POGLEDI: Kina je daleko, ali će se sladiti voćem iz Srbije!

Posle boravka predsednika Kine i više od 400 njegovuih saradnika u Sribji, potpisano je 29 sproazuma o saradnji Kine i Sribje. Značajno mesto tu je pronašla suva šljiva, borovnica juneće meso… Srbija svake godine na 193.000 hektara na kojima se nalazi voće obere voća od 1,2 do 1,6 milio na tona, zavisno od godine. Da li je rodna ili manje rodna. Vrednost izvoza se kretala do milijardu dolara godišnje. Taj rod lane je u Srbiji bio nešto manji. I ove godine mraz je naneo štetu od 125 milion dolara. To znači da će ukupan rod bitii manji za oko 250.000 tona.  Posle razugovora sa privrednicima Kine, ova prijatglejska zemkaj može da kupi celu proizvdonju hrane koaj se proizvede u Srbiji.  Gosti su najviše  interesovanja pokazali za suvu šljivu, borovnicu i juneće meso…

Piše: Branislav GULAN

Treba istaći da je Srbija i danas treća zemlja na svetu po proizvodnjji šljive, odmah iza NR Kine i Rumunije, Slabiji rod šljiva u Čileu i SAD, proteklih godina, domaćim  poroizvođačima koji su snabdevali 50 odsto sveskog tržišta, doveo je do velike potražnje za suvm šljivama i iz Srbije. Zbog deficita na svetskom tržištu, suva šljiva iz Srbije, sada ima rekordnu cenu od oko tri evra po kilogramu, pa je moguće obaranje izvoznog rekorda od dva miliona evra, ostvarenog pre desetak godina. Prethodnih godina, recimo 2015. godine u Rusiju je bilo iz Srbije izvezeno 11.584 tona sveže šljive što je donelo oko devet miliona evra. Sad kada nam se ponovo ukazuje šansa za veći izvoz suvih šjiva bitno je da bude dobro i kvalitetno uskladištena nakon procesa sušenja, a proizvođači najviše treba da obrate pažnju na vlažnsot  temperaturu u prostoriji za odlaganje i čuvanje.

U svetu se ova plemenita voćka gaji na oko 2,5 miliona hektara i svake godine beleži se blagi rast zasađenih površina. U svetu se godišnje proizvede oko 10 miliona tona šljive, a od toga u Srbiji, u proseku malo više od pola miliona tona, u današnjim bolje rodnim godinama. U Srbiji se šljiva ponekad gaji i na površini od 74.000 hektara, sa prosečnom proizvodnjom od oko 550.000 tona godišnje. Treba reči da je Srbija treća u svetu po prizvodnji šljive, a po izvozu suve šljive nalazi se na petom mestu u svetu. Nekada je ubedljivo dugo bila prva, ali sad se izvozi oko 5.500 tona suve šljive na godišnjem nivou. Tako je u 2021. godini izvoz šljive (uglavnom suve)  iz Srbije bio uglavnom Rusku Federaciju, Sloveniju i Francusku… Vredeo je oko 15,4 miliona evra, dok je drugo sušeno voće izvezeno za 14,4 miliona  evra u Evropu, SAD, Ujedinjene Arapske Emirete. To je simboličnih tri odsto u odnosu na ukupan izvoz voća i povrća iz Srbije, koji je tada bio vredan oko milijardu evra. U Privrednoj komori Srbije ističu da proizvodnja i plasman sušenog voća i povrća zahteva znatno veća ulaganja od tradicionalnog  gajenja voća i prodaje svežih plodova. Stručnjaci kažu da će ovogodožišnji rod biti slabiji od lanjskog, ali se očekuje dobar kvalitet.

