Poljoprivrednici traže nestalih 457 miliona evra!

Posrnuloj poljoprivredi Srbije je dobro dosla svaka pomoć. Na žalost pomoć ne dobija jer oni koji o tome odlkučuju miskle da joj je pripada. Najbolji priemr je činejncia da ona niej strqateška gana, osim kada niej potrebna vlastima u prdizboirhnuimj kampanja. I još jedan dokaz. Sad već davne 1996. godine tadašnji ministar poljoprivrede Srbije pok Ivkov Đonović, predložio je i u Skupštini Srbije je donet Agrarni budžet. Samo tada je iznosio šest odsto od ukupnog budžeta Srbije. Na  njegov predlog donet je i zakon o Agrarnom budžetu Srbije da on mora svake godine da bude najmanje pet odsto od ukupnog budžeta. To se nikada nije ostvarialo. Prvi put ove  2022. godien jeste, posle rebalansa budžeta države i i on  iznosi čak 5,3 odsto! Prosečno je uvek iznosio od dva do nešto više od četiri odsto.  Onaj kome treba pomoć u državi Srbiji i ko od nje to traži, je najbolji dokaz njegovog položaja u tretmana u zemlji. To se dans odnsoi na poljoprivredu.  Jer, to je dokaz njenog položaja u društvu. Jer, ona nije strasteška grana!  Osimj verbalno u predifzborhnim kamopanjamqa kada budući funkcioneri obilaze sela i saje, maze goved ai obećavalju boiljtgaik u agraru. Mnogi su taj boljtiak čeka i nisu dočekali neki su ga dobili iako ga noisu ni očekivali.

Poljoprvireda nija bila do saea, a još će se počekati da ona to bude. To se videlo i po poslednjem ekspozeu premijerke. To se video i prilikom usvajanja govora premijerke Ane Brnabić u Skupštini Srbije. Dakle, na početku sprovođenja svih dosadašnjih strategija i programa vladajuće partije, agrar nikada nije bio u prvomk planu. Proteklu deceniju bila je infrastruktura… Pa i sad je u narednoj dceniji to su energetika, infrastruktura, IT… pa agrar, možda… Ali, tek nakon svih delatnosti koje odredi onaj koji ima tu moć. Ovo sad je ovo što se sad navcodno dodlekjuje i obećava agrqaru, predddtavlja samo utešnu nagradu. Pa ako se bune poljoprivrednici  da im se kaže dobili ste, nemojte pravdu tražititi na ulici! Ali, im se ne govori gde je novac njima namenjen kroy subvencijje, a koji do njih nije stigao. Da je stigao, imali bi drugačiju sliku poljoprivrede Srbije!

Ovakav položaj agara, koji je ,,puišten niz vodu“ dokaz je da država ne priznaje njegovu pomoć državi kada je njoj bilo teško. Agrar je uvek bio tu da pomogne, proizvodio dovo0ljno hrane za Jugoslaviju nekad, proteklih dsecenija za Srbiju. Sad proiyuvodi sve manje. Rayloyui su lo[a agfroekojomska politika. :ake ponekad nekih proiyvdoa, kao [to je meso, nemamo dovoljno ni za sebe. Od izvoznika smo postali uvoznici! Najbolji priemr je svinjskgo meso!

