POGLEDI: Subvencije nemaju veze sa stvarnošću

Stočari i ratari ocenili su da računica ministarstva poljoprivrede za subvencije nije realna.

Kako navode, „matematika“ po kojoj je država izračunala da subvencijama nadoknađuje 46 odsto troškova proizvodnje pšenice, 40 odsto kukuruza, 50 odsto suncokreta, a izdatke u mlečnom govedarstvu 74 odsto, ne postoji u realnosti.

Piše: Branislav GULAN

 Vlasnik farme krava iz sela Guberevac kod Knića Milija Palamarević rekao je da prihode od mleka, koje prodaje po 65 dinara po litru, krava „pojede kroz hranu.Za pokriće svih drugih troškova, kako je rekao, preostane prihod od premije na mleko od 19 dinara po litru i subvencija po kravi, što isplaćuje država, javlja novosadski sajt 021.

„Kada se premija za mleko preračuna na prosečnih 18 litara mleka po kravi za godinu dana stočar prihoduje oko 125.000 dinara. Na to treba dodati još 40.000 subvencija po kravi, što ukupno iznosi 165.000 dinara. Ta suma treba da pokrije troškove struje, koja je veliki izdatak, zatim veterinarskih usluga za lečenje i praćenje zdravlja životinja, amortizacije mašina i objekta, sredstava za dezinfekciju i još dosta sporednih troškova“, objasnio je Palamarević.

Država vodi lošu matematiku kad je stoka u pitanju. Imaju svoju matematiku, a ne starnu iz života. Zato oni treba češće da odlaze u sela, da razgovaraju sa seljacima, pa bi možda malo više znali kada bi živeli na selu, i kad bi bar posmatrali život stočara. Uz to trebali bibar desetak dana. da žvie sa njima, da dele sudbinu, stočara, ratara, povrtara… Znači, da to urade, bar, ponekadm samo privremeno. Možda bi tad bar malo osetili sudbinu seoskog, u ovom slučaju, stočarskog života, pa ga ugradili u svoje papire koje nude seljacima. Zato proizvođači hrane treba  a prestanu da idu na razgovore i pregovore u kabinete vlade, da slušaju njihova neznanja, između četiri kabinetska zida, a uz to ide i omalovažavanje i potcenjivanje. I posle sve saopšte javnosti kroz svoje nerazumno i neznalačko pisanje. Pa ispadne da je sve to dogovor! Što nije tačno. Ali, ako bi se sve to dešavalo u selim i stajama, pored obora za tov svinja i torova ovaca, sve bi drugačije izgledalo na kraju.  Tada bi shvatrali uslvoe gde I kako se proizvodi hrnaam koliko sve to košta samo kada se plaća, bez seljačkog truda i znoja. Jer, vlasti neznaju ni da izračunaju kolike troškove stočari imaju!  A, koliko probglema imaju da porodaju raj svoj proizvdoa, trud I znoj, pa ka dim stigne, noac sve to trea ponovo d a uložđe unovu proizvdonju, a opet nemaju dovoljno. I za razliku od nporoidjskih proizvođala rhane,m onji svoj kapital obržu dva do tri ptua godišnje, avećian usvetu, kojiajm teđuimo oko 52 do 52 puta. A, to na kaju sva nedelje, a t je 52 puta! Jer, toliko ima inedleja u godini.

Kada se u stajama ima 10  krava, na to treba računati troškove ishrane za sve đšto je u stajama. Samo na tri junice koje ulaze u teljenje i koje su u porastu, a koje do prvog teljenja i prvog prihoda treba da se uzgajaju tri godine. toliko vremena ih treba hraniti do prvog teeljenja, pa I dale, dok tele ne bude za prodaju.

Stočari ističu da bi bili prezadovoljni da se subvencije pokrivaju i sa 30 odsto troškova, a kamoli 74 odsto. Proizvođači hrane kažu da prihode ne troše na moru, nego u održavanje i proširenje proizvodnje, kupovinu mehanizacije, a od sadašnjih prihoda to je nemoguće.