Šljiva se na području Srbije gaji od davnina, ali ekspanzija gajenja počinje od sredine XIX. veka. Do pojave filoksere (1880. godine) proizvodnja grožđa i vina je dominirala, dok su plodovi šljive korišćeni za spravljanje pekmeza i rakije uglavnom za vlastite potrebe. Smanjenjem površina pod vinogradima vinova loza gubi primat, a broj stabala šljive se postepeno uvećava. Suva šljiva postaje najznačajniji izvozni proizvod. U periodu od 1881. do 1900. godine prosečan izvoz suvih šljiva iz Srbije je bio 26.200 tona. Uspon šljivarstva se nastavlja i u prvih trideset godina XX veka kada počinje postepeno opadanje proizvodnje. Izvoz šljive bio je unosan posao u vreme Milana Obrenovi;a, sve do 1864 godine. Primera radi, Srbija je dug iz Prvog svetskog rata Francuskoj platila sa suvim šljivama. Prvi  izvozni posao Srbije u SAD bio je 1879 godine kada je izvezeno više od 30.000 tona suvih šljiva sto je donelo u zemlju 37 miliona dolara. Pored toga Srbije je tad u Austro – ugarsku izvezla i 250.000 svinja. Tada je od ovih poslova Srbija imala suficit u tregovini sa svetom. Ali, pred Drugi svetski rat, smanjen je broj stabala šljive, jer je bolest šarka stigla iz susedne Bugarske. Ekspanzija je krenula opet posle Drugog svetskog rata pa i sad imamo oko 42 milina tabala šljive. Dobar deo stabala je star pa se smanjio rod. Bilo je godina kada je rod šljive bio i 800.000 tona, ali teško ćemo se vretiti u to vreme. U Srbiji pored Topličkog, Mačvanskog, Kolubarskog i Šumadijskog, ponajviše se gaji šljiva. Od šljive se proizvodi i najppoznatije  piće u Srbiji – rakija šljivovica. Ova rakija, osim što je nadaleko čvuvena najviše se izvozi u SAD, Kanadu, Australiju i Austriju, mestga u kojima živi naša dijaspora. Najveći deo proizvedenih šljiva odlazi za rakiju, a u više faze prerade ide samo 20 odsto proizvodnje. U 2022. godini bilo je proizvedneo 50 miliona litara rakije šljivovice.

Šljiva u brojkama

• U Srbiji se šljia sad nalazina oko 72.316 hektara;
• Prosčena godišnja proizvodnja se kreće oko 450.000 do 500.000 tona, najviše se proizvodi u Mačvanskom, Koliubarskom i Šumadijskom okrugu;
• Proteklih godina u proseku se godišnje izvozilo oko 24.000 tona u vrednsti od oko 13 miliona evra i to na rusko, austrijsko, nemačko i hrvatsko tržište;
• U istom period, oko 5.500 tona suvih šljiva izvoženo je u Holandiju, Francusku, Hrvatsku, Tursku i Rusiju, u vrednosti od oko 20 miliona evra;
• Pored izvoza, Srbija ovo voće i uvozi, najviše iz Severne Makedonije, ali je količina zanemarljiva;

Usponi i padovi u proizvodnji

Sredinom prošlog veka šljivarstvo počinje da se razvija u Srbiji, da bi do sredine 70-ih godina SFRJ bila vodeća zemlja u svetu po proizvodnji šljive. U proizvodnju se uvode nove domaće sorte stvorene u Institutu za voćarstvo u Čačku. Srbija ima dugu tradiciju u proizvdonji suvih šljiva. Podaci s kraja XIX veka pokazuju da se tada prosečno proizvodilo oko 26.000 tona suvih šljiva. U periodu između dva svetska rata proizvodnja suvih šljiva je obnovljena i 1939. godine je iznosila čak 37.800 tona. Posle Drugog svetskog rata proizvodnja suvih šljvia se kretala oko  29.000 tona, a osamdesetih godina prošlog veka oko 25.000 tona. U poslednjih dvadesetak godina količina suve šljivfe koja se proizvede na godišnjem, nivou kreću se od osam do devet hiljada tona, a gotovo 90 odsto se izvozi.