I dok se vodi lošao ekonomksa politika, Srbija će umesto izvoznika hrane biti njen uvoznik! Najbolji primer je da smo ve’ za devet meseci 2022. godine  samo za uvoz svinjskog mesa potrošili 132 miliona dolara. Najve’i iyvoy ovog mesa bio je sad daleke 1990. godine i to u vrednosti od 762 miliona dolaa. Posle toga su stigle sankcije pa ratovi i sve što se dešavalo na ovim prostorima. Rezutalt je da je 1984. godien u oborima bilo 5,5 miliona tovljenika, danas zaničnopema pdoaciam RZS iam oko 2,7 milioan komada, dok srtoačlri kaću da ih je manje od dv miliona u oborima. Ili drugo poređenje.  Svaka srednje razvijena zemlaj u svetu treba da ima svinja koliko i stanovnika. Jedna Danska ima 5,6 miliona žitelja i 32 miliona svinja. Srbija, ima nešto više od šest miliona sanovnika i manje od dva miliona svinja. Nekad smo bili veliki izoznici ovog mesa. Daleke 1990. Godoine,sa prostora današnje Srbije u svet je bilo izzezeno ovog mesa u vrednsti za 762 miliona dolara. Dobar deo je otišao u SAD za njihovu vojsku. Od para kojje su stigle u to vrfeme Beograd je kupio ,,Lejland“ aurtobuse! Sadašnje pare koej se obećavakju kao subvencuije agraru od 20 milioan doalra za 525 ugovora, predsavljaju samo gašenje požara. U odnosu na potrebge posrnulog agrara, pre svega, stočarstva, predstavlja samo ,,kap vode u moru’’ u odnosu na potrebe. Jer, Srbija je nekad bial svinajrska zemlja. Daleke 1866. godine na 1.000 stanovnika imala je 1.300 svinja. Tada su SAD imale tek nešto više od 800 svinja na taj broj stanovnika. Dakle, bili smoi rayvijeniji od njih.

Stočarstvo na marginama!

Da je stočarsstvo na marginama svih ekonomskoih planova Srbije, govori i činjenica da ono u BDP agrara Srbije učestvuje samo sa 29 odsto! U svetu, sve ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih zemalja.

Ovaj novac neće pomoći stočartstvu da izađe iz krize! Kada se jednom farma zatovri, stoak pokolje ili rasproda mora proći puna decenija da se stočar ubedi da je došlo bolje vreme i da može da veruje vlastima. Zato se i tvrdi da je ovo malo i nedovoljno…

• Rešenje je u činjenici da stočarstvu Srbije treba vratiti otete pare, odnosno subvencije od 28 miliona dinra ili 237 miliona evra  2016. godine. Naime, tada je iz Agragnog budžeta Srbije navodno za stočarstvo izdvojeno i upućeno toliko novca stočarima. Aliu, te pare nisu do njih stigle. Navodno su otišle stočarima, ali je Državna revizarksa institucija kontrolisalaq trošenje tih para i konstatovala da nema povećanja broja grla, ni po kvalitetu, ni po kvantitetu, niti je povećana proizuvdonja u tonama mesa, a ni izvoz nije porasao. Dakle, na osnovu ovakvih čuinjuienica, DRUI nkiej moga da utvdi gde su potorffšene namenjene pare koje su samo navodno otišle stočarima. Najbolji dokaz tkavotg  stanja je činjencia da je u Srbiji 1990. godine bilo proizvedeno oko 650.000 tona svih vrst amesa i da je potrošnja po stanovniku bila 65 kilograma godišnje. Sad se proizvodi oko 440.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku oko 40 kilograma godišnje!

Pre dve decenije u Srbiji je bilo u oborima 1,1 miliona krmača prasilja, a danas nema više od 130.000 grla. Sa tim brojem nema obnove stočnog fonda. Rezultat je i činjenica da je u 2021. godini u  Srbiju uvezeno oko 300.000 živih svinja i još oko 300.000 prasadi. Za to je potoršno više od 150 miliona evra.  

Prilikom kontrole trošenj tih subvencija Državna revizorska institucija je konstatovala da nema rezultata pa nije moguće utvditi ni gde su otišle subvencije namenjene  stočarima. Da su one utrošene u stočarstvu  Srboije, danas bi imali pune staje goveda (1,6 miliona grla),  ovaca (oko 3,5 miliona) i više od šest miliona svinja, 92 milioan pilića, bar dvostruklo više konja, a dans ih ima samo 14.000 grla etosleiam se nalazi oko 1.000 magaraca…

• Prema politici koja se vodi u zemlji, sad nema ni mesa, pre svega svinjskog dovoljno, koje je sve skuplje jer se uvozi, ali ni para, ali ni dovoljno subvencija za tov.  Ne da nema para, nego nema ni odgovornih za takvo loše stanje! O tome se opširno, na 85 strana, govori u Izveštaju o reviziji o svrsihshodnosti poslovanja ,,Efektivnost podsticaja u stočarstvu’’ Državne revizorske institucije Broj 400 – 1115/2019-04/15, od 17. decembra 2019. godine. RAdi se o navodno 28 milijardi diarna upućenih stoačrstvu Srbije. Kada se to pretvori u evrep to je više od 230 milina evra!