„Stočarstvo sa vilama i lopadom nema budućnost, pa će mladi i dalje bežati od ovog posla. Ni sada među poljoprivrednicima nema mlađih od 30 godina“, rekao je Palamarević. Dodao je da pretpostavlja da „ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković zna tu računicu, a da priča drugu priču za televiziju i propagandu“.

Nerazumna računica ministara

Predsednik Udruženja poljoprivrednika „Stig“ Nedeljko Savić navodi je da računica ministarstva poljoprivrede za visinu subvencija za ratarske kulture nema nikakve veze nema sa stvarnošću. „Možda subvencija jednog dana u budućnosti i pokrije 46 odsto troškova proizvodnje pšenice, sada te računice ministarstva nema u praksi“, rekao je Savić. Dodao je da u Stigu trenutno, računajući broj hektara koji su upisani u e-agrar, subvencije za pšenicu pokrivaju, u proseku 1,5 odsto troškova proizvodnje.

Razlog za velike površine koje nisu upisane u e-agrar i za njih se neće dobiti subvencije, a zasejane su pšenicom je, kako je rekao, taj što se sada traže ugovori sa vlasnicima zakupljene zemlje, ali oni ili odbijaju da ih sklope ili su u inostranstvu.

Setva pšenice, kako je naveo, jesenas je koštala oko 170.000 dinara po hektaru, a subvencija je u ovom trenutku 18.000 dinara i na to treba dodati još povraćaj za akcizu na 100 litara po hektaru od 5.000 dinara za 100 litara nafte. Setva pšenice  je po hektaru, koja je požnjenvena u 2023. godini koštala 164.000 dinara. U prošloj godini dobili smo ukupan rod pešnice rod od oko 3,4 miliona tona. Žetva je pobavljena na oko 700.000 hektara. Imamli smo prosčepan rod. Pošto smo bili prefvareni, kad ajdržava nie zunala mni koliko nam trea pšenice, ni koliko je imamo, pa su zabranili prodaju, kada mso mogli prvi put nešto da zaradimo, i sad imamo te pneporodate pšenice. Posle je cena pala je je u žetvi 2023. Godiuen plaćana ispod 20 diana po jednom kilogasmu. I to ako si mogao da je prodaš.

Prema proceni novosadske „Žitounije“, a polazeći od situacije na tržištu brašna u Srbiji, godišnja meljava pšenice iznosi oko milion tona. Jer, toliko je sad dovoljno za mesnčnu potoršnju u Srbiji i zalihe. Jer, značajno se smanjila potrošnja hleba. A, to je još jedan dokaz rasta našeg siromaštva.

„Zbog smanjene potrošnje hleba po glavi stanovnika i smanjenog broja stanovnika, smanjili smo i dosadašnje procene godišnje meljave pšenice sa 1,2 miliona tona na million, odnosno 1,05 miliona tona u slučaju osetnog povećanja izvoza brašna“, navodi Zdravko Šajatovič,  direktor novosadske ,,Žitounije’’.

Evo i poslednjih cena poljoprivrednih proizvoda na Produktnoij berzi u Novom Sadu

Berzanska dešavanja   Cene u Francuskoj su se malo menjale od početka nedelje, 21.januara 2024.godine. Slabljenje evra prema dolaru podržalo je cene žitarica. Evropski izvoznici prate sa velikim interesovanjem ovo snižavanje, koje traje skoro čitav mesec, jer to može podržati izvozne aktivnosti i konkurentnost u odnosu na crnomorsku robu. Poslednji podaci o argentinskoj žetvi koju je objavila Buenos Aires berza, rod pšenice procenjuju na 15,1 miliona tona. Proizvodni potencijal kukuruza se procenjuje na 52,5 mililina tona, a soje 56,5 miliona tona. Ove količine potvrđuju jasno povećanje u odnosu na godinu dana ranije.  Naravno, vremenske prilike će trebati pratiti. Kod uljarica, cene uljane repice su pale. Ugovor sa majskim prispećem je u potpunosti izbrisao dobitke u proteklohj desetak dana, a za njim su slabili i ugovori za rod 2024.godine, navodi Andrea Kostić, saradnik u Produktnoj berzi u Novom Sadu.

