Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Потребно је да се и свету отварају сабирни дистрибутивни центри са најбољом робом из Србије, који би се звали ,,Српска кућа“, обележени и ћирилицом. Десетак таквих објеката требало би да постоји у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… снабдевених робом у вредности од по најмање милион евра, означених са ћирилицом, и да су из Србије. То би била и одлична основа за снабдевање и малих етно маркета. Био би то мудар и тих повратак српске робе на та тржишта
Пише: Бранислав Гулан
У свету, у дијаспори, живи више од четири милиона Срба из крајева бивше Југославије. Ако би само два милиона њих потрошило по 200 долара за нашу робу месечно, означену са ћирилицом, што је трошак њиховог једног одласка у супер маркет, за Србију би значило извоз од најмање милиона долара годишње. Циљ је да им се понуде производи из домовине, означени са ћирилицом, а купујући и штитећи те артикле они штите себе и свој идентитет, а чувају успомену на завичај. Основни услов да се српској дијаспори омогући да купује робу из отаџбине је да такве робе буде довољно и у континуитету на пробирљивом тржишту. Временом ће неки од производа на тај начин постати и бренд, означен ћирилицом. Уз све то они ће почети и чешће да користе ћирилицу у породицама, дописивањима, а то ће и преносити на своју децу. Да би то урадили потребно је јединство произвођача и трговаца овде у Србији, да би отишли у свет и отварали српске сабирне дистрибутивне центре са најбољом робом, означеном ћирилицом. За сада би требало десетак таквих објеката у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… Снабдевених робом у вредности од по најмање милион долара била би и одлична основа за снабдевање малих етно маркета и мудар и тих повратак српске робе, обележене ћирилицом, на та тржишта. Овакви центри би се звали ,,Српска кућа“, о чему је овај аутор писао и пре пола века и предлагао властима, али они то нису приметили.
Такве објекте по свету имају готово све развијене земље на које се угледамо и којима тежимо. Српске куће би требали прво да отворимо овде у Србији, а потом и у свету. Постоји једна кућа са таквим именом у Француској од пре неколико година. Али, њу не кростии обичан свет, већ само функционери. Све што би се се налазимо у српским кућама, имало би на етикетама ознаке писане ћирилицом! То значи да би у њима били производи из Србије! Ћирилица би била писмо са којим би се ,,говорило“ у тим и таквим кућама! О предлозима за њихово оснивање таквих кућа овај аутор је писао у медијима још пре пола века, али нико се на то није обазирао. Значи, то тада није наишло на прихватање, нити је ћирилица имала већу подршку. Осим у појединачним, ретким случајевима у медијима, тада и – данас.
Основно за преживљавање језика је да се преноси деци, да има институционалну подршку, да се негује у школама. Зато се поставља питање сваком од нас колико доприноси очувању српског језика и писма, односно ћирилице? Они чија деца иду у школу знају да се у првом разреду не уче слова на исти начин у свим букварима, што раније није био случај.
Конкретно, ћирилично слово „ш“ негде се пише цртом, негде без. Слова се разликују и у зависности од фонта, што све збуњује децу. И не само то, уџбеници чак садрже и различите појмове. У једном уџбенику среће се појам „кружница“, а у другом кружна линија.Навешћемо и неке речи и изразе које свакодневно користимо, а да и не знамо колико тиме доприносимо нестајању матерњег језика. Многи користе реч „компјутер“ уместо „рачунар“, „доктор“ уместо „лекар“, „ивент“ уместо „догађај“, иду у „бекстејџ“, а не „иза сцене“, обраћају нам се „официјелно“ уместо „званично“…
Оно на шта се старије генерације обично „најеже“, су релативно нове речи које нам је донео интернет: daunload, guglovanje, butovanje, lajkovanje, atačment, vorkšop, ali i skraćenice BTW (by the way), web… Ове и многе друге речи, не употребљавају само млади, већ и високо образованих људи, они од којих се то никако не очекује.
Енглески језик јесте доминатан, али морамо знати и да се у свету сваких седам дана угаси један језик! Имамо и појаве да се све чешће учи и кинески, јапански, руски, арапски…
Да би преживео језик мора да се преноси деци, да има институционалну подршку, своје писмо, да се негује у школама, медијима. Наравно, важно је говорити и писати правописно и граматички исправно.
