Potrebna agrarna i socijalna reforma 2

Подижу споменике селима!

До Другог светског рата Југославија је била аграрно, традиционално друштво. Преко 80 одсто становништва је живело на селу аутархичним, оскудним и традиционалним начином живота. Цео сељаков свет је био сведен на његов посед, газдинство и породицу, село у коме живи и цркву која је оличавала Бога и усмеравала његов духовни живот. Ту је још за поштоање био и учиељ јер је било деце у селима.  После Другог светског рата под утицајем светских процеса, као и нове визије друштва, изведена је индустријска револуција, наступиле су и противуречне промене. Индустријализована газдинства повећала су робност, специјализовала се, уз малу тржишну оријентацију, друкчије ставове о будућности аграра.Такође, су имала и више капитала, знања и снаге од традиционалних газдинстава. Под утицајем индустријализације смањио се удео традиционалног ручног рада, смањио се број неквалификованих радника, а запослени у комбинатима су попримали одлике индустријских радника. Резултат тога је да се удео становништва у градским насељима повећао од 21 одсто у 1948. на 51 одсто у 1991. години, а 2015. године се производњом хране бавило око два милиона житеља Србије.

 

Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, обрађује се 3.355.859 хектара земљишта. То значи да значајан део поседа од око 860.000 хектара остаје необрађено! То су углавном погранична подручја и регионална села која нестају. У Србији се узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Пописом је утврдјено да газдинства у Србији поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва та механизација у просеку је стара више од две деценије! Водни режим је такође повољан, али недовољно искоришћен. Канал – Дунав-Тиса-Дунав (са 960 километара каналске мреже) највећи је и јединствен хидросистем у свету, не искоришћава се за пољопривредну производњу, или је то веома мало. Речни токови такође веома мало се користе за наводњавање. Од укупно обрадивих површина, наводњава се око три одсто површина или близу 100.000 хектара! Истовремено, у свету се просечно наводњава 17 осто површина.До транзиционих промена 2000. године, у Србији, као социјалистичкој земљи, чак 85 одсто поседа је било у власништву приватника, а сад су готово све површине приватизоване (рачуна се да је око 830.000 хектара остало у државном власништву). Активног пољопривредног становништва према попису из 1991. године било је 904.127. По попису сад имамо око 631.000 пољопривредних газдинстава. Зато се и поставља питање ша нас чека у будућности? На основу агроекономских и рурално социолшких истраживања и предвиђања међународних институција, европску пољопривреду у наредном периоду очекују: промене у величини и броју фарми, земљишнереформе базиране на укрупњавању поседа и побољшању квалитта земљишта,, веће коришћење биолошке, информатичке и комуникационе технологије, повећање мултифункционалности, равномернији регионални развој и редистрибуција новца, подизање контроле квалитета и стандарда прехрамбене безбедности, интеграција, фарми, комерцијализација тржишта, редистрибуција сиромаштва и већа развојна помоћ пољопрвиреди.

 

Данашња сеоска породица у Србији је нека врста социјалне рушевине која сав свој шарм дугује старој социјалној архитектури на коју подсећа Henry Menddras. У послератном периоду па и данас величина пољопривредне породице је смањена, али је сеоска породица била и остала већа од градске. У данашње време на селу је најраспрострањенији тип породице од два поколења и деце. Последњих деценија дошло је и до промена на бројности породице, па се бележи уситњавање великих породица, јер се одрасла деца одвајају од породице, родитеља и граде сопствене заједнице. Остала је љубав за земљом код старијих, али се створила и јака жеља за модернизацијом код млађих. Тако је цивилизација ушла у село. Економско-социјална институција ,,рурални развој“ је релативно нова у теорији развоја. Везује се и за земље такозваног ,,трећег света“ у време појаве изразито снажних проблема на релацији храна-сиромаштво-популација. Ово истовремено упућује на закључак да се почеци руралног развоја везују за пољопривреду. И данас када се помену рурална подручја, одмах се зна да су то сиромашна, брдско планинска подручја. Зато се интегрални рурални развој, као једна од најмлађих грана развоја, данас третира као ,,мотор“ економско-социјалног прогреса. За ефикасније решавање бројних проблема у овим регионима потребна је адекватна пропорција три фактора: људско знање, технички и природни ресурси и капитал.

