде, након производње на њивама.
Предузетничка економија Србије
У условима глобализације, предузећа морају стално иновирати знање, како би ишла укорак са променама, односнио како би сама стварала промене. Зато предузећа треба да инсистирају на знању и учењу као новом ресурсу. Менаџмент је тај који стимулише иновативну активност у предузећу, кроз стваљрање повољног амбијента за иновације. Имајући у виду улогу иновација за развој целокупне националне привреде, није довољно стимулисати активности само на нивоу предузећа, већ је потребно исто учинити и на нивоу државе. Подстицаји који долазе са тржишта нису довољни предузећу да доносе правилне одлуке у обимна истраживања и развој у односу на значај иновација у стварању конкурентске предности, већ је потребно низ подстицаја и иновација од страних држава. Нужно је да се ПДВ смањи и прилагоди на најнеразвинја подручја, да се уведе гарантни фод који би покривао евентуалне губитке у производњи, уз гарантовану цену, да се уведе аграрна банка, да буде стимулативна пореска политика, синдиакт мора да води рачуна о запосленима, пре свега, о могућностима преквалификација и оспособљавања за рад у новим условима… Држава треба да обезбеди бољу организованост и стабилност, пре свега, политичког, правног и монетарног система, како би се стварала породична предузећа која имају потребан капитал, технологију, знање, вештине и тржиште. Уз све то потребно је применити нов приступ образовању које ће бити усмерено на развој стваралачког мишљења сваког појединца. У нашим условима улогу покретача иновација треба да добију предузетнички инкубатори.
Полазећи од анализе стања домаћег агробизниса (вредност аграрне производње се већ година креће између четири и пет милијарди долара), претпоставља се да ће управо аграр, у коме ће учествовати удружени произвођачи, имати највеће шансе да се најбрже опорави и да задовољи захтеве светског тржишта. Шанса Србије мора да буде бивши несврстани свет са 1,65 милијарди потрошача где се годишње обрне вредност трговине од 650 милијарди долара. Добар део министара у том свету, посебно у аграру, је завршио факултете на овимм просторима у време СФРЈ (њих око 32.000) и приајтељски су расположени према Србији. Када дођу овде хоће да причају на нашем језику…
Један од битних предуслова за то је увођење предузетништа. Она је директно везана за људски фактор у целини, па јој отуда морамо посветити посебну пажњу. Појединци треба да подстичу активности на путу конкурентности. Тако је могуће одговорити захтевима купаца и обезбедити себи бољу позицију у односу на конкуренцију, односно опстанак, раст и развој у турбулентној средини.
Активности у селима
Наше друштво, привреда, а у оквиру њих и пољопривреда, налази се у транзицији ка тржишној привреди. Важну улогу у томе има предузетнчка иницијатива не само у привреди, већ и у свим осталим сферама друштвеног живота и рада, у државним институцијама сектору услуга, науци образовању… Поред земљишта које одбацује ренту, капитала који одбацује камату, радне снаге која одбацује најмнину (надницу) и предузетништво – значајни развојни ресурс – одбацује добит. Предузетништво је саставни део рада понашања и деловања не само појединца, већ и тимова и колектива у предузећима, другим инстититуцијама и установама. Суштина предузетништва је у предавању садашњих потенцијала и ресурса будућим очекивањима, уз одређен ризик. Ризик је увек скопчан са мањим или већим успехом. Позната је изрека у нашем народу – ,,Без ризика нема успеха“. Да би се успело мора се радити другачије од својих конкурената, да би се успело на тржишту, потребно је прилагодити се новим условима привредеђивања. Предност при запошљавању морају имати кадрови са иницијативом усмереном у правцу стварања већег профита.
Основни мотив привређивања у породичном бизнису мора бити стварање виша вредности, односно профита.
Промене које се дешавају морају се остварити са постојећим кадровима. Не можемо седети скрштених руку и чекати да се појави нови људи и стручњаци који ће управљати променама, без и мимо нас. У ходу се морамо престројавати и оспособљавати на семинарима и сличним облицима едукације за управљање променама у новим условима привређивања.
