Potrebna reindustrijalizacija agrara

Sad se u Srbiji proizvodi oko 400.000 tona vrsta svih mesa i troši po stanovniku oko 38 kilograma.Pre dve i po decenije Srbija je proizvodila po stanovniku 650.000 tona mesa i trošila po stanovniku 65 kilograma

Republici Srbiji za njenih 631.000 gazdinstava i 7,16 miliona stanovnika potreban je  nova i sprovodljiva agrarna politika. Treba nova agrarna politika, akcioni plan ili strategija, svejedno kako će se zvati, ali je važno da donese rezultate! Politika mora biti realna i ostvariva.. Kada se donese, a to treba da uradi nova Vlada i Parlament, pa će ona biti dugotrajna i obavezivati sve buduće vlade i ministre. A, ne samo da traje od jednog do drugog ministra. A, njih je od demokratskih promena 2000. godine do izbora sa sadašnjim novim, bilo čak 13! Puno ministara i kratko vreme da bi se postigli neki bolji rezultati u poljoprivredi, osim da nam narod nije bio masovno gladan! Republika Srbija je zemlja sa 5,2 miliona hektara poljoprivrednih površina, obradivih je 4,2 miliona hektara, ali se koristi tek 3,35 miliona hektara. Dosadašnje strategije su prikazivale da će agrar imati rast proizvodnje, ali je uglavnom bio – pad. Odnosno, u prvoj deceniji ovog veka bio je rast od samo 0,6 odsto! Primer je 2015. godina, kada je strategija prikazivala rast od 9,2 odsto, a bio je fizički pad od osam odsto i finansijski od 7,34 odsto! Lane je vrednost agrarne proizvodnje bila samo 4,75 milijardi dolara. Želja svake vlasti je da to bude više od 6,5 milijardi dolara!

Za postizanje ciljeva, pravaca i mera u novom budućem strateškom dokumentu i njihovo prilagođavanje ambijentu,, okruženju i najnovijim rezultatima u poljoprivredi Srbije, odmah se mora krenuti ka startnoj osnovi za izradu akcionih programa. U tim programima potreban nam je plan za spasavanje sela, a to je i spasavanje Srbije. Jer, u Srbiji ima oko 6.709 naselja ( u Ustavu ne postoje sela!),a 1.200 njih je u fazi nestanja. Od ukupnog broja naselja u Srbiji čak  1.034 ima manje od po 100 stanovnika. Dakle, za deceniju i po nestaće svako četvrto sela! Ako se hitno ne učini nešto biće to zemlja bez naroda!

Sad u koncipiranju nove politike treba započeti realizaciju strateških projekata, a to je povećanje proizvodnje mesa (pre svega junećeg), voća i povrća, ako i artikala koji se mogu prodati na tržištu nekadašnjeg nesvrstanog sveta od 1,6 milijardi stanovnika (kome se godišnje obrne trgovina u hrani od 650 milijardi dolara). Treba se okrenuti punjenju sa govedima 200.000 praznih kuća i staja u Srbiji. Jer, Evropskoj uniji godišnje nedostaje 700.000 tona kvalitetne junetine. Izrazili su volju da u narednih pola veka svake godine od Srbije kupe po 50.000 tona. Ali, kreatori ekonomske politike su ostali gluvi na to. U 1990. godini izvezli smo 30.000 tona, a u 2015. godini samo 315 tona. Dakle, 100 puta manje. Istovremeno, okrenuli smo se tovu tovu svinja (ima ih 3,2 miliona komada). To je približno dovoljno (treba nam najviše pet miliona komada) za sadašnju potrošnju Srbiji (troši se godišnje 17 kilograma po stanovniku), pa nam nije potrebno dovođenje ,,Tenisa“ iz Nemačke sa novih četiri miliona tovljenika! Jer, iz Srbijae nema izvoza svinjskog mesa u EU, zbog vakcinacije protiv svinjske kuge. Ne može se izvoziti ni dalje, jer, nema transporta preko zemalja EU. Nema izvoza ni u Rusiju jer taj transport traje 47 dana! Nema Srbiji ni ulaska u EU, sve dok se vakcinišu svinje protiv bolesti svinjske kuge. Kada se prestane sa vakcinacijom i da nas kojim slučajem prime u EU, da bi ušli u ovu zajednicu blagostanja, treba da prođe šest godina!