 U 2023. godini bio je slab rod šljiva, a to je bio rezultat vremenskih nepogoda, ali je proizvođačima glavobolju zadala i visoka cena energenata, nedostatak radne snage i slaba otkupna cena. Srbijs se zove šljivarskom zemljom, ali se rod poslednjih godina znatno smanjuje.

Treba reći i to da Srbija ima najviše šljivika u Evropi. Prema podacima za 2017. godinu zauzimali su oko 72.569 hektara. Te godine je prinoo po hektaru bio 5,7 tona, a prosečan petogodišnji prinos je blizu pola milionat ona. Poređenja radi 2006. godine od izvoza sveže šljive u Srbiju je bilo stiglo 4,4 miliona dolara, dok je suve šljive tad bilo izvezeno samo 1,4 hiljada tona. Od toga je u zemlju je stiglo 2,96 miliona dolara. Posle toga 2010.godine  bili smo izvezli 22.400 tona tona sveže šljive za 14,7 miliona dolara i oko 4,.200 tona suve šljive za 8,8 miliona dolara.  

Bez obzira na pad proizvodnje šljive, Srbija se i dalje nalazi među vodećim proizvođačima u svetu. Na površini od oko 74.000 hektara, sa prosečnom proizvodnjom od 425.000 tona, nalazi se na trećem mestu iza Kine i Rumunije, dok je po izvozu suve šljive, sa oko 5.500 tona na petom mestu. Izvoz sveže šljive od 21.500 tona u proseku na niskom je nivou u odnosu na proizvodnju. Prema Republičkom zavodu za statistiku prosečan prinos u Srbiji iznosi oko 5,9 tona pšo hektaru, što ukazuje na veliku ekstenzivnost proizvodnje. I pored sve većeg broja savremenih zasada sa visokim prinosima i kvalitetom, najveći broj zasada šljive ima izrazito ekstenzivan karakter, a većina roda završi u različitim vidovima prerade ili propada.

Šljivarstvo u Srbiji ima dobru osnovu koja se ogleda ne samo u zasadima pod šljivom, već i tradiciji gajenja, potpomognutom strukom i naukom, kvalitetnim domaćim sortama, koje su našle svoje mesto i u proizvodnjama drugih država. Da bi se šljivarstvo podiglo na viši nivo i postalo još konkurentnije na svetskom tržištu, potrebno je postaviti jasne ciljeve i zaokružiti i udružiti sve njegove aspekte.

Podizanje prinosa i kvaliteta na viši nivo postiže se primenom pune agrotehnike zasnovane na lokalitetu, sorti i nameni plodova u već postojećim zasadima, kao i podizanje novih zasada. Zapuštene zasade koji uzurpiraju zemljište i predstavljaju izvor bolesti i štetočina potrebno je iskrčiti. Sorte osetljive na virus šarke šljive trebalo bi menjati otpornijim sortama.

Potrebno je stvoriti uslove sigurnog plasmana i cene za kvalitetan proizvod. Da bi proizvodnja bila zadovoljavajuća i proizvođač mora biti zadovoljan. Dovođenje domaćeg tržišta u red i prodor na strana tržišta stone, sušene i zamrznute šljive, kao i raznih prerađevina. Treba specijalizovati proizvodnju prema nameni, koja može biti održiva samo u slučaju dugoročne strategije.

Od značaja bi bilo brendiranje proizvoda prepoznatljivih, kako na domaćem, tako i na ino tržištima. Poslednjih dvadesetak godina ova tendencija je izražena. U Srbiji već postoji veliki broj prerađivača čiji su proizvodi prepoznati na svetskom tržištu kao visokokvalitetni, a u proizvodnji koriste najnovija tehnološka dostignuća i angažuju vrsne tehnologe prerade. Takve firme su pokretačka snaga, a napretkom tog segmenta se stvaraju preduslovi za razvoj šljivarstva.