 

Мала села у Србији по регионима

 

Година пописа	Села с мање од 50  становника
	Србија – север	Србија – југ
1948.	5	12
1953.	2	13
1961.	2	12
1971.	2	23
1981.	2	69
1991.	4	183
2002.	5	354
2011.	5	546

(Извор: РЗС-2013.)

Према званичним резултатима последњег пописа становништва, од укупно 2.487.886 домаћинстава  у Републици Србији, чак 555.467 или 22,3 одсто, сачињено је од свега једног члана! У претходном попису (2002. године) тај проценат је био нешто мањи, 20 одсто. Самачка домаћинства су, истовремено, друга најзаступљнија у укупној популацији, одмах иза оних двочланих (којих је 638.091 или 25,6 одсто), а испред трочланих (19,2 одсто). Посматрано према регионима, удео самачких домаћинстава у укупном броју највећи је у Београду, где их има 149.000, односно 24,6 одсто од укупног броја. У скоро 200 насеља у Србији више од половине домаћиснатава је самачко. Свако друго једночлано домаћинство у Србији је старачко, а за разлику од развијених земаља, у којима у самачким домаћинствима живе млади!

 

Србија се суочава са озбиљним демографским проблемима будући да је последњи попис показао да су за девет година нестала два града величине Ниша и Чачка, а демографи упозоравају да би до идућег пописа нација могла бити још старија и малобројнија уколико изостану стратешке мере. Према последњем попису, у Србији је било мање за 380.000 становника, него ли пак девет година пре тог пописа.  Одлив становниптва је најуочљивији у Источној и Јужној Србији, будући да је највећи број оних који су отишли у иностранство управо из тих крајева. Због таквих процеса Србија већ пола века нема довољну репродукцију становништва и свака генерација која се рађа мања је од претходне. Средином XX вeka рађало се око 150.000 деце годишње, а у 2011. години мање од 70.000! Тако Србија годишње губи од 30.000 до 40.000 житеља. Шестинa становништва Србије стара је 65 и више година што je сврстава међу старије земље на свету, јер је ниво рађања недовољан за просту репродукцију становништва.

 

 

Празна села

Подаци указују на чињеницу да рурални крајеви се и даље празне, да Србија губи битку за сеоске средине, а рaсту само три највећа града. Примера ради, Шабац се за последње две децененије смањио за готово 10.000 људи, Прибој је изгубио 6.000 становника, а Црна Трава се преполовила, показују подаци Републичког завода за статистику. Осим три највећа града (Београд, Нови Сад и Ниш) са становништвом једино не кубуре места са бошњачким житељима, попут Новог Пазара, Тутина и Сјенице, као и општине са албанским живљем на југу Србије.

 

У засеоку Церемошња, на врху Хомољских плаина, још с једино из скромне колибе Драге Живановић (72) вије дим. Нису лоша времена него човек. А, ми овде на Хомољу, када купујемо своју срећу, не ударамо друге по прстима. Нам је за осмех и кришка хлеба довољна. За својих 70 и више лета Драга Живановић никада није напустила кућни праг. Живи у колиби подно Малог Штубеја, једног од највиших врхова хомољских планина. Муж Живорад Јанковић (74) отишао на имање у врх планине. Они су једина преостала породица у засеоку. Већина кућа остала је празна. Колиба од черпића и прућа, саграђена почетком прошлог века на успону оивиченом густом буковом шумом. Нека стабла стара, кажу, и 350 година. У подножју пећине Равништарка и Церемошња. Зову их хомољским лепотицама. Опустели Левач у својим шумама, на падинама Гледићких планина, крије село које је далеко од свих путева и свих урбаних центара. Једнако удаљено од Крагујевца, Крањљва и Јагодине, неприступачно је и осамљено, словило је за прибежиште онима које је гонила каква невоља. Последњих деценија прошлог века, међутим, постало је место одакле се људи најрадије – селе. Огњишта данас нису угасила свега десетак кућа, из којих, ипак нико није отишао. ,,Ја овде живим са сином, снахом и унуком. Njих троје су живели у Крагујевцу, али су остали без посла, па им није било друге до да се привремено врате. Није лак живот овде. Продавница је затворена пре више од десет година. Кад се разболим, син ме вози у Крагујевац. Понекад отуд дођу и лекари, прича Миодраг Живановић.