Dakle, poljoprivredi je potrebna nova reindustrijalizacija, za prevazilaženje sadašnjeg stanja. Potrebna su nam strateška ulaganja. Njih je teško pronaći iz sveta, jer od 2000. godine do danas, od ukupno ulaska stranih direktnih investicija u zemlju, u agrar je išlo samo 0,6 do 1,7 odsto! To je rezultat što poljoprivreda predstavlja neatraktivnu delatnost za strance. Moramo se uzdati u sebe i u svoje kljuse, pre svega, u domaće investitore i njihove mogućnosti. Potreb no je izgraditi pet novih klanica za tovljenike u Srbiji. Za unapređenje izvoza goveđeg mesa, za koga imamo kupce, treba obezbediti korišćenje preko 1,4 miliona hektara pašnjaka i livada godišnje, na kojima bi se tovilo oko 200.000 junadi godišnje (sad ih imamo samo 15.000-20.000). Za klanje tih 200.000 junadi, koji bi se tovili u brdskim regionima potrebno je izgraditi, takođe nekoliko novih klanica. Pored toga treba projektovati mogućnost za proizvodnju 200.000 tona živinskog mesa godišnje (sad proizvodimo manje od 100.000 tona). Za to je potrebno izgraditi četiri nove klanice kapaciteta od po 50.000 tona. Realizacijom ovih projekata ostvario bi se novim obim proizvodnje od svih vrsta mesa od oko 640.000 tona godišnje.  Nova vrednost proizvodnje ovog mesa bial bi oko 5,5 milijardi evra. Sad se u Srbiji proizvodi oko 400.000 tona vrsta svih mesa i troši po stanovniku oko 38 kilograma. Pre dve i po decenije Srbija je proizvodila po stanovniku 650.000 tona mesa i trošila po stanovniku 65 kilograma.

Partnerske investicije u proizvodnji svinjskog i živinskog mesa bi trebalo tražiti u saradnji sa Kinom, Rusijom i EU. Proizvodnju goveđeg i živinskog mesa treba organizovati u saradnji sa bivšim nesvrstanim svetom (Ujedinjenim arapskim emiratima) i Evropskom unijom. U Srbiji nam je katastrofalno stanje  u stočarstvu, nestaju nam sela, ostaju prazne kuće, prazne staje… Oni koji su do sada tovili stoku, to uglavnom rade samo za lične potrebe. Posledica takve agrarne politike je da stočarstvo u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede učestvuje tek nešto više od 30 odsto. Cilj je da to bude više od 60 odsto.

Mi se sad hvalimo sa izvozom hane (čitaj sirovina) u vrednost od 2,8 milijardi dolara godišnje i suficitom od oko 1,3 milijarde dolara. godišnje nam umre više nego što se rodi 40.000 ljudi i još 30.000 mladih ode u svet trbuhom za kruhom. Kada bi imali taj broj stanovnika više, ne bi imali dovoljno hrane ni za sebe, a da se i ne govori o izvozu. A to nas je upozorio i FAO. Jer, ukoliko se nastavi ekstenzivna proizvodnja Srbija će od izvoznika postati uvoznik hrane. Slično je i sa hlebom. Jer u poslednjih devet godina prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi sanovnika u Srbiji smanjena je sa 101,5 kilograma na 83,71 kilogram. Dakle, manja je za 17,79 kilograma ili za 17,73 odsto. Takva potrošnja je na nivou Nemačke danas! Proizvodnju pšenice u Srbiji treba stabilizovati na 600.000 hektara da bi se godišnje dobijalo oko tri miliona tona pšenice. Polovina je potrebna za sopstvene ishranu stanovništva i rezerve, a polovina će moći da se izvozi. Tom cilju smo se približili ove godine. Ipak, koliko je sve to malo, najbolje govori podatak Holandije koja je veličine Vojvodine (ima oko 1,6 miliona hektar apoljoprivr4ednih površina) i izvozi hrane za 70 milijardi dolara godišnje!