Borovnica osvaja tržište

Poslednjih nekoliko godina, žbunasta biljka poreklom sa američkog kontinenta, borovnica, predstavlja sve traženiju delatnost u Sribji, ali i u celom svetu.  Svetsko tržište je nedovoljno snabdevneo ovim voćem, što je povećalo interesovanje voćara za gajenje borovnica u Srbiji, a procenjuje se da je pod ovim zasadom u našoj zemlji sad oko 3.000 hektara. Od toga ubedljivo najviše je zastupljena sorta Duke. Prvih godina masovno su podizane plantaže sa sadnjom u zemljištu, a poslednjih godina plantaže se pretežno podižu sa sadnjoim i u saksijama.  Kada govorimo o prinosima u proizvodnji, kvalitetu, plodova, prodajnim cenama i naplati, rezultati su u rasponu ,,od sjaja do očaja“, pogotovo u poslednej tri sezone kada svi traže opravdanja u ratnjimj dšavanjima u  Ukrajini. Zato se i postojeći proizvođači i potencijalni invstitori za nove zasade pitaju šta je i gde je perspektiva u izboru borovnice u Srbji. Jer, sve do pre nekoliko godina bilo je samo 100 hektara.

Ipak oni koji se bave ovom proizvodnjom kažu borovnica je ,,golf u voću“! Jer, borovnica je raskrčila svoj put i sada je ona naša najisplativija voćarska kultura. Zapadne zemlje vape za količinama, a naša šamnsa je u tome što je imamo onda kada je niko nema. Konkurencija je u ovom poslu dobrodošla, a saveti se međusbono rado dele iuz poruku za srećan rad. Za borovnicu kažu da će da bude nova malina, jer se misli da će da doživi veliku popularnost u svetu kao što je ima malina. Kada je reč o Srbiji i proizvodnji borovnice u njoj, moramo priznati da nije realno da budemo  najveći svetski proizvođači. Ali, možemo  da budemo jedna ozbiljna destinacija koja nudi borovnicu u junu, kada nje nema. Cela šansa jeste u svežoj borovnici.

Kada jde reč o ceni treba reći i to da borovnčari u Španiji i Poljskoj za organsku borovnicu dobijajuiu šest ili sedam evra po kilogamu, a mi za konvencionalni sistem sadnje imamo nešto nižu cenu. Što znači da imamo dobru poziciju kada je reč o samoj ceni.Na osnovu dugogodišnjih istraživanja svetskog tržišta voća, stručnjaci procenjuju da će se već od 2030.godine borovnica svrstati među najtraženije voćne vrste.  Dakle, ko ove ili narednih godina sadi nove ili proširuje stare polantaže, može očekvivati krajem ove deceneije da će mu plantaže ući u puni rod, taman kada se i prognozira porast tražnje i i izvoz u Kini.  Borovnice se u Srbiji najviše gaje na šumskim područjima u podnožju brda, gde je zemljište ,,tresetno’. Na takvim područjima zastupeljena su i gajenja na livadama,  pašnjacima… Kod nas su najpoznatije plantaže u okolini Lajkovca, ali i u celoj Šumadiji, gde je nadmorska visina u rasponu od oko 120 do 550 metara pa i do 760 metara – u okolini Zlatibora.

Borovncca je u Srbiji jedna od vrsta voća koje se izvozi. Pokazatelji ukupno izvezenih količina ovog voća u svežem stanju za 2005. godinu nisu zanemarljvii, radi se o količini od 19.280 kilograma čime je ostaren priliv od 28.432 dolara. Ove količine se odnose na ukupno prikupljene plodove kako samoniklog tako i uzgajanih borovnica. Opredeljivanje proizvođača u Srbiji za proizvodnju može se poklazati kao unsoan posao koji može doneti dobit, pre svega, proizvođačima.