 

Дакле, број становника је отишао у неповрат. Ту спаса више нема. Можемо само да се бавимо квалитетом, то јст да секао држава потрудимо да се становништво не групише утри тачке, Београду, Новом Саду и Нишу, већ да се буде равномернио рспоређенп. Али, ако се резутлати поплационе политике не могу видети у кратком року, политичарима то није важна тема. Нема ефеката у мандату, него мора да се чека по 20, 30 година. Резултати указују да смо битку за села давно изгубили и да морамо да се боримо за варошице, које нестају. Превага броја умрлих над рођенима далеко је већи кривац за пуста села, него само миграције. Смањење броја становника у селима, показују поређења података са два пописа, а драматично се убрзава у малим срединама. Брзина којим се смањује број становника Србије утростручена је у односу на период од 1991. до 2002. године, а удео становника највећих градова значајно расте. Број становника у градовима за десет година повећао се за 70.000 а у селима се смањио за више од 310.000. Сваке године око 250.000 људи промени адресу, одлазећи из мањег места у веће. Попис из 2002. године потврдио је пад броја становника највише у општинама које су већ имале старо становништво, и то углавномм на југоистоку Србије. Последњи попис показао је да се број празних кућа драстаично повећава у општинама истока, југиостока и југа Србије, као и на северу земље у Банату.

Иако је од града удаљен тек 13 километара уи Каленовцу, надомак Јагодине, има само 20 становника. Око 200 хектара плодне земље потпуно је закоровљен, шуме и воћњаци такође су запуштени, а крупну стоку нема више ниједно домаћинство. Последња генерација основаца из школе је изашла давне 1964. године, када је затворена и сеоска продавнциа. По речиам мештана, последња беба рођена је пре пола века. Аутобус два пута дневно саобраћа до улаза у село, докле има асфалта. У последњих десетак година у многим селима Топличког округа број становника је вишеструко смањен, а нека су остала потпуно пуста. Најдрастичнији случај исељавања мештана и пустошења села је уз административну линију с Ксовом и Метохијом, где је њих неколико остало потпуно без становника, а у осталим су преостала махом старачка домаћинства. Најгора ситуција је у селима Васиљевац, Матарова,  Боровац, прича Часлав Бојовић, председник Месне заједнице Мердаре, где у десетак села живи свега око 300 мештана. Док млади у потрази за послом напуштају село и одлазе у град, Бојана Величковић (32) из Крљагујевца напустила је рдони град да би у куршумлијском планинском селу Мерћез радила као учитељица, у школи без струје коју похађа само јеан ученик. Она се запослила у истуреном оделењу основне школе ,,Милоје Закић“ из Куршумлије, смештај је пронашла код једног брачног пара који су једини мештани тог села, а има само једног ђака Милинка Костића, који у школу долази из другог села Магова. Он сваког дана преко планине препешачи по неколико километара до школе. Дошла је у то село за које никада није чула, а Бојани је то и први посао.

