POGLEDI NA AGRAR: Paori traže opljačkano

Posrnuloj poljoprivredi Srbije je dobro došla svaka pomoć. Na žalost pomoć ne dobija onaj kome je potrebna, već onaj kome daju oni koji o tome odlučuju. Najbolji primer je činjenica da poljoprivreda nije strateška grana, osim kada nije potrebna vlastima u predizbornoj kampanji da to kažu. Ili prilikom nekih proslava da se to istakne i posle zaboravi. I još jedan dokaz. Sad već davne 1996. godine tadašnji ministar poljoprivrede Srbije pok. Ivko Đonović, predložio je i u Skupštini Srbije je donet Agrarni budžet. Samo tada je iznosio šest odsto od ukupnog budžeta Srbije. I nikada više! Na njegov predlog donet je i zakon o Agrarnom budžetu Srbije, zakonsko rešenje, da on mora svake godine da bude najmanje pet odsto od ukupnog budžeta Srbije. To se do sada nije ostvarivalo.

Ipak, prvi put ove 2022. godine jeste, posle rebalansa budžeta države i on iznosi čak 5,3 odsto! Prosečno je uvek iznosio od dva do nešto više od četiri odsto. Onaj kome treba pomoć u državi Srbiji i ko od nje to traži, seljak, proizvođač hrane, je najbolji dokaz njegovog položaja i lošeg tretmana u zemlji. To se danas odnosi na poljoprivredu, koja zvanično nije strateška grana! Jer, to je dokaz njenog položaja u društvu. Osim verbalno u predizbornim kampanjama kada budući funkcioneri obilaze sela i staje, maze goveda i telad, pa njihovim vlasnicima obećavaju boljitak života u agraru. Mnogi taj boljitak čekaju decenijama i nisu ga dočekali, ali neki su ga dobili iako ga nisu ni očekivali.

Poljoprivreda nije bila do sada sada, a još će se počekati, da bude strateška grana! To se videlo i po poslednjem ekspozeu premijerke prilikom izbora Vlade Srbije. Dakle, na početku sprovođenja svih dosadašnjih strategija i programa vladajuće partije, agrar nikada nije bio u prvom planu. Proteklu deceniju bila je infrastruktura… Pa i sad je u narednoj deceniji to su energetika, infrastruktura, IT, zdravstvo…pa agrar, možda… za nekoliko godina ako oni budu na vlasti. Ali, tek nakon svih delatnosti koje odredi onaj koji ima tu moć. Ovo sad je novo – staro, što se navodno obećava agraru, u daljoj budućnosti. To predstavlja samo utešnu ,,nagradu“. Pa ako se bune poljoprivrednici da im se kaže dobili ste, nemojte pravdu tražiti na ulici! Ali, im se ne govori gde je novac njima namenjen kroz subvencije, a koji do njih nije stigao još od 2016. do 2020. godine. Jer, da je stigao, svi bi imali bi drugačiju sliku poljoprivrede Srbije!

Ovakav položaj agrara, koji je ,,pušten niz vodu“ dokaz je da država ne priznaje njegovu pomoć državi kada je njoj bilo teško. Agrar je uvek bio tu da pomogne, proizvodio dovoljno hrane za Jugoslaviju nekad, proteklih decenija i danas za Srbiju i izvoz koji se o 2021. godini približio brojci od pet milijardi dolara! Međutim, iako izvoz raste, proizvodnja decenijama stagnira na oko pet milijardi dolara u ukupnoj vrednosti. Dakle, proizvodi se sve manje. Zvanično je to manje sve više, ali u stvarnosti i realnom stanju nije. Dakle, sad proizvodi se sve manje. Jer, rast proizvodnje od 2000. godine do danas, prema podacima RZS je oko 0,6 odsto godišnje. Razlozi su loša agroekonomska politika. Dešava se da ponekad nekih proizvoda, kao što su meso i mleko, nemamo dovoljno ni za sebe. Od izvoznika smo postali uvoznici!

Ministarka poljoprivrede: Ne dugujemo sredstva za subvencije!?

Ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković izjavila je da budžet za poljoprivredu u 2023. godini iznosi 79,7 milijardi dinara i odbacila je kritike dela opozicije da se poljoprivrednicima duguju sredstva za subvencije. „Čuli smo da se duguje poljoprivrednicima 250 miliona evra, ja stvarno ne znam gde su ta dugovanja, sa petkom, 2. decembra 2022, isplatili smo zahteve iz ove godine u vrednosti od 24,5 milijardi dinara“, rekla je ona u Skupštini Srbije. Odbacila je da se duguju premije za mleko. „Mi smo premije za mleko za drugi kvartal isplatili u vrednosti od preko milijardu dinara 21. novembra, za treći kvartal smo isplatili 28. novembra u iznosu od 1,9 milijardi dinara“, rekla je ministarka. (Blic)

Naravoučenije za ministarku agrara: Da bi se upoznala o realnosti agrara Srbije i dugovima za koje ona navodno nema saznanja. Verujem da Vi ne znate za dugovanja agraru! Niste bili u toj oblasti, pa Vas nije ni interesovalo. Evo vam zvaničnih državnih podataka i izveštaja Državne revizorske institucije, pa da vidite, razmislite i odlučite da li verujete ili ne, državnim organima! Jer, i Vi ste deo tih institucija. Nema rezultata u agraru, ali ni traga, subvencijama, odnosno navodno uloženim parama!_

Zato imam preporuke za Vas. Znači pogledajte državna dokumenta:

Pročitajte ,,Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja – evektivnost podsticaja u stočarstvu“, Broj: 400 – 1115/2019.-04/15, Beograd, 17. decembar 2019. godine. U njemu između ostalog piše: … ,,Iako je u periodu 2016 – 2018. godine Republika Srbija iz budžeta izdvojila oko 28 milijardi dinara za podsticaje u stočarstvu, nije došlo do povećanja broja grla kod pojedinih vrsta životinja, proizvodnje mesa i povećanja izvoza u oblasti stočarstva“…

U ovom istraživanju Državne revizorske institucije, napisanog na 85 strana između ostalog se konstatuje da nije moguće utvrditi da li su utvrđeni strateški ciljevi, pa samim tim ni gde su utrošene pare. Radi se o 28 milijardi dinara ili kada se to prevede u evre 237,29 miliona evra!