Izveštaj berze Za nedleju dana preko Produktne berze prometovano je 1.996,00 tona robe finansijske vrednosti 70.380.730,00 dinara. Kao i prethodne sedmice ponovo se najviše trgovalo kukuruzom koji je činio 34 odsto ukupnog prometa. Cena kukuruza bila je niža u odnosu na sedam dana ranije, dok su cene pšenice i soje zabeležile uzlazni trend cene.   U toku čitave nedelje na tržištu kukuruza bila je primetna povećana tražnja u odnosu na ponudu. Kupci su potraživali kukuruz i bez analize na aflatoksin i sa analizom, a tražnja je bila iskazana i na paritetu CPT luka/kupac. Tokom sedmice kupci su pokazali interesovanje i za vlažnijim kukuruzom do 16 odsto vlage. Kukuruzom se trgovalo u cenovnom rasponu od 17,20 do 17,40 dinara po kilogramju, bez PDV-a. Kukuruz je, kao i prethodne dve nedelje, bio primarna kultura u trgovanju, zauzimajući udeo od 34 odsto u ukupnom obimu prometa. Zaključen je i jedan berzanski ugovor na paritetu CPT luka uz avansno plaćanje po ceni od 17,70 dinara po kilogamu bez PDV-a.   Prošlonedeljna povećana tražnja na tržištu pšenice i dalje se nastavlja, dok ponuda. Tražnja je bila iskazana i na paritetu CPT luka, a potraživala se i pšenica za stočnu ishranu. Pšenicom se trgovalo u cenovnom rasponu od 19,40 do 21,50 dinara po kilogamu bez PDV-a u zavisnosti od parametara kvaliteta. U ukupnom obimu prometa pšenica je učestvovala sa 11 odsto.   Za razliku od prethodne nedelje kada nije došlo do zaključenja berzanskih ugovora na tržištu soje, došlo do povećanja aktivnosti.  Sojinim zrnom se trgovalo u cenovnom rasponu od 52,50 do 53,40 dinara po kilogramu bez PDV-a uz obračun kvaliteta.   Kada su u pitanju mineralna đubriva, trgovalo se UREOM po ceni od 46,08 do 47,37 dinara po kilogamu  (što je 392 do 403 evra po toni) bez PDV-a u zavisnosti od pakovanja, a prometovan je i AN u pakovanju 25/1 po ceni od 37,26 dinara po kilogramu (štoje bila cena od 317 evra po toni) bez PDV-a.   Od ostale robe, trgovalo se još i suncokretovom sačmom sa 33 odsto proteina po ceni od 30,10 do 30,50 dinara po kilogamu bez PDV-a, uz jasan silazni trend cene.

Izazovne godine

,,Tri protekle godine za naš sektor su bile posebno izazovne. Najpre pojava kovida, pa početak rata u Ukrajini sa kojim je pometnja u Crnomorskom regionu i zatvaranje određenih luka dovelo do poremećenih transportnih veza i dalje do pokušaja prodavaca na svetskom tržištu da dobiju maksimalni mogući profit u čemu im je značajno pomogla histerija o mogućim nestašicama. Strah od mogućih posledica ovih do sada nepoznatih pojava na tržištu poljoprivrednih roba dovodio je do administrativnih uplitanja na tržište žitarica što je u ogromnoj meri na duži vremenski period narušilo funkcionisanje tržišta’’, navodi Sunčica Savović, diektor ,,ŽitoSrbije’’.

• U svetu je došlo do ogromnog poskupljenja cena žitarica tako da je cena pšenice prešla granicu od 400  evra  po toni, uz takođe poskupljenje inputa: đubriva, nafte i semena. Ni period od preko šest meseci nakon isteka važenja administrativnih mera o ograničenju izvoza naši proizvođači nisu iskoristili za prodaju u nadi da će se cene vratiti na nivo iz marta 2022. godine i danas imaju problem sa nezadovoljavajućim cenama finalnih proizvoda i skupim inputima;

 • To jeste ozbiljan problem, koji može potrajati i koji mi u Udruženju ne možemo rešiti, ali uzećemo sebi za pravo da iznesemo svoje mišljenje nadležnima, kako sanirati postojeće stanje i pomoći proizvođačima, kako povećati prinose po hektaru kao ključnu odrednicu i kako se štiti od tržišnih turbulencija sa ciljem optimiziranja profita;

,,Da u julu ne rodi dovoljno žita, Srbija trenutno ima zalihe pšenice da komotno živimo skoro godinu dana’’, izjavila je za javnost Sunčica Savović, direktorka udruženja „Žita Srbije”.