 

Земља у опасности У 1.000 насеља у Србији годишње се не роди ни једно дете! У Црној Трави се роди само једна беба. Од 157 општина, до 2015. године позитиван прираштај становништва имали имали су само Лозница, Пожаревац и Гроцка, док су у Војводини све општине имале вишемртвих него рођених. Само у 2012. години број мртвих у односу на број рођених био је већи за близу 40.000. Умрло је 102.535, а рођено 66.925 људи. Стару и Суву планину зову ,,старачки домови под отвореним небом“, а у пиротском округу, једном од највећих у Србији, опустело је више од 8.000 кућа. Градска гробља су претрпана, а места зуа сахрањивање у појеидним грљадовима има тек за нарендихнеколико година. Сваке године 2о хеткара земље оде за туи намену.. ђто одговара површини од 40 фудбалскиох стадиона. Толико простора треба за сахрану 100.000 људи. Слично стање је на простору целе еx Југославије.Oно што највише коси житеље јеста беда. У Србији је 2013. године први пут спроведено истраживање по стандардима ЕУ о приходима и условима живота грађана. Са стопом ризика сиромаштва од 24,6 одсто Србија је прва у Европи, док је  одмах иза ње Грчка са 23 одсто. Посматрајући ово нијe чудо што се дaнас Србија налази на 92. месту Индекса неуспелих држава у свету. Фактори који су одлучивали о позицији неке државе су: људска права, привредни развој, задовољство грађана, проблеми са избеглицама, ниво сиромаштва, правни систем и сигурност државе, као и социјални, политички други показатељи.

 

Нема сумње да је губитак најмилих болан за све укућане и родбину, да драгој блиској особи ваља одати поштовање и достајанствено обележити одлазхак наонај свет. Међутим, у селима око Пожаревца, где јхе влеикој број оних који рад еу иностранству, зидање гробнис постало је ствар такмичења и престижа. Тако су последњих деценија на гробљима натгала чтиава села са кућама, улицама у којиам срећом, станују смао мртви.Како је расла платежна моћ, али и немарска пасија овдашњих гастарбајтеа, ако су се гробља претварала у  насеља мртвих душа! Гробна места у јендиом тренутку почела су да расту, па су подизане све веће плоче инадгробни споемници. Онда су те плоће, да не пропадају добиле кровове који су сајали на стубовима. Међутим, ни ту се ниеј стало, него су око гробног меса никли и зидови. Где су зидови, мора да има и прозора, који се отваају на кант, као и врата са пескрианм стаклом. Да све то не кисне, поставља се кров на ,,четири воде“ са олуцима. Ипсред кућице баштица, има и кућциа за пса, помислимо. Није, то је место где се пале свеће. А, аунуитра готово дом. Нема ТВ-а и шпрета, али сто и макар две столице, обавезни су, Кажу једна гробнциа има и лифт. На прозорима завесе. Сами неимари овде све ређе свраћају у домовину. Не обилазе ни своеј палате од више хиљада квадрата, па ни ове кућице – горбнице од двадесетак квадрата.  Ипак, у већини кућица,. У вазнама на столовиам свеже цвеће. Ту старице  чувају домове гастарбајтера, редовно обилазе и гробља.

 

Село у коме је време стало

Крупне промене догодиле су се и у привредном животу српског села, посебно у брдско планинском региону. Примера ради свако пето домаћинство у Србији чини само један члан. Више опд пола милионa људи у Србији, од којих је половина старија од 65 година, и махом жена, живи самачким животом. Све је више усамљених, не сопственим избором одвојених од својих најближих и најмилијих, јер су отишли ,,трбухом за крухом“. У селу су остали стари. Тако имамо и пример да су мештани на сеоском грoбљу у куршумлијском селу Тачевац крајем 2013. године подигли несвакидашљи споменик, споменик селу које више не постоји! Од некада 200 становника у 35 домаћинстава и једне школе, сада је остало свега неколико оронулих кућа. Или пример сиромашног крајолика југа Србије, Црне Траве која има 25 насеља у коме живи 1.930 становника просечне старости изнд 70 година! У овом делу Србије 200 младих су нежење јер нема девојака. Црна Трава је деценијама била колевка српског неимарства и у овдашњој Техничкој школи ,,Милентије Поповић“ изучавало се грађевинарство, али сада је много веће интересовање за економију и право. У црнотравском крају су, због недостатка ђака, затворене многе сеоске школе, а ускоро се може очекивати да и у још некима утихне школско звоно. Иначе, у половини црнотравских села нема ниједног детета. Зато се с радошћу у том крају пронела вест да је у планинском селу Млачишту, после 38. година, крајме 2014. године рођена беба (Александар Савић од родитеља Оливере и Далибора).