Da su te pare otišle stočarima u Srbiji, kojima je navodno dat novac, kako kažu vlasti, ali ne i državni revizor, staje, obori i torovi, bi bili puni stoke. Srbija ne bi bila gladna! Bile bi pune i mesare, mesa iz domaće proizvodnje, a ne iz uvoza! Meso koje stiže iz uvoza je proizvod GMO ishrane, pa tako i zvanično trošimo GMO hranu u Srbiji, mada je to zvanično zabranjeno! Ovako mesare su pune, ali uvoznog mesa, samo za devet meseci 2022. godine za uvoz svinjskog mesa potrošeno je 132 miliona evra! Da ponekad ima domaćeg mesa, dogodi se nakon protesta, kada nezadovoljni stočari zatvaraju farme, pa pokolju stoku! Jer, da su ove pare stigle do stočara oni ne bi pravdu tražili na protestima i na ulici već bi bili na svojim farmama i radili!

Pročitajte i ,,Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja – podsticaji merama ruralnog razvoja“ Broj: 400 – 738/2020-04/38, Beograd, 14. decembar 2020. godine. U ovom izveštaju Državne revizorske institucije, napisanom na oko 125 strana između ostalog piše: …,,Iako je izdvojeno najmanje 26 milijardi dinara za podsticaje merama ruralnog razvoja, nije moguće oceniti stepen ostvarenja ciljeva politike ruralnog razvoja, zato što planska akta nisu blagovremeno doneta i ne sadrže očekivane rezultate pojedinih mera“…

U ovom izveštaju Državne revizorske institucije između ostalog piše da je Uprava za agrarna plaćanja jednim korisnicma podsticaja zahteve obrađivala u roku kraćem od 30 dana, a za druge je bilo neophodno čak i više od 500 dana! Radi se o novcu od 26 milijardi dinara ili oko 220 miliona evra. U tom dokumentu još piše da Ministarstvo poljoprivrede, prilikom planiranja sredsava za podsticaje nije polazilo od smernica predviđenih Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja već se prilagođavalo zahtevima za podsticaje kroz česte izmene Uredbi i prenosilo sredstva sa manje traženih podsticaja na one podsticaje koji su u određenoj godini pokazali trend rasta, kako bi zadovoljio sve pristigle zahteve, što je dovelo do otežanog sprovođenja politike ruralnog razvoja. Pravo na podsticajna sredstva, iz budžeta Republike Srbije, ostvare svi uredno podneti zahtevi (kao i neki neuredno podneti zahtevi) korisnika podsticaja bez obzira na visinu planiranih sredstava za datu vrstu podsticaja u određenoj godini.

U analizi, između ostalog još piše da Ministarstvo poljoprivrede ne vodi Registar podsticaja u kome bi trebalo da budu javno dostupni podaci o vrsti i visini ostvarenih podsticaja po korisniku podsticaja. Ministarstvo poljoprivrede sprovodi kontrolu na licu mesta isključivo po nalozima Uprave za agrarna plaćanja, umesto na bazi procene rizika!

Dakle, samo u ova dva slučaja radi se o nemogućnosti da se utvrdi gde su potrošene, ukupno, 54 milijarde dinara! Ili da bude jasnije to je 457 miliona evra!!! A, koliki je to novac, najbolja potvrda je činjenica da je Agrarni budžet u 2021. godini iznosio oko 400 miliona evra. Dakle, izgubljen je ceo jednogodišnji Agrarani budžet! Zamislite i sami šta bi se sve uradilo u stočarstvu i selima Srbije kada bi se taj novac ubrizgao u ove dve vitalne, ali ne i strateške grane.

Primeri lošeg rada!

I dok se vodi loša agroekonomska politika, Srbija će umesto izvoznika hrane biti njen uvoznik! Najbolji primer je da smo već za devet meseci 2022. godine samo za uvoz svinjskog mesa potrošili 132 miliona dolara. Najveći izvoz ovog mesa bio je sad daleke 1990. godine i to u vrednosti od 762 miliona dolara. Čak su svinjske konzerve otišle i u SAD za njihovu vojsku.

Posle toga su stigle sankcije pa ratovi i sve što se dešavalo na prostorima SFRJ. Rezultat je da je 1984. godine u oborima bilo 5,5 miliona tovljenika, danas, prema zvaničnim podacima RZS ima tek oko 2,7 miliona grla, dok stočari kažu da ih je manje od dva miliona u oborima. Ili drugo poređenje. Ili još jedan podatak pre samo jedne decenije u Srbiji je bilo 1,1 milion krmača prasilja, a danas ima samo 130.000 grla! Svaka srednje razvijena zemlja u svetu treba da ima svinja koliko i stanovnika.