Србија регион без ГМО?
За успешан развој Србије у целини нужно је да аграр буде стратешка делатност и да се простор Србије прогласи за регион без производње генетски модификоване хране. Забртфана увоза и производње постоји, али… То је до сада урадило више близу 150 општина у Србији! Када би пољопривреда добила такав третман и улагањем од само милијарду евра или долара годишње, већ за две – три године производња хране вредносно би могла да се удвостручи. А, вреднсот производње у пољопривреди Србије никада ниеј била већа од 5,8 милијарди долара годишње. (То је у 2012. години, када је пад производње у аграру био 18,5 одсто износило 3,8 милијарде долара, а у 2016. години, када је у аграру пад производње хране у 2015. години био 7,34 одсто, говорило се о вредности производње од око пет милијарди долара). У 2013. години аграрна производња је имала раст од близу 20 одсто и њена вредност је била 5,2 милијарде долара, а вредност извоза из пољопривреде је износила око 2,5 милијарди долара, а увоза око 1,2 милијарде долара. Укупан извоз српских пољопривредних производа у 2016. години достигао је 2,85 милијарди долара, док је увоз у тој области био упола мањи – 1,4 милијарде. Тај однос би био још бољи кад би структура извоза ишла према финалним производима, а структура увоза само за оно што је неопходно за репро ланац. Сви производи који се извозе, рецимо, у Босну и Херцеговину, Македонију, Црну Гору, али и на многа друга тржишта, дакле, где год је то могуће законски и по прописима, да се обележавају ћириличним писмом!
Домаћа храна у понуди треба да буде исписана ћирилиом!
И док све овако говоримо у Скупштини Србије средином 2024. године речено је да Србија више нема независност у произвдоњи довољно домаће хране да би прехранила својих 6,6 милиона становника већ мора да увози, пре свега, свињско месом млеко и прерађевине, за шта се годишње троши више од 600 милиона долара долара!А,све до недавно се говорило да Србија са производњом хране може у потпуности да задовољи домаћу тражњу, резерве и од извоза би годишње приходовали више од пет милијарди долара. Уз све то упослили би се капацитети који се сад користе тек са 30 до 50 одсто! Народуи се говорило да ће са таквим развојем до 2020. године производња имати сталну стопу раста од пет до 20 одсто. Народу је било обећано да ће се тием задовољилити домаћа тражња на вишем и квалитетнијем нивоу и обезбедили девизни прилив од извоза од шет милијарди долара! Билоо је такође обећано да ће са таквим темпом развоја у 2030. години поред задовољења домаћих потреба на највишем нивоу од извоза би приходовали 10 милијарди долара. Од садашњих 508.365.000 газдинстава у Србији би 2020. године било око 350.000 комерцијализованих газдинстава са просечном величином поседа од 15 и више хектара. Остала би ситна газдинства испод 10 хектара са окућницама, која би морала бити организована у задруге. Она би имала значајну натуралну производњу и потрошњу и бавила се туризмом.
До сада су све то била деценијска само обећања народу у Србији. Она данас располаже са 4.073.703 хектара поњопривредног земљишта. Од тога се корсити 3.257.100 хектара. Према подацима РЗС има и некоришћеног земљишта око 122.257 хектара, под шуама се налази 504.104 хеткара и оталог земљишта има око 190.242 хектара. Највећи број пољопривредних газдинјстава , чак 224.433 налази се у Региону Шумадије и Западне Србије.
Стока се некад ау Србији звала благом. А, тог блага је данас све мање. У 4.720 села у Србији, према подацима РЗС, има укупно 725.408 говеда, 2.263.705 грла свиња, 1.702.682 овце, 149.558 глра коза, око 22 милиона грла живине и 1.261.323 кошнице пчела.
Попис пољопривреде 2023. године је показао да се пољопривредом у Срибји бави 1.150.653 лица. А то је за 14 одсто мање него ли 2018. године. Просечан број чланова и стално ззапослених на породичним газдинствима је по 2,2 лица. Вредност њихове аграрне производње по хектару је само 1.200 евра! Просечна старост једног власника пољоприведног газдинства је 60 година. Тек сваки 11 носилац газдинства је млађи од 40 година. Просечно газдинство у Србији је величине 6,4 хектара и поседује једну краву, пет свиња, три овце, 43 живине и по три кошнице.