 

 

 

 

 

 

Примера о судбини нестајања села Србије је низ, а приказујемо само најзанимљивиле, по избору аутора рада. Домар Благоје Аврамовић, средином 2015. године,  закатанчио је врата основне школе у Страњанима, код Пријепоља, након 115. годишњице њеног постојања. Разлог затварања школе је – завршетак школовања јединог ученика Горана Аврамовића. Учитељица Емина Ђокић је остала без посла, а у школи је некада било 200 ђака. Коритњак, место изнад Нишке бање је село у коме је време стало, и у коме је последњи становник умро 2002. године, а дечји плач се последњи пут чуо пре више од шест деценија. Село не броји више ни старе, и не чека ни нове године, иако је од Коридора 10, од пута и пруге Ниш – Софија, удаљено само четири километра. Место, је како кажу, на истој висини са облацима, налази се на северозападном огранку Суве планине или јужном ободу Нишке котлине, а кад је дан испран, пуца погледа на бљештавило Ниша и Нишке бање. Последњи становник Коритњака био је Михајхло Недељковић, који је преминуо 2002. године. Коритњак није велика опомена, јер се исељавање из села на југу Србијe и даље наставља. Село Црвена Јабука, једно је од најзабитијих села у источном делу Србије, које полако али сигурно нестаје. Јер, од некадашњих неколико стотина становника у селу данас живи мање од двадесетак горштака који са првим снеговима бивају поптуно одсечени од света. То је једно од ретких села у Србији до кога асфалт није никада ни стигао, а нема ни телфона, чак ни сигнала мобилне телефоније. Мештани и данас са несмањеним жаром, препричавају легенде о товарима злата, али и о посети краља Александра Обреновића и краљице Драге, када је краљ селу поклонио два црквена звона која и данас красе цркву у Црвеној Јабуци.

 

Идуће школске годихе, пред кај 2016. године из 31 села у околини Нове Вароши, у школске клупе ће сести тек 32 ђака. Наредних година, њихов број ће се стално смањивати. Али ови суморни подаци могу бити још поразнији, ако се зна да, примера ради, из села Старог Влаха,  одлазе читаве породице, а карту у једном правцу узимају и студенти.  Из некад стратешке општине Рашке области,  сеобе се настављају због незавидне економске ситуације у кој су нестале читаве делатности, индустрија је на издисају, а инвестиције не прелазе Увац и Златибор, а и оно мало новца што се улаже иде у нискоакумулативне фирме и губиташе. Некада, пре само неколико деценија, варошка школа је имала 1.840 ђака, а сада их је једва 830! Без посла ће остати део просветних радника, а силом прилика биће угашена и поједина издвојена оделења у планинским селима, наводи Радиша Филиповић, директор основне школе ,,Живко Љујић“.

 

Далеко, од Новог Пазара, на Голији, у засеоку Ђонлије, живи још само породица дванаестогодишњег Стефана Пендића, јединог ученика основне школе у оближњем селу Попе, који да би стигао до своје учионице и учитељице Мерсихе Нурковић Богућанин свакодневно препешачи по 15 километара! Пешачим кроз шуму, некада по великом снегу. Друштво ми прави и увек ме чува пас Жуко, који ме чека у дворишту док сам ја на часовима. Волео бих да имам неког друга или другарицу, да причамо и да се играмо. Тако је Стефан причао,  када је у 2015. години завршио четврти разред и на ову школу је стављен катанац! Затварање прети и другим школама у том региону, јер имају само по неколико ђака, а то су у селу Свиланову, Врбасићу, Вучинићу, Балетићу… Слично стање је и у другим деловима, а најкарактеристичнија су села источен и јужне Србије.

