Priča o psu i kući
Suša ili poplava se prisetimo tek kada one nastupe. Zbog nestajanja velikih sistema mi više ne možemo organizovati navdonjvanje na velikim pvrošaina. Jer, imao 19 milioamn mini parcela. Ako uzemo da u Vojvodini ima 22.000 kiloemtara kanala, kada bi se navodnjvalo samo po 100 metara s obe strane navodnvjali bi 44.000 hektara. Gašenjem Instituta za istraživanja u poljoprivredi Srbije, netali i proejtoki o navodnvjanju. Nekadašnji ministar poljoprivrede Srbije dr Stoja Jevtić pre tri decenije upozorio na današnje suše kao i predloge za rešvanje ovog gorućeg problema, Jer, od 100 godina čak 52 će biti sušne!
Od početka XXI veka Srbija se suočila sa jakim epizodama suša i ekstremnih padavina koje su izazvale velike ekonomske gubitke. Procenjuje se da do ove, 2024. godine premašuju i 6,5 milijardi evra, a više od 70 dosto tih gubitaka povezano je sa sušom i visokim temperaturama, što je preko četiri milijarde evra.
Učestalija pojava suša, što pokazuje i ova 2024. godina, je jedna od najočiglednijih manifestacija klimatskih promena, a uskoro će postati i regularna prirodna pojava usled promena klimatskih uslova. Jer, porast globalne temperature, izazvan zbog klimatskih promena, dovodi do povećanja isparavanja vode iz zemlje i biljaka, što direktno doprinosi povećanju sušnih uslova. Isto tako, u mnogim regionima kišne sezone postaju kraće i intenzivnije, dok sušni periodi postuju duži. ,,Iako ukupna količina padavina možda opada značajno, njihova raspodela tokom godine postaje nepravilna, povećavajući rizik od suša, te tako regije koje su nekada bile podložne redovnim padavinama sada doživljaaju duže sušne periode.
Priča o suši često me podseća na priču o psu kući. Suše se setimo onda kada oina već nastupi Posle toga smo seve zaboravljalo i da podsetim, eketren suše smo imali 2003. Zatim 2012, 2017…, priča bivši ministar poljoprivrede u Vladi Srbije dr Stojan Jevtić.
,,Da podsetim ekstremnu sušu smo imali 2003. godine. Istina, na ovim prostorima ni poplave, ni erozija, ni bujice nisu retka pojava. Svetska meteorološka organicazija je nedavno objavila da je od 1880. godine, od kada se mere meteorološki podaci , ovo bila najesktremnija godina, sve do nedavno. Jer, na jednom kraju planete su izuzetne suše, a na drugom kraju su poplave. Naša poljopriveda se ovim problem počela baviti tek pre četvrt veka. Stručnjaci su prognozirali rast temeperatura pa je ona u Beogradu, sad već davno bila dosegla 45 stepeni. Nauka se tek tada ozbiljnoi pozabavila pitanejm suše i biljne proizvodjje jer podaci i analize iz tog vremena su pokazivale da sve što je istočno od Tise, Dunava, i Južne Morave zahvatiće aridni poja i taj prostor bi ispao iz kukuruznog pojasa Evrope. Evo to nam se sad dešava“, kaže Jevtić.
Po njegovim rečima, ozbiljni naučnici su još tada bili zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovo stočarstva koaj nam sad nestaje i govporili su da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. I tada i danas posezalo se za jednim jedinim argumentom da moramo da napunimo staje jundima i da krenemo u navodnjavanje. Jer, Srbija ima najmanej površine pod sistemima za navodnjavanje u Evropi i nalazui se među poslednjiam u svetu, Međutim, nije tačno da Srbija koristi samo malo vodu, kako prikazujemo, jer sigurno ne bi bilo paprik u leskvoačkom kraju, da se ne zalivau saklenicdi i plastenici, nebi biloo ni povrća u Gospođincima u Vojvodini, da se ne zaliva. Pa i malinari poslednjih godina ozbiljno rade na primeni sistema ,,kap po kap“. I drugi povrtari to rade, jer taj sistem najviše odgovara voćarskoj proizvodnji. Sve su veće površine pod staklenicima i plastenicima koji koriste ,,kap po kap’’.