Имајући у виду разлику која постоји између породичних газдинстава, породичних предузећа, задруга и великих пољопривредних предузећа, као основних организационих облика у домаћој пољопривреди, мора постојати разлика у менаџменту. Овде је циљ да се гради фармерски систем у српској пољопривреди, односно треба да постоји менаџмент заинтересован за стварање малих, средњих и породичних предузећа, која треба градити преко пољопривредно – саветодавних служби и кооперација. Искуство земаља са развијеном пољопривредом, указује на увођење стратешког менаџмента у домаћу пољопривреду, као исправног пута за њен будући развој.У том смислу на макронивоу, какав нас интересује, морамо се определити за мањи број стратешких циљева развоја пољопривреде, при чему је у свету тренд опредељење не за приоритетне гране, већ за пројекте у конкретним гранама који подстичу развој привреде као целине. Искуство развијених земаља тржишне привреде, указује на низ предности породичних домаћинстава предузетничког типа у пољопривреди било у форми ,,великих“ или у форми ,,малих“ газдинстава.
Задатак менаџера јесте да информише запослене о значају неопходности промена, да адекватно стимулише креативне и предузимљиве појединце, да се супротстави отпорима увођењу новина, којих ће свакако бити, да гради нову кадровску структуру која ће бити способна да одговори захтевима тржишта, бирајући из резервне армије рада оне који су образовани, обучени и предузимљиви.
Предузетнички сектор у бројевима
Предузетнички сектор Србије обухвата 317.162 привредна друштва и предузетника, што представља 99,8 одсто од укупног привредних субјеката, према подацима из 2015. године, МСПП сектор учествује са 65 одсто запослених од укупно радно способног становништва. Овај сектор учествује у БДП Републике са око 34 одсто, а у извозу са око 50 одсто. У структури сектора МСПП, најбројнија су микро предузећа (305.321), мала и средња привредна друштва (11.841), уједно ова привредна друштва доминирају у следећим показатељима:
– 53,8 одсто запоселнсоти МСПП секторс;
– 60,7 одсто проемта МСПП сектора;
– 61,6 одсто БДП МСПП сектора;
– 77 одсто извоза МСПП сектора;
Успорена динамика развоја и смањења броја привредних субјеката сектора МСПП, резултат је отежаних услова пословања, смањења могућности за финансирање МСПП сектора, као и пада иностране тражње.
Типови породичних предузећа
С обзиром на расположиве и природне ресурсе, у сеоским срединама, развој и оснивање породичних предузећа треба везивати за процесну индустрију, базирану на примарним пољоипривредним производима и сировинама. То треба да буду радно интензивне индустријске гране, заснвоване на расположивим ресурсима, традицији мануфакторног начина производње, искуству и знању, чији производи поред оријентације на домаће тржиште, могу да буду профитабилни и извозно оријентисани. Паралелно са развојем породичних погона у сеоским подручјима треба развијати комуникације, транспорт, трговину и осталу инфраструктуру. Основни циљ, до сада разрађиваних модела у свету био је оптималан размештај грана или области производње, уз минималне трошкове развоја, транспорта и максималан профит. Типологија ових предузећа је следећа:
ПРЕМА УДАЉЕНОСТИ ГРАДОВА:
– Приградски типови породичних предузећа;
– Средишни типови породичних предузећа:
– Породична предузећа у унутрашњости;
ПРЕМА ВЕЛИЧИНИ (обиму производње, висини капитала и броју запослених):
– велика сеоска породична предузећа;
– мала породична предузећа;
ПРЕМА ВИСИНИ ПРОФИТА:
– високо профитабилна;
– средње профитабилна;
– ниско профитабилна;
ПРЕМА НИВОУ ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА:
– потпуно аутоматизовани процеси;
– делимично аутоматизовани процеси;
– традиционална технологуа;
ПРЕМА ГРАНАМА ПРОИЗВОДЊЕ:
– машинска;
– хемијска;
– прехрамбена и прерађивачка;
– текстилна;
– услужна;
Брз и динамичан процес индустријализације, после Другог светског рата, довео је до снажних миграционих процеса на релиазцији село – град. На просторима СФРЈ из села у град за поал века је од прешло осам милиона људи. Тај процес је данас убрзан, више се из Србије неиде из села у град, већ се иде из Србије у свет са картом у једном правцу (годишње оде просечно 40.000 људи);
Из свега произилази да је неопходан заокрет ка развоју породичних предузећа у сеоским срединама. Треба нагласити да су породичне фирме најстарији облик бизниса на глобалном светском нивоу. Оне су веома распростарањене у свим земљама света, и у свим областима привредних и ванпривредних делатности. Посвећеност породице напретку фирме, њеном расту и развоју, има за циљ да се она у побољашном стању оставе генерацијама. Јер, чланови продоице раде у свом предузећу ѕа себе, улажући у њен раст и развој део прихода. Поред тога, у њима значајну улогу имају традиција, искуство, знање, и вештине које се преносе са колена на колено. Има ту и недостатака, доказ је да 80 до 90 одсто њих пропадне после друге генерације. Свега 15 одсто траје у три генерације. Разлози гашења су: лоше урпављање, недостатак новца, нестручно управљање трошковима. Неповољни макроекономскии услови привређивања, конфлитк међу члановима породице, непрофесионализам, одсуство радне дисциплине… Постоје и три фазе у развоју породичног предузећа: оснивање, партнерство браће и сестара, удружиање рођака; Са развојем фирме, власници – рођаци имају и различите мотиве. И овде се морају разграничити функције власника, акционара, директора, чланова извршног, надзорног и саветодавног одбора, улоге чланова породице у процесу одлиучивања… Ту постоји и низ дилема, а најчешће су: разлике између корпоративног и породичпног управљања, доношења породичног статута и његовог садржаја, као и политике запошљавања чланова породице. Рад у породичној фирми подразумева и лојалност истој.