 

У складу с мерама штедње, просветном одлуком о укидињу комбинованих одељења школа тамо где је мали број ђака, школа у Стапарима код Ужица остала је ке без једног од два учитеља. У Стапарима је било 11 ученика у нижим разредима кад их је двоје просветара учило, а на крају 2015.године било је седам ђака плус четири предшколца. И сви су сад код једне учитељице. Сличан пример је и у оближњем селу Биоски, где је од два остао један учитељ. Поразна је статистика о броју рођених и умрлих у Косјерићу. Број станвоника у општини мањи је за трећину него пре три деценије. Сваке године мање је по 100 житеља.. Последњих година је више опела него крштења. Док се једно дете роди, троје умре!. Иако је просек плата у Косјерићу у самом врху Републиек Србије, овде роде ретко слећу. ,,Код нас су у 2014. години рођене 84 бебе, а више од 200 житеља је умрло. Просечна старост је 45,6 година, а ова општина је по томе шеста у Србији и најсараији у Златиборској округу. На подручју општине 1953. године живело је око 18.000 људи, током осамдесетих година прошлог века 17.000, а сада непуних 12.000! Нестали су читави засеоци, делови села у овом крају, расте број жежења у зрелом животном добу,  много малдих одлази“, наводи Драган Тулимировић, председник косјерићке општинске скупштине.У поређењу са пописом с почетка миленијума 2002. године јасно се види као што су овдашња развијена села, позната и по сеоском туризму, готово преполовљена. Тако је у Сечој Реци број становника опао са 1.535 на 1.064 (у 2011. години) у Горњој Ражани тај број је смањен са 1.140 на 720, на Варди са 639 на 386, у Галовићима са 566 на 310…

 

Блатњавим путем, на некад легендарном Галичу код Горњег Милановца, стецишту славе где је радила прва српска штампарија, а сада забаченом селу, стиже се на лице места парадокса које се Србијом увелико прочуло. У деценијама званој занатској четврти, нема ама баш ниједног занатлије. Од тридесетак млађих нежења могли би на час да се ожене  и стекну породицу, али нико неће ту да дође, јер село је тешко приступачно, далеко је од лекара, пута и школе… Необична занатска четврт је тромеђа села Бершићи, Дренова и Срезојевци, свих у атару Горњег Милановца, двадесетак километара од града. Галичевцима је овде животскупљи него у сред Београда, ради свакодневног путовања у град, ради, посла, снабдевања…За Горњи Милановац их вежу општинско седиште и пропали пут, којим је вожња опасна. И ништа више. Зато желе да се сецесијом одвоје од Горњег Милановца, припоје атару ближег и приступачнијег Чачка, али не могу. Не да им држава…

 

Пример нестајања живота је на региону Пештера. Ареал Пештерске висоравни, на југозападном делу Србије је природно ограничен простор рекама Лим и Ибар, као и планинама Голијом и Јадовником. Здрава животна средина, чист ваздух и незагађено земљиште, здрава вода и богат водни режим, производња високо вредне хране, огромна пространства природних пашњака и ливада, шума и лековитог биља, уз присуство науке и уз добар традиционални однос пољопривредних произвођача су реална претпоставка за улагања  у развој пољопривреде, посебно сточарства.Око две трећине становништва на овом простору бави се пољопривредном производњом и стиче материјалне услове за живот из пољопривреде. Међутим, и овај регион понео је терет девастације сточарства. Пре само две и по деценије у овом региону гајило се око 200.000 оваца, а данас их има мање од 20.000!

 

