POGLEDI: Rade u korist celog društva, ali nisu prioritet državi!?

Uprkos činjenici da neretko rade posao države i da su odnedavno konačno zakonom definisana, socijalna preduzeća u Srbiji su na dnu preduzetničke lestvice!

To ne čudi kad imamo u vidu da je socijalna zaštita svakoj vlasti poslednja briga. Direktor prve socijalne zadruge Srbiji, Dejan Mitić, iz Niša ističe da je on začetnik u ovom poslu na ovim prostorima. Pored posla direktora prve socijalne zadrugeon je i predsednik regionalnog Zadružnog saveaza južne Srbije. Te dve delatnosti mu se prepliću, pa se njegov recept za osnivanje,rad, opstanak i ostanak socijalnih zadruga na ovim prostorima širi u celoj Srbiji. U Srbiji sad već ima više desetina ovih zadruga. Mitic se ističe po tome što u socijalnu zadrugu zapošljava Rome iz okoline gde živi, a to je Niški okrug.

U ovom izdanju serijala „Biznis plan“   analizira se tržište na kojem posluju socijalna preduzeća, čije su humane misije u logičkoj suprotnosti sa kapitalizmom u kom se trude da prežive.
Cilj ovog zakona je stvaranje povoljnog poslovnog okruženja za razvoj socijalnog preduzetništva, razvijanje svesti o značaju socijalne ekonomije i socijalnog preduzetništva i zadovoljenje identifikovanih društvenih potreba, drugi je član Zakona o socijalnom preduzetništvu, koji je Srbija konačno usvojila pre godinu dana. Srbija, ipak, nije ispunila svoju obavezu da donese Program razvoja socijalnog preduzetništva, dokument koji se čeka duže od godinu dana i koji bi trebalo da bude temelj u ovoj oblasti. 

„Subjekt socijalnog preduzetništva može ostvariti olakšice i oslobođenja u skladu sa propisima kojima se uređuju porezi, doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, naknada za korišćenje javnih dobara i druge vrste novčanih obaveza“, samo je još jedna rečenica iz zakona koja zvuči lepo, ali u praksi ne funkcioniše. Prirodu socijalnih preduzeća, poteškoće sa kojima se bore i značaj ovih preduzeća u serijalu „Biznis plan“ za 021.rs objašnjava Ivana Stančić, programska menadžerka organizacije Smart kolektiv iz Beograda, koja je pionir u razvoju društveno odgovornog poslovanja i socijalnog preduzetništva u Srbiji. Stančić kaže da sva preduzeća, pa i socijalna, posluju na istom tržištu i po tržišnim principima koja podrazumevaju vijanje profita. Ali postoje razlike između socijalnog i klasičnog, tradicionalnog preduzeća i one se ogledaju u motivima za zaradu.

„Socijalna preduzeća su osnovana s idejom, željom i motivacijom da se reši problem u društvu, da se da konkretan doprinos zajednici u kojoj preduzeće posluje. Tu postoji spektar problema koja preduzeća rešavaju u Srbiji, u Evropi i svetu, to zavisi od lokalnog konteksta, a u Srbiji su najzastupljenija preduzeća koja zapošljavaju teže zapošljive kategorije poput penzionera, beskućnika, žena starosti 50 godina i više, mlade u ruralnim predelima, mlade s intelektualnim teškoćama, kao i osobe sa invaliditetom. Nije to uvek ni stvar zapošljavanja jer postoje ona koja rešavaju druge probleme, preuzimaju čak ulogu države – pružaju usluge podrške stanovanju u kući ili se brinu o mladima koji izlaze iz domova za decu bez roditelja i nemaju u sistemu nikakvu podršku posle 16. godine“, kaže Stančić.

Profit, i dalje, ispred svega?

Neka socijalna preduzeća, recimo, razvijaju inovativna tehnološka rešenja za slepe i slabovide, neka pružaju zdravstvene usluge, neka rešavaju probleme poput prekomernog bacanja tekstila. Više je oblasti u kojima socijalna preduzeća mogu da posluju, ali moraju da budu „igrači“ na tržištu. Prema zakonu, 50 odsto dobiti socijalnog preduzeća mora da se usmeri na socijalni aspekt usluge ili proizvoda preduzeća.