Нестало 50.000 газдинстава
Први резултати Пописа пољопривреде показују да од 2018. године опада број имања и радне снаге. Јер, нестгало је са списка чак 50.000 газдинстава, показали су резултати Пописа пољопривреде 2023. године. Војводина располаже са 1,4 милиона хектара пољопреивредних обрадивих пољоприврендих површина. У њој се аграром бави 111.884 пољопривреднх газдинства.
Ове податке изнео је директор Републичког завода за статистику (покојни) Миладин Ковачевић, и додао да је у истом периоду смањено и расположиво обрадиво земљиште за 23 одсто. Укупно коришћене површине данас заузимају 3.257.100 хектара. Неке парцеле су у међувремену претворене у грађевинске, а друге отуђене. Смањио се и проценат шума, и то за 48,2 одсто! Сада их има 504.104 хектара.
Мањи је и број радне снаге ангажоване у пољопивреди. Док је 2018. године било 1.336.714 радника, данас их је 1.150.653, што је пад за 14 одсто. Може се рећи да и даље овом граном доминирају мушкарци, којих је 662.946, док је жена 487.710.
– Једно пољопривредно газдинство просечно броји 2,2 члана, а старост носилаца је у просеку 60 година. Тек сваки 11 млађи је од 40. Држава млађим домаћинима даје дотације. Просечно газдинство обрађује 6,4 хектара, има једну краву, пет свиња, три овце, 43 кокошке и три кошнице пчела. Дакле, то су и даље мала газдинства, махом сваштарска, али, сведоци смо укрупњавања производње кад су у питању правна лица – каже Ковачевић.
Од укупног броја газдинстава, правних лица има 1.623 и 419 предузетника.
– Сточарством се бави 313.495 газдинстава, што је и даље велик број – додаје директор РЗС. – Ипак, имамо смањење броја свиња за трећину, махом због зараза. И број коза пао је за 31,5 одсто, у паду је и број говеда. Једини раст, и то значајан, бележимо када су у питању кошнице пчела. Њих је 1.261.323, што је повећање за 38 одсто. Мед је наш значајан извозни артикл.
Највише обрадивих површина користи се у Војводини!
Драгана Марковић, начелница Одељења статистике пољопривреде и шумарства у РЗС, рекла је да је највише пољопривредних газдинстава у Шумадији и Западној Србији – 224.433, али и ту се бележи пад у односу на 2018. за 7,5 одсто. У регионима Војводине и Јужне и Источне Србије пад је 12 одсто, а у Београдском – 12,4.
– Највише обрадивих површина користи се у Војводини, где је уједно и највише грла свиња и живине. Сточарство је најзаступљеније у Шумадији и Западној Србији. У Београдском региону имамо пораст пчеларства за 69,9 одсто. Највише кошница је ипак у Шумадији. Тамо је и највише жена ангажовано у пољопривреди (231.118). Највећи пад радне снаге, за петину, бележи се у Војводини – каже Драгана Марковић из Републичког завода за статистику.
Коначни резултати Пописа пољопривреде биће сукцесивно објављивани током ове, а најкасније до краја следеће године. По речима Мартина Клаукеа из Делегације ЕУ у Србији, која је помогла попис, они ће бити важни за креирање одрживих пољопривредних политика. Иако би ћирилица требада да буде прва у употреби у Србији, она је то само на званичнимн државним документима! Овако, уобичном животу није! А, свуда би све ознаке, морале прво да буду исписане ћирилицом!
Наменска храна за туризам
Производња хране требала би да буде наменска за туризам (домаћи и страни), такође са ћириличним ознакама! Ако се зна да у ЕУ са 27 држава има близу 500 милиона становника (десет одсто њих или 50 милиона се изјаснило да хоће да троши само храну без ГМО) онда је шанса Србије да производи и продаје такву храну, опет назначавамо са ћириличним ознакама, односно писмом, где год и кад је то могуће! Уз ваљан маркетинг, у том случају Србија, чак не би могла да произведе ни довољне количине таквих потрепштина, јер су оне намењене и онима пореклом из Србије, који веома често једва чекају и да купе нешто из завичаја. Не сме се губити из вида ни да је таква храна у свету скупља за 30 до 50 одсто од обичне. Могла би да се извози из Србије, али и да је троше туристи у њој. Таква храна, без ГМО, и цела Србија би по њој постала бренд познат у свету! На тај начин би пољопривреда постала агробизнис!