Zato stočari i sad traže da kim se vrati taj novac, pa će oživeti ovu granu, napouniti prvo staje, obore I tovrove gde borave ovce. U tom slučaju će I mesare biti poune domaćeg, a ne uvozngo mesa koje vodi porekla od stoiek hranjene sa GMO proizvodima. Na taj načoin će se I smanjiti uvoz, a povećati izvoiz onog što možemo da prodaje u svetu. Najbolji proimer je izvoiz ,,bebi bifa’’. Jer, 1990. Godien iy Jugsoalviej se u svest izvozoilo 54.000 tohna ,,bebi bifa’’ godi[nje, a od toga je bilo 30.000 tona iz Srbije. Sad se iz Srbije izvozi izme]đ 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje nego tada. Ovakva politika koaj swe vodi u toj oblasti, dovelqa nas je u stanje da su mesare pune od uvoznog mesa, a domaćeg ima samo nakon pokolja svinja kada se to radi zbog protesta. Jer, više nemamo u ovoj oblasti povećanja proizvdonje, Ona po zvaničnim podacima RZS, već skoro tri decenija ui stočarstvu opada godišnje po dva do tri odsto!

• Ni para u stočarstvu nema zbog nestalih subvencija za rurani razvoj sela u iznosu od 26 milijardi dinara ili oko 220,39 miliona evra. I to su pare iz Agrarnog budžeta nmenbe za subvencije. Ni one nisu donele rezultate u selima gde je trealo da bude stoike i mesa u Srbiji.  Rezultata nema, ali ni traga parama gde su utrošene, piše u izvveštaju Državne revizorske institucije broj 400 – 738/2020-04/38, od 14. decembra 2020. godine, koji je napisan na 125 strana.

• Dakle samo u ove dve transakcije ne zna se gde je utrošeno više  457 miliona evra! Da je taj novac, upućen kao subvencja, navodno iz Minisrtaqrstva poljoprivrede Vlade Srbije, otišao stoačrima i u sela Srbije koja nestaju, drugačija bi bila situacija u njima. Hrane, pre svega, mesa bi bilo iz domaće proizvodnje u svakom selu i gradu i Srbije. Stočari ne bi izlazili na ulicu da traže pravdu, je bi bimali  imali posla na svojim gazdinstvima. Ta bazdisntva ne bi swe gasla i za zasamo nekoliko godina više od 100.000 ljudi zbog tgo aje ostalo bez posla.

• Za sve to postoji rešenje, ato je novi koncetp agrara politkiek u sRbikji koji bi se vodio pougledu na Noridjske zemlje. To je zatvoreni krug od njvie do trpeze. Psvi poslovi bi se obalvjali preko zadruga, od proiuvodnej na njivama, prerade u klanicaima i prerađivačkoj industirji, čiji vlasnici bi bili oni koji imaju primarnu proizuvodnju, a uz njih bi bila nauka. Imali bi svoje prodaje objekte i novac bi obrtali godišnje od 50 do 52 puta, kako se radi u svetu. Kod  nas se novac obrće samo dva do tri puta i u tome se nalazi ključ uspeha. A, to značli da je danas vrednost agrarne proizvodnje o po hektaru u Srbiji oko 1.000 evra, a u z novi koncept agrarne politike ne bi bio manji od 10.000 eva!

Nenad Radin, stočar iz Stapara kod Sombora, je u nedavnim razgovoru sad sa eks ministrom agrara Branislavom Nedimovićem zatražio povrfaćaj tih nestalih para, uz isticanje, da bi one dugoročno rešile porobleme ove grane. Jer, u oba ta izveštaja se konstatuje da nema traga za 457 miliona evra! O kolikoj sumi se radi, najbolja potvrda je iznos Agrarnog budžeta od 400 miliona evra u 2021. godini, što je znatno manje od nestaloih para. Te pare su bile nama namenjene, kaže Radin, pa dodaje, nama navodno i upućene, ali do nas nisu srtigle. Zbog toga mi gasimo farme po Srbiji. Jer, nećemo više da umestov profita,da tovimo gubitke. Samo za poslednjih nekoliko godina ugašeno je više od 60 farmi svinja i sad jedemo uvozno meso od stoke koja je hranjena sa GMO. Na smo upozorili i novu ministarku, poljoproivrede, koaj je odlučila da nam da ovo malo pare  što je samo ,,ga[enje požara“. Nama netreba po9moić već nvoac koji je nqama manjene i koji smo mi zaradili. Šteta takvogt rada nkiej samo po zans nego po celu Srboijui i region. Naš odgovor je da ćemo ostaviti stoke samo za sopstvene potrebe, sve ostalo ćemo prodati izvesti i nećemo više obnavljati  fond. A, kada se farma jednom ugasi, teško je vratiti poverenje i ponov napuniti farmu.