Jedna Danska ima 5,6 miliona žitelja i 32 miliona svinja. Srbija, ima nešto više od šest miliona stanovnika i manje od dva miliona svinja. Analit8iačri smatraju da dans srednej razuvijena zemlaj u svetu. Kada je borj svinaj u ptianju, tregba da ih ima koiliko I stanovnika! Nekad smo bili veliki izvoznici ovog mesa. Daleke 1990. godine,sa prostora današnje Srbije u svet je bilo izvezeno ovog mesa u vrednosti za 762 miliona dolara. Dobar deo je otišao u SAD za njihovu vojsku. Od para koje su stigle u to vreme Beograd je kupio ,,Lejland“ autobuse! Sadašnje pare koje se obećavaju kao subvencije agraru od 20 miliona dolara za 525 ugovora, predstavljaju samo ,,gašenje požara“. U odnosu na potrebe posrnulog agrara, pre svega, stočarstva, to predstavlja samo ,,kap vode u moru“ u odnosu na potrebe. Jer, Srbija je nekad bila svinjarska zemlja. Daleke 1866. godine na 1.000 stanovnika Srbija je imala je 1.300 svinja. Tada su SAD imale tek nešto više od 800 svinja na taj broj stanovnika. Dakle, bili smo i razvijeniji od njih!

Stočarstvo na marginama!

Da je stočarstvo na marginama svih ekonomskih planova Srbije, govori i činjenica da ono u BDP agrara Srbije učestvuje samo sa 29 odsto! U svetu, sve ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih zemalja. Ovaj novac, koji se sad nudi, neće pomoći stočarstvu da izađe iz krize! Kada se jednom farma zatvori, stoka pokolje ili rasproda mora proći puna decenija da se stočar ubedi da je došlo bolje vreme i da može da veruje vlastima. Zato se i tvrdi da je ovo malo i nedovoljno… I da vlastima ni za to malo niko ne veruje!

Rešenje!

Rešenje je u činjenici da stočarstvu Srbije treba vratiti otete pare, odnosno subvencije od 28 miliona dinara ili 237 miliona evra od 2016. do 2018. godine. Naime, tada je iz Agrarnog budžeta Srbije navodno za stočarstvo izdvojeno i upućeno toliko novca stočarima. Ali, te pare nisu do njih stigle! Gde su vlast treba narodu da kaže! Navodno su otišle stočarima, ali je Državna revizorska institucija kontrolisala trošenje tih para i konstatovala da nema povećanja broja grla, ni po kvalitetu, ni po kvantitetu, niti je povećana proizvodnja u tonama mesa, a ni izvoz nije porastao niti potrošnja u zemlji… Dakle, na osnovu ovakvih činjenica, DRI nije mogla da utvrdi gde su potrošene namenjene pare koje su samo navodno otišle stočarima.

Ali su na tom putu promenile adresu vožnje, te im je nestao trag gde su stigle i kod koga su! Najbolji dokaz takvog stanja je činjenica da je u Srbiji 1990. godine bilo proizvedeno oko 650.000 tona svih vrsta mesa i da je potrošnja po stanovniku bila 65 kilograma godišnje. Sad se proizvodi tek oko 440.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku oko 40 kilograma godišnje!

Pre dve decenije u Srbiji je bilo u oborima 1,1 miliona krmača prasilja, a danas nema više od 130.000 grla. Sa tim brojem nema obnove stočnog fonda. Rezultat je i činjenica da je u 2021. godini u Srbiju uvezeno oko 300.000 živih svinja i još oko 300.000 prasadi. Za to je potrošno više od 150 miliona evra. Sad za devet meseci je potrošeno 132 miliona dolara za uvoz zamrznutog svinjskog mesa.

Prilikom kontrole trošenja tih subvencija Državna revizorska institucija je konstatovala da nema rezultata pa nije moguće utvditi ni gde su otišle subvencije namenjene stočarima. Da su one utrošene u stočarstvu Srbije, danas bi imali pune staje goveda (1,6 miliona grla), ovaca (oko 3,5 miliona) i više od šest miliona svinja, 92 miliona pilića, bar dvostruko više konja, a danas ih ima samo 14.000 grla, a u selima se nalazi tek oko 1.000 magaraca… – Prema politici koja se vodi u zemlji, sad nema dovoljno domaćeg mesa, pre svega, koje je sve skuplje jer se uvozi, ali ni para, pa ni dovoljno subvencija za tov. Ne da nema para, nego nema ni odgovornih za takvo loše stanje! O tome se opširno, na 85 strana, piše u Izveštaju o reviziji o svrsihshodnosti poslovanja ,,Efektivnost podsticaja u stočarstvu“ Državne revizorske institucije;

– Zato stočari i sad traže da im se vrati taj novac, pa će oživeti ovu granu, napuniti prvo staje, obore i torove gde borave ovce. U tom slučaju će i mesare biti pune domaćeg, a ne uvoznog mesa koje vodi porekla od stoke hranjene sa GMO proizvodima. Na taj način će se i smanjiti uvoz, a povećati izvoz onog što možemo da prodajemo u svetu. Najbolji primer je izvoz ,,bebi bifa“. Jer, 1990. godine iz Jugoslavije se u svet izvozoilo 54.000 tona ,,bebi bifa“ godišnje, a od toga je bilo 30.000 tona iz Srbije. Sad se iz Srbije izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje nego tada! Ovakva politika koja se vodi u toj oblasti, dovela nas je u stanje da su mesare pune od uvoznog mesa, a domaćeg ima samo nakon pokolja svinja kada se to radi zbog protesta. Jer, više nemamo u ovoj oblasti povećanja proizvodnje. Ona po zvaničnim podacima RZS, već skoro tri decenije u stočarstvu opada godišnje po dva do tri odsto! Kada je reč o govedarstvu, godišnje se proizvodi oko 77.000 tona ovog mesa. Potrošnja po jednom stanovniku je samo oko četiri kilograma godišnje!

