Pred novom agrarnom politikom

Србија располаже са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина (користи се 3,35 милиона хектара), почива на аграру и потребан јој је нови концепт развоја у овој области, то значи нова аграрна и социјална реформа. Стратегија развоја  пољопривреде предвиђала раст већи од девет одсто, а он у последње две и по деценије има просечан годишњи раст од 0,45 одсто!

Пише: Бранислав ГУЛАН*

Републици Србији за њених 631.000 пољопривредних газдинстава потребна је нова аграрна политика. Или стратегија, свеједно је како ће се звати, али важно је да донесе резултате. Политика мора бити реална и остварива. Дакле, мора се извадити из фиоек постоејћча Стратегиај развоја пољопривреде од 2014. до 2024. године. Јер, је нетачна, нереална, неостарива и штетна за Србију.Урађена је са нетачним, подацима, анализама и прогнозама. Јер, са подацима да ће се аграр развијати и по стопи већој од девет одсто годишње!? Дакле, била је нерална,нетачна и штетна! А, још увек је важећа! Иначе, за протекле две и по деценије аграр у Србији је имао просечну годишњу стопу раста од 0,45 одсто! У првој години њене примене, после катастрофалних поплава,  аграр је 2015. године имао пад од осам одсто, а годину дана касније раст од осам одсто. Ове, 2017. године тај пад ће бити више од 20 одсто! Остварени резултати показали су да је стратегија била план нереалних жеља (200 експерата-креатора написали су 145 страна текста)!

 

Потребан је нови, реалан план развоја аграра, односно нова аграрна и социјална реформа. Тај докуменат мора да усвоји Скупштина Србије па ће тако ће бити дуготрајна и обавезивати будуће владе и министре. А, не само да траје од једног до другог министра. А, њих је од демократских промена 2000. до данас било – 13! Република Србија располаже са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина (користи се 3,35 милиона хектара), почива на аграру и потребан јој је нови концепт развоја у овој области. Садашња влада и, ресорни министар, требало би да изграде нову аграрну политику, да идентификују све ограничавајуће факторе – а њих је много, од неповољног економског положаја до проблема неуређеног тржишта и неодговарајуће улоге државе, недовољног удруживања пољопривредника. Први корак је учињен са акцијом ,,500 задруга у 500 села Србије“. То је добра идеја Владе Србије и министра без портфеља Милана Кркобабића да се у наредне три године у развој аграра уложи 25 милиона евра, који ће се према обећању обезбедити из буџета Србије. Циљ ове акције је да се у Србији врати дух задругарства, међусобног и  поверања задругара у државу. То занчи да се и формирају нова насеља тамо где нестају села која ће бити урбана и имати минимум 500 становника. Они ће за живот имати неопходну инфраструктуру, болнице, пошту, школу, цркву, кафану… То занчи да ће се младима који хоће да производе храну и живе на селу, према обећањима,  поделити земља на уживање  и обраду и 10.000 евра по особи… Ради се о државном поседу од укупно 230.000 хектара њива! Наравно она неће моћи да буде предмет трговине, али и када они који је добију не желе да је више обрађују, морају је вратити држави!

 

Проблем је и у спољнотрговинској размени српског аграра јер у структури извоза доминирају примарни пољопривредни производи, а не прерађени, с већом додатном вредношћу. Низ је и других проблема који се акумулирају већ деценијама и озбиљна су кочница у развоју пољопривреде. Сад је прилика да се конципира нова аграрна политика, за спас пољопривреде, села и Србије. То значи и удруживање сељака. Јер, само тако ће опстати и остати. У супротном ће нестати. Пример је свет где постоји 800 милиона задругара удружених у 750.000 задруга. Оне обезбеђују више од 100  милиона послова широм света, што је за 20 одсто више од мултинационалних корпорација. У Србији постоји око 2.600 задруга, од чега је 1.548 пољопривредних. У њима је око 50.000 задругара и око 150.000 коопераната. У задругама има око 10.000 запослених. Док се задругарство у свету развијало, оно се у Србији гасило и годишње је нестајало по 100 задруга. Надамо се да ће се сад кренути обрнутим правцем? Јер, Србија има 4.709 сеоских насеља, а у 1.034 мање је од по 100 становника. За деценију и по нестаће око 1.200 села, а то је знак да ће четвртина Србије бити празна, без народа! С нестајањем села, нестаје и Србија. Нову аграрну политику треба креирати на основу наших специфичности, али и уважавајући принципе аграрне политике Европске уније. То значи да се морамо ослонити и на заједничку пољопривредну политику ЕУ и формирати нове институције за спровођење реалне политике. Спсавање села у Србији ће значити и спасавање Србије која нестаје!

 

У првом реду треба оспособити агенције, задруге, институције које ће функционисати, преко којих ће се реализовати претприступни фондови намењени нашој земљи (да не остану само жеља) и увести модерне методе вођења реалних статистичких података, попут књиговодства на газдинствима, да бисмо могли планирати и пратити производњу. Приоритет мора имати доношење нове стратегије развоја, прво на нивоу владе, а потом и у Скупштини Србије. С тим да се посебан акценат стави на концепт реиндустријализације, без које привреда Србије не може напред. У оквиру тог концепта агроиндустрија би требало да представља велику шансу. То значи да нова стратегија илки акциони план мора садржати мултифункционални прилаз, који укључује и опоравак сточарства, и органску производњу и агро-етно туризам. То су и одлике савремене пољопривреде, којој Србија тежи. Али и многе ствари којима смо оптерећени треба да избацимо из досадашњег модела! Треба развијати успешан породични бизнис на пољопривредним газдинствима. То пружа шансу да се производи што више здравствено безбедне хране, коју тражи светско тржиште.

 

Примера ради, ЕУ (која годишње увози 700.000 тона јунећег меса) очекује да од Србије у наредној половини века годишње купује по 50.000 тона беби-бифа. Да томе нисмо посвећивали пажњу, најбоље говори податак из 2015. године када је извезено само 315 тона, а годину дана касније тек око 400 тона. Иначе, од 1996. годинe Србијa има дозволу од ЕУ за годишњи извоз 8.875 тонa беби-бифа. Али, никада се тој количини нисмо примакли. У време распоада СФРЈ из Србије се годишње у свет извозило по 30.000 тона  беби-бифа!

 

Спровођење нове, будуће, аграрне политике значи, прво напунити празне стаје у Србији. А, у њој је 50.000 празних куач без власникја и  око 150.000 њих у којиам тренутно нико не живи. Поред већ празних стаја код већине од 350.000 регистрованих газдинстава (где постоји само 15.000–20.000 јунади), оне су празне и у 200.000 празних кућа у Србији! Празне стаје неће моћи одједном да се напуне, али бољом и стимулативном аграрном политиком, повратком поверења и радом из године у годину – то је могуће. Тека када се напуен стаје са говидеима, треба градити системе за наводњавање. Без празних обећања о милион хектара. Јер, од демократскјих промена до данас било је 13 министара који су то обећавали. Да су изградити смао по 10.000 хткара свако за свог мандата то било нових 130.000 хектатра! Овако цела Србија  наводњава у најбољим година,а са стакленицима и пластеницима по највише 100.000 хектара.

 

*Члан Академијског одбора за село САНУ и Научног друтшва економиста Србије