Borovnica je je voće koje može da rađa tri decenije. Prskanje roda i zaštita od biljnih bolesti obavlja se samo u ranoj fazi života biljke, i to pre cvetanja. Proizvodnja se štiti i produžava sistemima za navodnjavanje, protivgradnim mrežama i drugom opremom koja bi produžila dugovečnost u sačuvala plod od vremenskih nepogoda. Za uzgoj borovnice veoma je bitan vetar, tj provetravanje i prozračnost kako se ne bi zadržavala vlaga i razvijale bolesti. Korova na ovim poručjima obično nema, ili se veoma lako uklanja. Da bi  borovnice uspevale, korov se mora ukloniti i to kombinacijom agrotehničkih mera: plevljenjem i upotrebom herbicida.  Za uzgoj borovnica su najprikladnija duboka, rastresita o plodna zemljišta na nadomrskoj visini od 550 metara, sa oko 10 odsto humusa. Oni što borovnicu izdvajaju od drugih voćnih vrsta jeste njena potreba za izuzetno kiselim zemljištem.

Klima u Srbiji pogoduje borovnciama.  Korenov sistem borovnica je veoma plitak, sa veoma malom usisnom moći, što ovu biljku čini izazito osetljivom na veliko prisustvo vlage ili njeno odsustvo. Zemljišta sa mnogo podzemnih voda ili velikom količinom godišnjih padavina se ne mogu koristiti za gajenje borovnice. Najkvalitetniji sistem navodnjavanja je ,,kap pokap’’.

Borovncia je postala najisplativija voćarska kultura u Srbiji. Cena za kilogram borovnica je već nekoiliko godina stabilna i prodaje se po pet evra za kilogram. Jedina prepreka većoj proizvodnji je podizanje novih zasada koja iziskuju veliko ulaganje.  Za jedan hektar borovnice potrebno je uložiti od 20.000 do 100.000 evra! Sama sadnja, okopavanje, iskopavanje arterskog bunara košta oko 20.000 evra. Zatim navodnjavanje, akumlacija zemljišta za zagrađivanje, pripremanje zemljišta, protivgradna mreža i druge stvari potrebne za čuvanje roda koštaju još toliko. Međutim, stabilna cena čak i sa manjih zasada čini ovu voćku veoma isplativom za razliku od malien koja nikad nema stabilnu cenu.

Srpska borovnica u inostranstvu je postala i novi srpski brend!

Period maja rezervisan je za distribuciju borovnica koje stižu iz Čilea i Španije, dok u Poljskoj borovnica zri tek u julu. Ova istraživanja ostavljaju ,,prazno mesto“na tržištu za srpsku borovnicu kojoj ostaje mesto u junu. Do 2005. godine u Srbiji je pod zasadima borovnice bilo svega četiri hektara, da bi se proizvodnja razvila  na oko 200 hetkara za pet godina.  Kod nas se primenjuju svetskli trendovi i najsavremenije agrotehničke mere što je dodatno popularizovalo ovu kulturu.  Borovncia iz Srbije je za kratko vrme postala lider u ovom delu Evrope osvojivši tršište Francuske, Španije, Nemačke, Engleske, ali i Rusije i Japana gde je najčešće plasirana.

Poslednjih godina primetno je interesovanje  mladih i obrazovanih ljudi za povratak korenima u selo i upravo preko interesovanja za sadnju i proizvodnju borovnice.  Tako je borovnica iz Srbije postala unosan posao koji oživljava život na selu i garantuje pristojan prihod.

Kod nas su prisutne dve vrste borovnice kao samonikle u prirodnim staništima. Rsprostranjene su na mnogim lokalitetima i uglavnom su to visoke planinske oblasti poput Stare planine, Kopaonika, Zlatibora… Dilema proizvođača u Srbiji je da li da se opedele za uzgoj američke visokožbunaste ili domaće borovnice.

Organska proizvodnja borovnice u Srbiji je regulisana Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima. Uslovi, koji moraju biti zadovoljeni u smislu ovog Zakona odnose se na prostornu izolaciju predviđenih zemljišnih površina od mogućeg izvora zagađivanja.