Propuštena šansa
Moramo da priznamo da smo šansu koju smo imali sa sisemom D-T-D propustili i on je nedovoljno iskoriščen. Tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže, naglašava Jevtić. Nažalost, dobar deo toga je neuređen, voda ne može da dopre do onih parclala gde je namenjeno. Tako vode nema tamo gde je potrebna, ali ima viška gde netreba. Mi u Srbiji imamo čak 19 milina parcela, one su rasparčane prilikom je je ta vewliak parcela usitnjena. . To se dogodilo prilikom pljačkaške privatizacije u Srbiji 2000. godine, koja je obavljena uz pomoć tadašnje države. Tako da nije moguće više organizovati navodnjavanje na velikim površinaa kakvo smo nekad imali.
Postavlja se pitanje, da li smo mogli vododotokove, jezera, podzemne vode i vode kanala bolje da iskoristimo, ptia se Jevtić. Mogli smo, a možemo i danas ako obezbedimjo jeftina sredsstva pa čak i beskmatna, našim proizvođačima. A, imamo 508.365 gazdinstava. Teba onima koji žele da grade sisteme za navodnjavanje obezbediti novac za nabavku sistema za navodnvjanje, odnosno i male agregate, pumpe, kišna krila i slične sisteme, pa bi obezbedili navodnjavanje na većim sisistemkima ističe Jevtić. Po njegovim rečima velike komplekse neće više imati prilike da organizujemo, uglavnom će parcele ostati onakve kavke su. Sad je prosečno gazdinstvo veličine 6,4 hektara. Ali, pošto se radi o privatnim posedima, određene mogućnosti postoje da se komasacijom određene površine ukrupne. A, pošto neće biti mogućnosti da se na jednoj teritoriji organizuje samo jedna biljna kultura pa će tako biti jedino i moguće nabavljati male sisteme, a ostaće onakva struktura proizvodnje kaku vlasnici smatraju najboljom. Dakle, ističe on, ako uzmemeo da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom ,mrežom, mi možemo , primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuvhatimo po 100 metara.
Šrto se tiče novih krupnih zemljovlasnki oni i onako dugoročno posmatrano su zemlju kupili da bi je, kada dođe vreme, što bolje prodali, a navodanvjanje njih puno ni neinteresuje. Prava je šteta što u Negotinskoj krajinki, kja spada u najaridnjije krajeve Srbije, posle severa Banata, ili su skoro u istoj ravni nedovoljno se koristi kanal koji je prokopan radi odvodnjvanja, ističe Jevtić. Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica koja prepumpava vodu, kada je u višku. Negotinska krajina je inače ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa. Ako bi se radilo da ta crpna stanica bude reverzibilna mi bismo rešili nekoliko pitanja. Dakle, mogli bismo kada je voda u višku da prepumpavamo u Dunav, a kada je u manjku da je vraćamo u kanal. Naravno, tu bi morali podređeni zahvati da se prave vezano i za nivelacije, pregrade, jer je sad pad vode okrenut ka Dunavu. Evo u čemu je još problem, kada je u pitanju Negotinska krajina, pa Jevtić ističe. ,,Poznato je da je ona na tresetištu i u letnjim mesecima, kada se ta voda ocedi prema Dunavu, pa postoji velika opasnost, a to se već događalo, da se treset zapali. To donosi velike štete, jer dolazi do degradacije i erozije zemljišta. I ono propada na tom mestu. Vraćanjem vode u kanal treset bi se ponovo napio vode i on je odličan, jer zadržava vodu i može obezbediti velike količine vlage biljkama. Dakle, jedno područje bi moglo da bude veoma atraktivno za poljoprivrednu proizvodnju, a prolaz toga kanal bi poslužio takođe proizvođačima da svoje površine zalivaju malim agregatima’’.