Тако би се производи из Србије нудили као бренд. И одмах да се понуди и одговор шта би то био српски бренд, означен ћирилицом? Ако би појаснили шта је то, онда треба рећи да је то нешто квалитетно, добро познато на тржишту, лепо, најчешће скупо, са познатим именом. Иначе реч бренд је енглеског порекла, чије је основно значење ознака, марка. Бренд је и извор конкурентске предности и представља обезбеђење константног квалитета који је препознатљив са именом. Успешан бренд мора да има четири карактеристике, а то је непоновљив, бесмртан, убедљив и константног квалитета. Српски бренд мора да има и знак Маде ин Сербиа. Успех бренда је увек резултат његове аутентичности, међутим, највећи проблем који се јавља приликом установљења бренда на тржишту јесте како га учинити аутентичним и први се појавити са тим артиклом означеним ћирилицом, ако је то могуће, што би са стварањем простора без производње генетски модификоване хране учинили први у свету! Таква храна би између осталог била означена и са ћириличним писмом!
Некада је наш најзначајнији извозни производ била сува шљива. Први извозни посао Србије у САД 1897. године било је у извозу oко 37.000 тона сувих шљива годишње, за 37 милиоан долара, тада (данас је тај извоз укупно у свет, мањи од 5.000 тона годишње). Мало је производа који су стекли домаћи и светски углед као што је ,,жута оса“, ,,соколова ракија“, ,,српска шљивовица“. За излазак Србије у свет на првом месту су производи ,,здраве хране“. Војводина је прва кренула да обележава своје производе са знаком ,,Најбоље из Војводине’‘ (ћирилицом), па је ту ознаку добило близу стотину производа. Иначе, ЕУ дозвољава одређеним производима приступ на своје тржиште ако су географски заштићени и сертификовани по њеним правилима, а уз то где год је то могуће, означе се са ћирилицом, а и натписи изнад њих у маркетима да су писани ћирилицом.
Сва та храна би се производила на савремен, али и традиционалан начин. Када се помене ракија, она се не би пекла у дестилеријама већ на стари, традиционалан начин у казанима као и до сада. Или други пример: џемпери из Сирогојна би се и даље плели ручно, чиме би се сачувала традиција њихове производње. Да се некада из Србије успешније него данас у свет извозило најбоље потврђују чињенице да је народни добротвор и трговац Миша Анастасијевић који је захваљујући својој умешности од света имао трговачке привилегије, чак и монопол, између осталог на извоз соли и увоз робе из Аустрије. Захваљујући таквом раду створио је компанију са 10.000 људи, имао је 80 бродова. Он је био и највећи трговац на Балкану. И Милош Обреновић је годишње само у Аустрију извозио 250.000 товљеника… Тада је Србија имала трговински суфицит са светом! За таквим трговцима, по новом имену, бизнисменима, Србија данас вапи. Наравно, да ти производи чекају ознаку са ћириличним писмом!
Мудар и тих повратак
У свету, у дијаспори, живи више од четири милиона људи, Срба, из крајева бивше Југославије. Они из Србије, у њу годишње пошаљу око 4,5 милијарди долара! Низ година било и више више него што је у њу долазило директних страних инвестиција! Рачуна се да ће у 2024. године стићи рекродних 4,6 милијарди долара страних директних инвестиција. Ако би само два милиона Срба у свету потрошило по 200 долара за нашу робу, што је трошак њиховог једног одласка у супер маркет, за Србију би значило извоз и до милијарду долара годишње. Циљ је да им се понуде производи из домовине, а купујући и штитећи те артикле они штите себе и свој идентитет.
Основни услов да се српској дијаспори омогући да купује робу из отаџбине је да такве робе буде довољно и у континуитету на пробирљивом тржишту. Временом ће неки од производа на тај начин постати и бренд, означен ћирилицом. Да би то урадили потребно је јединство произвођача и трговаца овде, да би отишли у свет и отварали српске сабирне дистрибутивне центре са најбољом робом. Десетак таквих објеката у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… снабдевених робом у вредности од по најмање милион долара, била би и одлична основа за снабдевање малих етно маркета и мудар и тих повратак српске робе, означене ћирилицом, на та тржишта. Јер, циљано би била слата за тржиште где би је куповали људи са ових подручја, које би привукло баш то што пише ћирилицом.