Kada bvi sve to bilo ortgajizoivano po nordijskim zatvor4enoim receptu,a to znači da se radi preko zadrugar, zatim u zatvorenom ciklusu od njvie do trpeze. U tom slučlaju bi prerađivačka idnsturiaj bila u vlasništvu primarnuh proizvođača, jer su je oni I gadiloi, U tom slulaju bi preko zadruge se obavljala setva, u njoj bi bila proizvodnja, prerada, zatim na kraju i trgodinba. U nju bi se slivao novac na kraju svake nedelje, a to znači 52 puta godišnje. Tako se radi u svetu kome Srbija teži. A, Srbija obrće kapital samo dva do tri puta godišnje. U tome je i sva mudrost uspeha u agraru. U bržem obrtanju kaptiala pa bi umesto 1.000 dolara ili evra po hektaru  godišnje prihodovali najmanje 15.000 evra ili dolara godišnje po hektaru, a kasnije i više. Primer je Holandija u kojoj se prihoduje 24.000, a u Danskoj više od 17.000 evra po hektaru. Slično je i u drugim nordijskim zemljama.

– Ni para u stočarstvu nema zbog nestalih subvencija za ruralni razvoj sela u iznosu od 26 milijardi dinara ili oko 220,39 miliona evra. I to su pare iz Agrarnog budžeta za subvencije namenjene od 2018.do 2020. godine. Ni one nisu donele rezultate u selima gde je trebalo da bude stoke i mesa u Srbiji. Rezultata nema, ali ni traga parama gde su utrošene, piše u izveštaju Državne revizorske institucije.

– Dakle samo u ove dve transakcije ne zna se gde je utrošeno više od 457 miliona evra! Da je taj novac, upućen kao subvencija, navodno iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, otišao stočarima i u sela Srbije koja nestaju, drugačija bi bila situacija u njima. Hrane, pre svega, mesa bi bilo i iz domaće proizvodnje u svakom selu i gradu i Srbije. Stočari ne bi izlazili na ulicu da traže pravdu, je bi imali posla na svojim gazdinstvima. Ta gazdinstva ne bi se gasila i za samo nekoliko godina više od 100.000 ljudi zbog koga je ostalo bez posla!

– Za sve to postoji rešenje, a to je novi koncept agrarne politike u Srbiji koji bi se vodio po ugledu na Nordijske zemlje. To je zatvoreni krug od njive do trpeze. Svi poslovi bi se obavljali preko zadruga, od proizvodnje na njivama, prerade u klanicama i prerađivačkoj industriji, čiji vlasnici bi bili oni koji imaju primarnu proizvodnju, a uz njih bi bila nauka. Kod nas se novac obrće samo dva do tri puta godišnje i u tome se nalazi ključ uspeha. A, to znači da je danas vrednost agrarne proizvodnje o po hektaru u Srbiji oko 1.000 evra, a u z novi koncept agrarne politike ne bi bio manji od 10.000 pa i 15.000 evra! U tom slučaju Srbija će od agrsra da prihodu najmanej 60, pa možda i 100 milijardi dolara godišnje. To je onda više nego da se kopa nedavno obećano zlato iili zabranjeni litijum u Srbiji.

Neodgovornost bez odgovornih

Nenad Radin, stočar iz Stapara kod Sombora, je u nedavnim razgovoru sad sa eks ministrom agrara Branislavom Nedimovićem zatražio povraćaj tih nestalih para, uz isticanje, da bi one dugoročno rešile mnoge probleme ove grane. Jer, u oba ta izveštaja se konstatuje da nema traga za 457 miliona evra! O kolikoj sumi se radi, najbolja potvrda je iznos Agrarnog budžeta od 400 miliona evra u 2021. godini, što je znatno manje od nestalih para. Te pare su bile nama namenjene, kaže Radin, pa dodaje, nama navodno i upućene, ali do nas nisu stigle! Gde su znaju vlasti, ali ne mi proizvođači. Zbog toga mi gasimo farme po Srbiji. Proteklih godina ih je nestalo oko 60.000. Jer, nećemo više da umesto profita, tovimo gubitke. Rezultat je da sad jedemo uvozno meso od stoke koja je hranjena GMO. Na to smo upozorili i novu ministarku, poljoprivrede, koja je odlučila da nam da nam ponudi malo para što je samo ,,gašenje požara“. Nama ne treba njihova pomoć, već novac koji smo mi stvorili i koji je nama namenjen, odnosno ne treba nam pomoć već sistemsko rešenje problema. Štete od takvog rada nije samo po nas, nego po celu Srbiju i region. Naš odgovor je da ćemo ostaviti stoke samo za sopstvene potrebe, sve ostalo ćemo prodati izvesti i nećemo više obnavljati fond. A, kada se farma jednom ugasi, teško je vratiti poverenje i ponovo je napuniti.

Za okruglim stolom koji je pre nekoliko meseci organizovalo Udruženje novinara Srbije, u Međunarodnom PRESS centru, agrarni analitičar Branislav Gulan, je predstavnike ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije pitao, da li znaju za te izveštaje i nalaze DRI, da li znaju gde je utrošen novac za koji nema rezultata. Odgovor je bio da oni ne priznaju u celosti taj izveštaj Državne revizorske institucije i da je naš novac kod naših stočara! Stočari opet tvrde da su njihove staje i obori prazni i da to što vlasti pričaju nije tačno, odnosno da pare nisu stigle do njih! Za takav neodgovoran rad u zemlji nema ni odgovornih!