Komentarišući informacije da naši građani povremeno, kada čuju negativne vesti, odmah počnu da kupuju veće količine brašna, ulja, šećera, kako je obično bivalo, već sa prvim informacijama o početku sukoba u Ukrajini, pa i sad odmah počnu da kupuju veće količine osnovnih namirnica da ostavljaju u rezervu.  Za tim nema potrebe jer su zalihe žitarica na lagerima prodavaca skoro uvek velike. Jer ako računamo da prosečan prinos pšenice od pet tona po hektaru, može biti dovoljan za sve potrebe, pa ako bi se ona sejala  samo na 300.000 hektara, imali bi je dovoljno za Srbiju.  Sa tih površina može dovoljno pšenice. To znači i za robne rezerve, od oko 10 odsto ukupnih potreba,  što je obaveza uvek da imamo u mirnodopskom stanju, kao i dovoljno pšenice potrebne za seme. Koje inače, sad skoro da i nemamo. Što nije dobro. Jer, najlakše je unišiti zemklju koaj nem,a svoej semenarstvo. To se Srbiji nikada do sad aniej dešavalo!

Uvek imamo viškove pšenice i kukuruza

Kada je reč o pšenici, poslednjih decneija, uvek raspolažemo više nego dovoljnim količinama. Nedsotaje nam tvreda pšenica kao poboljušivač. Zabgelžen je slučaj das u Mašarjoi iz novosakdog instititua kupovali seme tvrde pšenice, pa su nama pre dve godine, proizveli od našeg semena, pa nam  prodali čak 30.000 tona te pšenice. Jer, je nismo imali na svojim njivama.

Međutim, treb ako se i nešto dešava na tržištul judi netrea da upaodaju u potrošačku histeriju. Recimo, da mi nikada nismo zavisili od ruske i ukrajinske pšenice i kukuruza. Oni su veliki proizvođači, cena njihove robe utiče i na našu jer je plasiramo na istom delu svetskog tržišta, ali naše tržište nema problem. Sad imamo više problema kako i kad da prodamo viškove zaliha pšenice koje imamo na zalihama. I to to dosta više nego što namtreab. Deo će dočekati i novu žetvu u 2024. godini.

Eskalacija sukoba u Ukrajini bila je podigla, tadašnje  trenutno cene žitarica u nebesa na svetskim berzama. Pšenica na berzi u Čikagu poskupela je u četvrtak za 5,6 odsto, što je najviše od sredine 2012. Dodatnu paniku bilaje izazvala vest da je tada Rusija bila do daljeg obustavila saobraćaj trgovačkih brodova u Azovskom moru. Međutim, prema tadašnjem saopštenju ruskih zvaničnika njene luke u Crnom moru ostale su i dalje otvorene za plovidbu.

Rojtersu je tada potvrđeno da trgovački brodovi u Azovskom moru stoje. Rusija, najveći svetski izvoznik pšenice, uglavnom je tada isporučivačla svoje žito iz luka u Crnom moru, dok one u Azovskom imaju plići gaz i manje kapacitete. Poznavaocima prilkiak tada je bilo jasno da su tadašnja trenutna dešavanja mogla imati i dalje posledice. Jer Rusija i Ukrajina, u to vreme, zajedno su učestvovale sa 29 odsto u svetskom izvozu pšenice, sa 19 odsto u svetskim isporukama kukuruza i sa 80 odsto u globalnom izvozu suncokretovog ulja.

Međutim, ništa nije zavisilo od pravih uzroka već od geopolitičkih kretanja. Verovatno je da su veliki skok cena, tad, izazvali finansijski fondovi koji su bili počeli da kupuju žitarice. Kada je reč o Srbiji, zalihe svih žitarica su velike, pa je sad, poćetkom 2024. godine,  veći problem da li ćemo uspeti da ih izvezemo.