Da se vratimko i nauci koja je 90 godina prošlog veka vapila da se ozbiljnoije krene u istraživanje kako bi predupredili sušu i rešili problem, ili ga barem ublažili, ako nas zadesi suša, kao što se sad veoma često dešava i prognoziraa da će od narednih 100 godina 52 biti sušne. Bio je čak urađen i projekat koji je vodio Institut za istraživanje u poljoprivedi Srbije iz Beograda. Nažalost, taj Institut danas ne postoji jer je nekome smetao pa ga je rasturio. Istraživanja su bila usmerena u nekoliko pravaca.
- Da se stvore takve sorte i hibridi, koji će se ranije sejati i dospevati pa će i zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda. Bila je angažovana sva naša tadašnja naučna pamet, ali i eksperti iz inostranstva.Tako je bio pozvan i gospodin Stefan Kvori iz Instituta iz Noriča, i on je na tom projektu veoma pomno radio kao vodeći fiziolog. On je posle postao i gađanin Srbije, ali nije bio iskoriišćen u toj oblasti. Mi smo bili na putu da stvorimo takve sorte, naročito hibride kukuruza, otporne na sušu, kao i još nekih kultura. Bila je uspostavljena i dobra saradnja s međunarodnmm bankom ICARDA (Alepo – Sirija) koja ima ogromnu kolekciju gajenuih biljaka iz polupustinjskog pojasa od Maroka do Kazahstana. Cilj je bio ukrštanje naših sorti sa sortama otpornim na sušu. Nažalost sa gašeenjem Instituta, Srbija, taj projekat nije realizovan. Bolje rečeno, ministarstvo poljoprivrede je već 1999/2000. godine ukinulo takav projekat, što je pokazivalo kratkovkidost politik koja je vođena u nauci;
- Pored stvaranja novih sorti oplemenjivanejm biljaka, unošenejm osobina, koje imaju biljke gajene u polupustinjskim uslooima, istraživanje je bilo usmereno i i na agro tehniku, način obrade zemljišta, konzervaciju vlage, oranizovanje plodoreda, sa ciljem da se precizno utvrdi koje biljne vrste teba da budu predusev, koje mogu da budu podusev, međuusev, koje su za postrnu setvu;
- Poseban deo istražianja se odnosio na načine navodnjvanja, kako bi se utvrdile optimalne norme zalivanja i koji sistemi najviše odgovaraju različitim tipovima zemljišta, vrstama biljaka i drugimk uslovima. Paralelno su istraživani veliki sistemi, tifoni, kišna krila, sistemi kap po kap, kao i klasični sistemi zalivanja – natapanjem. Ovde treba i mati u vidu da za neke od navedenih sistema trebaju i velike pare.. Imajuči u vidu da u dobrom delu Srbije ne može da se obezbedi voda, kao što su Šumadija, neki delovi Timočke krajine, delovi zapadne Srbije, dakle, od istraživanja koja su se odnosila na oplesmenjivanje i stvaranje novih sorti očekivali su se rezultati koji su trebali da značajno umanje negativne efekte suše i obeszede dalji razvoj poljoprivredne proizvodnje;
- Danas se treba hitno vratiti takvom projektu, jer još uvek imamo domaće naučne pameti!
Avioni da izazivaju kišu!
Treba iskoristiti još jedno rešenje koje je rezultat naše domaće nauke, to je izazivanje kiše pomoću aviona, ističe Stojan Jevtić. Činili su se pokušaji pre dve i po decenije da se na području Kikinde, Novog Kneževca, Čoke, jednog vrlo aridnog područja, proveri jedan takav model, a da drugo eksperimentalno polje bude kod Kokinog broda, jer bi se na taj način pokazalo da se na ovaj način mogu rešavati i problemi energetike,odnosno i akumulacija za naše hidro elektrane. Čitav sistem je bio već zaokružen. Naša privredna avijacija može da se uključi na tom polju i naša nauka. Hidrometeorološki zavod koji je več ima spremljen projekat. Nekada se radilo o malim parama koje je trebalo da se obezbede da bi se eksperiment izveo. Ali, propušteno je nekoliko sušnih godina za to da se sve pokaže i potvrdi. To bi moglo da pomogne i u današnjim situacijama.