Za milion i po poljoprivrednika iz budžeta koliko i za Nacionalni stadion

Šef poslaničke grupe Narodne stranke izjavio je da je budžet za poljoprivredu za 2023. godinu „apsolutno nedovoljan“ jer država planira da za podsticaje poljoprivredi, od koje živi milion i po ljudi u Srbiji, izdvoji gotovo koliko i za Nacionalni stadion – oko 540 miliona evra. „To je slika i prilika odnosa države prema poljoprivredi – budžet za stadion je isti kao i za podsticaje poljoprivredi, koja nije prioritet države, a učestvuje u bruto domaćem proizvodu (BDP) sa 10 odsto, dok dobija tek između četiri i pet odsto od ukupnog budžeta“, rekao je Aleksić na sednici Odbora Skupštine Srbije za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu na kojoj je razmatran budžet Ministarstva poljoprivrede za 2023. godinu.

Aleksić je istakao da poljoprivreda nije prioritet za državu, što pokazuju mali podsticaji čija isplata kasni godinama, poput premija za mleko, podsticaja za biljnu proizvodnju i za ruralni razvoj. „Podsticaji koje ste pred izbore podigli sa smešnih 4.000 dinara po hektaru na 8.000 dinara daleko su od dovoljnih, jer su 2012. godine iznosili 12.000 dinara po hektaru, a sada su drastično poskupeli gorivo, đubrivo i inputi za poljoprivrednu proizvodnju“, rekao je Aleksić ministarki poljoprivrede Jeleni Tanasković.

Opozicioni poslanik Miroslav Aleksić, koji se bavi poljoprivrednom proizvodnjom u Trsteniku, naveo je da je u svetu nastupila „velika kriza hrane“, a da Srbija ima ogromne potencijale, ali se ne obrađuje između 800.000 i milion hektara obradivog zemljišta. „Srbija je mogla da profitira u situaciji svetske krize. Pogledajte ulaganja u poljoprivredu u EU, koja su nekoliko puta veća nego u Srbiji. Nisu njihovi poljoprivrednici pametniji od naših, nego im njihove države daju više para, a naši poljoprivredni proizvođači se snalaze kako znaju i umeju i onda prestaju da se bave proizvodnjom“, rekao je Aleksić.

Naveo je da se u poslednjih 10 godina budžet za poljoprivredu kretao između tri i pet odsto od ukupnog budžeta, ali da je uvek realizovano manje od planiranog. „Nedovoljan je ukupni budžet Ministarstva poljoprivrede od 80 milijardi dinara za 2023. godinu, od kojih je za podsticaje poljoprivredi predviđeno 68,7 milijardi dinara, i nedovoljno je sve ispod 100 milijardi, što je Narodna stranka zahtevala u svom programu ekonomskih mera“, rekao je Aleksić. On je još dodao da nije poznato kolika su dugovanja prema poljoprivrednicima iz ranijih godina, jer bi značajan deo budžeta za 2023. godinu mogao da bude iskorišćen za vraćanje dugova države iz 2021. godine i 2022. godine. „Ili ćete možda reći poljoprivrednicima da im nećete ništa isplatiti“, upitao je Aleksić ministarku Jelenu Tanasković.

Mehanizacaja starija od vlasnika!

,,Kada je reč o agrarnoj mehanizaciji u Srbiji treba istaći da ona danas ima 451.983 upotrebljivih traktora i više od 25.000 kombajna. Poljoprivreda Srbije raspolaže sa 5.172.000 hektara zemljišta, od čega se koristi 3.476.000 hektara poseda. Od toga su porodična gazdinstva imaju 2.914.000 hektara (84 odsto), dok se kod gazdinstava pravnih lica nalazi 536.000 hektara (ili 16 odsto poseda). Zemljište je solidnog kvaliteta, ovladana je dobra i savremena tehnologija i ima dovoljno obučenih kadrova, što je potencijal za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane za preko 50 miliona stanovnika i izvoz od preko 10 milijardi evra godišnje. Procenjuje se da Srbija danas koristi blizu 500.000 traktora (tu se računaju i oni neregistrovani) čija je starost preko dve decenije, odnosno blizu 90 odsto njih, što uslovljava velike troškove održavanja i remonta i češće zastoje pri korišćenju. Taj broj mehanizacije ukazuje da je po broju hektara na kojima se koriste u Srbiji – to previše mehanizacije, ali loše i neupotrebljive. Jer, vlasnici od tri traktora u ekonomskim dvorištima sklapaju u jedan da bi mogli da izađu na njive. To znatno i nepovoljno utiče na izvršenje agrotehničkih operacija u optimalnim rokovima, a time i smanjenje prinosa svih biljnih kultura“, navodi prof dr Ratko Nikolić, redovni član Agroinženjerskih nauka.

Sad se u Srbiju godišnje uvozi oko 5.000 traktora od 38 proizvođača iz 14 zemalja. To je loša varijanta. Jer, otežava uspešno održavanje, remont i korišćenje. Najbolje rešenje bi bilo da se organizuje proizvodnja traktora u Srbiji za svoje sopstvene potrebe i izvoz. U tom centru, koji bi bio u Srbiji, proizvodilo bi se godišnje oko 20.000 traktora za domaće tržište i izvoz 10.000. To bi zaposlilo i 10.000 radnika. Takva proizvodnja bi bila ušteda za Srbiju od oko 320 miliona evra godišnje.