Regionalizacija poljoprivrede

Globalno posmatrano polјoprivrednu proizvodnju na teritoriji Republike Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, i to:

v  Ravničarski region sa intenzivnom polјoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlјa, Stiga i Posavine;

v  Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije sa polјoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara;

v  Brdsko-planinski region koga bi činile polјoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine;

Radi racionalnog korišćenja raspoloživih prirodnih potencijala u narednom periodu neophodno je regionalizovati polјoprivrednu proizvodnju na sledeći način:

v  Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavlјala intenzivna proizvodnja:

• Žita;
• industrijskog bilјa;
• povrća, izuzev krompira;
• semenska proizvodnja žita i industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u svinjarstvu ;
• intenzivna proizvodnja u živinarstvu;

v  Brdski region – u ovom regionu bi se obavlјala sledeća proizvodnja:

• poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku proizvodnju;
• ograničena proizvodnja industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko;
• intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso;
• intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno:

šlјive;

maline;

jagode;

kupine;

višnje;

jabuke;

kruške;

 

v  Brdsko – planinski region – u ovom regionu prvenstveno treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakuplјanje i doradu lekovitog bilјa i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu.

Prikazan model predstavlјa grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavlјanje polјoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna  je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, posebno u delu racionalnog korišćenja koncentrovane i kabaste stočne hrane namenjene razvoju stočarstva, pre svega, govedarske i ovčarske proizvodnje. To podrazumeva saradnju između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu, za šta postoje potencijali u zemlјama Bliskog Istoka.

Ako Srbija krene u ostvarenje ove reindustrijalizacije agrara i ukupne privede u ovoj delatnosti, model strukture proizvodnjue u polјoprivredi i industriji za potrebe podmirenja sopstvenih potreba ishrane naroda i stalnog izvoza (koji treba za desetak godina da dostigne 10 milijardi dolara godišnje), doživeće korenite promene. Sve ovo će predstavlјati i našu realnost. Ali, za to je potrebna politička odluka i volјa u vrhu zemlje, a onda će lokalne samouprave to da sprovode u delo!

Faktori snažnog, realnog rasta, vrednosti agrarne proizvodnje i izvoza obuhvataju finalizaciju mesa, voćarstvo, povrtarstvo, proizvodnju i preradu industrijskog bilјa i mleka. U proizvodnji mesa, voća i povrća faktor vrednosne multiplikacije iznosi više desetina u odnosu na žitarice. Na osnovu svega i sadašnjih cena na svetskim berzama, posebno kada je u padu cena žitarica, njihovu proizvodnju treba da svedemo na 25 do 30 odsto ukupnih površina u zemlјi. Za sprovođenje  ovakve politike, nju treba da usvoji Skupština Srbije, pa će onda biti obavezujuća za svaku novu vladu i svakog novog ministra  da je sprovodi. Za njeno sprovođenje ministar treba da dobije i dva mandata da bi bilo rezultata. Jer, dosadašnje agrarna politika je bila pogrešna, a dokaz toga je da je agrar od 2000. do 2016. godine vodilo čak 12 ministara, a umesto rasta uglavnom imamo stagnaciju i pad proizvodnje. Sad je stigao i 13 ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, iz Sremske Mitrovice. Do sada su srpsku poljoprivredu, od 2000. godine vodili:

MINISTRI KOJI SU VODILI AGRAR SRBIJE  OD 2000. D0 2016. GODINE

1. ŽIVANKO RADOVANČEV, koordinator

1. DR DRAGAN VESELINOV

1. DR STOJAN JEVTIĆ

1. DR IVANA DULIĆ – MARKOVIĆ

1. GORAN ŽIVKOV

1. PREDRAG BUBALO, koordinator

1. DR SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ

1. DR SAŠA DRAGIN

1. DUŠAN PETROVIĆ

1. GORAN KNEŽEVIĆ

1. DR DRAGAN GLAMOČIĆ

1. DR SNEŽANA BOGOSAVLJEVIĆ – BOŠKOVIĆ

Očekivani rezultati

Ako bi sve ovo primenili u praksi Srbija bi za pola decenije imala:

PROIZVODNJU                          POVRŠINE/ha                          VREDNOST U 000/e

(oko)                                  ( cene iz 2014. – oko)

Žitarica                                   1.900.000                               2.500.000

Uljarice, šeć. repa                     403.000                                  550.000

Krompir                                      75.000                                  800.000

Grožđe i vino                               55.000                                  550.000

Voće                                            376.000                               3.030.000

Povrće                                        151.000                                1.220.000

Krmno bilje                               346.000                                   350.000

Proizvodnja mesa                      650.000 tona                       3.500.000

Mleko                                    1.442.000.000 tona                     550.000

Ako bi Srbija stvorila i vodila agrarnu politiku po ovim parametrima, imala bi snažan ekonomski rast, produktivno zapošljavanje u novim prerađivačkim kapacitetima i masovnu zaposlenost po raznim osnovama u seoskim sredinama kao i povećanje kupovne moći stanovništva. Sve to prioritetno zavisi od strukovnih partnerskih investicija koje će povećati obimna ulaganja u primarnu poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju uz istovremeno osiguran izvoz na velika tržišta hrane. A, njih ima na svim stranama. U EU je 500.000 miliona potrošača, a deset odsto njih hoće hranu bez GMO, kakvu Srbija može ponuditi. U bivšem nesvrstanom svetu je oko 1,6 milijardi potrošača gde takođe imamo biznis – prijatelje, jer je više desetina hiljada ljudi koji su tamo sad na rukovodećim pozicijama, studiralo je na prostorima nekadašnje SFRJ pa su ostale prijateljske veze, u koje su utkani i ekonomski interesi. Voljni su da ulažu u proizvodnju hrane u Srbiji.   Dakle, realizacija ovih projekata zahteva i operativnu razradu predloga za strane investicije (od ukupnih SDI u agrar dolazi samo 0,7 do 1, 6 odsto, što je veoma malo). Sprovođenejm svega ovog u delo videlo bi se da u Srbiji vlada opšti interes u korišćenju prirodnih resursa i u državnoj svojini umesto pojedinačnih i rentijerskih kakvi su vladali do sada. Uostalom da je tako bilo pokazala je i pljačkaška privatizacija u agraru u kojoj je svaka treća poništena. Sad više nema ni šta da se privatizuej pa je došlo vreme da se radi na korišćenju genetskih mogućnosti stvorenih sorti i hibrida, a posle reindsutrijalizacije, većoj proizvodnji i preradi, a samim tim i izvozu hrane iz Srbije.

(Autor je publicista, član Akademijskog odbora za selo SANU)

 

U Srbiji je uništen stočni fond pa nema ni stoke ni mesa za izvoz! Primera radi EU (koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa) poručila je Srbiji da može u narednih pola veka od  nje godišnje da kupuje po 50.000 tona bebi bifa. Evropski komesar za meso je tada jasno rekao: udružite se u proizvodnji, ukoliko to neuradite ne da ćete propasti nego ćete nestati! Napunite staje sa govedima i garantujem vam otkup dogovorenih količina u narednih pola veka! Da tome nismo posvećivali pažnju, najbolјi podatak je iz 2015. godine iz Srbije izvezeno samo 315 tona bebi bifa! Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu od EU, za godišnji izvoz 8.875 tona bebi bifa. Ali, nikada se toj cifri nismo primakli. Jer, nemamo ni stoke ni mesa!