Указујем само на један развојни аспект, од бројних развојних шанси са којима располаже простор Пештерске висоравни. Сада је цео Пештер остао гоотво празан, становници одлазе, радионице се гасе,  стада су нестала. То се, пре свега, односи на могућности заснивања високовредне (органске) сточарске производње.У дугорочном развоју пољопривредне производње у Србији приоритет треба да добије производња биолошки висококвалитетне хране.Тражња ових производа перманентно се повећава на светском тржишту, нарочито на тржиштима развијених земаља. Организација производње, прераде, паковања и маркетинга, стварају услове за пуну валоризацију пољопривредних ресурса извозом биолошки, високо-вредне хране на светском тржишту.Највећи део територије Србије је еколошки чист, посебно брдско-планинско подручје. Пољопривредно земљиште Србије спада у незагађена или мало загађена земљишта у односу на Европу, и погодна су за производњу биолошки квалитетне хране. То је компаративна предност Србије у односу на Европу, где преко 95 одсто пољопривредног земљишта не испуњава услове за производњу биолошки квалитетне хране. Брдско-планински и поједини равничарски реони, посебно на територији Централне Србије, испуњавају услове за производњу биолошки квалитетне хране. Да би Србија искористила компаративне предности у производњи биолошки квалитетне хране потребна је и доследна хармонизација стандарда пољопривредне производње са стандардима високо развијених земаља,  посебно ЕУ. Примена савремене агротехнике, од основне обраде, плодореда, исхране, избора сортимената, коришћења бактеријских и биопрепарата у сузбијању болести, правилне употребе пољопривредне технике, стандардизовање употребе органских ђубрива и других мера агротехнологије, услов су за очување еколошких услова у производњи биолошки  квалитетне хране. За стратешко планирање развоја производње биолошки квалитетне хране и освајање тржишта потребно је успоставити складан однос квалитета и очувања животне средине (менаџмент квалитета и менаџмент околине), уз јасно истицање еколошког знака квалитета производа.

 

Полазећи од маркетинг концепције производње квалитетне хране за познатог купца и расположивих услова за ту врсту производње, потребно је дефинисати производњу биолошки вредне хране, а непосредна реализација би могла да се спроведе у две фазе:

 

v  У првој фази били би заступљени производи који могу брзо да се припреме за извоз (значајан део пољопривредне производње Централне Србије (око две трећине) може се превести у биолошки квалитетну храну;

v  У другој фази потребно је израдити дугорочни програм производње биолошки  квалитетне хране;

 

Поједини програми производње квалитетне хране из Србије су стекли афирмацију на светском тржишту (поред тога што још нису брендирани и не носе ознаке о географском пореклу), то се, пре свега, кад указујемо на Пештерску висораван односи на јунеће и јагњеће месо са прерађевинама (стеља, пастрма, суџук, говеђа пршут) и сјенички сир, а не треба изоставити плантажну производњу ретких, заштићених врста лековитог биља.

 

У програму развоја производње биолошки квалитетне хране, потребно је дефинисати основу актуелне тражње, производни програм и производе у складу са компаративним предностима, потенцијалним профитом, будућим развојем тржишта ове групе производа, диверсификацијом производње (количине, квалитет и конкурентност са одређеним технологијама производње), еколошки маркетинг (са стандардима квалитета и еколошким знаком истакнутим на видном месту), у циљу задовољења потреба све пробирљивијих потрошача еко-хране. У том циљу потребно је дефинисати и извршити избор развојних програма, по одређеним врстама производње и прописати примену агротехнологије у производњи биолошки вредне хране. Доследним спровођењем програма развоја пољопривреде и свестраног развоја села, савремена пољопривреда може представљати основу убрзаног развоја целокупне привреде и значајно може доприносити бржем развоју осталих грана индустрије и инфраструктуре. Истовремено, у осталим делатностима индустрије, здравству, образовању и услужном сектору (трговина и сеоски туризам) био би ангажован део активног становништва.

 

Све што се дешавало са идеологијом на овим просторима оставило је дубоке трагове и на српском селу. У Србији иначе сваке године 40.000 људи више умре него што се роди. Ако се тако настави и остваре претпоставке демографа, број становника Србије би 2060. године био сведен на 4,9 милиона, односно за трећину мање него сада. Уколико се нешто не учини прети опасност већ за коју годину  да она буде аграрна земља, али без села и сељака! Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу. Српско село, посебно она у брдско-планинским пределима, карактерише све већа материјална беда остарелих људи који су остали у њима. Доказ таквог стања у селима је и та што имамо више стотина села без и једног становника.. Није добро што су ти стари људи у селима, посебно брдско планинским, и последњи њихови становници. Njихов животни век је при крају, па ће после смрти села остати пуста. Тако су одавно по српским селима једине парцеле које се шире постала – гробља.