Kada je u pitanjju istraživanje koje nauka može da organizuje, a struka da proveri, veoma je važno da se počne sa sa razmišljanjem i o alternativnim biljnim vrstama koje mogu da zamene sadašnje kulture. Primera radi, kukuruz može da supstituiše tritikale. Jer, tritikale je međuvrsni hibrid između pšenice i raži. Ima kvalitet raži, a prinos pšenice. Mođe da radi i deset tona po hektaru i ima vrlo visok sadržaj proteina.
Da ne bude zablude, Jevtić kaže, kada budemo imali i 600 mililitara vodenog taloga, uvek ćemo biti u opasnosti da pripeke koje se javljaju krajem juna i početkm jula, a koje uvek mogu da prepolove prinose pšenice,ukoliko se jave u periodu mlečne zrelosti, pa čak i voštane zrelosti, jer može doći do toplotnog udara. Tada velike štete mogu biti nanete i kukuruzu, ali povrtarskim i voćarskim kulturama. Dakle, agrarna struka ima ozbiljan zadatak – da radi na unošenju domaćih sorti ali i u unošenju stranih sorti koje mogu da imaju kraću vegetaciju i mogu da izbegnu pripeke.,,Mi u našoj filozofiji proizvodnje moramo da razmišljamo kako da naviku da sejemo kasne hibride kukuruza, zbog navodno visokog prinosa, promenimo. Zato što zbog kasnog ubiranja kukuruza trpimo štetu zbog nedozrevanja i pšenicu ne možemo zasejati u optimalnom roku. Dakle, mi i kod pšenice dolazimo u situaciju da zbog kasnije setve imamo niže prinose i nešto kasnije pristizanje. I naravno sve one troškvoe zbog kišnog perioda u koje ulazi kukuruz, pa onda imamo povećane troškove berbe i kvarenja strukture zemljišta. Zato moramo čitavu filozofiju ratarske, ali delom i voćarske proizvodnje da polako menjamo. To nij jednostavan posao i zato nauka i stručne službe moraju da odigraju značajnu ulogu. Država, ako ne shvati da joj u ovom trenutku može doći od nauke i dobro dobro oranizovane stručne službe, neće rešiti problem, tim pre što velikih para za ulaganja nema. Suša je jedna od glavnih posledica klimat- skih promena, koja negativno utiče na rast i razvoj biljaka, što u krajnjoj liniji dovodi do re- dukcije prinosa. Rezultati istraživanja za period od 1980. do 2015. godine su pokazali da je stres suše doveo do opadanja prinosa kod kukuruza za 40 odsto.
Ako je država u ovom trenutku siromašna to ne znači da u svojoj strategiji razvoja rešavanje problema suše, putem navodnjavanja kao i rešavanje pitanje vodosnabdevanja, koje sušom postaje sve akutnije treba zanemariti. Naprotiv, mora se dugoročno planirati izgradnja većih akumulacija sa kombinovanim namenama, vodosnabdevanje i navodonjavanje, kao i manjih za navodnjavanje.
Možda je vreme da se vizionarski projekat sa početka druge polovien XIX veka o izgradnji plovnog puta Dunav – Vardar – Jegejsko more, ponovoiznese na videlo. Time bi Srbija pored međunarodnog plovnog puta rešila i problem poplava Pomoravlja i njegovog sliva, a takođe i u značajnoj meri problem voda i navodnjavanje.
Možda će nas i nužda naterati da počnemo da razmišljamo o obezbeđenju vode za snabdevanje i vodosnabdevanje Šumadije izgradnjom kanala Sava – Velika Morava ili Zapadna Morava i drugih delova Srbije.
(Autor je analitičar i publicista)