Za okruglim stolom koji je organizivalo Udruženje novinara Srbije, u Međunarodnom PRESS centru, agrarni analitičar Bransilav Gulan, je predstavnike ministarastva poljoprivrede Vlade Srbije pitao, da li znaju za te izvetaštajue i nalaze DRI,  da li znaju gde je utrošen novac za koji nema rezultata. Odgovor je bio da oni nepriznaju u celosti taj izveštaj Državne revizorske institucije i da je naš novac kod naših stočara!

Mehanizaciaj starija od vlasnika!

,,Kada je reč o mehanizaciji treba istaći da Srbija danas ima 451.983 upotrebljivih traktora i više od 25.000 kombajna. Poljoprivreda Srbije raspolaže sa 5.172.000 hektaras zemljišta, od čega se koristi 3.476.000 hektara poseda. Od toga su porodična gazdinstva imaju 2.914.000 hektara (84 odsto), dok se kod  gazdisntava pravnih lica nalazi 536.000 hektara (ili 16 odsto poseda). Zemljište je solidnog kvaltieta, ovladana je dobra i savremena tehnologija i ima dovoljno obučenih kadrova, što je potencijal za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane ya preko 50 miliona stanovnkika i izvoz od preko 10 milijardi evra godišnje. Procenjuje se da Srbija danas koristi blizu 500.000 traktora (tu se računaju i oni neregistrovani) čija je starost preko dve decenije, odnosno blizu 90 odsto njih, što uslovljava velike troškove održavanja i remonta i češće zastoje pri korišćenju. Taj broj mehanizacije  ukazuje da je po broju hektara na kojima se koriste u Srbiji – to previše mehananizacije, ali loše i nneupotrebljvie. Jer, vlasnici od tri traktora u ekonomskim dvorištima sklapaju u jedna da bi mogli dakizađu na njive. To znantno i nepovoljno na izvršenje agrotehničkih operacija u optimakalnim rokovima, a time i smanjenje prinosa svih biljnih kultura“, navodi prof dr Ratko Nikoli;, redovni ;lan Agroin’enjerskih nauka.

Sad se u Srbiju godišnje uvozi oko 5.000 traktorа od 38 proizvođača iz 14. To je je loša varijanta. Jer, otežava uspešno održavanje, remont i korišćenje. Najbolje rešenje bi bilo da se organizuje proizvodnja traktora u Srbiji za svoje sopstvene potrebe i izvoz. U tom centru, koji bi bio u Srbiji, proizvodilo bi se godišnje oko 20.000 traktora za domaće tržište i izvoz 10.000. To bi zaposlilo i 10.000 radnika. Takva proizvodnja bi bila ušteda za Srbiju od oko 320 miliona evra godišnje.

Ako se zna da je to stara mehanizacija, u proseku, više od tri decenije, da je deo nje stariji od većine svojih vlasnika, onda se se po tome i vidi da je Srbiji hitno potrebna nova mehanizacija. To znači da se sad uvozi godišnje oko 5.000 traktora, što je nedovoljno. Potrebe su za uvozom godišnje od – najmanje 20.000 traktora. Deo traktorea se kupuej i peko IPARD programa. Međutim, treba istai da je Srbija kasnila sa uvođenjem IPARD programa u svoju zemlju čak osam godina, Prema najnovijim podacima on se sad i nedovoljno koristi i to samo 10 odstoč. Uzroka ima dosta, ali ponajviše  komplikovane procedure.

                                                 (Autor je analitičar i publicista)