Obećanje za junetinu koje nemamo

U razgovorima s privrednicima iz Kine privrednici z Srbije ponudili su I junetinu za izvoz. Odmah nam se vratilo sećanje na prethodnu posetu privredndika Kine Srbiji kada im je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić ponudio za izvoz čak 500.000 tona junećeg mesa!   Prilikom ove poslednje posete takođe je bilo reči o izvozu junetine. Za jednu Kinu tada nismo imali uopšte junetine za izvoz, pa ga ni bilo. I sada se u Srbiji proizvodi ukupno godišnje oko 78.000 tona junećeg mesa godišnje. Potrošnja po jednm stanovniku godišnj u Srbiji  maja je od ;etiri kilograma godišnje po stanovniku!

Vlasti iz Srbije su prilikom prethodne posete nudili meso koje nemamo, pa bilo ni izuvoza.  Sad smo malo pokrenuli proizuvodnju i potrošnju. Tto što mi imamo da ponudimo nije dovoljno ni za jednu varošicu u Kini. Jer, prema podacim novosaskog ,,Agroprofita’’, počeo je oporavak tovnog govedarstva. U tovu je sad oko 25.000 junadi. Meutim, stočari koji imaju bikove u tovu, poput Svetozara Murgaškog sa Čeneja kod Novog Sada  – ne mogu da ih prodaju! On već dugo ima osam bikova težine preko 600 kilograma. I za njih nema kupaca. A, svaki dan mora da ih hranii  i da tovi gubitke.

Kada je reč o izvozu najkvalitetnijeg juenećeg mesa ,,bebi bifa’’, sad već daleke 1991. godine iz Jugoslavije je bilo izvezeno 54.000 tona.Od toga je bilo iz Srbije oko 34.000 tona. Ali, zbog loše agrotekonomske politike staje su ostale prazne, nema dovoljno goveda, pa se poslednjih dve decenije godišnje izvozi čak 100 puta manje ovog kvalitetnog crvenog mesa! Izvoz se godišnje kreće samo oko 400 tona! Najveći deo ovog mesa izuvozuio se iz kompanije ,,Đurđević“ iy Pećinaca.Dakle, i ovog puta smo obećali kinezima ono što nemamo dovoljno ni za svoje, a ni za njihovo tržište. Da bi imali dovoljno ovog mesa za izvoz u Kinu, potrebno je da se oporavi stočarstvo Srbije. Ono sad učestvuje u BDP poljoprivrede prema zvaničnim podacima RZS samo sa 28,1 odsto. Sve ispod 60 odsto, je na nivou nerazvijenih zemalja. Da bi se obnovio uništeni stočni fond, potrebna je prvo politička volja. Potom i nekoliko godina ulaganja u obnovu posrnulog stočnog fonda, pa tek onda ćemo da imamo stoke za izvoz. Ovako smo obećali ono što odavno nemamo.

Agrar nije strateška grana

A, poljoprivreda nije strateška grana u Srbiji, pa je i pitanju kada će se stočni fond i obnoviti. Jer, po poslednjem popisu u stajama imamo oko 725.000 goveda u šta stočari neveruju, a zemlja je zavisna od uvoza svinjskog mesa, koga nema dovoljno. Jer, imamo samo 2,2 miliona svinja, što je na nivou posle Drugog svetskog rata. Stočari ističu da se eventualni kupci za tovnu junad iz Srbije nalaze u Kini, Grčkoj Italiji, Crnoj Gori, Ujedinjenim Arapskim  Emiratima, i Turskoj i na domaćem tržištu (koje po jednom stanovniku troši samo oko četiri kilograma godišnje). Ako se uskoro pojave privrednici iz Kine za juneće meso, mi ga opet nećemo imati, jer, još nema pravog dogovora za obnovu stočnog fonda u Srbiji. Jer, iz nje se godišnje sad izvozi tek oko 2.000 tona goveđeg, odnosno, junećeg mesa i ,,bebi bifa“ ukupno. Pomoć se očekuje i od ekonomske diplomatije Srbije, ali ni nju mi sad nemamo. Bilo je, pa je pre dve decenije, ugašena. Govori se o ,,junetini iz prirode RS“ kao dobrom marketinškom potezu, ali je  još uvek to na dalekom štapu. Najbolji dokaz da govedarstvo opada u Srbiji je činjenica da u Srbiji ima 4.720 sela, ali da u 600 sela nema nijedne krave!