Потребна моћ бренда
Произвидња хране је делатност кроз који Србија може најбрже да створи свој производ, односно бренд, који ће бити конкурентан на светском тржишту. Мора се хитно деловати, на кратак род, са производима из виших фаза прераде. Домаћи бренд се мора промовисати и заштити, уз поштовање светских стандарда и квалитета. То ће допринети да се и боље користе прерадни капацитети у земљи.
Извозу српских производа на светско тржитше може да помогне и запостављена дијаспора. Она треба да буде мост према другим земљама. Капитал којим располаже дијаспора (око четири милиона људи на свим континентима) процењује се на 50 до 80 милијарди долара, а само десет одсто од тог новца инветираног у Србију, препородило би њену привреду.
Србија је на путу стварања брендова. Да би нека робна марка стигла на ову листу, мора да иам вредност већу од милијарду долара, а то је вредност свх извозних производа из Србије, затим да трећина њене зараде потиче ван домицилне државе, и да има јавно доступне финансијске и маркетиншке податке. У овом тренутку српски бренд тешко се може у правом смислу дефинисати. Код нас је бренд заједнички именитељ за назив производа, паковање и све што се нуди потрошачу. УСПЕШАН БРЕНД МОРА ДА ИМА ЧЕТИРИ КАРАКТЕРИСТИКЕ: НЕПОНОВЉИВ, БЕСМРТАН, УБЕДЉИВ, И КОНСТАНТНОГ КВАЛИТЕТА. Неке наше брендове већ су други заштитили. Међутим, највећи проболем који се јавља приликом успостављања бренда на тржишту јесте како га учинити аутентичним и први се појавити са тим производом! Важан је и квалитет, али је на крају најважније производ продати.
Производни програми за породичне фирме се сстематизују се по групама производа, тако да свако може себе да нађе у некој од њих и то:
- житарице и млински производи, међу њима су: прерада пшенице, кукуруза, јечма, овса, ражи, хељде, са производима низа прехрамбених производа од њих;
- месо и месне прерађевине, са низом месних производа, свих врста намењених домаћем и светском тржишту;
- од млека могу да се произведу бројни извозно оријентисани млечни производи;
- посебна шанса је у преради воћа и поврћа и извозу производа из виших фаза прераде;
- индустријско биље и прерађевине из виших фаза прераде за извоз; примера ради, шећер више користити у кондиторској индустрији, а такође и соју, од које се добија уље, па чак и млеко;
- производи добијени након прераде лековитог, ароматичног и зачинског биља;
Сад по ко зна који оут опет крећемо од почетка ка грађењу бренда. Најбрже можемо брендирати производе који реално имају тржишну шансу, а то су: вода, малине, шљиве, шљивовица, вино, шунка, сир, кајмак, печурке, злситиборски пршут… Наши брендови могу бити и кисело млеко, суџук, јагњетина, дуван чварци, проја, чај… За што бржи излазак Србије на светско тржиште, најпримарнији су производи здраввствено безбедне хране. Међу производима из аграра, осим хране, ту су пронашле место и метле,које су некада продавале у осам милиона комада, из Србије. Да би што брже ишли у свет треба у великим градовима где живе гастарбајтери отварати и продавнице под називом, ,,Српске куће“, да наши људи у свету одлазе у њих и пазаре производе из Србије.