Moraju da budu profitabilna i što više zarađuju, više će doprineti rešavanju problema. Pritom je u praksi nemoguće da socijalno preduzeće poštuje jedan dok krši drugi kodeks. Izdvajaju se i po dobrim uslovima rada za zaposlene i demokratskim upravljanjem, gde su zaposleni, ali i korisnici, uključeni u donošenje odluka.

Nemoguće je dati preciznu brojnost socijalnih preduzeća u Srbiji, a razloga je više. Naime, neka preduzeća namerno ne žele da se registruju i otkriju u društvu jer smatraju da će im to doneti negativan publicitet, što je praksa koju stručnjaci pokušavaju da spreče. Neka preduzeća ne smatraju da se bave socijalnim preduzetništvom jer principe po kojima posluju smatraju normalnim. Ima i preduzeća koja izbegavaju registraciju jer nemaju nikakvu korist da se identifikuju kao socijalna.

„Recimo da operišemo brojkom od 300 do 500 socijalnih preduzeća u Srbiji. Moj stav je da sva preduzeća na tržištu jednostavno treba da posluju kao socijalna, odnosno da poštuju iste principe društvene odgovornosti i takav trend u svetu zaista vidimo. Mi u praksi znamo za banke i fondove koji stimulišu preduzeća da brinu o zajednici, a zauzvrat im daju povoljnije kreditne uslove. Imate i osvešćene kupce koji će radije svoj novac potrošiti na proizvod ili uslugu socijalnog preduzeća jer prepoznaju da na taj način pomažu zajednici, što je takođe trend koji kod nas dolazi – sporije, ali to je zato što smo mi još uvek ekonomski nerazvijeno društvo„, objašnjava za javnsot Ivana Stančić.

,,Lice ulice’’ je socijalno preduzeće koje uspešno posluje i ima odličan brending. Pruža podršku marginalizovanim ljudima koji zarađuju prodajući magazin.

U Velikoj Britaniji nastao je pokret koji se zasniva na pritisku na kompanije i javni sektor da se više novca izdvaja za socijalna preduzeća. Pokret insistira da petinu svih javnih nabavki moraju da dobiju socijalna preduzeća, što je dosta slično propisu koji Srbija ima, a ne poštuje.

„U Srbiji imamo rezervisane javne nabavke koje bi trebalo da budu dodeljene socijalnim preduzećima, ali se taj zakon, poznato je, ne primenjuje. To je ogromna šteta jer faktički na papiru imate propis koji stimuliše rast ovih preduzeća, a ne forsira se. Jedino nam ostaje da se nadamo da će novoformirani registar socijalnih preduzeća doprineti primeni ovog propisa. U Evropi je to već na snazi i primenjuje se“, priča Stančić.

Dok se startap industrija, mahom tehnološka, vrlo brzo razvija i u nju se ogroman novac ulaže, to nije slučaj sa socijalnim preduzećima. Poynavaoci prilika kažu da socijalno preduzetništvo nije atraktivno na startap sceni i to uglavnom jer su retka socijalna preduzeća koja se baziraju na tehnološkim rešenjima.

Analize pokazuju da socijalna preduzeća ne rastu toliko brzo i ostaje zaista mali prostor za profit investitora. Imali smo u Srbiji slučajeve da uspešna socijalna preduzeća kontaktiraju investitori sa sumama novca, ali traže da se proizvodnja preseli u inostranstvo – što potpuno anulira svrhu njihovog postojanja u Srbiji. Više od 93 odsto socijalnih preduzeća kod nas kao glavni problem ističe nedostatak adekvatnog finansiranja upravo zbog malih javnih fondova i vlasničkog kapitala kojem ne odgovara da 50 odsto profita odlazi zajednici. Grantovi za socijalna preduzeća su u proseku od pet do 10.000 evra, što je dovoljno da započnete, ali ne i da održavate biznis.

Tu se dolazi do potrebe za većim fondovima, posebnim programima za marketing aktivnosti. Morate da imate kanale komunikacije s javnošću kako bi ljudi videli vaš proizvod i čuli za vaše usluge – imaćete više mušterija i kupaca i više novca za svoj socijalni cilj. Pravilo ‘koliko para, toliko muzike’ važi i u ovom slučaju, a dobra stvar je ta želja sve većeg broja ljudi da svoj zarađeni novac ulože negde gde će imati više smisl. (B.G.)