 Prošle godine Srbija je imala rekordan rod žita od oko 3,4 miliona tona i solidne prelazne zalihe od oko 300.000 tona. Sad je mesečno za sve namene na našem tržištu trošimo 125.000 tona pšenice. Jer, za meljavu treba okomilion tona. Manje se hlebga troši, jer imamko imanej stanovnkka, čak za 500.000 ootoršača nego pre jednu decenkiju. Tada smo toršili po stnavoinikju oko 91, kilogram hleb aipecia, a sad je to oko 58 kilograma helbga i peciva. Kada oduzmemo izvoz i potrošnju, trenutno u zemlji imamo skigurno oko 1,5 miliona tona pšenice. Jasno je da žita u ovom trenutku ima dovoljno gotovo za gotovo godinu dana. To je realno stanje.

Nestabilno je tržite,  a Srbija ima viškova i pšenice i kukuruza.  Kukuruza ima viška zatgo jer su prazen staje I obpori pa nema stoke za njegovu potrošnju. Nekada nam je trebalo oko četiri miliona tona kukuruza godišnje, a sad nema stoke, pa nam je sad još veći višak, posle roda. A, rodilo je oko 6,5 mkliona tona kukuruza u u 2023. godini.

Neminovno je da će svaka eskalacija spolja uticati na rast cena i da će se to prenositi i na naše tržište koje je otvoreno. Mi treba da se usredsredimo na to da trenutno imamo ogromne zalihe pšenice i kukuruza u zemlji i da izvoz ide jako sporo zbog visokih domaćih cena. Da li će se to promeniti videćemo.

Analitičar Žarko Galtin, ukazuje  da je sigurno, dokle god u crnomorskom regionu ima ruske, rumunske, bugarske i eventualno mađarske pšenice, koja je jeftinija nego srpska, mi našu nećemo moći da prodajemo. Ili će to ići po zantni nižim cenam ao odnih koej nama odgovaraju To se ne menja, bez obzira na to o kakvim sukobima je reč.

Što se tiče kukuruza, imali smo, veći rod nego  u 2022. godini. To znači više od šest miliona tona. A, izvoz i pšenice i kukuruza teško ide. I cene nam nisu po volji. Za domaću potrošnju i izvoz imamo dovoljno pšenice, ali i kukuruza.

Ali, treba reći, da ćemo i ove godine u Srbiji imati značajne viškove kukuruza, jer nema stoke da ga troši. Prazna su sela, prazne su staje, prazni su obori za tov svinja. A, rodilo je oko 6,6 miliona tona kukuruza. Na tržištu ulja takođe ne bi trebalo da se očekuju problemi i nestašice. 

I dalje se iz sela više odlazi nego što se doseljavaju ljudi. U selima Srbije, od kojih 1.200 njih nestaje, prazno je i 200.000 kuća. Mladima do 45 godina starosti u akciji Ministarstva za brigu o selu, koju je vodi Milan Krkobabić, do sad aje naseljeno samo 2.650 kuća, čiju kupovinu je pomogla država. Dobar deo tih kuačje dobio nove vlasnike ali ne i stanare. Jer, recimo,  u selima u Sremu, poput Vizića, u pograničnom delu, ljudi koji su dobili  te kuće i dlaje žive u Bačkoj Palanci, a ne u tim praznim kuama. Iako imau obavezhu da budu u njima najmanje  deceniju. O tome se nevodi dovoljno računa. O poklonjenim prazbnim kućama ljudim koji nnisuu njima, uverio se i ovih dana, autor ovih redova, posetivši selo Vizić, u blizini pograničnog prelaza kod Iloka.   Po rečima ministra Milana Krkobabića, sa kupovinom tih kuća sela su dobila oko 10.000 novih stanovnika. To je samo  naprvi pogle ddboro jer je to broj ljudi za jedno novo selo.  Međutim, I ta informacija se dovpodi u pitanej.l Jer, verovanto ima još takvih poklonjenih, ali neuseljenih kuća u selima Srbije.