Ako se zna da je to stara mehanizacija, u proseku, više od tri decenije, da je deo nje stariji od većine svojih vlasnika, onda se se po tome i vidi da je Srbiji hitno potrebna nova mehanizacija. Onda bi se i poveća i rast godišnje proizvodnje koje u poslednje tri i po decenije iznosi samo 0,45 odsto godišnje! Ili od demokratskih promena do danas to je oko 0,6 odsto. To znači da se sad uvozi godišnje oko 5.000 traktora, što je nedovoljno. Potrebe su za uvozom godišnje od – najmanje 20.000 traktora. Naravno dok se ne osvoji domaća proizvodnja. Deo traktora se kupuje i preko IPARD programa. Međutim, treba istaći da je Srbija kasnila sa uvođenjem IPARD programa u svoju zemlju čak osam godina. Prema najnovijim podacima on se sad i nedovoljno koristi i to samo 10 odsto. Uzroka ima dosta, ali ponajviše su komplikovane procedure.

Proizvodnja sve manja, a sve skuplja

Trenutno, za sve što ne ide kako treba krivi se rat u Ukrajini, pa tako i za kretanja u poljoprivredi, a uzrečicu da nevolja nikada ne dolazi sama potvrdila je i letošnja suša u celoj Evropi, koju su pratile alarmantne izjave da je „najveća u poslednjih pola veka“. Izveštaj Republičkog zavoda za statistiku o kretanjima u poljoprivrednoj proizvodnji tokom prethodne decenije, međutim, pokazuje da i bez prepucavanja globalnih sila i istorijske suše, prinosi u domaćoj poljoprivredi su skloni velikim kolebanjima zahvaljujući jednoj konstanti – da i dalje skoro isključivo zavise od trenutnih vremenskih uslova. Analize pokazuju da nam predstoje suše, da će u narednih 100 godina 52 biti sušne. Nauka sad treba da stvori nove sorte i hibride svih kultura, otpornih na vreme koje stiže. Analiza pokazuje i da je uprkos rastu vrednosti izvoza poslednjih godina, većina drugih pokazatelja u padu. To je slučaj i sa obimom poljoprivredne proizvodnje, koja sa udelom od preko 97 odsto u strukturi domaće poljoprivrede ubedljivo dominira nad uslugama.

Tokom prethodne decenije, proizvodnja u Srbiji je porasla samo za 0,6 odsto u 2011. godini, pa se naredne godine survala za preko 17 odsto, a potom porasla za rekordnih 21,6 odsto u 2013. godini. Od tada se proizvodi sve manje, pa je rast u pandemijskoj 2020. iznosio svega 2,1 odsto, ali su rezultati bili još lošiji u 2021. godini kada je proizvodnja pala za 6,7 odsto. U izveštaju se navodi da su ovakva kretanja, pre svega, posledica velikih oscilacija u biljnoj proizvodnji koja čini najveći deo poljoprivrednih proizvoda. To potvrđuje i podatak da je proizvodnja bilja bila rekordna upravo 2013. godine, sa rastom od skoro 33 odsto, dok je u 2020. povećana za samo četiri odsto, a u 2021. je zabeležen pad od skoro sedam odsto. Mada je RZS u Srbiji objavila da je u 2021. godini pad proizvodnje u agraru bio pet odsto! Za 2022. Godinu znan se da je suša obrala prinsoe za kloliko, tek tregha da kažu političke partije, za koliko jim je suša vrednsoti obrala.

Posmatrano prema ostvarenoj vrednosti, prošle 2021. godine su najveći udeo imala žita koja su činila gotovo dve petine ukupne vrednosti, voćna proizvodnja je činila jednu petinu, a slede proizvodnja industrijskog bilja (16,4 odsto) i vina (9,4 odsto). Prethodne godine je u poređenju sa godinom ranije, u Srbiji zasejano više pšenice, raži, ovsa, kukuruza, šećerne repe i soje, a manje ječma, uljane repice i suncokreta. U odnosu na desetogodišnji prosek, zasejane površine pod pšenicom povećane su za pet odsto, kukuruza za tri odsto, suncokreta za 4,8 odsto, a soje za skoro 29 odsto. I pored toga što je ukupna biljna proizvodnja zabeležila veliki pad u 2021. godini, uvećala je svoje učešće na račun stočarstva, dostigavši udeo od 75 odsto u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Stočarska proizvodnja je tokom prethodne decenije dostigla najveći rast od preko 10 odsto u 2015. godini, ali je u 2020. pala za 2,2 odsto, a 2021.je bila manja za 6,5 osto. (BiF)

Juneće meso: Sledeće godine nestašica i više cene

Po rečima predsednika Udruženja Agroprofit Čedomira Keca, očekuje se velika nestašica junećeg mesa, naročito sledeće godine, ali se baš zato isplati baviti se uzgajanjem jer su otkupne cene visoke i postoji potražnja. „Sada je broj junadi u tovu proseku šest grla po farmi. Većinu ponude čine male farme, čije postojanje nije opravdano ekonomski niti njihovi vlasnici vode računa koliko košta taj tov, već proizvode junad za sezonu, pred prolećnu setvu. Tada prodaju recimo 4-5 bikova. To su oblici pomoćnog finansiranja, što utiče na cenu kvalitetne junadi. Mali proizvođači prodaju samo da bi prodali i cena bude nerealno niska, tako da su oni koji se ozbiljno bave uzgojem u problemu“, kaže Keco. U Srbijni Se godišnej proizvodi oko 77.000 tona ovog mesa i troši po stanovniku oko četiri kilograma.