Sprovođenje nove, buduće,  agrarne politike znači, vratiti poverenje gazdinstava i prvo napuniti prazne staje u Srbiji. Jer, pored već praznih staja kod većine od 330.000 registrovanih gazdinstava (gde postoji samo 15.000 – 20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune. Ali bolјom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu – da! Primera, radi, pre dve i po decenije iz SFRJ se izvozilo 50.000 tona, a od toga samo iz Srbije u svet se otpremalo više od 30.000 tona bebi bifa! U 2015. godini izvezeno je samo 315 tona! I od toga polovina je vraćena zbog lošeg kvaliteta!

Inače, bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji u 2014. godini bila je pet, a u 2015. godini samo 4,71 milijarde dolara! Ukoliko bi se ovi planovi ostvarili to bi se povećalo za tri puta! Zato naš cilј mora biti prvo, da dostignemo nivo iz devedesetih godina prošlog veka, pa onda da idemo u povećanje! Dakle, budućnost Srbije se nalazi povratkom u prošlost! Jer, to bi bio naš najveći rast proizvodnje i budućnost koja obećava! Ovakav simboličan izvoz mesa iz Srbije nanosi veliku štetu nacionalnoj ekonomiji i razvoju, a doprinosi pražnjenju sela Srbije, navodi ex ministar srpske polјoprivrede dr Velјko Simin. Da gubimo korak sa svetom, pokazuje i činjenica da je regionalni razvojni centar Kine, planiran za Srbiju, neočekivano lociran  Zagrebu!

Lokacije

Moguće lokacije novih ili rekonstruisanih klanica za svinje bile bi u Zrenjaninu, Pančevu, Somboru, Nišu i Jagodini. Lokacije za klanice za goveda trebale bi da budu u Kralјevu i Pirotu. Klanice za živinu treba izgraditi u Žitištu, Bačkoj Topoli, Požarevcu i Leskovcu.  Ukupne investicije u sve ove klanice osim transportnih sredstava i infrastrukture iznose oko 350 miliona evra. Investicije u matična stada i proizvodnju sirovina kod domaćih farmera treba da obezbede strateški partneri. Međusobni ekonomski odnosi partnera u ovom poslu definisali bi se tako, da proizvodnju učine održivom i kroz primenu berzanskih obračunskih cena za određenu proizvodnju.

Problem državne zemlјe

Treba rešiti probleme sa državnom zemlјom koje navodno u Srbiji ima 830.000 hektara. Problemi sa zemljom zasigurno su poremetiti našu polјoprivrednu proizvodnju i egzistenciju vojvođanskih paora. Pitanje državnog zemlјišta je najvažnije pitanje koje se pojavilo u Vojvodini u poslednjih 25 godina. Mi tu pričamo o 14.000 porodica i 70.000 lјudi koji su u ozbilјnom egzistencijalnom problemu, kaže Branislav Bogaroški, ex sekretar za poljoprivedu Vojvodine,  uz napomenu da ga čudi kako je Železara Smederevo i problem koji tamo ima 5.000 lјudi vest svaki dan, a da to nije isti slučaj sa 70.000 lјudi u Vojvodini. Državnu zemlјu treba prodati našim selјacima, a pa tim novcem rešiti i probleme srpske polјoprivrede. Od  prodaje domaćim selјacima dobilo bi se oko tri milijarde evra. To bi bila prihvatlјiva cena za srpske polјoprivrednike! Kada bi se taj novac još pametno utrošio, ne bi trebali da kukamo i pričamo kako nemamo strane direktne investicije. Jer, niko neće da dolazi gde nema ekonomske ni političke stabilnosti. A, nje u Srbiji ni danas nema. Kako tvrditi da je imamo, kada je srpski agrar za 15 godina vodilo čak 12 ministara! Da je bilo stabilno, u politici i ekonomiji, pričalo bi se o dva ministra poljoprivrede! Sa ovim parama, koje se nalaze u zemlji, rešili bi agrarne i mnoge druge probleme!