Međjutim, i ukupan taj borj pokonjenih kuća za beskućnike, ,,samo je kap vode u moru’’ u odnosu na prazna sela. Jer, u selima od tih kuća u kojima nikone živi, ostaju samo  – ruine. A, dosadaš je dodlejeno tek 26.50, što se nemože ni primetiti u odnosu na 200.000 praznih u Srbiji. Da bi se to stanje poboljšalo potrebno je da prođe najmanje šest decenija, koliko je prošlo, od kada se u Srbiji uništavaju sela i godišnje gasi  po 100 zadruga. Sad je osnovano 1.100 novih, ali je to samo brojka za satistiku. Je,r u selima nema fabrika, nema prerađivačke industrije, pa te zadruge ni nerade. Odnosno nisu u mogućnosti, jer drđžava u njiam nije izgradila prerađivačku industriju. Oni koji dođu u kuće dolbiju,m nemaju od čega da žive. Neće im pomoći ni to što će se uskoro po konkursu deliti po 10.000 evra za pokretanje ličnog biznisa. Rešene bi biloo kada bi država u tim selima otvarala male pogone koji bi poslovali u okviru zadruga i zapošljavali radnike, ali i stručnjake.

Sela bez pogona i prodavnica!

Dobro bi bilo kada bi tu bili mlinovi za meljavu, mini fabrike konditorske i druge prerađivačlke industrije. Pa da zapošljavaju po 30 do 100 radnika iz sela. To tareba, je bi se onda otvarale i prodavncie da se sve to prodaje. A, danas od 4.700 sela u Srbiji, čak više od 1.000 njih nema ni jednu prodavnicu za narod u tim selima. Pa moraju da po 30 I više kilometara po hleb i druge potrepštine.  Pa ko onda  da ide u takva sela da živi?

Inače, od milion tona pšenice u Srbiji se godišnje proizvede oko 730.000 tona brašna za ljudsku ishranu (prosečni procenat izmeljavanja 0,73 odsto) u Srbiji. Dobijeno je brašno za ljudsku ishranu i utroši se za proizvodnju, pre svega, hleba i peciva, neposrednu potrošnju stanovništva, zatim na proizvodnju testenina i konditorsku industriju, kao i na izvoz.

Pad potrošnje hleba!

U odnosu na podatke iz prethodnih godina, zaključno sa 2022. godinom u Srbiji se smanjila se potrošnja hleba (bez peciva) po glavi stanovnika, sa 91,5 kilograma 2006. godine na 48,58 kilograma.

Građani u Srbiji troše pšenično brašno za neposrednu potrošnju u domaćinstvu kroz takozvana „mala pakovanja“. Višegodišnji prosek proizvodnje „malih“ pakovanja brašna iznosi oko 60.000 tona, od čega se oko osam odsto ili 5.000 tona izveze.

Za te parcele kada se preračuna, subvencija pokriva oko 15 odsto troškova, ali u proseku, kako je rekao, za celokupne zasejane površine taj procenat pada na oko 1,5 odsto po hektaru.

„Ministarka poljoprivrede govori o 17.000 dinara subvencija za deklarisano seme, ali pšenica je jesenas zasejana semenom ‘sa tavana’ jer tada ministarstvo nije najavilo subvenciju za deklarisano seme. Dakle ,,tavanka’’  je već opet zauzela oko 50 do 60 odsto površina. Zato uvek i vlada pravo šarenilo na njivama pred žetvu. Jer, gde je sejano seme sa tavana nema visokih ni rekodnih prinosa. Ali, uvek bude malog roda. Mi smo tražili ukupne subvencije po hektaru od 300 evra, a oni su uslovili kupovinom deklarisanog semena kada je setva bila završena“, rekao je Savić. Dodao je još da ratari jesenas nisu imali novca da plate deklarisano seme 60 dinara po kilogramu, a nisu imali ni obećanje o subvenciji, pa su sejali seme merkantilne pšenice „sa tavana“ uprkos tome što daje manji prinos, jer košta 18 dinara po kilogramu.