Zemljište: Fokus na očuvanju i zaštiti ovog prirodnog resursa

Zemljište je neobnovljiv prirodni resurs. Poljoprivreda, krčenje šuma i drugi faktori su degradirali i erodirali gornji sloj zemljišta alarmantnom brzinom. Globalno, 52 odsto poljoprivrednog zemljišta je već degradirano. Zbog toga je svaki 5. decembar posvećen upravo zemljištu i njegovoj izuzetno složenoj ulozi. Ovaj dan je prvi put obeležen 2013. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija pomenuti datum proglasila za Svetski dan zemljišta i od tada je fokus uvek na očuvanju kvaliteta zemljišta, njegovoj zaštiti, ali i podsticanju održivog upravljanja obradivim površinama. Po rečima šefice Laboratorije za zemljište i agroekologiju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu Jordane Ninkov, Svetski dan zemljišta je prilika da ukažemo na značaj zemljišta, koga ima sve manje i manje. „Trenutno je aktivan najveći svetski ekološki pokret „Svesna planeta“ za očuvanje površinskog sloja zemljišta i to sa fokusom na očuvanje organske materije u zemljištu. Cilj ovog pokreta je da skrene pažnju šire javnosti o presudnom značaju zemljišta u svetlu nadolazećih klimatskih promena spram toga koliko je ono već degradirano. Ovaj pokret je veoma ambiciozan i njegov cilj jeste da 3,5 milijardi ljudi sazna za ovaj problem zato što je to onaj deo populacije koji ima pravo glasa“, objašnjava Ninkov.

Najčešći uzrok degradacije zemljišta je rapidni gubitak organske materije u zemljištu. „Kod nas već godinama ne postoji mogućnost đubrenja stajnjakom zbog devastirane stočarske proizvodnje. Širom sveta se to dešava zbog zaoravanja i intenzivne upotrebe zemljišta. Minimalan neophodan sadržaj organske materije za poljoprivrednu proizvodnju iznosi tri odsto u zemljištu.

Zemljište sa jednim procentom organske materije je degradirano i više se ne može popraviti“, kaže ona. Kako dodaje, zemljište je najveći ekosistem, nauka je priznala prošle 2021. godine da je determinisano samo jedan odsto zemljišnih mikroorganizama, 99 odsto njih još čeka da bude otkriveno, te vrste možda i nestaju kao što nestaju i one poznate. „Očuvanje živog sveta u zemljištu je najvažnije. To možemo postići na dva načina – minimalnom mehanizovanom obradom zemljišta i tako što zemljište mora da bude pod stalnom vegetacijom, ne nužnom zelenom, već i pod žetvenim ostacima. Zemljište ne može biti braon, golo, neotkriveno, kao što smo nekada davno savetovali kada se podrazumevala redovna upotreba stajnjaka“, zaključuje Ninkov. (RTV)

Posle rata za energente dolazi i „rat za hranu“

Međunarodni monetarni fond procenjuje da se svet suočava sa najvećom nestašicom hrane od 2008. godine. S tim problemom već se suočava 345 miliona ljudi, saopštavaju Ujedinjene nacije. Strepnju da li će, uz stalna poskupljenja, hrana moći da se priušti, nadvladava strah da li će je uopšte biti. U Srbiji, kažu stručnjaci, strateških namirnica ima više nego dovoljno. Nedoumica je samo šta raditi sa viškovima – čuvati ih ili izvoziti.

Pandemija, rat u Ukrajni, suša, usporeni lanci snabdevanja i sve skuplja proizvodnja jesu poljuljali, ali ne i ugrozili domaći prehrambeni suverenitet. Žitarica, mesa, ulja, krompira, jabuke i šljive imamo više nego što trošimo.

„Na našu sreću još uvek imamo selo koje jeste u problemima, ali gde živi oko 40 posto stanovništva, i u najkriznijim godinama, dakle, da bi se obezbedila prehrambena sigurnost, selo je najveći amortizer“, kaže Milan Prostran, agroekonomista.

Kaže da je ulaganje u male i mlade poljoprivrednike nova strategija Evropske unije za proizvodnju veće količine hrane u zdravijoj životnoj sredini. Hrana jeste strateška roba, ali je i motor ekonomskog rasta.

„Ako je svetska kriza to samo znači da će cene tih namirnica u inostranstvu biti više pa u skladu sa tim će i naši poljoprivrednici i naši prerađivači moći da zarade više sredstava prodajući taj višak koji ovde ostvaruju. A, ako bude ovde ograničenja, cena će moći da kompenzuju eventualno te razlike ograničene cene na domaćem tržištu kroz recimo ekstra profit koji bi eventualno mogli da ostvare izvozom te robe na drugo tržište“, objašnjava Aleksandar Bogunović iz PKS.

„Ukoliko bi sprečavanja izvoza bilo, naravno poljoprivrednici bi imali niže cene i samim tim ne bi mogli da investiraju, to jest manje bi mogli da investiraju tako da bi to osetili već u sledećim godinama“, kaže dr Vlado Kovačević sa Instituta za ekonomiku poljoprivrede.

Pored primamljivih ponuda iz inostranstva za otkup naših zaliha, hranu moramo da čuvamo za sebe, rekao je nedavno predsednik Srbije. Upozorava da u svetu posle rata za energente dolazi i „rat za hranu“.

Osam zastrašujućih činjenica o gladi u svetu

Dok na stotine miliona ljudi u svetu pati od neuhranjenosti, a deca umiru od gladi, sa druge strane se hrana vredna milijarde dolara baci tokom godine.

Ovo je devet neverovatnih činjenica o gladi u svetu koje donosi sajt Mic.com.

Oko 11 odsto sveta ili oko 811 miliona ljudi je neuhranjeno

Gotovo 800 miliona ljudi u svetu, prema izveštaju UN-a, nema dovoljno hrane, a većina njih, oko 98 odsto živi u zemljama u razvoju. Oko 13,5 posto stanovništva sveta u razvoju ili jedan od osam ljudi je neuhranjen.