Овакви центри би се звали ,,Српска кућа“, а такве објекте по свету имају готово све развијене земље на које се угледамо и којима тежимо. Србија је и кандидат за пријем у Европску унију. За њу је отворено то значајно тржиште са близу 500 милиона потрошача! Производи који би били у српским кућама имали би етикете, где год је то могуће, писане ћирилицом!
Свест о промени
Свест о промени (до)садашњег система за обављање ових послова у Србији постепено се формира и намеће потребу успостављања концепта децентрализованог економског и руралног развоја. А, то значи да је Србији потребна нова аграрна и социјална реформа. О свему томе треба говорити и писати, а где год је то могуће – ћирилицом! За спровођење таквог концепта потребно је урадити и регионализацију Србије. Дефинисање региона по правилу мора бити повезано са циљем који се жели постићи. За дефинисање региона по правилу потребно је, пре свега, променити досадашњи нетржишни, снабдевачки и централизовани концепт аграрног развоја и поставити га у концепт савремених тржишних кретања, каквом тежи и европска пољопривреда. Нови концепт руралног развоја мора да се заснива на специфичностима појединих региона. То значи да се досадашња подршка аграрној политици, као доминантној, (а скромној) и практично јединој у нашим руралним подручјима, кроз тржиште робе и цене пољопривредних производа, мора све више усмеравати на директна плаћања. Треба се присетити да је у Србији средином деведесетих година XX века спроведена регионализација прављења административних региона (округа) и да она није дала очекиване резултате.Уместо бржег и бољег регионалног развоја, окрузи су проузроковали разбијање неких већ постојећих регионалних веза, које су у простору релативно добро функционисале, независно од било каквих бирократских и административних устројстава. Окрузи су вештачки прављени региони, тврдо административно формулисани и крајње нефункционални у простору. И још нешто у Србији је регионализација врло често погрешно схватана као политички феномен. Покретање руралног развоја је различито од региона до региона.
У Србији постоје три основна аграрна региона: равничарски, брдско – равничарско – планински и планинско – брдски. Равничарски регион (Војводина) је базично оријентисан на интензивну ратарску производњу. Доминантни брдски – регион Централне Србије има перспективу, углавном у сточарској производњи, а значајне гране треба да представљају производња млека и воћарско виноградарска производња. Када је реч о воћарској производњи у овим регионима битно је истаћи да тај део има перспективу. Планинско брдски – регион (то је југоисточни део Централне Србије) има перспективу за екстензивно сточарство, пре свега, овчарство и говедарство.
Традиционално и савремено!
Дакле, уз низ промена и стављање аграра у функцију стратешке области, што данас није случај, могу се остварити и остали планови, пре свега, у производњи, а затим и у дугорочном извозу наших производа на светско тржиште, који би зависно од тржишта били обележавани ћирилицом! Реализација концепта регионалног руралног развоја, и уклапање традиционалног са савременим, важан је услов за развој предузетништва и за повећање извоза. Све што радимо морало би да се означава прво са ћирилицом!
Анализа светског тржишта аграрних производа показује да Србија има реалне могућности за извоз многих аграрних производа, добар део њих означених ћирилицом, од којих наводимо следеће:
- Шећер, као највећи извозни аграрни производ у Србији момогао би да се продаје у свету у количини и од 250.000 тона и то у ЕУ, Македонију, Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Русију;
- Пшеница, као стратешки српски аграрни производ, могао би да се извезе у количини од два милиона тона годишње у Русију, Алжир, Мароко, Египат, Либију и неке земље Далеког Истока (Кину). Нама је за исхрну потребно око милион тоиа пшенцие, а све остало што се производи, а то је више од два милина тона у родним годинама може да се извезе;
- Кукуруз би Србија могла да извози у количини од три милиона тона годишње и уз тo, када се има по 25.000 тона семенског кукуруза годишње. Али, још боље би било када би се извозили произвдои из виших фаза прераде од кукуруза, а то је око 2000 артикала. Могуће га је пласирати у Русију, Украјину и још неке од бивших република СССР-а, затим у Румунију и Бугарску. Србија се већ налазила међу десет највећих светских извозника кукуруза;
- Уља – Србија би могла годишње да извози по 100.000 тона; Јер, сунцокет се сеје само на 250.000 хектара!