Slično je i sa svinjama. Jer, za sopstvene potrebe, prošle 2023.godine, morali smo da uvezemo oko 30.000 tona zamrznutog svinjskog mesa, 500.000 prasadi, 300.000 svinja za klanice.  U oborima je pre jedne decenije bilo 1,1 miliona krmača prasilja, a sad ih ima manje od 100.000. Sa tim fondom nema obnove ni ovog dela stočarstva.

Opala je proizvodnja i potrošnja svih vrsta mesa u Srbiji. Kada se raspadala Jugoslavija u Srbiji je te 1991.godine bilo proizvedeno ukupno 650.000 tona svih vrsta mesa i potrošnja po stanovniku je bila oko 65 kilograma godišnje.Danas se proizvodi ukupno svih vrsta mesa manja je od 500.000 tona i potrošnja po jednom stanvoniku je manja od 40 kilograma godišnje!

A, da je šnicla mesa na tanjirima u Srbiji sve tanja pokazuje i podatak da građanin Srbije pojede 25 kilograma mesa manje nego stanovnik Evropske unije  u proseku godišnje. To znači da je u EU prosečna godišnja potrošnja po jednom stanovniku 67,2 kilograma!

U Srbiji se 2017. godine, prema podacima RZS prosečno po domaćinstvu pojede 13,9 kilograma goveđeg mesa, 45,4 kilograma svinjskog i 50 kilograma živinskog mesa. Gledano po članu domaćinstva (njih troje) godišnja potrošnja govedine u Srbiji je po 4,8 kilograma za razliku od od EU, gde je taj prosek 10,9 kilograma.Živinskog mesa, pre svega, piletine građanin Srbije u proseku godišnje pojede 17,3 kilograma, a u EU taj prosek je 24,2 kilograma. Svinjskog mesa u Srbiji se po stanovniku troši 15,2 kilograma godišnje, dok je taj prosek u EU po članu domaćinstva čak 32,1 kilograma!

Proizvodnja mesa u Srbiji

• U Srbiji se godišnje proizvodi 496.000 tona svih vrsta mesa godišnje;
• Od toga je oko 300.000 tona svinjskog mesa;
• 78.000 tona je goveđeg mesa;
• 118.000 tona živinskog mesa;

Više od 30 kilograma godišnje po jednom stanovniku mesa pojede se u Koreji, i Kini, dok je ubedljivo najveći potrošač živinskog mesa Izrael, gde je godišnja potrošnja 58,6 kilograma. Potom slede SAD i Malezija sa 48 kilograma, odnosno 46 kilograma o stanvoniku godišnje. Devedesetih godina prošlog veka u Srbiji se se trošilo godišnje po jednom stanovniku prosečno po 65 kilograma mesa, a sada je to samo oko 40 kilograma.Stočni fond je uništen u vrme sankcija od 1992. do 1996. godine kada je Srbija izgubila kupce mesa u inostranstvu i od tada to traje pa sve do danas. Broj grla goveda, svinja i ovaca, u proseku godišnje opada  dva odsto i to taje više od tri decenije! Nekada smo imali 1,6 miliona grla goveda, a sad prema popisu ih ima 725.000! Stočari kažu da je to znatno manje. Suprotno je logici da Srbija koja se nalazi među 10 najvećh proizvođača kukuruza u svetu, mora da uvozi meso za ishranu 6,6 miliona stanovnika, što nije logično!

Za poslednjih 12 godina potrošnja hleba u Srbiji smanjena je 117 na 48 kilograma po stanovniku. Ako se tome dodaju i peciva, a to je 11 kilograma, onda se godišnje troši samo 59 kilograma hleba po jednom sanovniku Srbije. Razlozi svega toga su i rast siromaštva, ali i sve manji broj stanovnika. Za 10 godina manje ih je za 500.000. 

                                                 (Autor je analitičar i publicista)