Dok je statistička rasprostranjenost gladnih u Africi padala od 1990. godine, aktuelne brojke neuhranjenih ljudi narasle su sa 182 na 233 miliona, s obzirom na kontinuitet rasta broja stanovnika u poslednjih 25 godina.

Šest odsto neuhranjenih su žene

S obzirom na polne razlike širom sveta, posebno u siromašnim zemljama, devojke i žene pate od nedostatka osnovnih potrepština, ali nemaju ni dovoljno hrane. U pojedinim zemljama žene mogu da jedu tek nakon što se svi muškarci u domaćinstvu najedu. To utiče na trudnice, što znači da se približno jedno od šest dece u zemljama u razvoju rađa sa malom težinom.

Oko 16.500 dece dnevno u svetu umre od gladi, a većina ima manje od pet godina

Više od šest miliona dece umire od bolesti povezanih sa glađu i neuhranjenošću svake godine, prema UN-ovom izveštaju, dok je jedno od četvoro dece u zemljama u razvoju neuhranjeno. No, to je tek početak problema. Milioni dece koji prežive neuhranjenost osetljivi su na zaostajanje ili nerazvijenost tela i mozga zbog nedostatka hrane. Više od 160 miliona dece ispod pet godina bili su žrtve gladi 2013. godine.

Godišnje se proizvede dovoljno hrane da se nahrani ceo svet, ali se velike količine bace

Svet proizvede dovoljno hrane da se nahrani svako, ali oko trećine propadne zbog tehničkih ili finansijskih ograničenja, preranih žetvi, što je oko 1,3 milijardi tona hrane godišnje.

Amerika baci oko 222 miliona tona ili oko trećine nacionalne hrane, što je jednako vrednosti većoj od 48 milijardi dolara, prema UN-ovim izveštajima. To je otprilike godišnja neto proizvodnja hrane za sve subsaharske države Afrike.

Gotovo četvrtina svih stanovnika subsaharske Afrike su gladni!

Klimatske promene su odigrale značajnu ulogu u tome zašto je više od 220 miliona gladnih u subsaharskoj Africi. Sve češće ekstremne klimatske promene i prirodne katastrofe uzimaju svoj danak u ljudskim životima i nanose privrednu štetu, ometaju napore koji bi inače mogli da omoguće da dostupnost hrane bude bolja i šira. Na to utiču sukobi i stalne borbe koje su takođe doprinele nedostatku hrane.

Glad bi mogla da se smanji za više od 150 miliona ljudi ako bi ženama bila data veća moć odlučivanja u domaćinstvima. „Kada žene imaju veći uticaj na privredne odluke, porodice izdvajaju više prihoda za hranu, zdravlje, obrazovanje, dečiju odeću i dečiju ishranu“, izjavili su u UNFAO-u. Osnaživanje žena u zemljama u razvoju je jedan od najpouzdanijih načina za borbu protiv siromaštva i zaštite dece.

U istom izveštaju navedeno je da se kod žena sa većim uticajem deca bolje hrane. Žene, naime, više novca nego muškarci troše na osnovne potrebe svoje dece kao što su obrazovanje, zdravlje i domaćinstvo.

Zbog gladi se više umire nego od malarije, tuberkuloze i AIDS-a

Nedostatak hrane ili pravilne ishrane ubija više ljudi nego AIDS, malarija i tuberkuloza zajedno. Iako je nesumnjivo važno pitanje rešavanja ovih bolesti, ovakva statistika naglašava hitno rešavanje gladi. Dok se milioni dolara troše na traženje leka za AIDS, lek za glad već postoji: hrana treba da se preraspodeli.

Moguće je zaustaviti glad u svetu, ali to još uvek nije učinjeno. Iako izgledaju kao nepremostive posledice, završetak gladi u svetu je moguć, prema Hunger projektu. Glavni koraci su napravljeni tokom poslednjih 25 godina: procenat ljudi koji žive u izuzetnom siromaštvu je prepolovljen od 1990. godine, a svaki dan umire 17.000 dece manje.

Najnoviji podaci UN FAO pokazuju da je više od tri milijarde ljudi na planeti pothranjeno!

Uprkos poskupljenjima u Srbiji još uvek se ne gladuje, za razliku od afričkih i azijskih zemalja!

Prema podacima Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (UN FAO), više od tri milijarde ljudi nije sebi moglo da priušti zdravu ishranu u 2020. godini, što je približno 112 miliona ljudi više nego godinu dana ranije. U izveštaju FAO isticano je da je povećanje broja pothranjenih ljudi na planeti delom posledica rasta cena hrane, sa prosečnim troškovima za prehranu višim za 3,3 odsto u odnosu na nivo iz 2019. godine. Te brojke bile su dovoljno sumorne i bez svih negativnih uticaja koji su se dogodili u međuvremenu.

FAO globalni indeks cena hrane za avgust 2022. godine pokazuje cenovni rast od 40,6 odsto u odnosu na prosečne nivoe iz 2020. godine. Koliko li će tek taj skok ostaviti gladnih i pothranjenih ljudi? Osim ako se nivoi ličnih primanja ne povećaju za sličan obim, kriza ishrane će se verovatno pogoršati, posebno u zemljama sa niskim prosečnim prihodima koje doživljavaju ogroman rast cena hrane. (Ne) pristupačnost hrane se prema Ujedinjenim nacijama meri upoređivanjem cene zdrave ishrane sa nivoom prosečnih ličnih prihoda u nekoj zemlji. Ako trošak na hranu prelazi 52 odsto prihoda prosečnog domaćinstva, zdrava (i energetski dovoljna) ishrana se tada smatra nepristupačnom.

                                               (Autor je analitičar i publicista)