- Дувана би имала за европско тржиште у количини од 7.500 тона годишње, а цигарете би извозила у Русију. Извоз би био вредан најмање 20 милиона долара;
- Воће и поврће може да се извезе годишње у вредности do милијарду долра, у боље родним годинама и то само на тржиште ЕУ (Немачка, Аустрија, Италија, Велика Британија);
- Лековито биље и шумски плодови могли би годишње да доносе випе од 50 милиона долара, са тржишта САД, Аустрије, Италије и Немачке;
- Вина и жестоких пића Србија би продавала око 40.000 тона годишње у вредности од најмање 50 милиона долара и то на тржишту Немачке, САД, Јапана, Канаде; То можемо данас јер се грожђе производи на близу 22.000 хектара и у земљи имамо око 500 винарија!
- Жива јунад би могла да се извезе у количини око 20.000 тона на тржиште ЕУ;
- Јунеће месо, даа ознаком даје то са пашњака из Србије, би такође могло да се извезе у количини од око 20.000 тона годишње на тржишта 60 земаља бившег несврстаног света, затим Италије, Грчке, Румуније…
- Овчије месо бисмо могли да продамо у количини око 3.000 тона на тржиште Италије, Грчке, Швајцарске и неких земаља Средњег Истока;
- Конзервисано месо бисмо могли да продамо годишње око 30.000 тона (пре свега, куване шунке) на тржиште САД и ЕУ (Немачка, Аустрија, Велика Британија);
- Све што би произвели, наменски зависно за који део света, могло би да се прода у земљама несврстаних земаља. Јер, ту Србија може да буде конкурентна са готово свим производима;
- Засад је то све што би могло! Услов је да аграр постане стратешка грана и да за све то постоји политичка подршка у земљи!
Село на раскршћу
Српско село се налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Сада у Србији има 4.720 села, односно како пише у Уставу насељених места. После пописа 2023. године, а резутлати су саопштени 26. јануара 2024. године у Србији ће до 2050. године, према подацима Републичкиог завода за статистику нестати чак 3.000 села! Сад је у фази нестајања свако четрто село или око 1.200 њих. Прво нестају она која имају мање од по 100 становника, далеко су од већох гадова, путева… Нетреба ни спашавати сва села. Треба само она која имају шансе за опстанак и останак. Али, прво у свако од њих где има наде за живот и где пстоји задруга треба вратити опљачкану прерађивачкју индустрију. Она је нестала у пљачкашкој приватизацији Србије која је обављена узу помоћ државе, након деморатских промена 2000.године. Оживљавем задруга започело је уз помоћ Минситарства за бригу о селу. За четири године 207 задруга добило је беспроватну помоћ од 2,2 милијарде динара. Основано је чак и 1.100 нових задруга. Али, за њихов опстанак и останак потребна је нова помоћ државе. А, ње сад нема довољно! Пример како треба радити је оно што чини Министарство за бригу о селу. За четири године основано је чак 1.100 нових задруга. Њима је потребна прерађивачка индустрија оранизована кроз задружни систем. У селима је уз помоћ Министарства за бригу о селу купљено 3.520 кућа за оне који први пут решавају свој стамбени проблем. Тако су села добила 16.000 нових становника. Радује што је од тога чак једна трећина из града отишла у село да живи! Колико је то, најбоље поредђење је са општином Црна Трава која има укупно 1.500 становника. То је као да је Србија добила десет толиких нових села.
Процес девастације руралних подручја је веома интензиван. Манифестује се у разним формама. Да би се зауставили негативни трендови на српском селу потребна је нова и офанзивна политика руралног развоја, уз нову аграрну и социјалну реформу. Према прихваћеном гледишту економске теорије циљ руралног развоја јесте боља валоризација руралних ресурса, њихов допринос повећању богатства и благостања, посебно руралних становника, а такође и друштва у целини. Села нису само пољопривреда и производни погони, већ и места за живот, боравак, одмор, рекреацију…Европска искуства треба да нам буду порука у политици руралног развоја, која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама, а све то ћирилицом писано и обележавано и бележено!
(Аутор је новинар, публициста и књижевник)