 Proizvođači hrane sad su u velikim teškoćama. Jer,  nemaju dovoljno novca da obave prolećnu setvu na oko 2,5 miliona hektra. Razlog je i što nemaju kome da prodaju tovčljenike, nijunad, alini viškove pšenic i kukuruza. Nemaju ni povoljne kredite u bankama gde bi molgi  mogli da dobiju povoljen kredie koje bi vratili kada bi se oslboodiloi tih zaliha. Dakle potregbna im je i agarna banka.A, devastriani agrara u Srbiji nema ni agrarnu banku, u 2.000 sela nema nijednog bankomaa, čak ni jedne pošte! To neđe privući nikog da ode u takva sela da živi. 

Zato odgovornjost za sve češće proteste na ulicama snosi vlast. Jer, glas tih seljaka, koji hrane Srbiju, pa i vlast, jedino se čuje kada su na ulici, u protestima. Nisu ih dobor čuli ni kada je poečla intervencdija Rusiej naUkrajinu, Ali, to neće ni dans da priznaju. Jer, kada je počela intervencija na Ukrajini, te godine su bile vioske cene pšenice i kukuruza. Imakli smo dovoljno za sopstvene

potrebe i značajne viškove za izvoz.

Međutim, oni koji vode u državi, u tom trneutku nisu znali ni koliko nama treba niti koliko smo imali. Učinili su su grešku, pa sui zbog čuvanja svojih fotleja, I strqaha od nemaštien u Srbij, zabranili im izvoz tih viškovava. To im se nemože oprostiti. Potrean nam je konci koncpet poljoprivred ei novi ljudi koji će to raditi. Sa takvim radom dovlei su oih do kolapsa  u gubitke. To znači do nemaštine koja sad vlada  Srbijom. A, vlasti to nisu shvatale ni tada, ali ne osećaju ni danas. Da nisu sposobne da vode takvu agroekonomsku i politiku. Ni dans ne priznaju svoje greške, ali I dalje pljačkaju selo i seljake. 

I ove godine biće dovoljno pšenice jer je zasejana na oko 600.000 hektara. Samo polovina sa tih površina može da obezbedi  dovoljno hleba i peciva za 6,6 miliona žitelja Srbije. Predstoji nam prolećna setva gde će kukuruz opet zauzeti, po dosadašnjem običaju više od 900.000 hektara. Koliko god bude rodilo biće dovoljno za devastirano stočarstvo u Srbiji. Jer, prazna su sela, prazne su staje i obori za tov, jer nema stoke da jede kukuruz, ni ljudi da pojedu svu  pšenicu.

Agrar jači od litijuma!

I dok seljaci, protestuju, poljoprivreda u zemlji, koja hrani narod i vlast nije strateška grana! Istovremeno nekadašnji premijer, koji je danas predsednik države, 2014. godine potpisao je Strategiju o razvoju agrara. Ta strategija važi od 21. jula 2014. pa do 21. jula 2024. godine. Godišnja stopa rasta trebala je da bude 9,1 odnosno u lošijim godinama 6,1 odsto.

Međutim, umesto rasta to je strategija pada!

• 2014. godine                 +  2,00               odsto
• 2015. godina                 —  7,70               odsto
• 2016. godina                 +  7,70               odsto
• 2017. godina                — 11,40               odsto
• 2018. godina                + 15,10                odsto
• 2019. godina                —   1,70               odsto
• 2020. odina                  +   2,20               odsto
• 2021. godina                —   5,70               odsto
• 2022. godina                —   7,80               odsto
• 2023. godina                   — ?                  odsto
• 2024. godina                       ?                  odsto

I dok seljaci protestuju, vlast žali zašto se ne kopa litijum u Srbijii. I dok se to dešava stručnjaci iz agara su izraučunali koliko bi Srbija po toni prihodovala, a ko bi prodavala litiju, a koliko novcakada bi prodavala smo neke agrarne proizvode. U prilogu su cene tokien litijuma, oraha I čvaraka.

Evo i cena:

• Litijum                          jedna tona                       13.200                        dolara
• Orasi                             jedna tona                       14.000                        dolara
• Čvarci                           jedna tona                       23.150                        dolara

Ovi podaci su smao ukazvianje  vkastima koje odluičuju kojim putem voditi Srbiju kako je lakše doći do novca, uništavanjem i kopanjem Srbije, ili korišćenjem njenih resursa u agrarnoj proizvdnji.

  (Autor je analičar i publicista)